Tag

Lifestyle

Browsing

Dolazak drugog deteta:

-iz srca jedne mame-

Bila sam na korak do osmog meseca trudnoće, kada je naš “veliki dečak” počeo sve više da se interesuje za moj rastući stomak.

Dobićeš seku”, govorila sam.

Postaćeš veliki bata koji će da se brine o njoj”, nastavljala sam, dok mi je jedna tvrdoglava knedla stajala u grlu.

Osećaj ponosa zasijao bi na njegovom lepom bebećem licu, jer je nazvan “velikim”, iako mu je drugi deo rečenice bio poznat kao špansko selo.

U tom momentu nije imao ni pune dve godine, nije bio spreman da brine ni o sebi. Nije bio u potpunosti ni svestan sebe, a još manje šta je to seka i kako se brinuti o njoj. 

Čudno je ponekad šta sve mi roditelji izgovorimo svojoj deci, naivno pretpostavljajući da nailazimo na razumevanje. 

Ova konstatacija o velikom bati nije bila ni blizu istini, i ja sam to znala najbolje. Zbog toga me je i mučila ona dosadna knedla, svaki put kada bih mu nešto slično rekla. Bolela me je činjenica što se od njega očekuje uloga velikog, kojoj nije dorastao. Jer, i on je bio beba. Ali da, govorila sam to često, da bih videla onaj tračak ponosa na njegovom licu, i da bih ohrabrila i samu sebe za ono što dolazi.

Kako se trudnoća primicala kraju, tako su rasli i moji strahovi, i neka pritajena tuga.

Dolazak drugog deteta -Photo By Natalia Deriabina-Shutterstock lanawrites.com
Dolazak drugog deteta -Photo By Natalia Deriabina-Shutterstock

Koliko sam se radovala dolasku bebe, toliko mi je bilo strašno da pomislim da neću više imati dovoljno vremena, niti pažnje za njegaPlašila sam se da će se osećati odbačenim i nevoljenim. Da će, umesto ljubavi prema sestrici, razviti osećanje ljubomore, zavisti i mržnje.

Sve me je to mučilo.

Bio je to samo dodatak, koji mi, pored gorušice i neprestanog osećaja pune bešike, nije davao sna noćima.

Odlazak u bolnicu sam podnela izuzetno teško, budući da je to bilo naše prvo odvajanje. I koliko sam god puta do tada maštala o prospavanoj noći, ni u porodilištu je nisam doživela.

Rođenje naše devojčice zaokupilo mi je srce i misli, i dešavalo mi se čak da se ni ne rasplačem pri pomisli na dečaka koji me je nestrpljivo čekao kod kuće. I to sam smatrala svojim napretkom.

“Očvrsla sam”, rekla bih samoj sebi u šali, kada bih uspešno zadržala suze namenjene njemu. A bilo je i onih koje nisam uspela da zadržim, i to mnogo.

Povratak kući doneo je nove suze. Uz njih su redom nailazili griža savesti, nemoć, osećanje da sam loša majka jer ne uspevam da odgovorim na sve potrebe “velikog dečaka”, zbog brige o bebi kojoj sam u tom momentu potrebnija.

Neprestano vaganje pažnje, nežnosti i prioriteta me je zamaralo, i činilo još iscrpljenijom nego što sam bila. Srce bi mi zadrhtalo svaki put kada bi oboje zaplakali u isto vreme, i kada je bilo potrebno odlučiti čiji će vapaj morati da sačeka na utehu. Čiji je plač vredniji? Kome sam potrebnija? Da li sam dobro postupila, izabrala? Da li sam pogrešila?

I ono retoričko pitanje: ”Da li sam preterala?”, kada sam, potpuno iscrpljena i onemoćala, viknula na njega jer je nakon onolikog truda, otišao u sobu i probudio bebu.

“Želeo sam samo da je pomazim”, rekao bi nevino, a ja bih tada najrađe u zemlju propala, da me nema. Da prođu muke.

Nije bilo lako podeliti srce na dva dela, a vremenom, sama po sebi, došla je i spoznaja da tako nešto nije ni potrebno činiti. Da ima mesta za sve. I da, umnožavanjem ljubavi, srce postaje veće, ispunjenije i jače.

Ono što je bilo teško je klonirati sebe i svoje fizičke mogućnosti.

