Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230
Slider Archives - Page 3 of 4 - LANA WRITES




Leškarila sam tako sa svojim velikim devetomesečnim stomakom ispred televizora, grickajući hladnu lubenicu koja se neposlušno slivala niz moj vrat, flekajući pritom gornji deo moje ne baš zavidne kućne odevne kombinacije. Bila je to jedna od retkih stvari u koje sam mogla da uđem u poodmakloj trudnoći, mada ni malo nisam marila za to.

Zapravo, nisam marila ni za šta.

Više sam se koncentrisala na poput meda slatku lubenicu, nego na sadržaj koji sam tobože pratila. Na televiziji je bila jedna od onih serija koje sam nekada imala vremena da gledam, a sada se iz petnih žila trudim da se prisetim imena glavnih aktera i njihovih protagonista, doduše bezuspešno. 

U jednom tako ležernom trudničkom izdanju, počeh da, po milioniti put, zamišljam svoju bebu koja mi se razigrano prevrtala u stomaku.

Kakva li će biti?

Na koga će ličiti?

Šta li će voleti?

Kakva li ću mama biti?

Zadovoljno sam se smešila, maštajući o mogućim odgovorima na zadata pitanja, o našem odnosu, o ljubavi koju već osećam. Bezbrižno sam sanjarila o svom predstojećem majčinstvu, toplom i mekom, punom razumevanja i vedrine, u potpunosti operisanom od vike, manjka strpljenja, umora i zasićenja. Meni to da se dogodi? Ma nema šanse!

A onda sam postala mama.

Snovi su se ostvarili i postali java. A kada snovi postanu realnost, savršenstvo prosto ispari.

Istina je da, u realnom svetu ništa nije tako savršeno, kao što izgleda u svetu snova.

Buduće mame ne znaju kako izgleda realnost, dok bezbrižno uživaju sanjivo tepajući svojim lepim oblim stomačićima. Nema te knjige, saveta, članka, niti bloga koji vas može u potpunosti pripremiti za ono što dolazi.

I tako, postadoh i ja jedna realna, obična, normalna mama, sa svojim dobrim i lošim danima. Sa manama i strahovima. Dilemama i povremenim nervnih slomovima. Srećom, bez dugoročnih posledica.

I tako su se teorija i praksa, po ko zna koji put, sasvim razišle.

Da ne bude zabune, imam ja i dobrih, tj. odličnih dana, ali daleko od toga da sam potpuno savršena mama kakva sam sanjala da ću biti. Mada, i dalje težim tom savršenstvu.

10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo lanawrites.com
10 stvari koje mame ne znaju – dok ih ne strefi majčinstvo

Zato, krenimo redom.

U nastavku sledi 10 stvari koje mame ne znaju, dok ih ne strefi majčinstvo.

A to su:

1. San bez prekida.

Jeste, znamo svi da se male bebe bude tokom noći, i to nije nikakva novost. Ali mame ne znaju da će to potrajati mnogo duže nego što su se nadale.

Mene je, na samom početku, mučilo čuveno pitanje: “Da li diše?”, praćeno neopisivim osećanjem olakšanja kada bih shvatila da je sve pod kontrolom. Jer i ja sam bila prestravljena mogućnošću da se dogodi ono najstašnije, noćna mora svake mame, o kojoj često čitamo u trudnoći.

Mame ne znaju da će, čak i kada njihove bebe budu uveliko spavale, one često osluškivati svaki njihov dah, kašalj, meškoljenje, i da će zauvek spavati sa jednim otvorenim okom i načuljenim uhom, koje spremno čeka da skoči u akciju kada zatreba.

Mame imaju super izoštrena čula, i čuju i vide sve, pogotovo ono što ne treba.

2. Slobodno vreme.

Mame prosto ne znaju šta znači slobodno vreme.

Za njih je to, uglavnom nedostižni samostalni odlazak u toalet, tuširanje ili praktična i relaksirajuća šetnja do obližnjeg kontejnera, pijace ili prodavnice.

Meni je taj “slatki beg od kuće” služio kao svakodnevni “ventil”, i koliko god smešno zvučalo, bilo je to moje glavno utočište koje mi je pružalo desetak minuta preko potrebne nirvane, tokom napornog dana. Malo bih se resetovala, i vratila orna da nastavim gde sam stala, osvežena, i sa više energije.

Ne dam ja moj “Maksi” ni za živu glavu. 🙂

3. Mir i tišina. 

Ove dve reči su skroz nestale onoga dana kada sam postala mama.

Počev od bebećeg plača, preko gukanja, pa do malih pričalica, svađalica, i drekavaca. Svega ima, samo tišine jok. To je jedna zaboravljena dimenzija koje se rado i sa setom sećam.

Jer uveče kada deca spavaju, mir me pomalo guši. Šta ću kad sam navučena na galamu. Više ni ne znam za drugo.

A i to drugo mi ne prija, jer čim se deca preko dana umire, znam da nešto nije u redu.

Učili su nas da je ćutanje zlato. Ali majčinstvo nas uči drugačije.

Kada si mama, dnevna tišina i ćutanje postaju neprijatelji, a njihovo zlato sluti na nevolju.

4. Bezbrižnost.

Po prirodi nisam paničar. Ali, kada su moji klinci u pitanju, bezbrižnost nestaje kao pepeljugina kočija u ponoć.

Neprestano sam u nekom gardu. Kao neki komandos. Uvek spemna za napad. Posmatram i osmatram potencijalne opasnosti. Vagam i razmišljam o bezbednosti, o mogućim scenarijima, i načinu da ih izbegnem ili prevaziđem.

Bezbrižnost je nestala, a večna majčinska briga je zauzela upražnjeno mesto.

I tu povratka nema.

5. Normalna komunikacija.

Ne znam za druge, ali meni je, pogotovo na samom početku materinstva, bilo gotovo nemoguće da učestvujem u komunikaciji u kojoj teme nisu bile bebe ili deca, moja ili bilo čija, bitno je bilo samo da su klinci.

Nije bilo te magije koja bi mi pomogla da se usredsredim na neki normalan “razgovor odraslih” koji izostavlja priču o dojenju, pelenama ili bljuckanju.

Vreme prolazi, deca rastu, sve se lakše adaptiram na druge teme, ali i dalje su mi klinci na prvom mestu, kada je u pitanju najfrekventnija tema o kojoj govorim, pa čak i na blogu.

Pa nije ni čudo. Oni su moj život, moja preokupacija i glavna tema, uvek.

6. Podela odgovornosti i obaveza.

Da, mame su u tom fazonu da sve mogu, moraju i znaju same. Retko kada se odlučuju da traže pomoć, ili da se obrate nekome da ih odmeni. Jer, niko drugi ne zna da se izbori sa obavezama kao one. Samo one znaju pravi način, i niko ih ne može odmeniti, niti zameniti.

Mada bi ponekad trebalo pustiti i druge da se angažuju, i otvoreno tražiti pomoć. Niste manje sposobne i posvećene mame, ako s vremena na vreme, tražite ili angažujete pomoć.

Bake, tetke i ostala rodbina će sigurno sa zadovoljstvom prihvatiti da vas odmene, a nije loša ideja ni stručna pomoć u vidu dadilje.

Neverovatno je koliko malo slobodnog vremena za opuštanje, relaksaciju, knjigu, film, fitnes, kafu sa prijateljicom, ili šetnja pored reke, može učiniti da se osećate energičnije, i bolje u svojoj koži.

A vaša beba to neće ni primetiti. Verovatno će i uživati u društvu osobe koja je odmornija, i koja će im možda i dati neki slatkiš više, pogotovo ako su u pitanju bake i deke. Znam to iz ličnog iskustva.

7. Da materinski instinkt ume i da zakasni.

Ovo je, čini mi se, pomalo i tabu tema o kojoj se retko govori.

Tema zbog koje društvo može i da osudi mladu mamu koja se ne oseća mamom istog momenta kada ugleda svoju bebu.

Mnogo smo navikli na idilične scene porođaja iz holivudske produkcije i očekujemo istu  bajkovitu konekciju sa bebom, već u prvom momentu kada ugledamo svoje čedo. Većina mama je zaista i oseti, ali nije ništa pogrešno ni kada taj osećaj malo zakasni.

Tome mogu doprineti različiti faktori, kao što su naporan i težak porođaj, zdravstvene komplikacije, stres, umor i anksioznost. Sve je to normalno, i sve dođe na svoje, pre ili kasnije.

8. Ne znaju da nisu jedine.

Mi mame se redovno poredimo sa drugim mamama, i to naravno u stvarima koje su nam slaba tačka.

A kada tek postanete mama, sve vam je slaba tačka. Nema te tačke koja je jaka i za koju možete da se uhvatite. Snaga se stiče vremenom, iskustvom, postepenim prevazilaženjem svakodnevnih prepreka i ispunjavanjem zadataka.

Mi mame uvek mislimo da je drugim mamama lakše, da se bolje snalaze, da ne prolaze kroz iste stvari i probleme kao i mi. Istina je da je to jedna velika zabluda.

Sve mame čeka ista priča. Sve mi idemo istim putem. I sve imamo isti cilj, a to je zdravo i srećno dete.

