Tag

Lifestyle

Browsing

Kako uskladiti različite stavove o vaspitanju deteta sa partnerom?

Vaspitavanje dece je samo po sebi zahtevan posao.

Bez otvorene komunikacije među partnerima, ovaj posao počinje da liči na Sizifov.

Mama govori jedno, tata drugo, a dete radi treće?

Kako izbeći “gluve telefone”?

Pre svega, dobrom komunikacijom.

Međutim, kada se spoje partneri koji po pitanju vaspitanja imaju različite stavove, tada ceo proces postaje još komplikovaniji i teži, naročito za decu.

Sa druge strane, sasvim je normalno i očekivano da dve osobe koje su odgajane u različitim porodicama pod različitim okolnostima, imaju drugačije poglede na vaspitavanje dece.

Bez obzira na intenzitet bliskosti i razumevanja među partnerima, u određenim situacijama neminovno dolazi do mimoilaženja vaspitnih stavova, različitih reakcija i očekivanja. I to je ok.

Verujem da svaki roditelj smatra da postupa ispravno, u skladu sa sobom i svojim vaspitnim metodama, i da “sa pravom” očekuje podršku partnera. A šta kada očekivana podrška izostane?

I kako pomiriti različite pristupe?

Evo nekoliko korisnih i primenjivih saveta:

1. Ne pokazujte svoje neslaganje pred decom

Koliko god da vam je ponekad strano ono što vaš partner smatra ispravnim, potrudite se da to ne kritikujete, niti da se o tome raspravljate pred decom. (Osim, naravno, kada je u pitanju bilo koji vid nasilja nad detetom.)

Ako je vaš partner u sred razrešenja nekog problema, vaše je da ga podržite, jer možda trenutno ni ne vidite celu sliku. Dozvolite mu da razreši situaciju na svoj način. Potom mu prenesite svoju zamerku, i objasnite svoj stav. Saslušajte njegove razloge. Možda ste vi pogrešno procenili situaciju, a možda je on. Dijalog u četiri oka je svakako efikasnije rešenje od rasprave pred decom.

Jer, suprotstavljajući se partnerovim vaspitnim merama pred detetom, u očima deteta rušite autoritet svog partnera. Dete može postati zbunjeno i nesigurno u postavljene granice. Takođe se ubuduće može priklanjati “popustljivijem” roditelju radi  zaobilaženja samih granica ili posledica određenog vida ponašanja, ili lakše manipulacije. (Više o manipulaciji roditelja i dece pročitajte OVDE)

2. Prihvatite različitosti

Razgovarajte sa partnerom o njegovim stavovima o vaspitanju i razlozima koji su kreirali takve stavove. To može biti model ponašanja njegovih roditelja, iskustvo iz bliže sredine, ili neka duboko utemeljena uverenja ili strahovi.

Vaše je da komunikacijom spoznate te razloge, prihvatite ih, i pokušate da ih razumete.

Nije vas rodila ista majka, i to je sjajno. Možete mnogo naučiti i u pozitivnom smislu “nadograditi” sebe, ako ste voljni da poslušate i drugu stranu priče.

Bogatstvo se krije u različitosti.

Kada je u pitanju porodica, različitost je razlog za dijalog, prihvatanje ili promenu, a ne za konflikt.

3. Definišite pravila koja su apsolutna

Bez obzira na sve razlike između vas i partnera, sigurno postoje i one stvari oko kojih se slažete, zar ne?

Zato je poželjno da zajedničkim snagama definišete i bez ikakvih izuzetaka oboje bespogovorno sprovodite pravila koja su, po zajedničkom mišljenju, apsolutna. Izuzetno je važno i dete upoznati sa njima, kako bi i samo postalo svesno granica sa kojima nema šale.

Ovde mislim pre svega na stavove po pitanju bezbednosti i zdravlja deteta. Na primer: korišćenje auto sedišta ili kacige, i sl.

4. Imajte zajedničke ciljeve

Različiti putevi vode do istog mesta.

Tako je i kod vaspitavanja dece.

Samo što od prirode puta koji izaberemo, zavisi i da li ćemo doći do željenog cilja.

Partneri imaju slobodu da na različite i sebi svojstvene načine dolaze do željenog zajedničkog cilja. Važno je samo da je on dobro definisan i ustanovljen zajedničkim dogovorom.

Ali, svakako je potrebno prvo dobro promisliti i međusobno komunicirati o sredstvima koja mi kao roditelji koristimo radi postizanja željenih ciljeva.

Jer, kada je vaspitavanje dece u pitanju, cilj bi itekako trebalo da bira svoja sredstva.

5. Ne poništavajte odluku partnera

Desi se ponekad i da je partner doneo odluku koju ne razumete ili ne odobravate, u potpunosti. Nije rešenje na svoju ruku poništavati takvu odluku pred detetom. Bolje je prvo razgovarati sa partnerom, upoznati se sa njegovim razlozima i zajedničkim snagama odlučiti da li je i zbog čega potrebno promeniti donešenu odluku. 

Detetu je uvek dobro pružiti utehu, podršku, razgovarati sa njim, staviti do znanja da razumete kako se oseća, i objasniti mu razloge zbog kojih je vaš partner tako odlučio, ili možda ipak promenio mišljenje.

Kako uskladiti stavove o vaspitanju deteta - Photo By Roman Samborskyi-Shutterstock lanawrites.com
Kako uskladiti stavove o vaspitanju deteta – Photo By Roman Samborskyi-Shutterstock

Zaključak

Iako imate različite reakcije, očekivanja i stavove po pitanju vaspitanja, sigurno je da oboje volite svoju decu najviše na svetu i da je sve što radite vođeno najboljom namerom. 

Zbog toga nikada nemojte zaboraviti da imate zajednički cilj. 

To je srećna porodica, srećan brak i naravno srećno dete. 

Ne dozvolite da vaše razlike postanu nepremostive zbog nedostatka komunikacije i podrške.

Razgovarajte, prihvatajte, razumite, podržite jedno drugo, budite spremni na kompromis i zaboravite na sujetu. Nije reč o vama, već o vašem detetu. A sigurno mu oboje želite samo najbolje.

Zato dajte sve od sebe da usaglasite svoje razlike, i iskoristite ih na najbolji mogući način, tako što ćete naučiti nešto od njih, i svom detetu pružiti najbolji deo sebe.

Pa makar i malo uobličen.

To važi čak i za nas tvrdoglave.

Srećno 😉

 

Kako se postaje dobar roditelj, pročitajte OVDE

A kojih to 10 stvari nijedna mama ne želi da čuje, saznajte OVDE

Kako stati na put večitom derbiju između najrođenijih,

braće i sestara?

Nedavno sam pročitala da se deca mlađa od 7 godina posvađaju sa svojom braćom ili sestrama,  od 3 do 7 puta, na svakih sat vremena.

Možda nekome ovo deluje previše, ali ja bih često rekla da su ove brojke prepolovljene.

Ili je to samo moj subjektivni osećaj.

Šta god bilo, ponekad zaista imam utisak da se moje dvoje dece neprestano svađa, bocka, provocira, ljuti, gurka, otima i raspravlja.

A vi?

Pretpostavljam da nisam jedina.

Međutim, sigurna sam da i u dečjem rivalstvu, kao uostalom i u svemu na ovom svetu, postoji i nešto dobro.

Deca kroz svoje huškanje nesvesno uče kako da se postave za sebe, i brane svoja uverenja.

Zatim, uče kako da rešavaju konflikte.

Uče tehnike pregovaranja, ubeđivanja, i uvežbavaju snalažljivost.

Uče i da oproste, popuste, razumeju, saosećaju i pređu preko nečega što im je zasmetalo.

Takođe uče i da nisu uvek samo oni u pravu, kao i da to nije smak sveta.

Elem, kako zaustaviti rivalitet među decom?

Kako ublažiti rivalstvo među decom lanawrites.com
Kako ublažiti rivalstvo među decom

Nikako! 🙂

Nemoguće ga je iskoreniti.

Ali, definitivno postoji način da se rivalstvo ublaži, i da se večiti derbi ne igra baš svakoga dana, već samo vikendom.

Sigurna sam da ćemo, ako se pozabavimo razlozima koji dovode do zatezanja odnosa među decom, doći i do mogućih rešenja.

