Tag

zet

Browsing

U ime svih ćerki i supruga:

“Zetovi i tašte,

 spustite loptu bar malo,

molim vas!

Jer vaš odnos nije rivalitet i takmičenje za našu naklonost,

već rezultat naše ljubavi prema vama dvoma.

Situacija je sledeća. 

Sedimo za nedeljnim ručkom. Svi pedantno i bešumno srčemo svoju čorbu, gledamo u tanjir, i čavrljamo, onako reda radi.

Govorimo o lepom vremenu, jer bilo koja druga tema bi hipotetički mogla dovesti do sevanja meteora i smaka sveta.

Eto kakva je tog popodneva bila atmosfera u mom ljubljenom devojačkom domu.

Zategnutost porodičnih, odnosno familijarnih odnosa, mogla se naslutiti i iz aviona.

Sećam se samo, da su u jednom momentu reči počele da pucaju kao petarde.

I to sve preko mojih leđa.

Ili je to samo meni tako delovalo.

Ma hajde! Ostavite me na miru!

Pa ne želim da biram stranu!

Ne želim da se odlučujem između majke i muža!

Volim vas oboje, bre!

A kako je sve počelo?

Bilo je to, otprilike, ovako.

Dete je za bakinim trpezarijskim stolom poželelo da svoj obrok zameni igrom sa svojim  omiljenim autićem.

Baka, kao svaka baka, ne časeći ni časa, rekla je: “Da!”, bez ikakvog pardona i treptaja.

Dete, kao svako dete, oberučke je prihvatilo dozvolu i počelo da pravi Dakar reli među tanjirima.

Tata, kao svaki tata, rekao mu je da bi ipak bilo bolje da odloži igru za kraj ručka, i da prvo završi sa jelom.

A ja, kao svaka mama, slušajući zdrav razum, ponovila sam isto to.

Zatim, baka počinje da iznosi tezu da kod bake važe druga pravila i da je kod nje sve dozvoljeno. I da smo mi previše strogi prema svom, sada već, uplakanom detetu.

Imati pa nemati, i kod odraslih je siguran put do frustracije, a kamoli kod dece.

Ja u momentu, opijena njegovim suzama, počinjem da se kolebam pokušavajući da odlučim da li da ipak popustim i dopustim mu igru, radi mira za stolom.

Svojom dilemom izazvala sam revolt svog dragog, a likovanje majkino.

O ne! Samo to ne!

“Pa da li je moguće da joj ništa ne smeš reći?”- reče on, tiho, tako da svi čuju, a da mogu da se prave da ništa čuli nisu.

“Mislim, imaš 40 godina, vreme je da dobiješ svoje mišljenje.”

Ovih mojih “40 godina” mi redovno natrlja na nos kada ima potrebu da uzdigne nivo drame i ozbiljnost trenutka.

“Ne premišljam se ja zbog nje, već zbog deteta. Jedino što sada želim je da u miru i dobrom raspoloženju podelimo obrok, i da nam svima bude prijatno, pogotovo našem detetu. I nemam 40 godina.”

Nakon ovih reči, koje “niko čuo nije”, strasti počeše da se smiruju.

Dete obrisa suze rukavom, ostavi svoj autić i uze kašiku u ruku. Ole!

Ostali, kao po komandi, uljudno nastaviše srkanje čorbe.

“Zete, znaš li možda hoće li biti nekog kijameta za sledeći vikend, mislila sam da napravim sarmice na sojenici?”, izusti tašta, kao da se ništa dogodilo nije.

Neverovatno je kojom se brzinom baka resetuje i menja ploču, kad hoće.

A kad neće, baš neće i tačka.

“Mislim da su rekli da će biti snega, taman za jednog malog Sneška na Savi.”, odgovori zet, vidljivo mekšim tonom, ali i dalje bez onog svog prepoznatljivog smeška.

I tako, malo po malo, nastaviše oni nedeljnu idilu, dok sam jedino ja ostala napeta, k’o puška.

Valjda zato što mi je teško svaki put kada dođe do mimoilaženja mišljenja između njih dvoje, tašte i zeta.

To je zbog toga što svako od njih “sa pravom” očekuje da stanem na njihovu stranu, a ja ne želim da biram nikakve strane.

Ja samo želim da slušam zdrav razum i na taj način formiram stav, a ne na osnovu svojih osećanja prema njima dvoma.

Jer majku volim kao majku, a muža kao ljubav svog života, i nemoguće mi je da biram između njih dvoje. A nema ni potrebe za tim.

Svako ima svoje mesto u mom srcu.

TAŠTE I ZETOVI - RAZLIČITI SVETOVI lanawrites.com
TAŠTE I ZETOVI – RAZLIČITI SVETOVI  (Lana Krapež – Privatna Arhiva)

—I da ne bude neke zabune:—

“Volim vas oboje najviše.

To što niste uvek istih stavova nije smak sveta. Nije ni to što se moji stavovi ponekad razlikuju od vaših.

Važno je ono što nas vezuje.

To je ljubav, porodica, zajednički cilj, i san o sreći.

Bez vas ne bih mogla da budem potpuno srećna.

Jeste dragi, znam da moja mama može biti svojeglava. Veruj mi, znam ja to mnogo bolje od tebe. Ali, ona je i dalje moja mama. I uvek će biti. I ja je obožavam takvu kakva jeste.

Jeste mama, znam da moj dragi veoma drži do svojih roditeljskih principa, i da smo ponekad oboje previše strogi, a ponekad previše popustljivi za tvoj ukus. Ti si, naravno, uvek dobrodošla da nam daš savet, predlog i sugestiju, ali mi smo ti koji vode glavnu reč, mi smo roditelji.

Ne znam zašto je tako teško to prihvatiti bez gunđanja, i onog: “Dobro, kako vi hoćete, ali…

Nema više “ALI“, ni sa čije strane.

Samo ljubav, molim!

Ništa više, ali i ništa manje od toga!

Samo ljubav!

Pa da vas, dogodine, vodim na “ZETOVIJADU😉

(I da,

samo da vas podsetim,

još uvek nemam 40,

iako sam blizu… 🙂 )

 

 

A šta sam napisala o roditeljskom licemerju, pročitajte OVDE

Pin It