Tag

spontani pobačaj gubitak jednog sna

Browsing

SPONTANI POBAČAJ:

Gubitak jednog sna

Statistike kažu da se svaka četvrta trudnoća završi spontanim pobačajem.

Ovaj tekst posvećen je svim onim nesuđenim mamama koje su na žalost deo ove crne statistike.

Ne gubite nadu.

Sa Vama i delim svoje iskustvo i skrivena osećanja,

jer želim da znate da niste same.

Ima nas mnogo, ali se o ovom vidu gubitka uglavnom ćuti.

Želim vam svu sreću!

❤️

SPONTANI POBAČAJ: Gubitak jednog sna lanawrites.com
SPONTANI POBAČAJ: Gubitak jednog sna

Kao što rekoh, jedna od četiri trudnice doživi pobačaj.

Iako je to izuzetno veliki procenat, nikada nisam ni pomišljala da ću među te četiri trudnice biti i ja.

To je jedna od onih stvari za koje verujemo da se događaju samo drugima, sve dok nas ne iznenade.

Nerado se sećam tog perioda. I dan danas, u meni izaziva osećanje gubitka i sete za tom bebom, nikada zagrljenom. 

Prošlo je dosta godina od tada.

Ali bez obzira na to, znam da nikada neću biti ravnodušna, iako pokušavam da budem racionalna, da ubedim sebe da je tako moralo biti, i da taj deo mene pripada prošlosti.

Bila je to moja prva, veoma željena trudnoća. 

Prvi pogled na one dve crtice na testu mi je, više nego bilo šta u životu, potvrdio da zaista postoji ljubav koja se rađa iznenada, u trenu. Ali nisam ni sanjala da će isto tako iznenada i umreti. 

Sve je išlo glatko do 11. nedelje, kada sam osetila da nešto nije  u redu. To je potvrdio i pregled na koji sam, na svoju inicijativu, otišla.

I pre tog ultrazvuka na kome više nije bilo srčane radnje, imala sam neki čudan osećaj da me beba napušta.

Baš tako sam se osećala, napušteno. Bez objašnjenja.

Kao da sam sama kriva. Apsolutno kriva za to.

Možda nisam dovoljno jela zbog mučnine? A možda je i zbog one čaše crvenog vina uz ručak od pre neki dan? Previše sam šetala, a premalo odmarala? Mora da je zbog onog filma koji me je toliko uznemirio da sam proplakala veče? Ili zbog onih loših vesti koje sam čula prošle nedelje?

Da, krivila sam sebe, pitajući se iznova i iznova gde li sam pogrešila, i da li bi ishod bio drugačiji da sam samo drugačije disala, nešto preskočila, ili nešto dodala. 

A onda bih pomislila u kakvim sve uslovima žene uspevaju da iznesu trudnoću bez posledica, i shvatila bih da se nisam ni mogla bolje poneti. Jednostavno sam živela svoj život. Moje je ponašanje tih 11 nedelja bilo sasvim izbalansirano i u skladu sa mojim stanjem. Dakle, možda ipak nije do mene. A do koga je? 

A istina je da se ništa promenilo ne bi, sve i da sam se drugačije ponela. Ovoj bebi nije bilo suđeno da vidi sunčan dan, da dobije majčin osmeh i zagrljaj, i da skakuće po baricama od kiše.

A zašto, nikada neću saznati. Teško je pomiriti se sa tim.

Teško je i kada čuješ: “Nije to ništa. Dešava se. Još si mlada. Imaćeš ti dece.”

Možda je tako, ali ovo jedno nikada neću.

Tada nisam znala da ću imati sreću da rodim i prigrlim dvoje divne, zdrave dece. Na njima sam zahvalna svakoga dana. I kada mi je teško, setim se koliko sam ustvari privilegovana što gledam kako rastu, što sam im mama. To mi greje dušu.

Ali, tuga za onom prvom, izgubljenom bebom je i dalje tu.

To osećanje nije nestalo. Samo se umirilo.

Jer uvek kada je dete željeno, bez obzira bilo prvo i jedino ili deseto, majci je jednako stalo da ga uzme u naručje, oseti, ljubi, teši.

Maštala sam o tim bucmastim nogicama, o okrugloj glavici, i sićušnim šakama koje se obavijaju oko mog kažiprsta, potajno zamišljajući kako ima one njegove prodorne plave oči, i moj široki osmeh. 

Smišljala sam imena. Sanjarila o osobinama tog malog bića. Pitala se na koga će ličiti, kakav li će karakter imati. 

Za tih 11 nedelja odsanjala sam ceo jedan život koji sam nosila, a na neki neopipljivi način i proživela. 

U mom snu, to je bila devojčica. Plavih očiju i neposlušnih uvojaka, veselog vragolastog pogleda i večitog osmeha koji pleni.

Sanjala sam o njenom plesu, kikotu i njenim beskrajnim pričama koje bi mi pričala brzinom  svetlosti jedne veoma brbljive vrckaste devojčice, dok bih je nežno privijala uz sebe i mazila po kosi, udišući taj miris detinjstva i nevinosti.

Ali, moja mala devojčica, potpuno bezgrešna, nestala je za jedan dan.

Nikada neću znati… zašto?

I evo obećavam, još samo koju deceniju, pa ću to pitanje prestati da postavljam u sebi.

A sada odoh, da se još malo prisećam svojih snova o njoj.

Imam utisak kao da sam je upoznala, iako je nikada zapravo ni dodirnula, ni videla nisam.

Neke stvari prosto znaš.

Kao što ja znam nju.

Nerođena moja,

neka te anđeli čuvaju,

dok te jednom zaista ne zagrlim.

Voli te mama.

❤️

 

Saznajte kojih to 10 stvari nijedna mama ne želi da čuje, klikom na OVAJ LINK
A više o meni, saznajte iz intervjua za jedan magazin, klikom na OVAJ LINK
Pin It