Evo šta bi moglo da pomogne:

1. Pažnja

U većini slučajeva, glavni motiv deteta za bilo šta što radi, je privlačenje pažnje roditelja.

To pogotovo važi za rivalstvo između braće i sestara, budući da dete ima potrebu da se sa nekim drugim takmiči za našu pažnju i naklonost, odnosno da bude primećeno, prepoznato, i “izabrano”.

U ovom slučaju, moglo bi da pomogne “1 na 1” vreme provedeno sa svakim detetom. Ukoliko to pređe u rutinu, i ako dete unapred zna da će svakoga dana, ili bar povremeno, imati mamu i tatu samo za sebe, verovatno će biti smirenije, i neće imati toliko izraženu potrebu za privlačenjem pažnje.

Vredi pokušati.

2. Etiketiranje i poređenje

Često roditelji bez ikakve loše namere etiketiraju svoju decu. Pa dete dobije etiketu “heroja”, “princeze”, “bucka”, “mršavice”, “stidljivka” ili “junačine”.

Etiketiranje i poređenje dece samo stvara još izraženije rivalstvo i dodatno hrani želju za takmičenjem. A često i sprečava decu da prevaziđu svoje etikete. Jedan “stidljivko” će morati mnogo više da radi na svom samopouzdanju od nekoga koga svi nazivaju “hrabrišom”. A redovno upoređivanje sa bratom ili sestrom svakako neće pomoći u tome.

Skoncentrišimo se zato na pozitivne etikete, međusobno podržavanje, pomoć i razumevanje. Dajmo priliku i “stidljivku” da postane “hrabriša”, i zajedno mu pomozimo u tome i podržimo ga. 

Etiketiranje svedimo na minimum, a poređenje izostavimo. A umesto detetovih fizičkih i karakternih osobina, etiketirajmo njegovo trenutno ponašanje. Tako ćemo bar delimično eliminisati ljubomoru i želju za takmičenjem oko roditeljske naklonosti.

3. Distanca

Bilo bi dobro da se držimo podalje, kada dođe do konflikta među decom.

Dajmo im priliku da sami reše svoje nesuglasice.

Jer je samostalno rešavanje konflikta u detinjstvu, baza za uspešno rešavanje konflikata u budućnosti. 

A dete na taj način stiče veoma korisnu veštinu za kasniji život.

Kako ublažiti rivalstvo među decom lanawrites.com
Kako ublažiti rivalstvo među decom

4. Smirenje

Naravno, često se dešava i da svađa uzme maha, postane nasilna, traje u nedogled, ili je jednostavno nerešiva bez pomoći roditelja.

U takvim slučajevima je neophodno umešati se, biti nepristrasan i postaviti se što objektivnije i neutralnije (bez krivice, osuđivanja, i biranja strane). I tako pomoći deci da “sama” dođu do rešenja koje je povoljno za sve zavađene strane.

Trebalo bi ih saslušati, pitati za njihovo mišljenje, odnosno predloge za rešenje situacije, zatim izneti svoje predloge, i pustiti ih da odaberu onaj koji im najviše odgovara.

Teorija je jedno, ali u praksi to često izgleda sasvim drugačije, zar ne?

5. Jednake posledice

Ukoliko su se deca zavadila oko neke igračke, pa je usledilo svađalačko otimanje, rešenje je uzeti im to i skloniti.

Ovde naravno ne mislim na novu lutku koju je ćerka tek dobila od deda Mraza, i onog velikog dinosaurusa kojeg je sin mesecima iščekivao. Ni ne očekujem od njih da dele tek dobijene igračke. Što je interesantno, oko njih se gotovo nikada ni ne svađaju. To mi deluje kao neki njihov mirovni pakt.

Ovde mislim na one igračke za koje pouzdano znam da su izgustirane, ili da su u datom trenutku interesantne samo zato što ih druga strana želi.

Ono što uvek ponavljam svojoj deci kada počnu da se otimaju oko takve igračke, je da nikada neću dozvoliti da se nešto ispreči između njih, pa bila to igračka, ili bilo šta drugo. Zatim im uz objašnjenje da treba deliti i igrati se zajedno, uzmem igračku na određeno vreme.

Malo se bune i negoduju, pa onda obično pristanu na deljenje i zajedničku igru. Uvek upali. 😉

6. Nagrada

Poželjno je prepoznati i nagraditi svaki pokušaj svojih mališana da na miran način reše svoj konflikt ili nesporazum.

Naravno, razrešenje problema ili konflikta je sam po sebi nagrada.

Ali deci, i pored toga, neizmerno znači naše ohrabrenje i potvrda da su učinili pravu stvar. Dakle, kada kažem nagrada, pre svega mislim na pohvalu, toplu reč, zagrljaj i poljubac.

Jer, ima li veće nagrade za dete od prihvatanja, topline i osećaja sigurnosti?

7. Samokontrola

Ovo je, čini mi se, najteže postići, jer se samokontrola odnosi na roditelje.

Teško je kao roditelj ostati smiren, i ne reagovati na neprestane dečje svađe. One iscrpljuju, isto kao i redovno postavljanje u ulogu sudije, gde će, ma šta “presudili” uvek neko ostati ljut ili povređen.

Zato je dobro zadržati svoj mir, dok oni ne sklope svoj.

I ne glumiti sudiju, već “glas razuma” koji je tu da pomogne razrešenju situacije mirovnim putem.

Vika, galama i grdnja sigurno neće rešiti problem. Samo će ga pauzirati. A zatim će on ponovo eskalirati, prvom prilikom.

Samokontrola je ideal roditeljstva kome bi trebalo težiti.

Zaključak

Kako ublažiti rivalstvo među decom lanawrites.com
Kako ublažiti rivalstvo među decom

Iako mi se diže kosa na glavi svaki put kada počne njihov međusobni rat, svim silama se trudim da ne reagujem, bar ne odmah. Obično im dam malo fore da sami pokušaju da reše svoje nedoumice. Nekada je lakše, nekada teže. Ali trudim se.

A sve to zato što sam se i sama redovno svađala sam svojom sestrom kada sam bila dete. Uglavnom mi je ona za sve bila kriva, kao i ja njoj. Izuzetno smo teško uspevale da nađemo zajednički jezik, a verujem da je tome doprinela i malo veća razlika u godinama, pa nikada nismo ni imale iste startne pozicije, odnosno jednake šanse u konfliktu.

Ali, bez obzira na naš turbulentni odnos u detinjstvu, danas bez problema mogu da kažem da mi je starija sestra najbolji prijatelj, najveći oslonac, i neko ko me najbolje poznaje, toliko da me ponekad i podseti na to ko sam, kada slučajno, u teškim trenucima, sama to zaboravim. Ona zna koji je moj put, i kako da me na njega vrati kada zalutam. Ona je neko na koga uvek mogu da računam, i neko kome se najiskrenije divim. I naravno, neko koga beskrajno volim.

I to je upravo ono što od srca želim svojoj deci.

Želim im da, i pored redovnih dečijih previranja, jednog dana shvate da zapravo nemaju nikoga bližeg. Da su jedno drugom potrebni, dragoceni i nezamenjivi. Da budu jedno drugom oslonac, uteha, podrška i glas razuma.

I da shvate da su srećni što imaju jedno drugo, i da to cene.

I u dobru, i u zlu. Uvek. I zauvek.

Ljubav svoj braći i sestrama!  

Bez njih bi detinjstvo bilo monotono,

a život nepotpun.

Ako se pitate kako izgleda dolazak drugog deteta, iz srca jedne mame, kliknite OVDE

Ako vas interesuje kako da pripremite dete za dolazak brata ili sestre, kliknite OVDE

A kako decu naučiti strpljenju, saznajte OVDE

 

SPONTANI POBAČAJ:

Gubitak jednog sna

Statistike kažu da se svaka četvrta trudnoća završi spontanim pobačajem.

Ovaj tekst posvećen je svim onim nesuđenim mamama koje su na žalost deo ove crne statistike.

Ne gubite nadu.

Sa Vama i delim svoje iskustvo i skrivena osećanja,

jer želim da znate da niste same.

Ima nas mnogo, ali se o ovom vidu gubitka uglavnom ćuti.

Želim vam svu sreću!