9. Ne znaju da se opuste.

Tako je, ne znaju. Mame su u grču. Pored svih obaveza oko bebe, veša, sudova, obroka, domaćinstva, nabavke, dojenja i manjka sna, mame se osećaju krivima ako usred nereda i krša koji ih okružuje, dozvole sebi da, dok dete dremka, malo prilegnu, uz neku knjigu ili samo listajući instagram i pinterest na telefonu.

Mame će rađe da peglaju ili ribaju podove, dok dete spava.

Moram priznati, da ja nemam taj problem. Kod mene će pre biti haos u kući, nego što ću da spadnem s nogu. Imam i ja dušu. Molim lepo.

10. Mame ne znaju koliko su posebne i važne.

Tako je, sve mame su povlašćene. Imaju najvredniju titulu koja je ikada postojala. Iako ta titula, ponekad može više ličiti na teret, zapravo je titula. 

Zvuči kao kliše, ali zaista je tako: ljubav koju mame pružaju i dobijaju za uzvrat, je najčistija, najiskrenija, najveća, najsvetija, najnežnija, apsolutno bezuslovna i bezgranična.

Ona je pokretač svim mamama. Mame rade na ljubav. Mame, iako su premorene, pune strahova, samoosuđivanja, obremenjene obavezama i pretrpane predrasudama od strane okoline, uspevaju da prevaziđu sve samo zahvaljujući majčinskoj ljubavi. I to je tako, i nikako drugačije. 

10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo lanawrites.com
10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo

Jer, mame rade na ljubav. 

I nikako drugačije.


A ukoliko vas “izluđuju” dečje razvojne faze, kliknite OVDE

Licemerje kojeg obično nismo ni svesni

Bilo je to jednog tmurnog letnjeg dana, koji nam se neprimetno uvukao pod kožu i u naš dom uneo tračak bespotrebne nervoze. Zbog jake i dosadne kiše koja nije imala nameru da prestane, uobičajena vožnja trotinetom i sladoled u povratku kući, nisu dolazili u obzir. 

Zahvaljujući komšijama koje su tog prepodneva započele renoviranje električnih instalacija u svom stanu, kao šlag na tortu, došao je i iznenadni prekid struje u celoj zgradi, što je mojim  mališanima onemogućilo gledanje željenog dugometražnog crtanog filma.

A vreme trajanja nesuđenog im crtaća, planirala sam da iskoristim kao svoj “mini odmor” u vidu neometanog spremanja ručka. (Ako i vama pitanje “Šta ćemo za ručak?” zadaje glavobolju, pročitajte OVAJ TEKST, može vam bar malo olakšati život.)

Pored svega toga, još jedna višnja je, u stilu atomske bombe, sletela na spomenuti šlag, izazvavši neviđenu buru emocija od strane naših anđela. Bila je to čijenica da u kući nije više bilo niti jednog čokoladnog mleka. Veliki propust. Potpuno skandalozan, složićete se. 

Bila je to kap koja je prelila čašu. I naravno, nastupila je apsolutna anarhija. 

Jedno opšte dranje i negodovanje, kakvo ni oni od čelika poput Ajronmena ne bi podneli, a ne mi obični roditelji, od krvi i mesa. Kada je vika i dreka dostigla svoj vrhunac, i kada su moji iziritirani majčinski živci, uz sve napore da izbroji do 100, došli do tačke pucanja, uzvratiti istom merom delovalo je kao sasvim logičan sled događaja.

“Smireni dijalog sada niko ne bi ni konstatovao, a kamoli prihvatio.”, pomislih, unapred opravdavajući svoj sledeći potez, i nagli gubitak samokontrole.

Zatim sam u tom iznenadnom afektu oslobođenja svoje frustracije, poput nekih komandira čete mladih mornaričkih marinaca, glasno i oštro viknula na njih, strogim i zapovednim tonom: “Dosta! Prestanite da vičete!”

Moja dva plavooka anđela su me začuđeno pogledala i bez prigovora istog momenta usvojila moj vapaj.

Da, bio je to vapaj koji je oslikavao moju nemoć da smireno i kontrolisano zavladam situacijom. Priznajem, istog trenutka sam se osetila baš jadno i postiđeno.

Zar je to bio jedini način da privučem njihovu pažnju i zaustavim započetu predstavu? Da li je u redu tražiti od dece da ne viču, vičući na njih? Nije li to licemerno? 

I tako počeh da razmišljam o pojavi zvanoj roditeljsko licemerje.

Čini mi se da je, poput nevidljivog virusa rasprostranjena među nama roditeljima. Ona strpljivo čeka, neumorno vrebajući povoljnu priliku za infiltraciju. I odjednom nas obuzme. A što je najgore, mnogi od nas i nisu svesni njenog prisustva jer kao što rekoh, nevidjiva je.

Simptomi su neprimetni, a ima li leka, to je jedno pitanje bez odgovora. Lek je iskrenost, transparentnost i dijalog.

Ali, može li se uvek biti sasvim iskren prema deci, a da to ne povredi njihova osećanja i ne dovede do opšte konfuzije? Nekada je blago ulepšavanje istine sigurno bezbolnije za njih u odnosu na brutalnu stvarnost. Ali, vrlo je tanka linija između ulepšavanja istine i neistine.

Treba biti pažljiv, jer niko ne zaslužuje laž, a najmanje naša deca.

Roditeljsko licemerje: Kako mu odoleti lana writes
Roditeljsko licemerje: Kako mu odoleti?

Može li licemerje biti opravdano?

Svi smo mi kao roditelji licemerni, bili toga svesni ili ne. Čak je određena doza licemerja normalna i dobrodošla. Jer, kako bismo inače razlikovali roditelje od dece? Ne možemo biti jednaki, niti nam može biti dozvoljeno da se isto ponašamo.

Bilo bi suludo i neodgovorno dopustiti detetu da usvoji sve navike svojih roditelja. Na primer, pustiti ga da pije kafu, zapali cigaretu ili da provede celu noć uz televizor, ili u noćnom provodu sa prijateljima, samo zato što možda to nekada rade mama i tata.

Neke stvari prosto nisu za decu, i tako treba da ostane.

Ali isto tako, treba im objasniti zašto je roditeljima nešto dopušteno, a njima nije. Odnosno, zašto su roditelji oslobođeni od nekih obaveza koje deca moraju da obavljaju. Važno je objasniti im i iz kog razloga su mama ili tata doneli odluku da ponekad čine nešto što možda nije dobro za njih i njihovo zdravlje, i izneti im i razjasniti posledice takve vrste ponašanja.

Kad dece nema, roditelji kolo vode.

Tu je i sveprisutno tajno roditeljsko ponašanje, koje nastaje po sistemu: “Kad mačke nema, miševi kolo vode“. Ili bolje reći: “Kad dece nema, roditelji kolo vode.”

Svima nama, roditeljima, je poznat onaj vid licemerja kada branimo deci slatkiše i grickalice, pa čim oni odu naspavanje, mi gotovo istog momenta damo sebi oduška i navalimo na sve ono što smo im branili. Ko kaže da nije tako, ili mu svaka čast, ili laže i samoga sebe.

Ja priznajem, jedna sam od onih mama koji redovno insistiraju na zdravoj dečjoj ishrani, iako bih sama najradije smazala jedan dupli čizburger sa velikim pomfritom i koka-kolom.

Ali to im, naravno ne otkrivam. Ponekad se krišom, bez dece naravno, počastim spomenutim velikim obrokom, dok se kući krčka nešto zeleno, veoma zdravo i naravno organsko.

“Ali to je za njihovo dobro”, tešim samu sebe kako bih se osećala  manje krivom. 

Desilo mi se više puta i da, uspešno uspavljivanje dece začinim jednom čokoladom od 300g. Naravno, opet u strogoj tajnosti.

Jer, mogu im objasniti zašto pivo nije dobro za njih, ali im zaista ne znam objasniti zašto oni ne smeju da smlate celu čokoladu, a mama sme.

Opet za njihovo dobro, naravno. 🙂

Pretvaranje i lažno predstavljanje

Bilo je i situacija u kojima sam se pretvarala da sam jaka, a to zapravo nisam bila.

Svaka suza mojih mališana, kao i svaka povreda, prehlada, ogrebano koleno, bolest, ružan san, bol, zapravo bilo kakva njihova muka, mene podjednako pogađa.

To su trenuci u kojima glumim staloženo i mirno rame za plakanje. Trenuci u kojima tešim i milujem, ljubim da prođe, i govorim da nije ništa strašno, a strašno mi je skroz.

Verujem da je i u ovakvim slučajevima licemerje opravdano. Jer, rame za plakanje gubi svoju funkciju ukoliko se i samo rasplače. Rame za plakanje ne sme da jadikuje i tuguje. Bar ne u trenutku kad je najpotrebnije.

U takvim situacijama skupljam snagu i stežem srce kako bih ostala jaka dok ne prođe.

A potom, uglavnom neprimetno zbrišem u neki skriveni kutak našeg doma, gde nečujno i bez svedoka, dam oduška svojim emocijama.

Govoriti nekome da ne plače, a da i sami vrebate povoljan trenutak za plakanje, opet je licemerno.  Ali, kao što rekoh, ovaj vid licemerja je, sigurna sam, ok.

Roditeljsko licemerje: Kako mu odoleti lana writes
Roditeljsko licemerje: Kako mu odoleti?


Verujem da bi deci trebalo objasniti zašto je roditeljima nešto dopušteno, a njima nije, mada to baš i nije uvek jednostavno.

