Tag

licemerje

Browsing

Licemerje kojeg obično nismo ni svesni

Bilo je to jednog kišnog letnjeg dana, koji nam se neprimetno uvukao pod kožu i u naš dom uneo tračak bespotrebne nervoze. Zbog jake i dosadne kiše koja nije imala nameru da prestane, uobičajena vožnja trotinetom i sladoled u povratku kući, nisu dolazili u obzir. 

Zahvaljujući komšijama koji su tog prepodneva započele renoviranje električnih instalacija u svom stanu, kao šlag na tortu, došao je i iznenadni prekid struje u celoj zgradi, što je mojim  mališanima onemogućilo gledanje željenog dugometražnog crtanog filma.

A vreme trajanja nesuđenog im crtaća, planirala sam da iskoristim kao svoj “mini odmor” u vidu roditeljske utopije zvane neometano spremanje ručka. (Ako i vama pitanje “Šta ćemo za ručak?” zadaje glavobolju, pročitajte OVAJ TEKST, može vam bar malo olakšati život.)

Pored svega toga, još jedna višnja je, u stilu bombe, sletela na spomenuti šlag, izazvavši neviđenu buru emocija od strane naših anđela. Bila je to čijenica da u kući nije više bilo niti jednog čokoladnog mleka. Veliki propust. Potpuno skandalozan, složićete se. 

Bila je to kap koja je prelila čašu. I naravno, nastupila je apsolutna anarhija. 

Jedno opšte dranje i negodovanje, kakvo ni oni od čelika poput Ajronmena ne bi podneli, a ne mi obični roditelji, od krvi i mesa. Kada je vika i dreka dostigla svoj vrhunac, i kada su moji iziritirani majčinski živci došli do tačke pucanja, uzvratiti istom merom delovalo je kao sasvim logičan sled događaja.

“Smireni dijalog sada niko ne bi ni konstatovao, a kamoli prihvatio”, pomislih.

Zatim sam samu sebe iznenadila kada sam, u afektu, viknula na njih, strogim i zapovednim tonom: “Prestanite da vičete!” 

Moja dva plavooka anđela su me začuđeno pogledala i bez prigovora istog momenta usvojila moj vapaj.

Da, bio je to upravo vapaj koji je oslikavao moju nemoć da smireno i kontrolisano zavladam situacijom. Priznajem, istog trenutka sam se osetila baš jadno i postiđeno.

Zar je to bio jedini način da privučem njihovu pažnju i zaustavim započetu predstavu? Da li je u redu tražiti od dece da ne viču, vičući na njih? Nije li to licemerno? 

I tako počeh da razmišljam o pojavi zvanoj roditeljsko licemerje.

Čini mi se da je, poput nevidljivog virusa rasprostranjena među nama roditeljima. Ona strpljivo čeka, neumorno vrebajući povoljnu priliku za infiltraciju. I tada nas obuzme. A što je najgore, mnogi od nas i nisu svesni njenog prisustva jer kao što rekoh, nevidjiva je.

Simptomi su neprimetni, a ima li leka, to je jedno pitanje bez odgovora. Lek je iskrenost, transparentnost i dijalog.

Ali, može li se uvek biti sasvim iskren prema deci, a da to ne povredi njihova osećanja i ne dovede do opšte konfuzije? Nekada je blago ulepšavanje istine sigurno bezbolnije za njih u odnosu na brutalnu stvarnost. Ali, vrlo je tanka linija između ulepšavanja istine i neistine.

Treba biti pažljiv, jer niko ne zaslužuje laž, a najmanje naša deca.

Roditeljsko licemerje: Kako mu odoleti lana writes
Roditeljsko licemerje: Kako mu odoleti?

Može li licemerje biti opravdano?

Svi smo mi kao roditelji licemerni, bili toga svesni ili ne. Čak je određena doza licemerja normalna i dobrodošla. Jer, kako bismo inače razlikovali roditelje od dece? Ne možemo biti jednaki, niti nam može biti dozvoljeno da se isto ponašamo.

Bilo bi suludo i neodgovorno dopustiti detetu da usvoji sve navike svojih roditelja. Na primer, pustiti ga da provede celu noć uz televizor, samo zato što možda to nekada rade mama i tata. Ili dati detetu da proba cigarete i alkohol, jer u tome uživaju pojedini roditelji.

Neke stvari prosto nisu za klince, i tako treba da ostane.