❤️

SPONTANI POBAČAJ: Gubitak jednog sna lanawrites.com
SPONTANI POBAČAJ: Gubitak jednog sna

Kao što rekoh, jedna od četiri trudnice doživi pobačaj.

Iako je to izuzetno veliki procenat, nikada nisam ni pomišljala da ću među te četiri trudnice biti i ja.

To je jedna od onih stvari za koje verujemo da se događaju samo drugima, sve dok nas ne iznenade.

Nerado se sećam tog perioda. I dan danas, u meni izaziva osećanje gubitka i sete za tom bebom, nikada zagrljenom. 

Prošlo je dosta godina od tada.

Ali bez obzira na to, znam da nikada neću biti ravnodušna, iako pokušavam da budem racionalna, da ubedim sebe da je tako moralo biti, i da taj deo mene pripada prošlosti.

Bila je to moja prva, veoma željena trudnoća. 

Prvi pogled na one dve crtice na testu mi je, više nego bilo šta u životu, potvrdio da zaista postoji ljubav koja se rađa iznenada, u trenu. Ali nisam ni sanjala da će isto tako iznenada i umreti. 

Sve je išlo glatko do 11. nedelje, kada sam osetila da nešto nije  u redu. To je potvrdio i pregled na koji sam, na svoju inicijativu, otišla.

I pre tog ultrazvuka na kome više nije bilo srčane radnje, imala sam neki čudan osećaj da me beba napušta.

Baš tako sam se osećala, napušteno. Bez objašnjenja.

Kao da sam sama kriva. Apsolutno kriva za to.

Možda nisam dovoljno jela zbog mučnine? A možda je i zbog one čaše crvenog vina uz ručak od pre neki dan? Previše sam šetala, a premalo odmarala? Mora da je zbog onog filma koji me je toliko uznemirio da sam proplakala veče? Ili zbog onih loših vesti koje sam čula prošle nedelje?

Da, krivila sam sebe, pitajući se iznova i iznova gde li sam pogrešila, i da li bi ishod bio drugačiji da sam samo drugačije disala, nešto preskočila, ili nešto dodala. 

A onda bih pomislila u kakvim sve uslovima žene uspevaju da iznesu trudnoću bez posledica, i shvatila bih da se nisam ni mogla bolje poneti. Jednostavno sam živela svoj život. Moje je ponašanje tih 11 nedelja bilo sasvim izbalansirano i u skladu sa mojim stanjem. Dakle, možda ipak nije do mene. A do koga je? 

A istina je da se ništa promenilo ne bi, sve i da sam se drugačije ponela. Ovoj bebi nije bilo suđeno da vidi sunčan dan, da dobije majčin osmeh i zagrljaj, i da skakuće po baricama od kiše.

A zašto, nikada neću saznati. Teško je pomiriti se sa tim.

Teško je i kada čuješ: “Nije to ništa. Dešava se. Još si mlada. Imaćeš ti dece.”

Možda je tako, ali ovo jedno nikada neću.

Tada nisam znala da ću imati sreću da rodim i prigrlim dvoje divne, zdrave dece. Na njima sam zahvalna svakoga dana. I kada mi je teško, setim se koliko sam ustvari privilegovana što gledam kako rastu, što sam im mama. To mi greje dušu.

Ali, tuga za onom prvom, izgubljenom bebom je i dalje tu.

To osećanje nije nestalo. Samo se umirilo.

Jer uvek kada je dete željeno, bez obzira bilo prvo i jedino ili deseto, majci je jednako stalo da ga uzme u naručje, oseti, ljubi, teši.

Maštala sam o tim bucmastim nogicama, o okrugloj glavici, i sićušnim šakama koje se obavijaju oko mog kažiprsta, potajno zamišljajući kako ima one njegove prodorne plave oči, i moj široki osmeh. 

Smišljala sam imena. Sanjarila o osobinama tog malog bića. Pitala se na koga će ličiti, kakav li će karakter imati. 

Za tih 11 nedelja odsanjala sam ceo jedan život koji sam nosila, a na neki neopipljivi način i proživela. 

U mom snu, to je bila devojčica. Plavih očiju i neposlušnih uvojaka, veselog vragolastog pogleda i večitog osmeha koji pleni.

Sanjala sam o njenom plesu, kikotu i njenim beskrajnim pričama koje bi mi pričala brzinom  svetlosti jedne veoma brbljive vrckaste devojčice, dok bih je nežno privijala uz sebe i mazila po kosi, udišući taj miris detinjstva i nevinosti.

Ali, moja mala devojčica, potpuno bezgrešna, nestala je za jedan dan.

Nikada neću znati… zašto?

I evo obećavam, još samo koju deceniju, pa ću to pitanje prestati da postavljam u sebi.

A sada odoh, da se još malo prisećam svojih snova o njoj.

Imam utisak kao da sam je upoznala, iako je nikada zapravo ni dodirnula, ni videla nisam.

Neke stvari prosto znaš.

Kao što ja znam nju.

Nerođena moja,

neka te anđeli čuvaju,

dok te jednom zaista ne zagrlim.

Voli te mama.

❤️

 

Saznajte kojih to 10 stvari nijedna mama ne želi da čuje, klikom na OVAJ LINK
A više o meni, saznajte iz intervjua za jedan magazin, klikom na OVAJ LINK

U ime svih ćerki i supruga:

“Zetovi i tašte,

 spustite loptu bar malo,

molim vas!

Jer vaš odnos nije rivalitet i takmičenje za našu naklonost,

već rezultat naše ljubavi prema vama dvoma.

Situacija je sledeća. 

Sedimo za nedeljnim ručkom. Svi pedantno i bešumno srčemo svoju čorbu, gledamo u tanjir, i čavrljamo, onako reda radi.

Govorimo o lepom vremenu, jer bilo koja druga tema bi hipotetički mogla dovesti do sevanja meteora i smaka sveta.

Eto kakva je tog popodneva bila atmosfera u mom ljubljenom devojačkom domu.

Zategnutost porodičnih, odnosno familijarnih odnosa, mogla se naslutiti i iz aviona.

Sećam se samo, da su u jednom momentu reči počele da pucaju kao petarde.

I to sve preko mojih leđa.

Ili je to samo meni tako delovalo.

Ma hajde! Ostavite me na miru!

Pa ne želim da biram stranu!

Ne želim da se odlučujem između majke i muža!

Volim vas oboje, bre!

A kako je sve počelo?

Bilo je to, otprilike, ovako.

Dete je za bakinim trpezarijskim stolom poželelo da svoj obrok zameni igrom sa svojim  omiljenim autićem.

Baka, kao svaka baka, ne časeći ni časa, rekla je: “Da!”, bez ikakvog pardona i treptaja.

Dete, kao svako dete, oberučke je prihvatilo dozvolu i počelo da pravi Dakar reli među tanjirima.

Tata, kao svaki tata, rekao mu je da bi ipak bilo bolje da odloži igru za kraj ručka, i da prvo završi sa jelom.

A ja, kao svaka mama, slušajući zdrav razum, ponovila sam isto to.

Zatim, baka počinje da iznosi tezu da kod bake važe druga pravila i da je kod nje sve dozvoljeno. I da smo mi previše strogi prema svom, sada već, uplakanom detetu.

Imati pa nemati, i kod odraslih je siguran put do frustracije, a kamoli kod dece.

Ja u momentu, opijena njegovim suzama, počinjem da se kolebam pokušavajući da odlučim da li da ipak popustim i dopustim mu igru, radi mira za stolom.

Svojom dilemom izazvala sam revolt svog dragog, a likovanje majkino.

O ne! Samo to ne!

“Pa da li je moguće da joj ništa ne smeš reći?”- reče on, tiho, tako da svi čuju, a da mogu da se prave da ništa čuli nisu.

“Mislim, imaš 40 godina, vreme je da dobiješ svoje mišljenje.”

Ovih mojih “40 godina” mi redovno natrlja na nos kada ima potrebu da uzdigne nivo drame i ozbiljnost trenutka.

“Ne premišljam se ja zbog nje, već zbog deteta. Jedino što sada želim je da u miru i dobrom raspoloženju podelimo obrok, i da nam svima bude prijatno, pogotovo našem detetu. I nemam 40 godina.”

Nakon ovih reči, koje “niko čuo nije”, strasti počeše da se smiruju.

Dete obrisa suze rukavom, ostavi svoj autić i uze kašiku u ruku. Ole!