Takođe, mi kao roditelji moramo biti odgovorni, a samim tim i svesni svojih postupaka, uvek. Koliko god mi pričali deci šta je dobro, a šta nije, ako se mi sami ne ponašamo u skladu sa svojom pričom, nema ništa od toga.

Deca uče po modelu, i vrlo je verovatno da će kasnije u životu pre usvojiti neke naše loše navike, nego poslušati naše pametne i krajnje dobronamerne savete kojih se mi sami nikada nismo pridržavali.

Jer, roditeljstvo je najbolje ogledalo. Ono što pokazujemo našoj deci, reflektuje se nazad. Tako da gledajući svoju decu, zapravo gledamo sebe.

Naravno, iako smo roditelji, mi smo samo ljudi. Nismo savršeni, i ne možemo se uvek  i u svakoj situaciji besprekorno ponašati, ali moramo težiti samokontroli.

Najvažnije u celoj ovoj priči je da moramo uskladiti svoje ponašanje sa onim ponašanjem kakvo bismo voleli da vidimo kod svog deteta.

I tu greške nema. 

Nema te priče koja će nadjačati živi primer. 

Nikada ne smemo da zaboravimo da oni uče po modelu. 

Zbog toga budimo modeli, tj. uzori kakve oni zaslužuju. 

A složićete se, zaslužuju samo najbolje. <3

Poštedite sebe večitog pitanja u zadnji čas:

“Šta ćemo za ručak?”

Da budem iskrena, nisam ja baš najorganizovanija osoba na svetu.

Imam lošu naviku da odlažem obaveze do poslednjeg trenutka, i da ih onda u jednom danu sve pozavršavam. Sigurno bi mi bilo jednostavnije da svakoga dana odradim po nešto.

Ali ne, to prosto nisam ja.

Čvrsto se držim one Skarletine ”O tome ću misliti sutra” filozofije. I svesna sam te svoje mane.

 O ne, opet! Ooops I did it again!

I tako stižemo na temu i večito pitanje: “ Šta ćemo za ručak?”.

Pa zar je već vreme ručku?

O ne, šta da smislim?

Nemam vremena da odmrznem onu buraniju iz zamrzivača, niti da odem u kupovinu. Šta imam u frižideru? Nećemo valjda opet makarone sa sirom?

Deca se već raduju: “ Makaroni, jupiiii!”

Sigurno misle da sam najbolja mama na svetu, ali se ja u ovom trenutku i ne osećam tako.

Zato krećem u akciju. Nešto se mora promeniti, odmah!

Kako isplanirati nedeljni jelovnik
Kako isplanirati nedeljni jelovnik

 Sastavljanje liste obroka

I dok uzimam papir i olovku, pokušavam da se setim svih jela koja znamo da spremamo.

I krećem. Sastavljam listu svega što volimo da jedemo.

Opa, gle čuda, ima tu mnogo više izbora od makarona sa sirom.

Deca su sada vidno razočarana, ali se ja zato osećam kao da sam na vrhuncu svog zadatka.

Zatim kontrolišem sve namirnice u špajzu kojima raspolažem, i pravim svojevrsni popis. Čisto da mi se ne bi ponovo desilo da kupim ono što imam, a zaboravim ono što nemam. Redovno mi se to dešava kad kupujem po automatizmu bez spiska za kupovinu. Pogotovo kad idem gladna u prodavnicu. To je tek priča za sebe.

Sada sam već počela da sastavljam plan jelovnika za celu nedelju.

I dok na glas ponavljam reči koje zapisujem: “Ponedeljak… pilav, Utorak…djuveč,…”- deca počinju da se zelene od muke, a ja sam prosto ponosna sama na sebe.

 Sastavljanje spiska za kupovinu

Sada kada je plan jelovnika spreman, počinjem da pravim novi spisak, ovoga puta to je onaj za kupovinu.

Sada kad znam šta ću spremati cele nedelje, mogu da znam i šta treba nabaviti od namirnica. Takodje znam i koje namirnice već imam, tako da neće doći do dupliranja onih koje neću koristiti. Bravo za mene!

Moj dragi prosto ne može da veruje svojim očima dok mu iznosim svoj plan. Gleda me pun nežnosti i odobravanja. Dakle, sigurno ima nešto u izreci: “Ljubav na usta ulazi.”

Zadovoljno se smeškam i ponosno kačim svoje remek delo na frižider. I tu se ne zaustavljam. Nastavljam da razradjujem svoje ideje. Već sam za kompjuterom i sastavljam super slatku tabelu, koju ću odštampati i koristiti za sastavljanje nedeljnih planova obroka. Pa ja sam genije! Ne samo da je lepa, nego je i korisna!

Na žalost, nisam je imala juče, tako da svojim ukućanima polako serviram dobro poznate makarone sa sirom.

Ali, sada znam da ih neko vreme neću jesti ponovo, pa počinjem da uživam u njima.

Govorim deci: “Nisu loše ove vaše makarone.”

Oni se zadovoljno smejulje.

Kako isplanirati nedeljni jelovnik
Kako isplanirati nedeljni jelovnik

Evo kako ćete dobiti svoj primerak tabele

Ako ste slični meni, onda dobro znate da malo organizacije može samo da vam olakša svakodnevnicu. Zato vam i poklanjam svoju tabelu za nedeljni jelovnik. I to ne jednu, već 3 različite tabele, pa izaberite onu koja vam se najviše dopada, odštampajte je, i u nju zapišite svoj nedeljni jelovnik.

Da biste dobili tabele, upišite svoj email ovde:

Ukoliko ste organizovaniji od mene, što je vrlo verovatno, opet vam može poslužiti moja tabela, pa vam je sa zadovoljstvom poklanjam.

Dobićete je u “Inbox”, a za svaki slučaj proverite i “Promocije”, pa čak “Spam”, da budete sigurni da niste ostali bez svoje tabele za planiranje obroka.

Ostavite svoj email ovde :

Lep pozdrav svim vrednim damama.


A ako vam treba ideja za brzinske grickalice, kliknite OVDE

U jeku letnje sezone: 


Znate li one divne fotografije sa bilborda na kojima se reklamiraju turističke agencije?

One idilične porodične portrete sa plaže: svi nasmejani, roditelji se bezbrižno sunčaju ili dremkaju u hladu pod prelepom palmom, a mališani se igraju u pesku, ili razigrano zabavljaju u vodi.

Nemojte gajiti iluzije. To verovatno, ili bolje reći, sigurno, neće tako izgledati. Bar ne svakodnevno. Možda ćete i vi uspeti da uslikate nekoliko sličnih fotografija, ako imate sreće.

Ali daleko od toga da će vam svaki trenutak biti takav. Biće mnogo više onih potpuno drugačijih.

Pitanje “Da li odmor sa malom decom postoji?” je isto kao pitanje o postojanju Deda Mraza. Svako na njega odgovara na svoj način, u odnosu na to u šta želi da veruje, dok duboko u sebi svi znamo istinu.

Tako je i sa porodičnim letnjim odmorom. Želim da verujem da postoji, i svakoga leta mu se iznova radujem kao nekada Deda Mrazu. A onda, kada se nađem na željenoj destinaciji, više puta mi se dogodi da požellim da se vratim u mir svoga doma, jer sam iscrpljena. Skroz.

I zato, da se ne biste vratili sa odmora umorniji nego što ste krenuli, predlažem vam da pokušate sa nekim od sledećih taktika koje provereno pomažu:

1. Ne gajite prevelika očekivanja

Odmor kakav ste poznavali pre nego što ste postali roditelji, više ne postoji. Sa druge strane, to ne znači da nema načina da se zabavite i uživate. Potrebno je samo prihvatiti novonastalu situaciju i izvući ono najbolje iz nje.

Sećam se, na prvo letovanje sa našim prvencem sam ponela knjigu, naivno verujući da ću imati vremena da čituckam, dok se on zabavlja u pesku. Kakva iluzija. Knjigu nisam uspela ni da izvadim iz kofera, a da ne pričam o tome da sam se vratila kući možda čak i svetlijeg tena nego pre polaska.

Od tada sam zadovoljna  i ako uspem neometano da prelistam dnevnu štampu dok sam na moru.

Odmori su postali podređeni našim mališanima. I u skladu sa tim biramo destinaciju, način transporta i ishrane, kao i zabavni sadržaj. Najvažnije je da su njihove potrebe i čula zadovoljena, a mi ćemo lako, ako su oni nasmejani.

2. Držite se vaše ustaljene rutine koliko god je moguće

Ovo se pre svega odnosi na vaš svakodnevni tempo i navike, kao što je vreme buđenja, vreme odlaska na spavanje, popodnevne dremke, i ukoliko je to moguće, satnica obroka.

Iz iskustva vam mogu reći da, što je vaša rutina na moru približnija onoj koju imate kod kuće, imaćete lepše letovanje, sa odmornim, sitim i nasmejanim detetom. Kada im ukinete hranu i odmor na koji su navikli, kreće prava zabava.

Zato se držite svoje rutine, bolje ne čačkati mečku.

3. Izaberite smeštaj koji je blizu plaže ili na samoj plaži

Možda vam ovo ne deluje važno, ali verujte mi, itekako jeste. Nije zabavno u jednoj ruci nositi dete, a u drugoj ruci torbu, ustvari, pravilnije bi bilo reći torbekanju za plažu.

