Tag

roditeljstvo

Browsing

Nedavno sam čula tezu da deca nikada zapravo ne upoznaju svoju majku. Oca i nekako, ali majku nikako.

I to me je navelo na razmišljanje. Mislim, zaista bih volela da moja deca upoznaju pravu mene, a ne mene kroz ulogu njihove “mama uvek zna najbolje” majke.

Ali, što više o tome razmišljam, imam utisak da me u “ogoljavanju” pred decom blokira pritisak koji osećam. I to dve različite vrste.

Prečesto me “pritiska” i koči okolina, u vidu svih onih suvišnih informacija, “proverenih” saveta i narodnih umotvorina koje me teraju da reagujem i ponašam se suprotno svojoj prirodi.

(Ovaj vid pritiska sjajno je opisala Ivana Mićić u tekstu “Roditeljstvo pod pritiskom”.)

A tu je i onaj unutrašnji, još podmukliji pritisak, koji sami sebi namećemo. On me najviše i muči.

Tera me da budem, što bi se popularno reklo, “najbolja verzija sebe”, a ne ona verzija koja mi shodno mojoj prirodi i životnim okolnostima najviše odgovara i priliči. Drži me zarobljenom i pod kontrolom zvanom samokontrola. I sve to zahvaljujući snažnom osećaju odgovornosti koji razvija pravu pravcatu roditeljsku “hipertenziju”.

I kako onda deca da upoznaju svoju majku, kada se sve mi trudimo da budemo neke najbolje verzije sebe, a ne onakve kakve suštinski jesmo?

Ali, onaj uporni osećaj odgovornosti mene vešto drži u šaci, i ne pušta.

To je onaj osećaj da nemam pravo na grešku. To je moranje, tj. neprestani pritisak da budem savršena, iako nisam. Da odreagujem uvek kako bi trebalo, a ne kako se osećam. Da neke stvari prećutim uprkos sebi, a da one koje bih radije prećutala ipak podelim sa drugima, kako bih bila dostojan uzor deci i sopstvenim primerom im pokazala da je dobro biti transparentan i iskren. Prikrivanje svojih strahova, zarad izgradnje njihove neustrašivosti, i stopiranje svog “kukavičluka” radi njihove hrabrosti. Biti stabilno i neuplakano rame za plakanje u trenucima u kojima mi se baš plače. Biti hrabra kada nisam, raspoložena kada mi nije ni do čega, a nasmejana i kada sam tužna. Ostati vedra i razigrana čak i u PMS-u kada bih najradije šćućurena u samoći smazala celu čokoladu od 300g, a ne organski zeleniš koji se krčka na šporetu. 

(Ako Vam je ova tema interesantna, pročitajte i tekst “Roditeljsko licemerje”.)

Odreagovati pravilno na sve dečije bubice i razvojne faze, koje ne samo da pomeraju granice, već urušavaju temelje moga strpljenja. 

A ovo, inače, pišem kao osoba koja je flegmatik i koju nije tako lako izvesti iz takta. E pa, mojoj deci to neverovatno dobro polazi za rukom. A samokontrola je tu da me otrezni, kada osetim da gubim kontrolu, a povremeno i zdrav razum. 

A kao šlag na tortu, uvek dođe i preispitivanje, i samo-preslišavanje po sistemu da li sam dobro postupila i odreagovala, ili ne. 

Ma muke žive. 🙂

Sa druge strane, pritisak sa sobom donosi i manjak roditeljskog samopouzdanja, koji sam najviše osetila na početku svoje majčinske uloge. Činilo mi se da se svi bolje snalaze od mene. Imala sam utisak da nemam pojma šta radim, a nije bilo nikoga da mi kaže da je to sasvim uobičajeno osećanje za jednu novorođenu mamu. Taj osećaj me je boleo, uticao mi je na raspoloženje, i povećavao potrebu za tuđom afirmacijom.

Bilo je potrebno da prođe neko vreme da postanem opuštenija u svom novom svetu i da steknem malo sopstvenog majčinskog staža da bih se konačno osetila komforno u novoj ulozi. A nova uloga, zahtevala je i novu mene.

Možda je, ustvari, priroda tako udesila da nas majčinstvo redefiniše i iznova formira, pa nas deca, shodno tome, mogu upoznati jedino kao majku. A možda se mi ni ne trudimo da bude drugačije.