Ostali, kao po komandi, uljudno nastaviše srkanje čorbe.

“Zete, znaš li možda hoće li biti nekog kijameta za sledeći vikend, mislila sam da napravim sarmice na sojenici?”, izusti tašta, kao da se ništa dogodilo nije.

Neverovatno je kojom se brzinom baka resetuje i menja ploču, kad hoće.

A kad neće, baš neće i tačka.

“Mislim da su rekli da će biti snega, taman za jednog malog Sneška na Savi.”, odgovori zet, vidljivo mekšim tonom, ali i dalje bez onog svog prepoznatljivog smeška.

I tako, malo po malo, nastaviše oni nedeljnu idilu, dok sam jedino ja ostala napeta, k’o puška.

Valjda zato što mi je teško svaki put kada dođe do mimoilaženja mišljenja između njih dvoje, tašte i zeta.

To je zbog toga što svako od njih “sa pravom” očekuje da stanem na njihovu stranu, a ja ne želim da biram nikakve strane.

Ja samo želim da slušam zdrav razum i na taj način formiram stav, a ne na osnovu svojih osećanja prema njima dvoma.

Jer majku volim kao majku, a muža kao ljubav svog života, i nemoguće mi je da biram između njih dvoje. A nema ni potrebe za tim.

Svako ima svoje mesto u mom srcu.

TAŠTE I ZETOVI - RAZLIČITI SVETOVI lanawrites.com
TAŠTE I ZETOVI – RAZLIČITI SVETOVI  (Lana Krapež – Privatna Arhiva)

—I da ne bude neke zabune:—

“Volim vas oboje najviše.

To što niste uvek istih stavova nije smak sveta. Nije ni to što se moji stavovi ponekad razlikuju od vaših.

Važno je ono što nas vezuje.

To je ljubav, porodica, zajednički cilj, i san o sreći.

Bez vas ne bih mogla da budem potpuno srećna.

Jeste dragi, znam da moja mama može biti svojeglava. Veruj mi, znam ja to mnogo bolje od tebe. Ali, ona je i dalje moja mama. I uvek će biti. I ja je obožavam takvu kakva jeste.

Jeste mama, znam da moj dragi veoma drži do svojih roditeljskih principa, i da smo ponekad oboje previše strogi, a ponekad previše popustljivi za tvoj ukus. Ti si, naravno, uvek dobrodošla da nam daš savet, predlog i sugestiju, ali mi smo ti koji vode glavnu reč, mi smo roditelji.

Ne znam zašto je tako teško to prihvatiti bez gunđanja, i onog: “Dobro, kako vi hoćete, ali…

Nema više “ALI“, ni sa čije strane.

Samo ljubav, molim!

Ništa više, ali i ništa manje od toga!

Samo ljubav!

Pa da vas, dogodine, vodim na “ZETOVIJADU😉

(I da,

samo da vas podsetim,

još uvek nemam 40,

iako sam blizu… 🙂 )

 

 

A šta sam napisala o roditeljskom licemerju, pročitajte OVDE

KAKO PRIPREMITI DETE ZA DOLAZAK PRINOVE:

-Naša priča-

Ne tako davno, tragala sam za odgovorom na ovo pitanje.

Onoliko koliko mi je prva trudnoća bila harmonična i bezbrižna, toliko mi je druga, pored neizmerne sreće, donela i hrpu nepoznanica, neizvesnosti, i bojazni.

Sve te negativne emocije bile su rođene iz straha. A strah je bio posledica moje nesigurnosti, i neznanja.

A mislila sam da sve znam, i da sam potpuno spremna za ono što dolazi, budući da sam bila iskusna mama. 

Ali nije bilo tako.

Istina je da sam znala kako brinuti o novorođenčetu, ali nisam imala pojma o tome kako stvoriti čvrstu vezu između starijeg deteta i bebe koja dolazi.

Tu je moje samopouzdanje počelo da jenjava. I tada se pojavila nesigurnost.

Detaljnije o mom ličnom iskustvu, osećanjima i nedoumicama tokom druge trudnoće i nakon porođaja, pročitajte u tekstu: “DOLAZAK DRUGOG DETETA: Iz srca jedne mame“.

Neprestano sam se pitala kako da pripremim dvogodišnju bebu koja mi sedi u krilu, na dolazak bebe koja mi raste u stomaku. Imala sam neizdrživu potrebu da iznedrim neke funkcionalne odgovore.

I njih sada delim, u nadi da će vas učiniti spokojnijima dok čekate proširenje porodice.

Kako pripremiti dete za dolazak prinove -Photo By Natalia Deriabina-Shutterstock lanawrites.com
Kako pripremiti dete za dolazak prinove -Photo By Natalia Deriabina-Shutterstock

Razgovor

Počela sam svakodnevno da govorim o bebi, tokom trudnoće.

Naravno, razgovor je sa predumišljajem bio prilagođen dvogodišnjem uzrastu deteta.

Neko starije dete bi već na pomen reči “trudnoća” moglo da ima predstavu o onome što se događa. Dok, sa druge strane, mlađa deca ne mogu u potpunosti razumeti ceo koncept začeća, trudnoće i rađanja. Niti ih je potrebno opterećivati prekomernim nepotrebnim informacijama.

U početku nisam nailazila na neku posebnu reakciju. Potom smo u rekordnom roku od ravnodušnosti stigli do ushićenja, kada je počeo da shvata da će u seki dobiti i svog partnera za igru. Gledao me je sa sjajem u očima, kao da mu govorim da ćemo udomiti kućnog ljubimca. Da je bar bilo tako jednostavno.

Usledilo je potom i blago razočaranje kada je saznao da seka neće moći od prvog dana da mu bude par. Da ona mora prvo malo da poraste.

Nije mu bilo pravo, ali je prihvatio. Jer je nazivan “velikim”, a beba “malom”.

Veoma mu se dopalo to što mu je kao “velikom” mnogo više stvari dostupno, omogućeno i dozvoljeno, u odnosu na male bebe.

I dan danas je ponosan na svoj status “velikog”, starijeg brata, čuvara, i vođe.

Fotografije, snimci, uspomene

Strahujući od potencijalne ljubomore svog prvenca, trudila sam se da mu što više približim i oživim njegove zaboravljene bebeće dane.

Zajedno smo satima prelistavali i komentarisali stare fotografije, gledali snimke prvih koraka, prvih zajedničkih odmora, prvih praznika, prvog deda Mraza, i svega prvog.

Smejali bi se njegovim malenim bodićima, malenim čarapicama i prvim igračkama.

Činila sam to sa namerom da mu pokažem da smo, iako se on toga ne seća, o njemu brinuli na isti način, i sa istom količinom nežnosti, ljubavi i posvećenosti, kao što ćemo to činiti sa bebom koja dolazi.

Trudila sam se da mu stavim do znanja da je on već prošao kroz sve ono što njegovu seku tek čeka.

Da je njegovo mesto u našim srcima i životima sigurno, bezbedno i večno.

I da niko nikada neće moći da ga ugrozi, ni da ga oduzme. Ni beba, niti iko drugi.

Knjige o bebama

Tražila sam pomoć i u knjigama.

I to najviše u onim dečjim knjigama sa tematikom dolaska bate ili seke. Sa interesantnim ilustracijama i dosetljivim rimama, koje nisu samo zabavne, već i edukativne.

Čitali smo ih redovno, još tokom trudnoće, a posebno kada je beba nastanila naš dom.

Verujem da su mu bile korisne, pogotovo po njenom rođenju.

Kroz njih je imao mogućnost da se identifikuje sa glavnim junakom u određenim situacijama, i da, na neki način, prihvati svoja osećanja i strahove, i da posredno i neposredno razgovara o njima.

Poseta bebama

Posećivali smo jednu malu bebu iz našeg bliskog okruženja. Te posete su, takođe, imale edukativni karakter.

One su nam omogućavale da izbliza vidimo ono što nas čeka.

Odnosno, mene su podsećale, a njega informisale o životu, navikama, ritmu i ponašanju jedne bebe.

Vremenom je počeo da pokazuje interesovanje za bebin plač, stidljivo tražeći načine kojima bi je umirio. Često je to bila neprimereno velika i tvrda, da ne kažem “opasna” igračka ili slatkiš koji beba ne bi smela ni da pomiriše.