Da ne spominjem da vašoj jačoj polovini pritom klecaju kolena od težine i gabarita prtljaga koji je na njegovim plećima.

Jer, vama su zaista potrebni svi ti peškiri, pelene za kupanje, pampers, pavlovićeva, 3 različite kreme za sunčanje, voda, sokić, užina, voćkica, šeširići, rezervna garderoba i kupaći kostimi, i naravno, nezaobilazna 101 animacija za plažu u vidu plastične galanterije (kofice i lopatice) sa jedne, i asortimana na naduvavanje sa druge strane.

Ukoliko nosite kolica za decu sa sobom, biće vam svakako lakše. A ako ih niste poneli, onda ćete se navići da teglite gomilu stvari sa sobom, svakoga dana iznova i iznova, dok ne budete stesali figuru do savršenstva, ili kao u mom slučaju, do granice neuhranjenosti.

4. Naoružajte se strpljenjem

Naročito ako je u pitanju prvo letovanje sa detetom. Koliko god mu vi objašnjavali šta ga čeka, istina je da ni vi, a ni vaš mališan ne možete u potpunosti znati kakva će biti njegova reakcija kada prvi put vidi more. Nemojte se iznenaditi ukoliko u početku zbog straha odbije da uđe u vodu. Pesak i kamenčići ne bi trebalo da predstavljaju problem, osim ako nisu vreli.

Mogući su i problemi sa ishranom, ukoliko imate pansion sa organizovanim obrokom. Često su nepoznati mirisi i ukusi odbojni mališanima, pa treba biti fleksibilniji nego inače, kako bi dete barem nešto pojelo.

Takođe, promena kreveta, jastuka i same klime, kao i previše Sunca, slane ili hlorisane vode i ostalih dnevnih dešavanja mogu uticati na raspoloženje deteta, i prouzrokovati insomniju, učestala buđenja, razdražljivost i neraspoloženje.

5. Očekujte neočekivano

Ili u prevodu, budite spremni za sve moguće scenarije. Posebno one najgore.

Nemojte zaboraviti da uplatite putno zdravstveno osiguranje, i ponesite mini apoteku u vidu probiotika, rehidrina, sirupa na bazi paracetamola i sličnih potrebština. Nema većeg smora od bolesnog deteta na letovanju. Bili-videli, ne ponovilo se.

Obratite pažnju na bazene, prilaze vodi, klizave površine, utičnice za struju, staklena vrata, i ostale potencijalne opasnosti koje mogu izazvati različite nepoželjne incidente.

Neću ni govoriti o izbegavanju prejakog Sunca, redovnom mazanju i hidrataciji. To se podrazumeva.

6. Pametno se spakujte

Pomirite se sa tim da će prostor u koferu za vaš lični prtljag biti ograničen, veoma ograničen. Zato je odlična ideja prvo spakovati dečje stvari, a ono malo mesta koje preostane nakon što su sve njihove potrepštine spakovane, to je za vas. Pa navalite, raširite se koliko možete.

Pored svih preko potrebnih dečjih stvari, iluzije o velikom ličnom prtljagu samo za vas, mogu slobodno početi da blede.

Nekada sam i ja imala čitav kofer samo za sebe, a sada, pogotovo ako putujemo avionom, zadovoljavam se ostacima, tj. patrljcima prtljaga. Prioriteti se definitivno menjaju kada postanete mama, zar ne?

7. Stvorite uspomene za ceo život

I ako ste preopterećeni stvarima koje mogu krenuti naopako, zastanite na trenutak, duboko udahnite i pogledajte oko sebe.

Nalazite se na moru, okruženi onima koje najviše volite, svojom porodicom. Zato, dajte sebi oduška, jer, možda nećete uspeti ni da započnete knjigu koju ste poneli, ali ćete zato sigurno moći da sagradite nekoliko kula od peska koje će izmamiti osmeh na licu vaših klinaca. Moćićete da se prskate sa njima u plićaku do mile volje, i da ih pridržavate dok pokušavaju da zaplivaju bez šlaufa i rukavića. Verovatno će se u međuvremenu tu naći i neki sladoled, šećerna vuna, ukusan porodični obrok, zabavna šetnja duž obale mora i nezaobilazna beskrajna porodična fotografisanja.

Sve su to trenuci koji su vredni truda. Oni stvaraju uspomene za ceo život, kako vama, tako i vašim mališanima. Zato se potrudite da te uspomene budu najlepše moguće. Oni to zaslužuju.

Odmor iz snova kako preživeti letovanje sa decom
Odmor iz snova

8. Planirajte unapred

Definitivno planirajte unapred i ostavite dovoljno vremena za sve pripreme. Potrebno je vreme za pronalazak odgovarajućeg aranžmana, kupovinu, pakovanje, planiranje, i naravno, za samo putovanje.

Na put krenite ranije, jer znate i sami, sa decom ne ide baš uvek sve po planu. Obično se nekome u poslednjem trenutku ide u toalet, neko je baš tada žedan, pa se usput sasvim slučajno i polije vodom, neko je gladan, neko se svađa oko toga koga će mama ili tata prvog obuti, a neko protestuje jer ni ne želi da se obuje.

Zato, odvojite dovoljno vremena za sve, pogotovo na sam dan putovanja, kako biste na vreme stigli na svoj zakazani polazak, ili ako putujete sami, onda da biste stigli na svoje odredište.

9. Budite informisani i fleksibilni

Dobro prostudirajte destinaciju koju ste izabrali, naročito sve ono što bi vašoj porodici moglo biti interesantno. Nije isključeno da će vas iznenaditi hladnije, kišno ili previše vetrovito vreme, koje bi moglo onemogućiti boravak na plaži.

Proverite ima li u blizini neki zoološki vrt, akvarijum, stari grad, spomenik, muzej, vodeni park, zabavni park, nacionalni park ili izletište, zanimljiva pećina, ili bilo šta drugo što bi moglo da vas animira i učini vam boravak na moru zabavnijim i ispunjenijim.

Meni lično letnji odmor podrazumeva svakodnevni odlazak na plažu. Ali, ukoliko vremenske prilike, iznenadna prehlada ili bolest deteta to onemoguće, spremna sam da istražim i druge mogućnosti kako bih upotpunila naš odmor.

10. I za kraj, navucite osmeh na lice, i “odmorite se”

Najvažniji savet za porodični odmor je da ne zaboravite da ste na odmoru. Opustite se. Ne dozvolite da vas sitnice iznerviraju.

Odmor je beg iz svakodnevice koju živite kod kuće, na poslu, u gradu, u zgradi, bloku, na pijaci. To je odmor od lica koja svakodnevno srećete, od mesta u kome živite, i od svakodnevnih situacija koje vam dižu pritisak, a i kosu na glavi. Dopustite sebi da se svega toga malo uželite.

Posle odmora sa decom, povratak na posao delovaće kao pesma, kažem sada to u šali. Jer, iako nije lako, nije baš ni toliko teško sa njima. Važno je samo da ponesete svoj smisao za humor, i sve će biti dobro.

Jeste da ćete se sa odmora vratiti potpuno samleveni, željni kreveta i pravog odmora, ali zapravo, iako su vam tela iscrpljena, vaše srce ne može biti ispunjenije i zadovoljnije.

Upravo ste imali priliku da umesto odlaska na posao, provedete slobodno vreme na putovanju sa svojom porodicom. To je vredno svakog truda i napora. A činjenica da se na letovanje obično ide jednom godišnje, samo mu još više daje na značaju.

Zbog svega ovoga, nema više izgovora. Pravac more, i nađite način da se opustite i uživate. Znaćete da ste uspeli, ukoliko budete imali osećaj da biste voleli da ponovite letovanje, koliko odmah.

Dobro, ako ne baš odmah, onda čim se odmorite od odmora sa decom.

Srećan put!

A kako “izbaciti” decu iz bračnog kreveta saznajte OVDE

Preselite decu u dečju sobu bez muke

Gluvo je doba noći.

Šćućurena na samoj ivici kreveta, spavam dubokim snom, delimično prognana i potpuno zarobljena. Moja dva anđela se, kao po običaju, baškare u tom istom krevetu zauzimajući pozu petokrakih zvezda. Samo nekoliko centimetara me odvaja od granice koja bi mi poljuljala ravnotežu, i sunovratila me na pod. Ali kao svaka iskusna mama, koja je prepustila deci ogromnu većinu svoje postelje, i u snu uspevam vešto da balansiram, kako ne bih poljubila tlo.

Odjednom, kao grom iz vedra neba, iz sna me prenu jak šut u glavu. I to ne bilo kakav šut, već onaj zbog kog se u crtaćima vide sve zvezdice. 

Budim se u panici, i shvatam da me je to “pomilovala” noga moga petogodišnjaka. Od siline udarca mi bridi pola glave, ali ostajem mirna, da ne bih probudila usnule anđele. Majčinska samokontrola je prisutna, uprkos trenutnom osećaju zbog kog bih najradije počela da vrištim, a možda čak i da psujem, što mi nije baš svojstveno. Mada, i psovke su za ljude, ali ne i za mame. 

Dakle, to je to! Moje strpljenje je iščezlo. Mislim da je krajnje vreme da povratim svoju teritoriju i ponovo osvojim svoj krevet. Ovako više ne može! Ali kako ih “isterati”? Kako im objasniti da je vreme da pređu u svoju sobu i u svoje krevete bez mame? Da li je moguće uspeti u tome bez slomljenih srca, osećanja griže savesti i bez opšte nervoze u kući?