Svaki sam sekund bebinog sna provodila sa dečakom, poklanjajući mu i poslednji atom svoje prisebnosti i snage koja je bila na izdisaju, samo da mu budem tu. Samo da ne oseti da me nema kao pre. Samo da sve bude kao pre. A nikada nije bilo, niti će biti.

Dolazak drugog deteta - Photo By NadyaEugene-Shutterstock lanawrites.com
Dolazak drugog deteta – Photo By NadyaEugene-Shutterstock

Potrebno je bilo da prođe vreme, da se stabilizuju hormoni, da se stabilizuje naš novi porodični ritam, da se svi međusobno naviknemo na novo brojčano stanje, da bismo zajedno shvatili da ni ne bi bilo dobro da ponovo bude kao pre.

Samo zbog toga što tako nešto ne bismo ni želeli.

Jer, postalo nam je mnogo bolje nego pre.

Početak je bio težak, ali ono što smo dobili je neprocenjivo.

Imamo jedni druge. 

A to vredi svakog truda, svake suze, svake brige.

I što je najluđe, sve bih opet ponovo. 🙂

Jer, sada znam da je vredelo.

Svaki put sam iznova svesna toga kada ih vidim kako se zajedno jurcaju po parku, kako se drže za ruke na putu do vrtića, kako paze jedno na drugo, i kako zajedno maštaju i blesave se na podu našeg dnevnog boravka.

A posebno, kada mi, nekim čudom, ispari nutela iz ormarića, pa ih krajičkom oka vidim kako se kradomice naslađuju prstima, u svom tajnom skrovištu ispod trpezarijskog stola.

“Deco, da niste možda videli negde nutelu?”, upitala bih onako usput, dok bi me dve anđeoske glavice sa čokoladnim brkovima gledale nevino trepćući, i mašući levo-desno.

Uvek zajedno. I u ljubavi, i u svađi, i u igri, i u vragolijama.

Pravi “veliki” bata i “mala” seka.

To je slika koju sam oduvek priželjkivala u svom domu,

i zauvek ću biti zahvalna što mi je ukrasila život.

Zaista je vredelo.

Bez svake sumnje. 

 

A ukoliko vas interesuje kako izbaciti decu iz bračnog kreveta, kliknite OVDE

Manipulacija na 7 načina

Veoma je diskutabilno pitanje da li, u kom uzrastu, na koji način i koliko svesno deca manipulišu roditeljima.

Mišljenja su podeljena.

Jedni kažu da deca nemaju kapacitet da manipulišu sa predumišljajem, već da mi kao roditelji pogrešno tumačimo njihovu potrebu da sami dođu do određenog rešenja na svoj način, učenjem, sticanjem iskustva ili ispitivanjem postavljenih granica.

Drugi tvrde da je dečja manipulacija prisutna još od ranog uzrasta, i da počinje u drugoj godini.

Bez obzira na to ko je ovde u pravu, jedno je sigurno. Deca pokušavaju na razne načine da utiču na roditelje kako bi došla do svog cilja. Možemo to nazvati manipulacijom ili ne, ali oni definitivno znaju uporno da pronalaze nove načine koji im pomažu da “navedu vodu na svoju vodenicu”.

Sa druge strane, roditelji se često, svesno ili ne, priklanjaju manipulaciji, kako bi naveli dete na određenu radnju, nagovorili ga na nešto što ne želi, ili odgovorili od nečega.

Roditeljima je svakako lakše da manipulišu decom, i postavlja se pitanje koliko je to zapravo fer?

Bilo kako bilo, i deca i roditelji vrlo dobro znaju da zavrte jedni druge oko malog prsta. 

Evo kako to, i jedni i drugi, obično čine pomoću ovih 7 manipulativnih taktika:

1.   Moljakanje i dosađivanje

Deca:

Po sistemu “strpljenje se uvek isplati”, deca su u stanju da neumorno ponavljaju svoju želju, sve do njenog ispunjenja. 

Udovoljavanje nije najbolje rešenje. Dete na taj način zaključuje da je dosađivanje uspešan način za postizanje ciljeva, pa je u stanju da, na našu veliku žalost, ponavlja tu istu radnju svakog sledećeg puta.

Ali, pošto sam i ja samo obična mama, desilo mi se nebrojeno puta da posustanem, i kažem: “Evo, izvoli.”, samo da bih došla do vazduha.