Ono što mi se tu dopadalo, je rađanje njegove iskrene želje i potrebe da brine, zaštiti i pomogne jednom drugom malenom biću.

Empatija u najavi“, pomislila bih sa suzama u očima, topeći se od miline i nežnosti, usred neizvesnosti koja me je tištila.

Biranje imena za bebu

Uključili smo našeg dečaka u izbor imena za našu princezu.

Naravno, on nije znao da je njegovo učešće fiktivno, i da smo, još pre njegovog rođenja, imali spremno ime za devojčicu.

Bez obzira na to, dali smo mu (prividnu) mogućnost da se oseća kao da učestvuje, i odlučuje o nečemu veoma važnom.

I učestvovao je.

Mi smo, razume se, bili oduševljeni njegovim idejama. A onda smo, nekako, uveli u priču ono željeno ime.

Malo po malo, i ono se našlo na njegovoj listi poželjnih imena.

I gle čuda, baš to je ime “veliki” bata izvukao iz šešira. Ponos koji je tada osetio, neću ni da komentarišem.

Pripremanje stvari za bebu

Ovo je takođe bila jedna od aktivnosti koja se dopadala našem prvencu.

Kad god je bilo moguće, uključivala bih ga u izbor i pripremu stvari za seku. Želela sam da učestvuje u svemu i da bude uključen onoliko koliko želi.

Bio je spreman i da joj ustupi svoj stari krevetac i neke prve igračke koje su mu postale nezanimljive.

Nije mu se ovde dopadao samo povlašćeni položaj i “moć” da bira stvarčice i igračkice za svoju seku.

Bila je tu i mogućnost da se i sam počasti, i iznova obraduje nekoj staroj zaboravljenoj igrački, ili nekom novom sitnicom.

I za kraj…

Kako pripremiti dete za dolazak prinove -Photo By kibler -Shutterstock lanawrites.com
Kako pripremiti dete za dolazak prinove -Photo By kibler -Shutterstock

Iako sam sve ovo činila u želji da, i sebe i njega pripremim za ono što dolazi, nisam imala nikakvu predstavu kako će sve to izgledati u realnosti.

Činila sam i ponašala sam se onako kako sam verovala i osećala da je dobro i ispravno.

A danas znam da sam radila pravu stvar, jer svakodnevno vidim rezultat ispred sebe.

Vidim ga svaki put kada su spremni da, i pored redovnih razmirica, svađa i varnica, stanu jedno drugom u zaštitu i međusobno se podrže, onda kada plima okolnog raspoloženja promeni svoj kurs.

Postali su najbolji prijatelji koji redovno igraju svoj večiti derbi.

I ne mogu jedno bez drugoga.

To je veza koju sam želela da isprovociram, i puno mi je srce svaki put kada vidim da sam uspela.

Nema veće sreće.

I da ima, ne bih je želela.

Jer oni su mi savršeni, ovakvi kakvi jesu.

Ljubi ih majka 🙂

 

Ukoliko vas interesuje kako se postaje dobar roditelj, pročitajte OVAJ TEKST

Dolazak drugog deteta:

-iz srca jedne mame-

Bila sam na korak do osmog meseca trudnoće, kada je naš “veliki dečak” počeo sve više da se interesuje za moj rastući stomak.

Dobićeš seku”, govorila sam.

Postaćeš veliki bata koji će da se brine o njoj”, nastavljala sam, dok mi je jedna tvrdoglava knedla stajala u grlu.

Osećaj ponosa zasijao bi na njegovom lepom bebećem licu, jer je nazvan “velikim”, iako mu je drugi deo rečenice bio poznat kao špansko selo.

U tom momentu nije imao ni pune dve godine, nije bio spreman da brine ni o sebi. Nije bio u potpunosti ni svestan sebe, a još manje šta je to seka i kako se brinuti o njoj. 

Čudno je ponekad šta sve mi roditelji izgovorimo svojoj deci, naivno pretpostavljajući da nailazimo na razumevanje. 

Ova konstatacija o velikom bati nije bila ni blizu istini, i ja sam to znala najbolje. Zbog toga me je i mučila ona dosadna knedla, svaki put kada bih mu nešto slično rekla. Bolela me je činjenica što se od njega očekuje uloga velikog, kojoj nije dorastao. Jer, i on je bio beba. Ali da, govorila sam to često, da bih videla onaj tračak ponosa na njegovom licu, i da bih ohrabrila i samu sebe za ono što dolazi.

Kako se trudnoća primicala kraju, tako su rasli i moji strahovi, i neka pritajena tuga.

Dolazak drugog deteta -Photo By Natalia Deriabina-Shutterstock lanawrites.com
Dolazak drugog deteta -Photo By Natalia Deriabina-Shutterstock

Koliko sam se radovala dolasku bebe, toliko mi je bilo strašno da pomislim da neću više imati dovoljno vremena, niti pažnje za njegaPlašila sam se da će se osećati odbačenim i nevoljenim. Da će, umesto ljubavi prema sestrici, razviti osećanje ljubomore, zavisti i mržnje.

Sve me je to mučilo.

Bio je to samo dodatak, koji mi, pored gorušice i neprestanog osećaja pune bešike, nije davao sna noćima.

Odlazak u bolnicu sam podnela izuzetno teško, budući da je to bilo naše prvo odvajanje. I koliko sam god puta do tada maštala o prospavanoj noći, ni u porodilištu je nisam doživela.

Rođenje naše devojčice zaokupilo mi je srce i misli, i dešavalo mi se čak da se ni ne rasplačem pri pomisli na dečaka koji me je nestrpljivo čekao kod kuće. I to sam smatrala svojim napretkom.

“Očvrsla sam”, rekla bih samoj sebi u šali, kada bih uspešno zadržala suze namenjene njemu. A bilo je i onih koje nisam uspela da zadržim, i to mnogo.

Povratak kući doneo je nove suze. Uz njih su redom nailazili griža savesti, nemoć, osećanje da sam loša majka jer ne uspevam da odgovorim na sve potrebe “velikog dečaka”, zbog brige o bebi kojoj sam u tom momentu potrebnija.

Neprestano vaganje pažnje, nežnosti i prioriteta me je zamaralo, i činilo još iscrpljenijom nego što sam bila. Srce bi mi zadrhtalo svaki put kada bi oboje zaplakali u isto vreme, i kada je bilo potrebno odlučiti čiji će vapaj morati da sačeka na utehu. Čiji je plač vredniji? Kome sam potrebnija? Da li sam dobro postupila, izabrala? Da li sam pogrešila?

I ono retoričko pitanje: ”Da li sam preterala?”, kada sam, potpuno iscrpljena i onemoćala, viknula na njega jer je nakon onolikog truda, otišao u sobu i probudio bebu.

“Želeo sam samo da je pomazim”, rekao bi nevino, a ja bih tada najrađe u zemlju propala, da me nema. Da prođu muke.

Nije bilo lako podeliti srce na dva dela, a vremenom, sama po sebi, došla je i spoznaja da tako nešto nije ni potrebno činiti. Da ima mesta za sve. I da, umnožavanjem ljubavi, srce postaje veće, ispunjenije i jače.

Ono što je bilo teško je klonirati sebe i svoje fizičke mogućnosti.

Svaki sam sekund bebinog sna provodila sa dečakom, poklanjajući mu i poslednji atom svoje prisebnosti i snage koja je bila na izdisaju, samo da mu budem tu. Samo da ne oseti da me nema kao pre. Samo da sve bude kao pre. A nikada nije bilo, niti će biti.

Dolazak drugog deteta - Photo By NadyaEugene-Shutterstock lanawrites.com
Dolazak drugog deteta – Photo By NadyaEugene-Shutterstock

Potrebno je bilo da prođe vreme, da se stabilizuju hormoni, da se stabilizuje naš novi porodični ritam, da se svi međusobno naviknemo na novo brojčano stanje, da bismo zajedno shvatili da ni ne bi bilo dobro da ponovo bude kao pre.

Samo zbog toga što tako nešto ne bismo ni želeli.

Jer, postalo nam je mnogo bolje nego pre.

Početak je bio težak, ali ono što smo dobili je neprocenjivo.

Imamo jedni druge. 

A to vredi svakog truda, svake suze, svake brige.