Ali isto tako, treba im objasniti zašto roditelji neke stvari smeju da rade, odnosno zašto neke druge ne moraju da rade. Važno je objasniti im i iz kog razloga su mama ili tata doneli odluku da ponekad čine nešto što možda nije dobro za njih i njihovo zdravlje, i izneti im i razjasniti posledice takve vrste ponašanja.

Tu je i sveprisutno tajno roditeljsko ponašanje. Ovde bih uvrstila svoje često prigovaranje kincima u vezi slatkiša, grickalica i brze hrane.

Jedna sam od onih koji redovno insistiraju na zdravoj dečjoj ishrani, iako bih sama najradije smazala jedan dupli čizburger sa velikim pomfritom i koka-kolom.

Ali to im, naravno ne otkrivam. Licemerno, nego šta!

“Ali to je za njihovo dobro”, tešim samu sebe kako bih se osećala  manje krivom. 

Desilo mi se više puta i da, uspešno uspavljivanje dece začinim jednom čokoladom od 300g. Naravno, opet u strogoj tajnosti. Jer, mogu im objasniti zašto pivo nije dobro za njih, ali im zaista ne znam objasniti zašto oni ne smeju da smlate celu čokoladu, a mama sme.

Opet za njihovo dobro, naravno. 🙂

Bilo je i situacija u kojima sam se pretvarala da sam jaka, a to zapravo nisam bila.

Svaka suza mojih mališana, kao i svaka povreda, prehlada, ogrebano koleno, bolest, ružan san, bol, zapravo bilo kakva njihova muka, mene podjednako pogađa.

To su trenuci u kojima glumim staloženo i mirno rame za plakanje. Trenuci u kojima tešim i milujem, ljubim da prođe, i govorim da nije ništa strašno, a strašno mi je skroz.

Verujem da je i u ovakvim slučajevima licemerje opravdano. Jer, rame za plakanje gubi svoju funkciju ukoliko se i samo rasplače. Rame za plakanje ne sme da jadikuje i tuguje. Bar ne u trenutku kad je najpotrebnije.

U takvim situacijama skupljam snagu i stežem srce kako bih ostala jaka dok ne prođe.

A potom, uglavnom neprimetno zbrišem u neki skriveni kutak našeg doma, gde nečujno i bez svedoka, dam oduška svojim emocijama.

Govoriti nekome da ne plače, a da i sami vrebate povoljan trenutak za plakanje, opet je licemerno.  Ali, kao što rekoh, ovaj vid licemerja je, sigurna sam, ok.

Roditeljsko licemerje: Kako mu odoleti lana writes
Roditeljsko licemerje: Kako mu odoleti?

Zaključak

Verujem da bi deci trebalo objasniti zašto je roditeljima nešto dopušteno, a njima nije, mada to baš i nije uvek jednostavno.

Takođe, mi kao roditelji moramo biti odgovorni, a samim tim i svesni svojih postupaka, uvek. Koliko god mi pričali deci šta je dobro, a šta nije, ako se mi sami ne ponašamo u skladu sa svojom pričom, nema ništa od toga.

Deca uče po modelu, i vrlo je verovatno da će kasnije u životu pre usvojiti neke naše loše navike, nego poslušati naše pametne i krajnje dobronamerne savete kojih se mi sami nikada nismo pridržavali.

Jer, roditeljstvo je najbolje ogledalo. Ono što pokazujemo našoj deci, reflektuje se nazad. Tako da gledajući svoju decu, zapravo gledamo sebe.

Naravno, iako smo roditelji, mi smo samo ljudi. Nismo savršeni, i ne možemo se uvek  i u svakoj situaciji besprekorno ponašati, ali moramo težiti samokontroli.

Nije ni dobro obmanjivati klince glumeći večito dobro raspoloženje i perfektne manire, jer to nije realnost. To ih može zbunjivati, i dovoditi u poziciju da se osećaju krivim ukoliko nisu uvek “savršeni” kao njihovi roditelji koji zapravo foliraju to savršenstvo. Ali to je već neka druga tema.

Najvažnije u celoj ovoj priči je da moramo da uskladimo svoje ponašanje sa onim ponašanjem kakvo bismo voleli da vidimo kod svog deteta.

I tu greške nema. 

Nema te priče koja će nadjačati živi primer. 

Nikada ne smemo da zaboravimo da oni uče po modelu. 

Zbog toga budimo modeli, tj. uzori kakve oni zaslužuju. 

A složićete se, zaslužuju samo najbolje. <3

Pin It