A potom najčešće tešim sebe da će se dete tako, ustvari, naučiti upornosti. Ma da! 🙂

Roditelji:

I roditelji znaju da dosađuju svojoj deci, dok ona ne ispune njihova očekivanja, zahteve ili želje.

Ne znam zašto mi roditelji ovakvo ponašanje obično ne nazivamo manipulacijom, kad neodoljivo podseća na ono dečje moljakanje sa početka pasusa. Možda zbog naše dobre namere? A možda i dete ima dobru nameru?

Izgleda da sve drugačije deluje kada se uloge promene.

2.   Zastrašivanje

Deca:

Vikanje, bacakanje po podu, tantrumi, vređanje i etiketiranje vas kao lošeg roditelja, je ono što dobijate u ovoj rundi.

Što se mene tiče, u ovim slučajevima nema popuštanja, i ne sme da ga bude.

Jedno je kada dete upornošću postiže svoj cilj, a nešto sasvim drugo kada pokušava da ga ostvari agresivnom ponašanjem.

Roditeljska doslednost ovde pokazuje detetu da se agresijom ne dolazi do cilja.

Roditelji:

Vikanje, unošenje u lice, vređanje i nazivanje deteta ružnim epitetima: nije u redu kada su deca inicijatori ovakvog ponašanja, a još je gore kada tako nešto čine roditelji.

Ovde se agresija koristi radi postizanja određenog skrivenog cilja, kako bi dete, iz straha, pristalo. Mislim da je suvišno uopšte komentarisati koliko ovo nije fer.

Ovakvo ponašanje pokazuje nemoć roditelja da kontroliše svoje emocije i situaciju u kojoj se nalazi.

3.   Pretnje i ucenjivanje

Deca:

Uslovljavanje i pretnje roditeljima izjavama tipa: “Neću činiti ono što se od mene očekuje, ili učiniću nešto strašno, ukoliko ne popustiš!”

Pretnjama i ucenama takođe ne treba udovoljavati, jer imaju tendenciju da se pogoršaju vremenom.

Da biste poštedeli sebe i svoje živce, nikako im se ne pokoravajte. 

Roditelji:

Pretnje kažnjavanjem, batinama, i ucenjivanje nečim što je detetu važno, su deo ove taktike.

Tu je i krajnje nevina, ali neizostavna “ucena” koju svaki roditelj primenjuje: “Ako budeš dobro dete, dobićeš poklončić od Deda Mraza. Inače, nema poklona za tebe!”

Deca su spremna gotovo sve da učine da ne bi razočarala ovog simpatičnog dekicu, a roditelji to odlično koriste kako bi došli do ostvarenja svojih ciljeva. 🙂

Ko su veći majstori manipulacije: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios lanawrites.com
Ko više manipuliše: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios

4.  Emocionalno iznuđivanje 

Deca:

Svima nam je, pored zdravlja, najvažnija sreća naše dece. Zbog toga je izuzetno teško ostati imun na dečju tugu i patnju.

A deca, svojim tužnim suznim okicama, šmrcavim nosićima, plačom i dramatičnim predstavljanjem sopstvenih osećanja, vrlo često pokušavaju da manipulišu roditeljima, kako bi ispunila svoj cilj.

Izjave u kojima su oni žrtve emocionalne patnje, po sistemu “jadan ja“, kao što su: “Mene ovde Niko ne voli.”,  “Mene Niko ne razume.”, imaju zadatak da probude osećanje griže savesti, krivice, dužnosti, straha ili sažaljenja kod roditelja, i na taj način ih omekšaju, i privole.

Roditelji:

Ovde su roditelji ti koji, da bi ispunili svoju skrivenu nameru, pokušavaju da izazovu određene emocije kod dece kako bi ih dodatno motivisali da urade ono što ne žele.

Najbezbolniji primer je situacija u kojoj dete odbija da poljubi ili zagrli roditelja, a roditelj namenski napravi tužnu facu i simulira plakanje, ne bi li se dete predomislilo.

Roditelji tako koriste svoje “emocije”, za izazivanje osećanja griže savesti, krivice, dužnosti, i sažaljenja kod dece.

5. Odbacivanje

Deca:

Odbacivanje takođe spada u kategoriju emocionalnog iznuđivanja. Jedina razlika ovde je u nameri da se, umesto sažaljenja, izazove osećaj povređenosti i tuge kod roditelja.