Kako god bilo, meni je jako važno da sam najzad uspela da shvatim da niko ne može biti bolja mama mojoj deci od mene same, ma koliko nesavršena bila. Niko ih ne može bolje osetiti i poznavati. Niko ih ne može više voleti, ili im više od mene želeti dobro. 

Ova vremenom stečena samouverenost, naravno nije izbrisala potrebu da se razvijam i radim na sebi kao roditelju, već mi je samo pomogla da lakše razlikujem žito od kukolja u moru kontradiktornih informacija, i da naučim da izaberem odgovarajuće žito za našu porodicu.

Nije svaki pristup roditeljstvu odgovarajući za sve. Ustvari, ja kombinujem različite pristupe, i  nastojim u tome da stvorim svoj lični majčinski izraz.

U tome mi pomažu kvalitetni sadržaji, koji nisu kreirani da bi kritikovali roditelje, i degradirali ih, već upravo suprotno. Sadržaji koji imaju za cilj da roditeljima vrate roditeljstvo. Da ih osveste, ohrabre, i podstiču.

Takav program možete pronaći i na predstojećem Festivalu “Roditeljstvo pod pritiskom” u organizaciji Udruženja Roditeljstvo novog doba.

Festival "Roditeljstvo pod pritiskom" Udruženja Roditeljstvo novog doba
Festival “Roditeljstvo pod pritiskom” Udruženja Roditeljstvo novog doba

Ulaz je slobodan, a broj mesta ograničen. 

Zato rezervišite svoje prisustvo klikom na OVAJ LINK. A više informacija o samom Festivalu pronađite OVDE.

Dođite da se družimo, razmenimo iskustva, strahove, nade, i dobijemo odgovore na pitanja koja nas muče. 

I ono najvažnije, da sticanjem novih saznanja povratimo veru u sebe, i omogućimo svojoj deci da nas upoznaju u našem pravom svetlu, koje nije ništa manje svetlo, od naše “najbolje verzije“.

Jer svi mi u sebi nosimo i noć i dan, i svetlost i tamu, i suze i osmeh. U ovom slučaju, jedna pojava bez druge, gubi svoju draž.

Budimo svoji, iako smo roditelji. Ili bolje reći, baš zato što smo roditelji.

I dopustimo deci da našu “draž” spoznaju u potpunosti.

<3

Biće mi zadovoljstvo da Vas upoznam.

Lana

 

A kako se postaje dobar roditelj pročitajte OVDE

Manipulacija na 7 načina

Veoma je diskutabilno pitanje da li, u kom uzrastu, na koji način i koliko svesno deca manipulišu roditeljima.

Mišljenja su podeljena.

Jedni kažu da deca nemaju kapacitet da manipulišu sa predumišljajem, već da mi kao roditelji pogrešno tumačimo njihovu potrebu da sami dođu do određenog rešenja na svoj način, učenjem, sticanjem iskustva ili ispitivanjem postavljenih granica.

Drugi tvrde da je dečja manipulacija prisutna još od ranog uzrasta, i da počinje u drugoj godini.

Bez obzira na to ko je ovde u pravu, jedno je sigurno. Deca pokušavaju na razne načine da utiču na roditelje kako bi došla do svog cilja. Možemo to nazvati manipulacijom ili ne, ali oni definitivno znaju uporno da pronalaze nove načine koji im pomažu da “navedu vodu na svoju vodenicu”.

Sa druge strane, roditelji se često, svesno ili ne, priklanjaju manipulaciji, kako bi naveli dete na određenu radnju, nagovorili ga na nešto što ne želi, ili odgovorili od nečega.

Roditeljima je svakako lakše da manipulišu decom, i postavlja se pitanje koliko je to zapravo fer?

Bilo kako bilo, i deca i roditelji vrlo dobro znaju da zavrte jedni druge oko malog prsta. 

Evo kako to, i jedni i drugi, obično čine pomoću ovih 7 manipulativnih taktika:

1.   Moljakanje i dosađivanje

Deca:

Po sistemu “strpljenje se uvek isplati”, deca su u stanju da neumorno ponavljaju svoju želju, sve do njenog ispunjenja. 