I što je najluđe, sve bih opet ponovo. 🙂

Jer, sada znam da je vredelo.

Svaki put sam iznova svesna toga kada ih vidim kako se zajedno jurcaju po parku, kako se drže za ruke na putu do vrtića, kako paze jedno na drugo, i kako zajedno maštaju i blesave se na podu našeg dnevnog boravka.

A posebno, kada mi, nekim čudom, ispari nutela iz ormarića, pa ih krajičkom oka vidim kako se kradomice naslađuju prstima, u svom tajnom skrovištu ispod trpezarijskog stola.

“Deco, da niste možda videli negde nutelu?”, upitala bih onako usput, dok bi me dve anđeoske glavice sa čokoladnim brkovima gledale nevino trepćući, i mašući levo-desno.

Uvek zajedno. I u ljubavi, i u svađi, i u igri, i u vragolijama.

Pravi “veliki” bata i “mala” seka.

To je slika koju sam oduvek priželjkivala u svom domu,

i zauvek ću biti zahvalna što mi je ukrasila život.

Zaista je vredelo.

Bez svake sumnje. 

 

Kako pripremiti dete za dolazak prinove saznajte OVDE

A ukoliko vas interesuje kako izbaciti decu iz bračnog kreveta, kliknite OVDE

Manipulacija na 7 načina

Veoma je diskutabilno pitanje da li, u kom uzrastu, na koji način i koliko svesno deca manipulišu roditeljima.

Mišljenja su podeljena.

Jedni kažu da deca nemaju kapacitet da manipulišu sa predumišljajem, već da mi kao roditelji pogrešno tumačimo njihovu potrebu da sami dođu do određenog rešenja na svoj način, učenjem, sticanjem iskustva ili ispitivanjem postavljenih granica.

Drugi tvrde da je dečja manipulacija prisutna još od ranog uzrasta, i da počinje u drugoj godini.

Bez obzira na to ko je ovde u pravu, jedno je sigurno. Deca pokušavaju na razne načine da utiču na roditelje kako bi došla do svog cilja. Možemo to nazvati manipulacijom ili ne, ali oni definitivno znaju uporno da pronalaze nove načine koji im pomažu da “navedu vodu na svoju vodenicu”.

Sa druge strane, roditelji se često, svesno ili ne, priklanjaju manipulaciji, kako bi naveli dete na određenu radnju, nagovorili ga na nešto što ne želi, ili odgovorili od nečega.

Roditeljima je svakako lakše da manipulišu decom, i postavlja se pitanje koliko je to zapravo fer?

Bilo kako bilo, i deca i roditelji vrlo dobro znaju da zavrte jedni druge oko malog prsta. 

Evo kako to, i jedni i drugi, obično čine pomoću ovih 7 manipulativnih taktika:

1.   Moljakanje i dosađivanje

Deca:

Po sistemu “strpljenje se uvek isplati”, deca su u stanju da neumorno ponavljaju svoju želju, sve do njenog ispunjenja. 

Udovoljavanje nije najbolje rešenje. Dete na taj način zaključuje da je dosađivanje uspešan način za postizanje ciljeva, pa je u stanju da, na našu veliku žalost, ponavlja tu istu radnju svakog sledećeg puta.

Ali, pošto sam i ja samo obična mama, desilo mi se nebrojeno puta da posustanem, i kažem: “Evo, izvoli.”, samo da bih došla do vazduha.

A potom najčešće tešim sebe da će se dete tako, ustvari, naučiti upornosti. Ma da! 🙂

Roditelji:

I roditelji znaju da dosađuju svojoj deci, dok ona ne ispune njihova očekivanja, zahteve ili želje.

Ne znam zašto mi roditelji ovakvo ponašanje obično ne nazivamo manipulacijom, kad neodoljivo podseća na ono dečje moljakanje sa početka pasusa. Možda zbog naše dobre namere? A možda i dete ima dobru nameru?

Izgleda da sve drugačije deluje kada se uloge promene.

2.   Zastrašivanje

Deca:

Vikanje, bacakanje po podu, tantrumi, vređanje i etiketiranje vas kao lošeg roditelja, je ono što dobijate u ovoj rundi.

Što se mene tiče, u ovim slučajevima nema popuštanja, i ne sme da ga bude.

Jedno je kada dete upornošću postiže svoj cilj, a nešto sasvim drugo kada pokušava da ga ostvari agresivnom ponašanjem.

Roditeljska doslednost ovde pokazuje detetu da se agresijom ne dolazi do cilja.

Roditelji:

Vikanje, unošenje u lice, vređanje i nazivanje deteta ružnim epitetima: nije u redu kada su deca inicijatori ovakvog ponašanja, a još je gore kada tako nešto čine roditelji.

Ovde se agresija koristi radi postizanja određenog skrivenog cilja, kako bi dete, iz straha, pristalo. Mislim da je suvišno uopšte komentarisati koliko ovo nije fer.

Ovakvo ponašanje pokazuje nemoć roditelja da kontroliše svoje emocije i situaciju u kojoj se nalazi.

3.   Pretnje i ucenjivanje

Deca:

Uslovljavanje i pretnje roditeljima izjavama tipa: “Neću činiti ono što se od mene očekuje, ili učiniću nešto strašno, ukoliko ne popustiš!”

Pretnjama i ucenama takođe ne treba udovoljavati, jer imaju tendenciju da se pogoršaju vremenom.

Da biste poštedeli sebe i svoje živce, nikako im se ne pokoravajte. 

Roditelji:

Pretnje kažnjavanjem, batinama, i ucenjivanje nečim što je detetu važno, su deo ove taktike.

Tu je i krajnje nevina, ali neizostavna “ucena” koju svaki roditelj primenjuje: “Ako budeš dobro dete, dobićeš poklončić od Deda Mraza. Inače, nema poklona za tebe!”

Deca su spremna gotovo sve da učine da ne bi razočarala ovog simpatičnog dekicu, a roditelji to odlično koriste kako bi došli do ostvarenja svojih ciljeva. 🙂

Ko su veći majstori manipulacije: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios lanawrites.com
Ko više manipuliše: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios

4.  Emocionalno iznuđivanje 

Deca:

Svima nam je, pored zdravlja, najvažnija sreća naše dece. Zbog toga je izuzetno teško ostati imun na dečju tugu i patnju.

A deca, svojim tužnim suznim okicama, šmrcavim nosićima, plačom i dramatičnim predstavljanjem sopstvenih osećanja, vrlo često pokušavaju da manipulišu roditeljima, kako bi ispunila svoj cilj.

Izjave u kojima su oni žrtve emocionalne patnje, po sistemu “jadan ja“, kao što su: “Mene ovde Niko ne voli.”,  “Mene Niko ne razume.”, imaju zadatak da probude osećanje griže savesti, krivice, dužnosti, straha ili sažaljenja kod roditelja, i na taj način ih omekšaju, i privole.

Roditelji:

Ovde su roditelji ti koji, da bi ispunili svoju skrivenu nameru, pokušavaju da izazovu određene emocije kod dece kako bi ih dodatno motivisali da urade ono što ne žele.

Najbezbolniji primer je situacija u kojoj dete odbija da poljubi ili zagrli roditelja, a roditelj namenski napravi tužnu facu i simulira plakanje, ne bi li se dete predomislilo.

Roditelji tako koriste svoje “emocije”, za izazivanje osećanja griže savesti, krivice, dužnosti, i sažaljenja kod dece.

5. Odbacivanje

Deca:

Odbacivanje takođe spada u kategoriju emocionalnog iznuđivanja. Jedina razlika ovde je u nameri da se, umesto sažaljenja, izazove osećaj povređenosti i tuge kod roditelja.

Poruka je vrlo jasna i glasi: “Ako me ne voliš, ne volim ni ja tebe.” Odnosno, “Ako mi ne ispuniš ili ne dozvoliš ono što želim, neću te više voleti.”

Roditelji:

Verujem da je najveći strah koji dete može da ima, posebno u ranom detinjstvu, strah od roditeljskog odbacivanja.

Zato bi, po mom skromnom mišljenju, roditelj koji upražnjava ovaj metod, trebalo dobro da razmisli da li zaista vredi igrati ovakvu igru, šta njome dobija, i još važnije, šta je to što može izgubiti.