Poruka je vrlo jasna i glasi: “Ako me ne voliš, ne volim ni ja tebe.” Odnosno, “Ako mi ne ispuniš ili ne dozvoliš ono što želim, neću te više voleti.”

Roditelji:

Verujem da je najveći strah koji dete može da ima, posebno u ranom detinjstvu, strah od roditeljskog odbacivanja.

Zato bi, po mom skromnom mišljenju, roditelj koji upražnjava ovaj metod, trebalo dobro da razmisli da li zaista vredi igrati ovakvu igru, šta njome dobija, i još važnije, šta je to što može izgubiti.

6.  Laskanje

Deca:

Meni lično je ovo jedna od najzabavnijih dečjih taktika, budući da je njihovo laskanje vrlo očigledno, a samim tim, i zabavno.

U ovu kategodiju spadaju izjave tipa: “Ti si najlepša/najbolja mama na svetu!”, i “Mama, vidi, sredili smo igračke!”, posle čega obično sledi: “Ne želim da jedem spanać!” ili “Vodi nas da skačemo na trambolini!”

Taktika je sledeća- laskanjem do pobede.

Reći će vam ono što smatraju da želite da čujete, i verovatno će vam tek nakon dobijenog osmeha, otkriti koja se zapravo namera krila iza tih sladunjavih reči.

Roditelji:

Mi kao roditelji smo itekako svesni da podilaženjem može mnogo dalje da se stigne, nego direktnom zabranom.

Jer, zabrana izaziva revolt, a laskanje spušta gard, i otvara mogućnost pregovorima,  dijalogu i dogovoru.

7.  Upotreba sile i batina

 Deca:

Fizički napad, udaranje roditelja, bacanje stvari, gađanje, razbijanje, guranje, štipanje, pljuvanje, ujedanje, sve to spada u ovu kategoriju.

Ono što je, čini mi se, još gora varijanta je da dete pokuša da povredi sebe bacakajući se, udarajući se po licu, lupajući glavom o pod ili u zid, ili čineći neke druge nemile stvari kako bi se roditelj pokorio.

Više je nego očigledno da ovde popuštanja nema.

Roditelji:

Batine koje dete dobija da bi poslušalo ili učinilo nešto što se od njega zahteva su uvek loš izbor.

Privoleti nekoga silom, tj. pesnicom je nemoguće. Možda će dete poslušati iz straha ili da bi sprečilo batine, ali duboko u njemu se javlja otpor, osećaj nemoći i patnja.

Upotreba sile nad detetom nikada nije dobra ideja. 

Zaključak:

Ko su veći majstori manipulacije: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios lanawrites.com
Ko više manipuliše: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios

I roditelji i deca se služe istim “manipulativnim” taktikama, bez obzira da li je zaista reč o manipulaciji ili o snalažljivosti i dovitljivosti.

U odnosu na spletkarenje i taktiziranje koje se povezuje sa manipulativnim ponašanjem, iskrenost, transparentnost i otvoreni dijalog su, bez sumnje, jedina prava stvar.

Ali opet, sigurna sam, da smo se svi mi, bar jednom, našli u nekoj od ovih 7 situacija, bilo kao deca, bilo kao roditelji. Takođe verujem da nije postojala neka loša namera u svemu tome. Možda manipulacija ne mora uvek da ima negativnu konotaciju. 

Jer, znam da svi mi ŽELIMO samo najbolje svojim mališanima.

Zato pažljivo birajmo sredstva, kojima ostvarujemo svoje ciljeve.

To je jedini pravi PUT do ostvarenja naše roditeljske težnje ka srećnom detetu.

I zato, dragi roditelji,

od srca želim da Vam taj PUT bude SREĆAN! 😉

Ako vas interesuje kako se postaje dobar roditelj, kliknite OVDE

 

Leškarila sam tako sa svojim velikim devetomesečnim stomakom ispred televizora, grickajući hladnu lubenicu koja se neposlušno slivala niz moj vrat, flekajući pritom gornji deo moje ne baš zavidne kućne odevne kombinacije. Bila je to jedna od retkih stvari u koje sam mogla da uđem u poodmakloj trudnoći, mada ni malo nisam marila za to.

Zapravo, nisam marila ni za šta.