Udovoljavanje nije najbolje rešenje. Dete na taj način zaključuje da je dosađivanje uspešan način za postizanje ciljeva, pa je u stanju da, na našu veliku žalost, ponavlja tu istu radnju svakog sledećeg puta.

Ali, pošto sam i ja samo obična mama, desilo mi se nebrojeno puta da posustanem, i kažem: “Evo, izvoli.”, samo da bih došla do vazduha.

A potom najčešće tešim sebe da će se dete tako, ustvari, naučiti upornosti. Ma da! 🙂

Roditelji:

I roditelji znaju da dosađuju svojoj deci, dok ona ne ispune njihova očekivanja, zahteve ili želje.

Ne znam zašto mi roditelji ovakvo ponašanje obično ne nazivamo manipulacijom, kad neodoljivo podseća na ono dečje moljakanje sa početka pasusa. Možda zbog naše dobre namere? A možda i dete ima dobru nameru?

Izgleda da sve drugačije deluje kada se uloge promene.

2.   Zastrašivanje

Deca:

Vikanje, bacakanje po podu, tantrumi, vređanje i etiketiranje vas kao lošeg roditelja, je ono što dobijate u ovoj rundi.

Što se mene tiče, u ovim slučajevima nema popuštanja, i ne sme da ga bude.

Jedno je kada dete upornošću postiže svoj cilj, a nešto sasvim drugo kada pokušava da ga ostvari agresivnom ponašanjem.

Roditeljska doslednost ovde pokazuje detetu da se agresijom ne dolazi do cilja.

Roditelji:

Vikanje, unošenje u lice, vređanje i nazivanje deteta ružnim epitetima: nije u redu kada su deca inicijatori ovakvog ponašanja, a još je gore kada tako nešto čine roditelji.

Ovde se agresija koristi radi postizanja određenog skrivenog cilja, kako bi dete, iz straha, pristalo. Mislim da je suvišno uopšte komentarisati koliko ovo nije fer.

Ovakvo ponašanje pokazuje nemoć roditelja da kontroliše svoje emocije i situaciju u kojoj se nalazi.

3.   Pretnje i ucenjivanje

Deca:

Uslovljavanje i pretnje roditeljima izjavama tipa: “Neću činiti ono što se od mene očekuje, ili učiniću nešto strašno, ukoliko ne popustiš!”

Pretnjama i ucenama takođe ne treba udovoljavati, jer imaju tendenciju da se pogoršaju vremenom.

Da biste poštedeli sebe i svoje živce, nikako im se ne pokoravajte. 

Roditelji:

Pretnje kažnjavanjem, batinama, i ucenjivanje nečim što je detetu važno, su deo ove taktike.

Tu je i krajnje nevina, ali neizostavna “ucena” koju svaki roditelj primenjuje: “Ako budeš dobro dete, dobićeš poklončić od Deda Mraza. Inače, nema poklona za tebe!”

Deca su spremna gotovo sve da učine da ne bi razočarala ovog simpatičnog dekicu, a roditelji to odlično koriste kako bi došli do ostvarenja svojih ciljeva. 🙂

Ko su veći majstori manipulacije: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios lanawrites.com
Ko više manipuliše: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios

4.  Emocionalno iznuđivanje 

Deca:

Svima nam je, pored zdravlja, najvažnija sreća naše dece. Zbog toga je izuzetno teško ostati imun na dečju tugu i patnju.

A deca, svojim tužnim suznim okicama, šmrcavim nosićima, plačom i dramatičnim predstavljanjem sopstvenih osećanja, vrlo često pokušavaju da manipulišu roditeljima, kako bi ispunila svoj cilj.

Izjave u kojima su oni žrtve emocionalne patnje, po sistemu “jadan ja“, kao što su: “Mene ovde Niko ne voli.”,  “Mene Niko ne razume.”, imaju zadatak da probude osećanje griže savesti, krivice, dužnosti, straha ili sažaljenja kod roditelja, i na taj način ih omekšaju, i privole.

Roditelji:

Ovde su roditelji ti koji, da bi ispunili svoju skrivenu nameru, pokušavaju da izazovu određene emocije kod dece kako bi ih dodatno motivisali da urade ono što ne žele.

Najbezbolniji primer je situacija u kojoj dete odbija da poljubi ili zagrli roditelja, a roditelj namenski napravi tužnu facu i simulira plakanje, ne bi li se dete predomislilo.