“Gde ima volje, ima i načina…”, bezuspešno pokušavam da okuražim samu sebe, kako bih zadržala odlučnost da sprovedem svoj plan u delo.

“Lakše reći-nego učiniti!”, nastavljam da mudrujem i pametujem sama sebi dobro poznatim umotvorinama.

Još jedan iznenadni udarac u stomak mi samo pomaže da ostanem fokusirana na svoj plan.

Definitivno je dosta! Oni moraju napolje! Ali kako?

E pa ovako:

  1. Urediću dečju sobu onako kako bi oni želeli. Pustiću ih da izaberu svoj krevet, posteljinu, prekrivače, ćebad, zavese, police za knjige, ormariće i lampe. I jedno i drugo će imati svoj maleni kutak uređen po njihovim sopstvenim željama. Napraviću i deo za omiljene igračke. Nova soba će njihovim dečjim očima izgledati prosto neodoljivo. U toj meri da će sami poželeti da uđu unutra, nešto poput Ivice i Marice, samo bez zle veštice i kanibalizma, naravno.

  1. Počeću da forsiram igračke za spavanje. Neke nove “drugare” koji će ih grliti, pa samim tim i tešiti umesto mene u noćima koje dolaze. Biće to igračka koja je mekana i nežna, koja ne može da ih ubode ili na bilo koji drugi način povredi tokom noći. Biće to neko ko će im biti drug, ko će im se dopasti, i koga ćemo verovatno nositi sa nama i na buduća putovanja. Dakle, moram pronaći nešto malo, mobilno, plišano, i slatko. To bar ne bi trebalo da predstavlja problem.

  1. Zatim će uslediti otvoreni razgovor o mogućem preseljenju u novu dečju sobu. Iako trenutno mislim da je stvar došla do tačke posle koje nema nazad, sigurno neću forsirati nešto ukoliko primetim da moja deca nisu spremna na to. Važno mi je da čujem njihovo mišljenje i osetim da li je pravi trenutak za ofanzivu, ili je bolje “stisnuti zube” i sačekati još neko vreme. Eto, već sam omekšala. Nije mi dugo trebalo da popustim, moram ostati karakter!

  2. Pokušaću da im umaknem jednu noć, čisto da vidim kako će odreagovati. Uspavaću ih kao i obično, pa im se posle neću vratiti. Ostaviću otvorena vrata i prigušeno svetlo, kako ne bi bilo neke velike panike. Ujutro će me verovatno dozivati, pa ću doći kod njih, i započećemo dan kao i obično, jutarnjim maženjem i opuštenim razgovorom.

  3. Predložiću im da jednu noć “kampuju” u novoj sobi, čisto da vide kako se tamo spava, i da li se lepo sanja u njoj. Vrata će i ovog puta biti otvorena, i u svakom trenutku će moći da mi se pridruže, ako osete potrebu ili želju za tim. Ako ovaj test prođe kako treba, onda ću im sve češće to predlagati, dok ne postane novo, usvojeno pravilo.

  4. Nastaviću sa večernjom rutinom na koju su navikli. Ustaljenim će se redosledom odvijati dobro poznati mali večernji rituali, i na kraju ću ih i uspavati na isti način. Jedina će razlika biti u tome što će svako imati svoj krevet, pa čak i mama. Ludilo!

  5. I za kraj, ono što je meni lično najteže… Svim ću se silama potruditi da ostanem uporna i dosledna u svom naumu da istrajem u ovoj odluci. Šalu na stranu, svesna sam da je zaista došlo vreme za odvajanje. Svi ćemo imati mirniji, pa samim tim i kvalitetniji san. Bićemo odmorniji, i boljeg jutarnjeg raspoloženja. Nećemo se takmičiti oko jorgana, ćebeta, prekrivača. Svako će imati svoj lični prostor za odmor, bez gurkanja, udaranja, šutiranja i naglog buđenja.

LANA WRITES Kako izbaciti decu iz bračnog kreveta
Kako “izbaciti” decu iz bračnog kreveta

Ono što me najviše brine je, da će ustvari meni najviše nedostajati to zajedničko spavanje. Sva ta maženja, grljenja, sve te slatke nežnosti i “muke”. A da ipak sačekam još neko vreme?

Više mi ni šut u glavu ne izgleda tako strašno.

Pažljivo prelazim rukom preko njihovih stomačića, proveravajući da li su pokriveni. Upućujem im nežan poljubac, i vraćam se u svoj tanani deo na samoj ivici kreveta.

Shvatam da ja, zapravo, najiskrenije uživam u ovom sadašnjem trenutku. Želim što bolje da ga zapamtim i sačuvam negde u sebi, kako bih mogla da mu se vratim jednog dana kada moji anđeli porastu. Onda, kada mi bude nedostajalo sve ovo. Kada ne bude nikoga ko bi mi “krao” ćebe i “lupao” po glavi. Onda kada budu veliki, nezavisni i kada im više ne budem potrebna. Bar ne u ovoj meri.

I zatim, zadovoljna i potpuno raznežena, ponovo tonem u san.

Laku noć!


A kako preživeti dečje razvojne faze, saznajte OVDE

Dečje razvojne faze iz ugla jedne obične mame

Jutros, nekoliko minuta pre pola šest, jedno maleno, pufnasto, nežno trogodišnje stopalo broj 25, neverovatnom snagom me je tresnulo po glavi.

“Zar je već vreme za buđenje?”, promrmljala sam više za sebe, dok je jedna petogodišnja ruka snažno povlačila roletnu na gore.

Sunčevi zraci su se poput oštrih sečiva zarili u moje usnule oči. Jedino me je majčinska ljubav zadržala da ne počnem da vičem: “Upomoć!”

Dakle, vreme je. Oni su tako odlučili, prema tome, tako će i biti.

Ne znam u kom se trenutku to zapravo dogodilo. Ta smena vlasti. Da li je to bilo već po rođenju našeg prvenca, ili nas je dokusurilo rođenje naše neukrotive princeze? I dok razmišljam o mogućem odgovoru na to pitanje, bezuspešno pokušavam da prekinem svađu oko toga ko će prvi da pere zubiće. Ista slika svakoga dana, naš neprekidni jutarnji deja vu.

Treba mi kafa, šteta što je ne pijem…

Kako smo naivni bili. Mislili smo da držimo sve konce u rukama, dok smo satima razgovarali o tome kakvi ćemo roditelji biti. Nismo imali pojma šta nas čeka, dok nas nije strefilo. Sve smo teme i mogućnosti do tančina pretresli, sa visine gledajući na druge roditelje koji su živeli u realnosti. A onda, po rođenju našeg prvenca, ista ta realnost je zakucala i na naša vrata. I dok smo se opasuljili, naš naslednik je preuzeo ulogu vođe, i počeo sa uvođenjem svog režima i svojih pravila.

Mi kao roditelji smatramo da imamo moć nad svojom decom, a zapravo je obrnuto.

Deca su ovde u blagoj prednosti, iako toga obično nisu ni svesna, niti im je prednost bitna.

Mi smo tu da im služimo, zadovoljimo njihove potrebe, upoznamo ih sa svetom na koji su došli i njegovim pravilima.

A oni nas zauzvrat uče bezuslovnoj ljubavi, nežnosti, sreći i iskonskim vrednostima koje se kriju u svakodnevnim trenucima blaženstva.

I ko je moćniji?

Smemo li da priznamo? 😉

Mi mame smo podložnije promenama životnog stila po dolasku bebe, budući da smo, u odnosu na svoje partnere, uglavnom na prvoj liniji fronta.

Zato, drage mame, delim sa vama svoje iskustvo. U nadi da nisam jedina, i da imam nekog ratnog druga među vama.

Potpuno laički ću nabrojati i opisati meni “omiljene” razvojne faze koje sam na svojoj koži osetila. 

Ono što je dobro, je što gotovo svaki put kada pomislim da sam dosegla vrhunac svog strepljenja i izdržljivosti, i da neću moćiviše da se nosim sa određenom fazom, ona odjednom prestane. Ispari, kao da ništa nije bilo. Ali, uvek ima ono ali. Završenu fazu, uvek prati početak neke nove, uglavnom još zabavnije.

Prava uživancija, složićete se.

1. Samostalnost

Faza samostalnosti i omiljene mi rečenice: “Hoću sam(a)!”, najviše mi je podizala kosu na glavi, kada bi moji tada dvoipogodišnjaci insistirali da samostalno jedu supu. Em je vruće, em je tečno, em su skroz mokri, em je zima, em im sve iscuri iz kašike pre nego što dođe do usta, em ne pojedu ni “S” od supe, a njeni ostaci su svuda po njima i oko njih. Hiljadu “Em” i jedno veliko “Jaoj”. 

Tu je i samostalnost prilikom oblačenja, što inače nije problem, osim kada smo u žurbi, a obično, jesmo. Desilo se više puta, da moja princeza insistira da se obuče sama, a da to traje čitavu večnost. I onda kada najzad preuzmem stvar u svoje ruke, jer je već poslednji trenutak za pokret, ona demonstrativno svuče sve što sam joj sa mukom obukla, jer eto, hoće sama ispočetka. 