6.  Laskanje

Deca:

Meni lično je ovo jedna od najzabavnijih dečjih taktika, budući da je njihovo laskanje vrlo očigledno, a samim tim, i zabavno.

U ovu kategodiju spadaju izjave tipa: “Ti si najlepša/najbolja mama na svetu!”, i “Mama, vidi, sredili smo igračke!”, posle čega obično sledi: “Ne želim da jedem spanać!” ili “Vodi nas da skačemo na trambolini!”

Taktika je sledeća- laskanjem do pobede.

Reći će vam ono što smatraju da želite da čujete, i verovatno će vam tek nakon dobijenog osmeha, otkriti koja se zapravo namera krila iza tih sladunjavih reči.

Roditelji:

Mi kao roditelji smo itekako svesni da podilaženjem može mnogo dalje da se stigne, nego direktnom zabranom.

Jer, zabrana izaziva revolt, a laskanje spušta gard, i otvara mogućnost pregovorima,  dijalogu i dogovoru.

7.  Upotreba sile i batina

 Deca:

Fizički napad, udaranje roditelja, bacanje stvari, gađanje, razbijanje, guranje, štipanje, pljuvanje, ujedanje, sve to spada u ovu kategoriju.

Ono što je, čini mi se, još gora varijanta je da dete pokuša da povredi sebe bacakajući se, udarajući se po licu, lupajući glavom o pod ili u zid, ili čineći neke druge nemile stvari kako bi se roditelj pokorio.

Više je nego očigledno da ovde popuštanja nema.

Roditelji:

Batine koje dete dobija da bi poslušalo ili učinilo nešto što se od njega zahteva su uvek loš izbor.

Privoleti nekoga silom, tj. pesnicom je nemoguće. Možda će dete poslušati iz straha ili da bi sprečilo batine, ali duboko u njemu se javlja otpor, osećaj nemoći i patnja.

Upotreba sile nad detetom nikada nije dobra ideja. 

Zaključak:

Ko su veći majstori manipulacije: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios lanawrites.com
Ko više manipuliše: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios

I roditelji i deca se služe istim “manipulativnim” taktikama, bez obzira da li je zaista reč o manipulaciji ili o snalažljivosti i dovitljivosti.

U odnosu na spletkarenje i taktiziranje koje se povezuje sa manipulativnim ponašanjem, iskrenost, transparentnost i otvoreni dijalog su, bez sumnje, jedina prava stvar.

Ali opet, sigurna sam, da smo se svi mi, bar jednom, našli u nekoj od ovih 7 situacija, bilo kao deca, bilo kao roditelji. Takođe verujem da nije postojala neka loša namera u svemu tome. Možda manipulacija ne mora uvek da ima negativnu konotaciju. 

Jer, znam da svi mi ŽELIMO samo najbolje svojim mališanima.

Zato pažljivo birajmo sredstva, kojima ostvarujemo svoje ciljeve.

To je jedini pravi PUT do ostvarenja naše roditeljske težnje ka srećnom detetu.

I zato, dragi roditelji,

od srca želim da Vam taj PUT bude SREĆAN! 😉

Ako vas interesuje kako se postaje dobar roditelj, kliknite OVDE

 

Leškarila sam tako sa svojim velikim devetomesečnim stomakom ispred televizora, grickajući hladnu lubenicu koja se neposlušno slivala niz moj vrat, flekajući pritom gornji deo moje ne baš zavidne kućne odevne kombinacije. Bila je to jedna od retkih stvari u koje sam mogla da uđem u poodmakloj trudnoći, mada ni malo nisam marila za to.

Zapravo, nisam marila ni za šta.

Više sam se koncentrisala na poput meda slatku lubenicu, nego na sadržaj koji sam tobože pratila. Na televiziji je bila jedna od onih serija koje sam nekada imala vremena da gledam, a sada se iz petnih žila trudim da se prisetim imena glavnih aktera i njihovih protagonista, doduše bezuspešno. 

U jednom tako ležernom trudničkom izdanju, počeh da, po milioniti put, zamišljam svoju bebu koja mi se razigrano prevrtala u stomaku.

Kakva li će biti?

Na koga će ličiti?

Šta li će voleti?

Kakva li ću mama biti?

Zadovoljno sam se smešila, maštajući o mogućim odgovorima na zadata pitanja, o našem odnosu, o ljubavi koju već osećam. Bezbrižno sam sanjarila o svom predstojećem majčinstvu, toplom i mekom, punom razumevanja i vedrine, u potpunosti operisanom od vike, manjka strpljenja, umora i zasićenja. Meni to da se dogodi? Ma nema šanse!

A onda sam postala mama.

Snovi su se ostvarili i postali java. A kada snovi postanu realnost, savršenstvo prosto ispari.

Istina je da, u realnom svetu ništa nije tako savršeno, kao što izgleda u svetu snova.

Buduće mame ne znaju kako izgleda realnost, dok bezbrižno uživaju sanjivo tepajući svojim lepim oblim stomačićima. Nema te knjige, saveta, članka, niti bloga koji vas može u potpunosti pripremiti za ono što dolazi.

I tako, postadoh i ja jedna realna, obična, normalna mama, sa svojim dobrim i lošim danima. Sa manama i strahovima. Dilemama i povremenim nervnih slomovima. Srećom, bez dugoročnih posledica.

I tako su se teorija i praksa, po ko zna koji put, sasvim razišle.

Da ne bude zabune, imam ja i dobrih, tj. odličnih dana, ali daleko od toga da sam potpuno savršena mama kakva sam sanjala da ću biti. Mada, i dalje težim tom savršenstvu.

10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo lanawrites.com
10 stvari koje mame ne znaju – dok ih ne strefi majčinstvo

Zato, krenimo redom.

U nastavku sledi 10 stvari koje mame ne znaju, dok ih ne strefi majčinstvo.

A to su:

1. San bez prekida.

Jeste, znamo svi da se male bebe bude tokom noći, i to nije nikakva novost. Ali mame ne znaju da će to potrajati mnogo duže nego što su se nadale.

Mene je, na samom početku, mučilo čuveno pitanje: “Da li diše?”, praćeno neopisivim osećanjem olakšanja kada bih shvatila da je sve pod kontrolom. Jer i ja sam bila prestravljena mogućnošću da se dogodi ono najstašnije, noćna mora svake mame, o kojoj često čitamo u trudnoći.

Mame ne znaju da će, čak i kada njihove bebe budu uveliko spavale, one često osluškivati svaki njihov dah, kašalj, meškoljenje, i da će zauvek spavati sa jednim otvorenim okom i načuljenim uhom, koje spremno čeka da skoči u akciju kada zatreba.

Mame imaju super izoštrena čula, i čuju i vide sve, pogotovo ono što ne treba.

2. Slobodno vreme.

Mame prosto ne znaju šta znači slobodno vreme.

Za njih je to, uglavnom nedostižni samostalni odlazak u toalet, tuširanje ili praktična i relaksirajuća šetnja do obližnjeg kontejnera, pijace ili prodavnice.

Meni je taj “slatki beg od kuće” služio kao svakodnevni “ventil”, i koliko god smešno zvučalo, bilo je to moje glavno utočište koje mi je pružalo desetak minuta preko potrebne nirvane, tokom napornog dana. Malo bih se resetovala, i vratila orna da nastavim gde sam stala, osvežena, i sa više energije.

Ne dam ja moj “Maksi” ni za živu glavu. 🙂

3. Mir i tišina. 

Ove dve reči su skroz nestale onoga dana kada sam postala mama.

Počev od bebećeg plača, preko gukanja, pa do malih pričalica, svađalica, i drekavaca. Svega ima, samo tišine jok. To je jedna zaboravljena dimenzija koje se rado i sa setom sećam.

Jer uveče kada deca spavaju, mir me pomalo guši. Šta ću kad sam navučena na galamu. Više ni ne znam za drugo.

A i to drugo mi ne prija, jer čim se deca preko dana umire, znam da nešto nije u redu.

Učili su nas da je ćutanje zlato. Ali majčinstvo nas uči drugačije.

Kada si mama, dnevna tišina i ćutanje postaju neprijatelji, a njihovo zlato sluti na nevolju.

4. Bezbrižnost.

Po prirodi nisam paničar. Ali, kada su moji klinci u pitanju, bezbrižnost nestaje kao pepeljugina kočija u ponoć.