Roditelji tako koriste svoje “emocije”, za izazivanje osećanja griže savesti, krivice, dužnosti, i sažaljenja kod dece.

5. Odbacivanje

Deca:

Odbacivanje takođe spada u kategoriju emocionalnog iznuđivanja. Jedina razlika ovde je u nameri da se, umesto sažaljenja, izazove osećaj povređenosti i tuge kod roditelja.

Poruka je vrlo jasna i glasi: “Ako me ne voliš, ne volim ni ja tebe.” Odnosno, “Ako mi ne ispuniš ili ne dozvoliš ono što želim, neću te više voleti.”

Roditelji:

Verujem da je najveći strah koji dete može da ima, posebno u ranom detinjstvu, strah od roditeljskog odbacivanja.

Zato bi, po mom skromnom mišljenju, roditelj koji upražnjava ovaj metod, trebalo dobro da razmisli da li zaista vredi igrati ovakvu igru, šta njome dobija, i još važnije, šta je to što može izgubiti.

6.  Laskanje

Deca:

Meni lično je ovo jedna od najzabavnijih dečjih taktika, budući da je njihovo laskanje vrlo očigledno, a samim tim, i zabavno.

U ovu kategodiju spadaju izjave tipa: “Ti si najlepša/najbolja mama na svetu!”, i “Mama, vidi, sredili smo igračke!”, posle čega obično sledi: “Ne želim da jedem spanać!” ili “Vodi nas da skačemo na trambolini!”

Taktika je sledeća- laskanjem do pobede.

Reći će vam ono što smatraju da želite da čujete, i verovatno će vam tek nakon dobijenog osmeha, otkriti koja se zapravo namera krila iza tih sladunjavih reči.

Roditelji:

Mi kao roditelji smo itekako svesni da podilaženjem može mnogo dalje da se stigne, nego direktnom zabranom.

Jer, zabrana izaziva revolt, a laskanje spušta gard, i otvara mogućnost pregovorima,  dijalogu i dogovoru.

7.  Upotreba sile i batina

 Deca:

Fizički napad, udaranje roditelja, bacanje stvari, gađanje, razbijanje, guranje, štipanje, pljuvanje, ujedanje, sve to spada u ovu kategoriju.

Ono što je, čini mi se, još gora varijanta je da dete pokuša da povredi sebe bacakajući se, udarajući se po licu, lupajući glavom o pod ili u zid, ili čineći neke druge nemile stvari kako bi se roditelj pokorio.

Više je nego očigledno da ovde popuštanja nema.

Roditelji:

Batine koje dete dobija da bi poslušalo ili učinilo nešto što se od njega zahteva su uvek loš izbor.

Privoleti nekoga silom, tj. pesnicom je nemoguće. Možda će dete poslušati iz straha ili da bi sprečilo batine, ali duboko u njemu se javlja otpor, osećaj nemoći i patnja.

Upotreba sile nad detetom nikada nije dobra ideja. 

Zaključak:

Ko su veći majstori manipulacije: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios lanawrites.com
Ko više manipuliše: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios

I roditelji i deca se služe istim “manipulativnim” taktikama, bez obzira da li je zaista reč o manipulaciji ili o snalažljivosti i dovitljivosti.

U odnosu na spletkarenje i taktiziranje koje se povezuje sa manipulativnim ponašanjem, iskrenost, transparentnost i otvoreni dijalog su, bez sumnje, jedina prava stvar.

Ali opet, sigurna sam, da smo se svi mi, bar jednom, našli u nekoj od ovih 7 situacija, bilo kao deca, bilo kao roditelji. Takođe verujem da nije postojala neka loša namera u svemu tome. Možda manipulacija ne mora uvek da ima negativnu konotaciju. 

Jer, znam da svi mi ŽELIMO samo najbolje svojim mališanima.

Zato pažljivo birajmo sredstva, kojima ostvarujemo svoje ciljeve.

To je jedini pravi PUT do ostvarenja naše roditeljske težnje ka srećnom detetu.

I zato, dragi roditelji,

od srca želim da Vam taj PUT bude SREĆAN! 😉

Ako vas interesuje kako se postaje dobar roditelj, kliknite OVDE

Pin It