Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_nlist() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 420

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230

Warning: ftp_pwd() expects parameter 1 to be resource, null given in /home/customer/www/lanawrites.com/public_html/wp-admin/includes/class-wp-filesystem-ftpext.php on line 230
lanawrites Archives - Page 3 of 3 - LANA WRITES



Da li je očevima zaista tako lako kao što obično mislimo da jeste?


Nakon cepanja majica, fešte, slavlja, i par čašica ili flašica više, prava zabava za novopečene očeve počinje onda kada se mama i beba vrate iz porodilišta, u mir svog porodičnog doma.

Zapravo, tada reč mir, u okviru ove sintagme, prestaje da postoji.

Na duže vreme.

A na njeno mesto dolazi reč haos. 

Kao i uloga mame, i tatina nova titula ima svoje breme, pa im podjednako teško pada ova tranzicija. Kada dođe beba, nisu sve samo cvetići i leptirići, ni mamama, a ni tatama.

Samo malo pažljivije pogledajte mlade roditelje koje poznajete, ili se prisetite svojih prvih roditeljskih koraka. Nakon početne euforije koju donosi rađanje deteta, uvek sledi period privikavanja, koji nekima lakše, nekima teže, a nekima baš teško pada.

Mlade tate su, na neki način, nepravedno pogrešno etiketirane nakon rođenja deteta, budući da vlada sveprisutno mišljenje da je njima lako, i da je sav teret svaljen na mame.

Ne želim mladim mamama da ukradem slavu, koja im sa pravom pripada. Nije mi cilj ni da preusmerim svu pažnju na očeve.

Samo pokušavam da napravim mali balans između mama i tata, jer roditeljstvo nije rivalitet, niti takmičenje u tome kome je lakše, odnosno teže. A ume da se pretvori u to, najčešće na samom početku, pod uticajem stresa koji donose nove obaveze i promena životnog stila.


Kakve su to postporođajne muke koje novopečeni tata može doživeti? 

Postporođajne muke mladih očeva - Photo by Shutterstock-Master1305 lanawrites.com
Postporođajne muke mladih očeva – Photo by Shutterstock-Master1305

Naravno, mame su te koje su prve na udaru i u hormonalnom, psiho-fizičkom, emotivnom i mentalnom smislu. Ali, i tatama se, takođe, ceo svet okreće naglavačke.

Prvenstveno jer, i oni sami imaju svoje nesigurnosti, strahove, strepnje i nepoznanice vezane za očinstvo.

A kao šlag na tortu dolazi i bujica svega onoga što opterećuje mlade mame, pa se to, direktno ili indirektno prenosi i na mlade tate.

Budimo realni. Novopečeni tata bi trebalo da postane neka vrsta superheroja sa čeličnim živcima kako bi mogao sve mamine hormonalne promene, bez muke, da izdrži. Najbolje bi za mladog tatu bilo da ovlada neverovatnim super-moćima. Pa da, uz njihovu pomoć, po potrebi postane nevidljiv ili nem, gluv ili ekstremno pažljiv i slatkorečiv, u isto vreme spreman da se pravi da ne postoji, ili još bolje, da ne diše, uopšte. 

Njihova draga u toku svog svežeg porodiljskog staža najmanje liči na osobu koju su onomad zavoleli. Ona sama sa sobom bije mnoge bitke, i najpametnije je pustiti je da uvek bude u pravu. Jer ponekad, i jedno najbezazlenije pitanje, tipa: “Kako si?”, može dovesti do enormne svađe i pretnje razlazom.

Previše je stvari kojima su mlade mame opterećene. A upravo mladi tata, iz prve ruke, dobija “crème de la crème” najsirovijih i najdramatičnijih emocija koje lančanom reakcijom i, uglavnom “ničim izazvane”, eksplodiraju unutar mladih porodilja. A ti tata, moraš to stoički da podneseš, nema ti druge. Dakle, spasavaj se ko može!

A uz to, često se osećaju i suvišnim, budući da njihova partnerka svu svoju ljubav, pažnju i energiju odjednom usmerava na malo biće koje su zajedno stvorili. I kao posledica toga, on se, i pored svih pozitivnih emocija, oseća izolovano, zapostavljeno, pa čak i odbačeno. On dobija restlove njenih osmeha i nežnosti.

Jer, mama i beba su, naročito u početku, svet za sebe.

To je posebna veza, koju očevi ne mogu da imaju. Mogu, ali ne na tom nivou kao mame. I oni su toga svesni.

Zato im je potrebno da budu uključeni, i prepoznati kao deo tima. Kao neko ko je bitan.

Nekako su od glavnog glumca spali su na sporednu rolu, i to ih pogađa.

A sa druge strane, postoji i strah od glavne uloge. Strah od nepoznatog, od roditeljstva, od svega što može krenuti nizvodno.

I tate imaju svoje unutrašnje demone, koji ih progone.