Ali opet, da ih nisam pustila da pokušaju, ne bi ni naučili. Trebalo je potrošiti mnogo živaca,  istrpeti sijaset prekornih pogleda zbog kašnjenja i iskoristiti pregršt papirnih ubrusa, ali je na kraju vredelo. Sve ima svoju cenu, pa tako i dečja samostalnost, zar ne?

2. Negacija

Negacija je zapravo početak prethodno spomenute faze samostalnosti. Deca prvo nauče da kažu “Ne“, kao reč kojom pokušavaju da nametnu svoju volju. Na taj način izražavaju svoju želju da butu samostalni, često bez neke preke potrebe, niti smisla. Njihovo “Ne” je, zapravo, vežbanje samostalnosti.

Zabava počinje kad neće da jede, neće da se obuče, neće napolje, neće kući, neće da spava, a ne vidi na oči, neće tamo, ni ovamo, a najviše neće, tj. najmanje hoće ono što je obavezno, ono što se mora. Kao na primer držanje za ruku prilikom prelaska ulice ili silaska niz veoma strme stepenice, vezivanje sigurnosnog pojasa u autu, ispiranje nosa i uzimanje lekova prilikom prehlade, inhalacija ni pod razno, a kupanje i pranje kose nikako ne dolazi u obzir, to je zabranjena zona. Uh!

Faza po faza mamu čeka Laza Lana Writes
Faza po faza – mamu čeka “Laza”

3. Strah

Možda nama ponekad deluju preuveličano, ali deci su njihovi strahovi itekako stvarni i strašni. Jedan od najvećih sa kojima sam se susrela je strah od malo pre spomenutog pranja kose. Mislila sam da moja deca nikada to neće prevazići. Njihovo zapomaganje prilikom pranja kose je zaista bilo jezivo slušati. Verujem da su naše komšije odlično upoznate sa ovom problematikom.

I onda me je, odjednom, kao grom iz vedra neba iznenadilo pitanje: “A kada ćemo da peremo kosu?”. Prvo sam mislila da je to trik pitanje, u smislu provere da li je pranje kose planirano za taj određeni dan. Moje zaprepašćenje kada sam čula da dete ustvari ima želju da pere kosu i da pravi frizure od sapunice “kao u crtaću”, bilo je neviđenih razmera. Mislila sam da to nikada neću doživeti. Hvala crtaćima! 

Bilo je strahova koji su znali i nas da uplaše. Kao što je krik u sred noći, ili tokom poslepodnevne dremke. U tim slučajevima nismo znali za sebe. Dešavalo bi se da nam se dete izvrišti, potom se razbudi, i onda se ni ne seća toga. Mi onako prestravljeni, a dete nas gleda otprilike: “Šta je ovima, šta su se prepali?”, kao da ništa nije bilo. Da li su to bili ružni snovi, strahovi, dečija mašta, nešto četvrto, ili po malo od svega toga, mogu vam samo reći da nije bilo ni malo zabavno. Ali je i to prošlo. Hvala nebesima!

Tu je i strah od odvajanja. Ono kada dete izgubi mamu ili tatu iz svog vidokruga, i onda nastane haos. Dete tada nema predstavu o tome da ćete se vi vratiti, da ustvari niste ni odlazili, već ste mu iza leđa ili u drugoj prostoriji. Njemu to izgleda kao smak sveta. To treba razumeti, ali i preživeti. Nije lako, ako niste srca kamenoga.

4. Ispitivanje granica

Ispitivanje granica je povezano sa fazom negacije. Dete ispituje granicu, i pokušava da je poljulja ili ojača. Ukoliko roditelj nije uporan i dosledan, granica će biti pomerena, a u nekim slučajevima, ne bi smela da bude. Desilo se i vama, sigurno, da nebrojeno puta kažete svom detetu da nešto ne sme ili ne može, a ono uporno pokušava da istera svoje. 

Evo, ja ne znam šta je to između dece i utičnica, ali ima tu neka tajna veza, sigurna sam. Ne znam koliko sam puta rekla da to ne sme da se dira, sa sve objašnjenjem i razjašnjenjem, ali ne. Krajičkom oka bih uhvatila zabranjeno kretanje upravo ka utičnici.

I ne samo to, dete bi me gledalo u oči, sa blagim smeškom na usnama, i dalje približavajući svoju ručicu ka izvoru struje. U ovom konkretnom slučaju, kao i u mnogim drugim, granica je postala samo još bolje definisana. Nije se isplatio nijedan pokušaj njenog pomeranja.

Ali bilo je i onih tvrđava koje su uspešno osvojene. Kao što je useljenje u moj krevet, i još par “sitnica”. Ali, nećemo sad o tome, takve “slabosti” mi ruše kredibilitet među drugim mamama koje ovo čitaju. 🙂 

5. Drama, napad besa ili popularni tantrumi

I dalje mi nije sasvim jasna ova dečija potreba, odnosno faza. Imam utisak da se u njoj prepliće više razlličitih faktora, kao što je potreba za pažnjom, strah, tuga, bes, ljutnja, nerazumevanje trenutne situacije, nerazumevanje sopstvenih osećanja i nemogućnost definisanja pravih izvora trenutne nelagodnosti.

Lično mislim da je ovo poslednje presudno. Kada dete ne može da definiše pravi izvor svoje “negativne” emocije, dolazi do granice pucanja, i nastaje drama zbog neke potpuno nepovezane i nebitne stvari. Ako grešim, ispravite me, neću vam zameriti.

Dešavalo se da nastane drama zbog toga što sam im obukla “pogrešnu” majicu, što se istopio sladoled, što se završio crtać, što se u crtaću nije dogodilo ono što su očekivali ili želeli da vide, što je vreme za spavanje, što se ide ili ne ide napolje, što pada ili ne pada kiša, što je ponedeljak a ne utorak,  i slično.

Uglavnom sam uspevala da dođem do stvarnog razloga i okidača za neraspoloženje rezultirano dramom nad dramama. I to su obično bili umor, glad, strah od nepoznatog, nerealna očekivanja, prezasićenost raznim spoljašnjim dešavanjima, tuga ili ljutnja zbog nečeg desetog, kao što je zakazani odlazak kod doktora, ručak koji nije na listi najomiljenijih, ili polazak u vrtić.

Ko preživi-pričaće.

6. Plač

Ova faza je manje burna od prethodne, ali je podjednako opterećujuća za roditelje.

Plač zbog svega i svačega, i kad treba, a pogotovo ničim izazvan. Javlja se u svako doba dana i u svakoj mogućoj situaciji. Da li je to jer je mleko vruće ili hladno, jer je mama detetu dala “pogrešnu” kašiku, jer nije bilo golubova za kojima bi jurili u parku, ili zbog toga što nismo uspeli da uhvatimo leptira.

Koji god razlog bio u pitanju, sigurno je samo to da se radi “o pitanju života i smrti“.

Plač je obično toliko tužan i iscrpljujući, da se pretvara u tanušni jecaj sa uzdasima od kojih vas duša zaboli. Kažu mi: “Ignoriši, to je samo faza.” Ali ne znam koliko će tih faza mamino srce moći da izdrži, a da pritom ne završi na posmatranju.

Pitam se, pitam…

7. Ljubomora ili rivalitet

Dečija ljubomora i rivalitet među batama i sekama je nezaobilazna tema, i vraća nas na početak ovog teksta. Ne znam zašto je važno ko će prvi oprati zubiće, ko će se prvi obući, ko će prvi otvoriti vrata, ili dobiti slatkiš posle ručka.

Možda ja ne znam, ali oni znaju, jer se takmiče i porede u svemu. Čak i u onim stvarima u kojima poređenje nije moguće, budući da nisu istog uzrasta, pa je prednost, samim tim, rezervisana za starijeg.

Da ne spominjem reakcije kada se mama malo opusti pa, “previše” pohvali jedno dete, zaboravljajući na osećanja drugog. Jedno vreme nisam uopšte smela da pohvalim jedno bez pravdanja onom drugom, iskreno se trudeći da objasnim njihovim glavicama zašto nekoga hvalim, a onog drugog ne. Da to nema veze sa ljubavlju, već sa zaslugom.

Uglavnom su me samo belo gledali. 


Faza po faza - mamu čeka "Laza"
Faza po faza – mamu čeka “Laza”

Nekada se i mi roditelji previše trudimo, zahtevamo, nerviramo i očekujemo, zaboravljajući da su oni ipak samo deca.

Da smo i mi bili deca.

Da je sve to deo odrastanja, i da smo svi to prošli.

Zaboravimo da oni mnoge stvari ne razumeju. Zaboravimo da ni mi nismo razumeli kada smo bili njihovog uzrasta.

Mislimo da nam nešto rade namerno, a ne samo zato što su deca, i što ne znaju drugačije. 

Mi smo tu da im pomognemo, da ih naučimo i usmerimo.

A kada mislimo da smo izmanipulisani, verovatno malo i jesmo. Jer oni i pored toga što su deca, već od prvog dana vrlo dobro znaju kako da nas vrte oko malog prsta. I neka nas vrte, kad su naši. Bez njih život više ne bi imao smisla. Srećni su oni koji imaju svoje malene diktatore. 

Živi nam, i zdravi bili, svi do jednog!