Više sam se koncentrisala na poput meda slatku lubenicu, nego na sadržaj koji sam tobože pratila. Na televiziji je bila jedna od onih serija koje sam nekada imala vremena da gledam, a sada se iz petnih žila trudim da se prisetim imena glavnih aktera i njihovih protagonista, doduše bezuspešno. 

U jednom tako ležernom trudničkom izdanju, počeh da, po milioniti put, zamišljam svoju bebu koja mi se razigrano prevrtala u stomaku.

Kakva li će biti?

Na koga će ličiti?

Šta li će voleti?

Kakva li ću mama biti?

Zadovoljno sam se smešila, maštajući o mogućim odgovorima na zadata pitanja, o našem odnosu, o ljubavi koju već osećam. Bezbrižno sam sanjarila o svom predstojećem majčinstvu, toplom i mekom, punom razumevanja i vedrine, u potpunosti operisanom od vike, manjka strpljenja, umora i zasićenja. Meni to da se dogodi? Ma nema šanse!

A onda sam postala mama.

Snovi su se ostvarili i postali java. A kada snovi postanu realnost, savršenstvo prosto ispari.

Istina je da, u realnom svetu ništa nije tako savršeno, kao što izgleda u svetu snova.

Buduće mame ne znaju kako izgleda realnost, dok bezbrižno uživaju sanjivo tepajući svojim lepim oblim stomačićima. Nema te knjige, saveta, članka, niti bloga koji vas može u potpunosti pripremiti za ono što dolazi.

I tako, postadoh i ja jedna realna, obična, normalna mama, sa svojim dobrim i lošim danima. Sa manama i strahovima. Dilemama i povremenim nervnih slomovima. Srećom, bez dugoročnih posledica.

I tako su se teorija i praksa, po ko zna koji put, sasvim razišle.

Da ne bude zabune, imam ja i dobrih, tj. odličnih dana, ali daleko od toga da sam potpuno savršena mama kakva sam sanjala da ću biti. Mada, i dalje težim tom savršenstvu.

10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo lanawrites.com
10 stvari koje mame ne znaju – dok ih ne strefi majčinstvo

Zato, krenimo redom.

U nastavku sledi 10 stvari koje mame ne znaju, dok ih ne strefi majčinstvo.

A to su:

1. San bez prekida.

Jeste, znamo svi da se male bebe bude tokom noći, i to nije nikakva novost. Ali mame ne znaju da će to potrajati mnogo duže nego što su se nadale.

Mene je, na samom početku, mučilo čuveno pitanje: “Da li diše?”, praćeno neopisivim osećanjem olakšanja kada bih shvatila da je sve pod kontrolom. Jer i ja sam bila prestravljena mogućnošću da se dogodi ono najstašnije, noćna mora svake mame, o kojoj često čitamo u trudnoći.

Mame ne znaju da će, čak i kada njihove bebe budu uveliko spavale, one često osluškivati svaki njihov dah, kašalj, meškoljenje, i da će zauvek spavati sa jednim otvorenim okom i načuljenim uhom, koje spremno čeka da skoči u akciju kada zatreba.

Mame imaju super izoštrena čula, i čuju i vide sve, pogotovo ono što ne treba.

2. Slobodno vreme.

Mame prosto ne znaju šta znači slobodno vreme.

Za njih je to, uglavnom nedostižni samostalni odlazak u toalet, tuširanje ili praktična i relaksirajuća šetnja do obližnjeg kontejnera, pijace ili prodavnice.

Meni je taj “slatki beg od kuće” služio kao svakodnevni “ventil”, i koliko god smešno zvučalo, bilo je to moje glavno utočište koje mi je pružalo desetak minuta preko potrebne nirvane, tokom napornog dana. Malo bih se resetovala, i vratila orna da nastavim gde sam stala, osvežena, i sa više energije.

Ne dam ja moj “Maksi” ni za živu glavu. 🙂

3. Mir i tišina. 

Ove dve reči su skroz nestale onoga dana kada sam postala mama.

Počev od bebećeg plača, preko gukanja, pa do malih pričalica, svađalica, i drekavaca. Svega ima, samo tišine jok. To je jedna zaboravljena dimenzija koje se rado i sa setom sećam.

Jer uveče kada deca spavaju, mir me pomalo guši. Šta ću kad sam navučena na galamu. Više ni ne znam za drugo.

A i to drugo mi ne prija, jer čim se deca preko dana umire, znam da nešto nije u redu. Zato više  ni ne volim tišinu tokom dana. Sluti na nevolju.