Neprestano sam u nekom gardu. Kao neki komandos. Uvek spemna za napad. Posmatram i osmatram potencijalne opasnosti. Vagam i razmišljam o bezbednosti, o mogućim scenarijima, i načinu da ih izbegnem ili prevaziđem.

Bezbrižnost je nestala, a večna majčinska briga je zauzela upražnjeno mesto.

I tu povratka nema.

5. Normalna komunikacija.

Ne znam za druge, ali meni je, pogotovo na samom početku materinstva, bilo gotovo nemoguće da učestvujem u komunikaciji u kojoj teme nisu bile bebe ili deca, moja ili bilo čija, bitno je bilo samo da su klinci.

Nije bilo te magije koja bi mi pomogla da se usredsredim na neki normalan “razgovor odraslih” koji izostavlja priču o dojenju, pelenama ili bljuckanju.

Vreme prolazi, deca rastu, sve se lakše adaptiram na druge teme, ali i dalje su mi klinci na prvom mestu, kada je u pitanju najfrekventnija tema o kojoj govorim, pa čak i na blogu.

Pa nije ni čudo. Oni su moj život, moja preokupacija i glavna tema, uvek.

6. Podela odgovornosti i obaveza.

Da, mame su u tom fazonu da sve mogu, moraju i znaju same. Retko kada se odlučuju da traže pomoć, ili da se obrate nekome da ih odmeni. Jer, niko drugi ne zna da se izbori sa obavezama kao one. Samo one znaju pravi način, i niko ih ne može odmeniti, niti zameniti.

Mada bi ponekad trebalo pustiti i druge da se angažuju, i otvoreno tražiti pomoć. Niste manje sposobne i posvećene mame, ako s vremena na vreme, tražite ili angažujete pomoć.

Bake, tetke i ostala rodbina će sigurno sa zadovoljstvom prihvatiti da vas odmene, a nije loša ideja ni stručna pomoć u vidu dadilje.

Neverovatno je koliko malo slobodnog vremena za opuštanje, relaksaciju, knjigu, film, fitnes, kafu sa prijateljicom, ili šetnja pored reke, može učiniti da se osećate energičnije, i bolje u svojoj koži.

A vaša beba to neće ni primetiti. Verovatno će i uživati u društvu osobe koja je odmornija, i koja će im možda i dati neki slatkiš više, pogotovo ako su u pitanju bake i deke. Znam to iz ličnog iskustva.

7. Da materinski instinkt ume i da zakasni.

Ovo je, čini mi se, pomalo i tabu tema o kojoj se retko govori.

Tema zbog koje društvo može i da osudi mladu mamu koja se ne oseća mamom istog momenta kada ugleda svoju bebu.

Mnogo smo navikli na idilične scene porođaja iz holivudske produkcije i očekujemo istu  bajkovitu konekciju sa bebom, već u prvom momentu kada ugledamo svoje čedo. Većina mama je zaista i oseti, ali nije ništa pogrešno ni kada taj osećaj malo zakasni.

Tome mogu doprineti različiti faktori, kao što su naporan i težak porođaj, zdravstvene komplikacije, stres, umor i anksioznost. Sve je to normalno, i sve dođe na svoje, pre ili kasnije.

8. Ne znaju da nisu jedine.

Mi mame se redovno poredimo sa drugim mamama, i to naravno u stvarima koje su nam slaba tačka.

A kada tek postanete mama, sve vam je slaba tačka. Nema te tačke koja je jaka i za koju možete da se uhvatite. Snaga se stiče vremenom, iskustvom, postepenim prevazilaženjem svakodnevnih prepreka i ispunjavanjem zadataka.

Mi mame uvek mislimo da je drugim mamama lakše, da se bolje snalaze, da ne prolaze kroz iste stvari i probleme kao i mi. Istina je da je to jedna velika zabluda.

Sve mame čeka ista priča. Sve mi idemo istim putem. I sve imamo isti cilj, a to je zdravo i srećno dete.

9. Ne znaju da se opuste.

Tako je, ne znaju. Mame su u grču. Pored svih obaveza oko bebe, veša, sudova, obroka, domaćinstva, nabavke, dojenja i manjka sna, mame se osećaju krivima ako usred nereda i krša koji ih okružuje, dozvole sebi da, dok dete dremka, malo prilegnu, uz neku knjigu ili samo listajući instagram i pinterest na telefonu.

Mame će rađe da peglaju ili ribaju podove, dok dete spava.

Moram priznati, da ja nemam taj problem. Kod mene će pre biti haos u kući, nego što ću da spadnem s nogu. Imam i ja dušu. Molim lepo.

10. Mame ne znaju koliko su posebne i važne.

Tako je, sve mame su povlašćene. Imaju najvredniju titulu koja je ikada postojala. Iako ta titula, ponekad može više ličiti na teret, zapravo je titula. 

Zvuči kao kliše, ali zaista je tako: ljubav koju mame pružaju i dobijaju za uzvrat, je najčistija, najiskrenija, najveća, najsvetija, najnežnija, apsolutno bezuslovna i bezgranična.

Ona je pokretač svim mamama. Mame rade na ljubav. Mame, iako su premorene, pune strahova, samoosuđivanja, obremenjene obavezama i pretrpane predrasudama od strane okoline, uspevaju da prevaziđu sve samo zahvaljujući majčinskoj ljubavi. I to je tako, i nikako drugačije. 

10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo lanawrites.com
10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo

Jer, mame rade na ljubav. 

I nikako drugačije.

 

A ukoliko vas “izluđuju” dečje razvojne faze, kliknite OVDE

1. I love watching French comedy movies. I find them very creative, with the unbelievable plot, simply adorable and incredibly funny. You may find the list of my favorite French comedy movies HERE

2. My lucky number is 2 and my favorite colors are white, black and grey, and it really has nothing to do with the “50 shades of grey” phenomenon. Although  I’ve  read all the books.

3. I have an amasing older sister. She is capable of doing great things, and she is, by all means, the most positive person I know. She means the world to me.

4. I usually don’t drink coffee, except when I’m in the middle of an interesting conversation with one of my friends, and I don’t smoke. I used to smoke, but when I first got pregnant, I’ve quit, and never started again. I’m not saying it was easy though.

5. I’m a very stubborn person, and I know I drive my people crazy sometimes, especially my husband. But nobody ‘s perfect, right?

6. I have no TATTOOs. I like seeing a nice one on someone else, but it’s just not my thing.

Lana Writes Flowers and Roses
Lana Writes

7. I love cooking and preparing fresh and healthy meals for me and my loved ones, but I don’t mind a fast food either. My favorites are pizza and McDonald’s. Kids, if you are reading this, broccoli rules!

8. I love the sea, sand, palms, sea animals, swimming, snorkeling, sunbathing on the beach, and everything that is related to it.

9. My parents got divorced when I was 13. I guess I’ve never got over it completelly, although they are both happy in their new relationships now, and they have very friendly communication between themselves. And I am greatful for that.

10. I love candlelight, long walks by the river or by the sea, watching sunsets, listening to music, going to the theatre, reading the book, and any other form of art. I’ve never considered myself as a very romantic person, but when I read this paragraph, maybe I acctually am romantic, just a little bit.

11. I put braces on at the age of 34. I know, I was a 35 years old nerd. But I actually didn’t mind wearing it.

12. I have a degree in Arabic language and literature, and additional education in HR management. Also, I am getting my course diploma of web design in the near future, too. It’s always a good idea to invest in your knowledge and skills.

13. I always wanted to try skydiving, but I never had enough courage to do that.

14. I love fishing, especcially with my son.

Lana Writes By the River
Lana Writes

15. I believe in destiny and karma, but on the other hand, I also believe that sometimes we are able to create our own destiny, too. Depending on the choices we make and directions we chose.

16. I prefer savory snacks over the sweet ones. My favorite ones are potato chips, salty crackers, and popcorn.

17. I believe it is never too late to do the right thing or to start following your dreams.

18. My alcoholic drink is a beer or a white wine spritzer.

19. I always dreamed of having a girls rock band, where I would be a frontman/front girl. Unfortunately, it never happened. But, who knows, as I mentioned before, it’s never too late…

20. I play the piano. Although I haven’t done it for a long long time, because I guess I acctually suck in it 🙂

Love,

Lana

More about me find HERE

Pin It