A vi mame, držite se, sve će to jednog dana proći,

pa će nam onda nedostajati,

u to sam sigurna… 🙂

Podelite sa mnom svoja iskustva u komentarima, volela bih da čujem koje su vaše omiljene razvojne faze!

A kako se izboriti sa materinstvom i fakultetom u isto vreme, pročitajte OVDE

Kako izgleda kada ne ide sve po redu

-Iz mog ličnog ugla-

Uobičajeno je da se, kada studentkinja ostane u drugom stanju, sredina naprasno oprašta od njene diplome.

Trebalo je prvo da diplomira, pa da rađa decu, sad nema ništa od fakulteta.”, samo je jedna blaga verzija komentara koji će direktno ili indirektno biti upućeni trudnici koja studira ili mladoj mami.

Ovaj post je napisan sa namerom da sruši takve ili slične predrasude i da ohrabri trudnice i mame da, uz dobru organizaciju, malo odricanja i discipline, može da se stigne do cilja. Poznajem nekoliko fenomenalnih osoba koje su diplomirale, magistrirale, a neke i doktorirale sa sve trudničkim stomacima, i malim bebama.

Neverovatno je kako trudnoća sama po sebi motiviše, pružajući snagu i volju za radom i ličnim prosperitetom. To je zaista jedno blagosloveno stanje.

Zapravo, trudnoća je stanje blagosloveno za učenje i lični razvoj, jer motiviše više od bilo čega na svetu.

Moja priča 

Eto, kod mene je sve išlo nekako naopako, tj. nekim svojim redosledom koji nije uobičajen i društveno okarakterisan kao pravi put.

Možda nije pravi, ali to je MOJ put, i ne bih ga menjala. 

Po upisu apsolventskog staža, negde sa 23 godine, pojavila se mogućnost da postanem stjuardesa.

(Ukoliko vas interesuje kako postati stjuardesa, kliknite OVDE)

Budući da nisam želela da propustim ukazanu priliku, spakovala sam kofere, knjige ostavila po strani i preselila se na Bliski istok, gde sam započela samostalni život i svoj radni staž, i to bez završenog fakulteta. Sram me bilo. 

Tamo sam, uporedo sa poslom, pohađala program jednog engleskog univerziteta, ali ta diploma nije ekvivalentna diplomi fakulteta. Pa se to u očima okoline nije važilo.

Po povratku u Beograd sam se zaposlila, a zatim i stala na “ludi kamen”. Nastavak studija je i dalje bio u planu, ali nikada nije dolazio na red među svim drugim životnim prioritetima koji su se sami od sebe postavljali ispred.

Posle nekog vremena postala sam mama, pa nedugo zatim ponovila radnju i postala dvostruka mama, i dalje bez diplome.

E tu su, verujem, svi digli ruke od mog fakulteta. Sram me bilo, da me sram bilo.

I onda, kada je moje mlađe dete napunilo godinu dana, setila sam se da bih mogla, posle 15 godina pauze, da se vratim na fakultet, i najzad zaradim diplomu za koju sam se godinama ranije vredno borila.

Ovoj odluci je doprinela činjenica da su tog leta stigle i alarmantne pretnje od strane rektorata. Rečeno je da je “večitim studentima” odzvonilo, odnosno da im je dozvoljeno da diplomiraju do kraja tekuće školske godine, inače zauvek gube pravo na nastavak i završetak studija.

U prevodu, imala sam 3 meseca da spremim i položim 3 najteža ispita na fakultetu. Malo je reći da sam studirala arapski jezik koji sam jedva koristila tih 15 godina.

Odakle početi posle tako duge pauze? Da li ja to mogu? Šta ako ne uspem? Zar je sav prethodni trud bio uzalud?

Panika me je preplavila kao nikada pre, a strah je pretio da me blokira i natera da posustanem.

Ali nisam bila spremna da, bez borbe, bacim četiri godine vrednog rada.

Zato sam počela da učim kao nikada pre, i uprkos opštoj neverici i euforiji, uz veliki rad i disciplinu, pošteno zaslužila svoju diplomu, u roku od ta 3 meseca.

I sada dok ovo pišem i dalje ne mogu da verujem da sam zaista uspela u tome.

Taj za mene neverovatan lični uspeh mi je postao dodatna motivacija za sve druge naizgled nemoguće  i nerešive situacije i probleme koje mi se nalaze na putu. Obično je dovoljno da kažem sebi: “Ako sam uspela da završim fakultet za 3 meseca, nema stvari koju ne mogu da savladam.” I uz malo ili malo više truda, magija počne.


Dakle, najvažnija je MOTIVACIJA. Kada ste motivisani, kao da dobijete natprirodne moći. Spoznate neku unutrašnju snagu za koju verovatno niste ni znali da postoji.

Sada kada pogledam unazad, tog leta sam ja, sa dvoje male dece, koja pritom nisu išla u vrtić, i suprugom sa punim radnim vremenom, rešila da se upustim u, naizgled, nemoguću misiju.

Ono što je mene lično motivisalo, pored diplome, je to što sam htela da budem uzor svojoj deci. Htela sam da im, svojim ličnim primerom, pokažem da uvek treba dovršiti započeto, tj. nikada ne treba odustati, da nikada nije kasno, i da se upornost i rad uvek isplate.

Bilo da vas motiviše želja za znanjem, želja za sticanjem zvanja, želja za što bržim zaposlenjem, ili nešto deseto, važno je imati pravi motiv. On će vas pokrenuti i nećete se zaustaviti dok ne stignete do cilja.


Sledeća po važnosti je ORGANIZACIJA.

Ne mogu reći da mi je bilo lako. Daleko od toga.

Najveći problem mi je predstavljala briga o deci. Za njih sam morala da nađem vreme. Na njihove potrebe se moralo odgovoriti. Oni nisu smeli da osete da mama nema vremena za njih, da je mama umorna, rasejana, da je mama konstantno pod stresom i pritiskom, i da se preslišava u sebi dok im peva uspavanku.

A dok je mama provodila vreme uz knjigu, morala se naći adekvatna zamena, uz koju su deca u potpunosti zbrinuta. Budući da nisu išli u vrtić, to su pre svega bili baka i deka, i naravno tata, onoliko koliko su mu poslovne obaveze dozvoljavale.


Uz dobru organizaciju, važna je i POSVEĆENOST.

Neprestano mi je visilo nad glavom da imam ograničen rok, da nemam vremena za gubljenje, da moram da položim sva 3 ispita iz prvog pokušaja, jer ne postoji prilika za popravni. Zbog toga sam svaki slobodan trenutak, kada deca spavaju, dok ih čuva baka, ili noću kada sve oko mene već uveliko sanja, koristila za učenje, prevođenje, vežbanje gramatike, i sve što uz to ide.

U trenucima kada sam bila suviše umorna da bih zapamtila bilo šta, uzimala sam lektiru, tj. čitala sam dela koja su bila obavezna za polaganje ispita iz književnosti. I tako svaki dan, 3 meseca za redom.

Posvećenost definitivno donosi rezultate.


Ništa manje bitna nije ni PODRŠKA i RAZUMEVANJE okoline, porodice, partnera, svih onih koji su vam bliski i čije mišljenje cenite. Mojim najbližima nije bilo lako, ali se ni jednog trenutka nisu žalili. U šali često kažem da diploma koju sam stekla nije samo moja, već da smo svi zajedno diplomirali, jer smo svi na ovaj ili onaj način osetili teret studija.

Nedostatak podrške bi mogao negativno da utiče na studiranje, budući da bi se, na taj način, podigao nivo stresa i nervoze, koji nepovoljno utiču na proces učenja. Zato, ako ste bliski sa (budućom) mamom -studentkinjom, ponudite joj pomoć, razgovarajte sa njom, ohrabrite je i dajte joj podstreh kako bi, sa što manje negativnih osećanja došla do svoje diplome. Proces učenja je sam po sebi ponekad stresan i opterećujući, i poželjno je ta osećanja eliminisati podrškom i razumevanjem.


Na kraju bih spomenula i RAZONODU, kao važan faktor koji će vas dovesti do diplome. Razonoda u smislu odmora, relaksacije, opuštanja. Ona će vam omogućiti da se oslobodite stresa i pritiska. Pomoćiće vam da “napunite baterije” i skupite snagu za novu turu rada. Bilo da vas opušta šetnja u prirodi, odlazak na masažu, jogu, dobar film, ili razgovor sa dragom osobom, biće vam potrebno da, sa vremena na vreme, obezbedite vreme za sebe. Tako ćete imati dovoljno elana za nastavak priče.

Niko ne može neprestano samo da radi. Svima nam je potreban odmor i opuštanje. Slobodno odvojite malo vremena za sebe i biće vam lakše da ponovo krenete punom parom.

I za kraj…

Drage trudnice i mlade mame,

ne slušajte zlurade komentare i tuđa predviđanja.

Vaša diploma zavisi samo i jedino od vas, i vašeg rada.

Ne zavisi od vašeg deteta ili vaše trudnoće, a još manje od toga šta okolina misli o vama.

Ako vam neko kaže da vi to ne možete, iskoristite tu konstataciju kao motiv da dokažete suprotno.

Vi to možete!

Sve što vam je neophodno vi već posedujete, možda vam je potrebno samo malo podstreha da to nešto i pronađete. 

Samo napred (buduće) mame,

želim vam svu sreću!