4. Bezbrižnost.

Po prirodi nisam paničar. Ali, kada su moji klinci u pitanju, bezbrižnost nestaje kao pepeljugina kočija u ponoć.

Neprestano sam u nekom gardu. Kao neki komandos. Uvek spemna za napad. Posmatram i osmatram potencijalne opasnosti. Vagam i razmišljam o bezbednosti, o mogućim scenarijima, i načinu da ih izbegnem ili prevaziđem.

Bezbrižnost je nestala, a večna majčinska briga je zauzela upražnjeno mesto.

I tu povratka nema.

5. Normalna komunikacija.

Ne znam za druge, ali meni je, pogotovo na samom početku materinstva, bilo gotovo nemoguće da učestvujem u komunikaciji u kojoj teme nisu bile bebe ili deca, moja ili bilo čija, bitno je bilo samo da su klinci.

Nije bilo te magije koja bi mi pomogla da se usredsredim na neki normalan “razgovor odraslih” koji izostavlja priču o dojenju, pelenama ili bljuckanju.

Vreme prolazi, deca rastu, sve se lakše adaptiram na druge teme, ali i dalje su mi klinci na prvom mestu, kada je u pitanju najfrekventnija tema o kojoj govorim, pa čak i na blogu.

Pa nije ni čudo. Oni su moj život, moja preokupacija i glavna tema, uvek.

6. Podela odgovornosti i obaveza.

Da, mame su u tom fazonu da sve mogu, moraju i znaju same. Retko kada se odlučuju da traže pomoć, ili da se obrate nekome da ih odmeni. Jer, niko drugi ne zna da se izbori sa obavezama kao one. Samo one znaju pravi način, i niko ih ne može odmeniti, niti zameniti.

Mada bi ponekad trebalo pustiti i druge da se angažuju, i otvoreno tražiti pomoć. Niste manje sposobne i posvećene mame, ako s vremena na vreme, tražite ili angažujete pomoć.

Bake, tetke i ostala rodbina će sigurno sa zadovoljstvom prihvatiti da vas odmene, a nije loša ideja ni stručna pomoć u vidu dadilje.

Neverovatno je koliko malo slobodnog vremena za opuštanje, relaksaciju, knjigu, film, fitnes, kafu sa prijateljicom, ili šetnja pored reke, može učiniti da se osećate energičnije, i bolje u svojoj koži.

A vaša beba to neće ni primetiti. Verovatno će i uživati u društvu osobe koja je odmornija, i koja će im možda i dati neki slatkiš više, pogotovo ako su u pitanju bake i deke. Znam to iz ličnog iskustva.

7. Da materinski instinkt ume i da zakasni.

Ovo je, čini mi se, pomalo i tabu tema o kojoj se retko govori.

Tema zbog koje društvo može i da osudi mladu mamu koja se ne oseća mamom istog momenta kada ugleda svoju bebu.

Mnogo smo navikli na idilične scene porođaja iz holivudske produkcije i očekujemo istu  bajkovitu konekciju sa bebom, već u prvom momentu kada ugledamo svoje čedo. Većina mama je zaista i oseti, ali nije ništa pogrešno ni kada taj osećaj malo zakasni.

Tome mogu doprineti različiti faktori, kao što su naporan i težak porođaj, zdravstvene komplikacije, stres, umor i anksioznost. Sve je to normalno, i sve dođe na svoje, pre ili kasnije.

8. Ne znaju da nisu jedine.

Mi mame se redovno poredimo sa drugim mamama, i to naravno u stvarima koje su nam slaba tačka.

A kada tek postanete mama, sve vam je slaba tačka. Nema te tačke koja je jaka i za koju možete da se uhvatite. Snaga se stiče vremenom, iskustvom, postepenim prevazilaženjem svakodnevnih prepreka i ispunjavanjem zadataka.

Mi mame uvek mislimo da je drugim mamama lakše, da se bolje snalaze, da ne prolaze kroz iste stvari i probleme kao i mi. Istina je da je to jedna velika zabluda.

Sve mame čeka ista priča. Sve mi idemo istim putem. I sve imamo isti cilj, a to je zdravo i srećno dete.