Have you ever felt down, depressed, not keen on yourself? I did. I guess, everybody did. My life wasn’t always going in the right direction. I had a lot of ups and downs, and I experienced some difficult time on my own.

I understand how it feels when your wishes, dreams, hopes, plans, and needs suddenly vanish and you just feel lost and helpless. Each and every person has their own sad story to tell. Maybe I will write mine one day, but today I am willing to write about how to overcome difficult moments and instantly boost your self-esteem in 5 easy steps.

Lana Writes Self Esteem Booster
Lana Writes –Treat Yourself Right
  1. Take care of your physical appearance

I understand that when you are feeling low you hardly even think of your physical appearance, but believe me, it has an enormous impact on your self-esteem. So take some time for yourself. And do whatever makes you happy on your good days. Take a bath, wash your hair, do your nails, put some makeup on, dress up, put on the perfume. When you make just a little effort, I am positive that you will instantly feel better about yourself when you look in the mirror.

  1. Clean up your living space

I know. You are probably thinking that my advises are lame, but I know that you will feel a little bit better if you clean your living space. When I am feeling low, usually I look like that too, and I would rather not to mention how my apartment looks like. It’s a disaster. But then, if I make a little effort and clean up my mess, I will look across my living area, and I will see the comfortable and cozy place, that gives much positive vibe than the previous jungle area.

  1. Do yoga, meditation or any type of sport

I guess it’s more than obvious why I listed these things. While yoga and meditation have the power to take us to a quiet and self-centered peaceful place, doing sports releases endorphin that is known as a hormone of happiness, and it makes us feel better and gives us a release. Also, if you are not into sports, you might just go for a walk around your neighborhood, and you will feel less tense. Any type of physical activity gives us a stress release and makes us calm.

  1. Share your feelings with a person that understands you

From my experience, this one was always the most difficult of all other things, since I am a very private person. It is extremely difficult for me to open up to other person and to share my personal feelings, especially when it comes to insecurity, lack of self-esteem or any emotional breakdown. But I often force myself to leave my comfort zone and to share what is bothering me with someone else. And when I do so, I always feel better, even if that person is just a listener. Also, you never know, maybe your friend, partner, coworker or a family member may help you see your problem from a different angle, and propose a possible solution. Things are never just black or white, but sometimes it’s impossible to find other shades on your own, without someone’s help.

  1. Think of all the great things that you achieved and write them down

This one may sound silly, but it actually really helps feeling better about yourself. People usually see only their flaws, bad choices, problems and downsides of their lives when they are feeling blue. They tend to forget all the amazing things that they have achieved through their lives and concentrate only on the bad ones. Therefore, it is important not to forget success, achievements, solved problems and good relationships from your lives. This being said, take your journal or just a piece of paper, and write down a list of all the things that you did well in your life. I am sure that every person has something to write down on this topic. Afterwards, it will make you feel better to read the list and to keep it, just in case you forget how amazing you are again one day.

Take care.



You can find out more about me by clicking HERE

5 načina da zablistate u kuhinji uz malo truda i još manje veštine

Ukoliko vam je potrebna brza, jednostavna, a pritom na oko vrlo dopadljiva, i za nepca ukusna ideja za slano predjelo, dečiji rođendan ili nešto što ćete, umesto čipsa, sa zadovoljstvom gricnuti uz pivo, preporučujem vam brze pužiće od lisnatog testa.

Njihova tajna  je u tome da se super jednostavno pripremaju, da je gotovo minimalna verovatnoća da vam neće uspeti ako ih na vreme izvadite iz rerne, i da ih sa radošću i entuzijazmom gricka i staro i mlado.

Dakle, nema greške, samo napred.

Preporučujem vam 5 različitih ukusa, 3 slana i 2 slatka, a to su:

-Pužići sa presto sosom i mocarelom;

-Pica pužići sa kečapom, šunkom i mocarelom;

-Pužići sa sirom i jajima;

-Nutela pužići;

-Pužići sa jabukom i cimetom.

Ono što je zajedničko svim pužićima je to da vam je potrebno lisnato testo, najbolje bi bilo kada biste mogli da nađete već razvučeno, mada se ono kod nas teže nalazi.

Za pripremu će vam dobro doći i zamrznuto lisnato testo, koje prethodno treba odmrznuti i razvući oklagijom u pravougaoni oblik debljine otprilike 5mm do 1cm.

Biće vam potrebno i malo brašna kako vam se testo ne bi lepilo za oklagiju i radnu površinu, kao i papir za pečenje, kojim ćete obložiti pleh.

Još jedna zajednička stvar je da se peku u rerni 15 minuta na 180 stepeni.

Ono što ih razlikuje je naravno fil, zato idemo redom.

Fil za pužiće sa presto sosom i mocarelom

Potrebni sastojci su:

 gle čuda,

presto sos i narendani mocarela sir.

Pužići sa pesto sosom i mocarelom
Pesto sos i mocarela


Na prethodno razvučeno lisnato testo naneti presto sos, zatim posuti narendanu mocarelu.

Fil za pica pužiće

Potrebni sastojci su:

Kečap, origano, šunka, narendana mocarela, ili bilo koji kačkavalj.

Pica pužići
Pica pužići


Razvučeno lisnato testo premazati kečapom, posuti origanom, dodati na kockice iseckanu šunku i na kraju posuti narendani sir.

Fil za pužiće sa sirom

Potrebni sastojci:

Feta sir, jaje, so, origano po želji.

Pužići sa sirom
Pužići sa sirom


U činiji zajedno pomešati feta sir, jaje, so i origano. Zatim pripremljenu smesu namazati preko razvučenog lisnatog testa.

Fil za nutela pužiće

Priprema pužića sa nutelom
Priprema pužića sa nutelom


To je zapravo nutela koja se namaže na razvučeno lisnato testo, ne može biti jednostavnije od toga, zar ne?


Slatki pužići sa nutelom
Pužići sa nutelom

Fil za pužiće sa jabukama i cimetom

Potrebni sastojci:

2 jabuke, 2 kašike šećera, 2 kašike mlevene plazme, kašičica cimeta i naseckani orasi, po želji.

( Ukoliko postite, možete napraviti posnu verziju ako  koristite posnu plazmu)

Pužići sa jabukama i cimetom
Pužići sa jabukama i cimetom


Oguliti i izrendati 2 jabuke, dodati šećer, mlevenu plazmu, cimet i orahe. Pripremljenu smesu ravnomerno naneti na razvučeno lisnato testo.



I sada, kada ste naneli željeni fil na lisnato testo, potrebno je samo da testo uvijete u rolat, koji ćete potom seći na kolutiće, tj. pužiće i ređati na pleh koji je obložen papirom za pečenje.

Potom se, kao što je ranije spomenuto, pripremljeni pužići peku 15 minuta u rerni zagrejanoj na 180 stepeni.

I to je cela magija.

Ostalo vam je samo da zadivite svoje ukućane ili drage goste, ili da prosto uživate sami grickajući ukusne pužiće uz neki dobar film.

Javite utiske i šaljite slike vaših pužića.


Ukoliko ste se uželeli pravih Bakinih kolača, pronaćićete recept OVDE








Zdravo svima!

Drago mi je da ste pronašli svoj virtualni put do mene.

Ja sam Lana,  mama entuzijasta i neko ko se trudi da sagleda  život sa pozitivne strane. Večiti sanjar i romantik, koji ume da se pretvori u namćor babu, po potrebi ili zasluzi. Kako se kome više dopada.

Imam jednog dečaka (6), jednu devojčicu (4), i muža jedinca. Porodica mi je pokretač, inspiracija, motiv, i važnija mi je od svega.

Po obrazovanju sam diplomirani filolog, a ljubav prema pisanoj reči navela me je da stvorim jedan topli virtualni kutak za sve one koji život i roditeljstvo posmatraju sa pozitivne strane. Tako je nastao blog www.lanawrites.com koji predstavlja kolaž slika iz svakodnevnog života jedne nesavršene moderne mame, koja se često vraća starim vrednostima, kao parametrima za uspešno majčinstvo. Uglavnom se bavim uobičajenim pitanjima i problematikom roditeljstva i porodičnih odnosa, trudeći se da pružim adekvatne i realne odgovore, kao i proverena rešenja.

Želja mi je da svoj lični doživljaj sveta pretočim u knjigu, tačnije roman sa motivacionom tematikom, namenjen svim generacijama.

Volim prirodu, sunčan dan, suze smejalice, zvuk gitare, pecanje, dupli čizburger, bosonogo leto na reci, mirišljave sveće, i one svakodnevne, naizgled obične trenutke sreće koji nam oplemenjuju život i daju kolorit našim uspomenama.


Možete me pratiti na Instagramu @lanapise


FB stranici: @lanapise,

ili direktno na ovom ušuškanom virtualnom mestu za mame i dame,

i sve one koji su deo njihovih života i srca.


Ukoliko ste raspoloženi za dijalog, saradnju, imate neka pitanja, ili želite da gostujete u rubrici Guest post, javite se putem kontakt-formulara na stranici Contact ili mi pošaljite email na adresu lana@lanawrites.com


A sada se udobno smestite,


i uživajte u ovom šarenolikom blogo-putovanju…





Lana Writes O meni
Lana Writes

Malo više o meni možete saznati u OVOM TEKSTU

Ili klikom na LINK ZA INTERVJU koji sam dala za MAGAZIN TOPLIČANKA

Pin It