9. Ne znaju da se opuste.

Tako je, ne znaju. Mame su u grču. Pored svih obaveza oko bebe, veša, sudova, obroka, domaćinstva, nabavke, dojenja i manjka sna, mame se osećaju krivima ako usred nereda i krša koji ih okružuje, dozvole sebi da, dok dete dremka, malo prilegnu, uz neku knjigu ili samo listajući instagram i pinterest na telefonu.

Mame će rađe da peglaju ili ribaju podove, dok dete spava.

Moram priznati, da ja nemam taj problem. Kod mene će pre biti haos u kući, nego što ću da spadnem s nogu. Imam i ja dušu. Molim lepo.

10. Mame ne znaju koliko su posebne i važne.

Tako je, sve mame su povlašćene. Imaju najvredniju titulu koja je ikada postojala. Iako ta titula, ponekad može više ličiti na teret, zapravo je titula. 

Zvuči kao kliše, ali zaista je tako: ljubav koju mame pružaju i dobijaju za uzvrat, je najčistija, najiskrenija, najveća, najsvetija, najnežnija, apsolutno bezuslovna i bezgranična.

Ona je pokretač svim mamama. Mame rade na ljubav. Mame, iako su premorene, pune strahova, samoosuđivanja, obremenjene obavezama i pretrpane predrasudama od strane okoline, uspevaju da prevaziđu sve samo zahvaljujući majčinskoj ljubavi. I to je tako, i nikako drugačije. 

10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo lanawrites.com
10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo

Jer, mame rade na ljubav. 

I nikako drugačije.

 

A ukoliko vas “izluđuju” dečje razvojne faze, kliknite OVDE

1. I love watching French comedy movies. I find them very creative, with the unbelievable plot, simply adorable and incredibly funny. You may find the list of my favorite French comedy movies HERE

2. My lucky number is 2 and my favorite colors are white, black and grey, and it really has nothing to do with the “50 shades of grey” phenomenon. Although  I’ve  read all the books.

3. I have an amasing older sister. She is capable of doing great things, and she is, by all means, the most positive person I know. She means the world to me.

4. I usually don’t drink coffee, except when I’m in the middle of an interesting conversation with one of my friends, and I don’t smoke. I used to smoke, but when I first got pregnant, I’ve quit, and never started again. I’m not saying it was easy though.

5. I’m a very stubborn person, and I know I drive my people crazy sometimes, especially my husband. But nobody ‘s perfect, right?

6. I have no TATTOOs. I like seeing a nice one on someone else, but it’s just not my thing.

Lana Writes Flowers and Roses
Lana Writes

7. I love cooking and preparing fresh and healthy meals for me and my loved ones, but I don’t mind a fast food either. My favorites are pizza and McDonald’s. Kids, if you are reading this, broccoli rules!

8. I love the sea, sand, palms, sea animals, swimming, snorkeling, sunbathing on the beach, and everything that is related to it.

9. My parents got divorced when I was 13. I guess I’ve never got over it completelly, although they are both happy in their new relationships now, and they have very friendly communication between themselves. And I am greatful for that.

10. I love candlelight, long walks by the river or by the sea, watching sunsets, listening to music, going to the theatre, reading the book, and any other form of art. I’ve never considered myself as a very romantic person, but when I read this paragraph, maybe I acctually am romantic, just a little bit.

11. I put braces on at the age of 34. I know, I was a 35 years old nerd. But I actually didn’t mind wearing it.

12. I have a degree in Arabic language and literature, and additional education in HR management. Also, I am getting my course diploma of web design in the near future, too. It’s always a good idea to invest in your knowledge and skills.

13. I always wanted to try skydiving, but I never had enough courage to do that.

14. I love fishing, especcially with my son.

Lana Writes By the River
Lana Writes

15. I believe in destiny and karma, but on the other hand, I also believe that sometimes we are able to create our own destiny, too. Depending on the choices we make and directions we chose.

16. I prefer savory snacks over the sweet ones. My favorite ones are potato chips, salty crackers, and popcorn.

17. I believe it is never too late to do the right thing or to start following your dreams.

18. My alcoholic drink is a beer or a white wine spritzer.

19. I always dreamed of having a girls rock band, where I would be a frontman/front girl. Unfortunately, it never happened. But, who knows, as I mentioned before, it’s never too late…

20. I play the piano. Although I haven’t done it for a long long time, because I guess I acctually suck in it 🙂

Love,

Lana

More about me find HERE

Pin It