Pored svega toga, i očeve muči nedostatak sna, konstantan umor i iscrpljenost. Kao i deficit samopouzdanja, ponekad i opšta nervoza.

A mlade mame će tendenciozno komentarisati da je tatama lako, jer se njima nije telo promenilo, nisu se porađali, nisu dojili, niti pate od anksioznosti ili postporođajne depresije.

Pogledajte malo bolje, možda je i on u postporođajnoj depresiji.

Zašto ne bi bio, kada ima sve preduslove za nju:

  • Život kakav je poznavao se promenio iz korena, reklo bi se, preko noći;

  • Njegova partnerka je okrenuta bebi, i on se oseća kao nesrećnik koji je izvisio u zagrljaju za tango, tj. kao tehnološki višak;

  • Ne spava i iscrpljen je, i fizički i psihički;

  • Radno vreme mu postaje najveća zabava koju ima;

  • Kod kuće ga čeka preumorna, iscrpljena, i obremenjena ljubav koju jedva prepoznaje pod dejstvom svih tih hormona.

Nije mu lako.

Možda mu se telo nije promenilo, ali on poštuje i potajno se divi svojoj partnerki i svemu što je njeno telo učinilo kako bi im donelo na svet njihovog anđela.

On se nije porađao, ali je, bilo da je prisustvovao porođaju ili ne, podjednako strepeo i za svoju partnerku i za svoje dete. Nije lako podneti takav osećaj nemoći. Biti svestan da u datom trenutku, vaše dete dolazi na svet, a da ništa nije u vašim rukama.

Ne može se reći da to nije stresno, zar ne?

Bije i on svoje bitke, i sa mamama, ali i sa samim sobom.

Postporođajne muke mladih očeva - Photo by Shutterstock-Master1305 lanawrites.com
Postporođajne muke mladih očeva – Photo by Shutterstock-Master1305

I zato, kada sledeći put sretnete mladog tatu, zastanite, pogledajte ga malo pažljivije.

Ispod njegovog osmeha primetićete neispavanost, rasejanost, i brigu. Veliku brigu. Za svoju bebu, za svoju partnerku, za njihovu budućnost, za njihovo zdravlje, za njihov život, za sve njihovo. 

I razumite ga, nije mu lako. Kako bi mu i bilo, kada ni on više ne prepoznaje svoj život. Nadam se samo, da mu je ova nova verzija srcu draža od prethodne.

I da je ne bi menjao. Ni za šta na svetu. Nikada.

Proćiće i njegove muke. Proćiće sigurno, isto kao i njene.

A ono što ostaje, važnije je od svega na ovom svetu.

Ostaje porodica.

Večita baza, i večiti mir.

Čak i ako u početku ne beše tako.

U početku beše haos.

I zato, drž’te se zajedno mame i tate, i iz haosa će nastati mir…

…vremenom. 😉


Kako preživeti dečje razvojne faze, pročitajte OVDE

A kako “izbaciti” decu iz bračnog kreveta, saznajte OVDE


Da li je topao obrok za MAME utopija?


Rano je posle podne, negde oko 14 časova, da budem preciznija.

Sami smo, deca i ja.

Imali smo živopisno pre podne, baš. Nema tog tobogana u kraju na koji nismo svratili, krećući se od parkića do parkića, kako drugačije, nego trčećim korakom. Jer, oni su na trotinetu, a ti mama, juri za njima. Nema ti druge. Ko ti je kriv kad nemaš trotinet!

U međuvremenu sam počela da osećam glad, ali to me nije omelo da po povratku kući svratimo još i na pijacu. Tamo sam se natovarila sa najšarenijom mogućom kombinacijom raznoraznog voća, povrća i ostalih potrepština. E sad tegli mama, kad si htela pešaka da ideš do pijace, u društvu dece na trotinetima. Gledano iz ugla fitnes instruktora, reklo bi se da je to savršeni kardio. A meni srce u petama.

Uh dobro je, evo slobodne klupice, taman za kratku pauzu.

“Deco, jeste li za sladoled?”, pitam ja kao bez predumišljaja.

“Daaa!”, povikaše oni oduševljeno.

Plan je uspeo, kupila sam sebi mali predah. A i dobro dođe sladoled, da se preseče glad. Dva u jedan, dobro obavljeno mama!

Zatim, nastavljamo put do kuće. Mislim da mi nikad duži nije bio.

Evo nas, najzad smo stigli.

I pre nego što sam zbacila sa sebe sav teret koji mi krivi kičmu, govorim im po automatizmu: “Ajde deco, pranje ruku!”, otključavajući ulazna vrata.

I dok anđeli gledaju crtaće, svađajući se oko toga ko ima prvenstvo nad daljinskim upravljačem, ja već uveliko ljuštim, seckam i krčkam, kako bih što pre napravila ručak.

Jer, sad sam već gladna kao vuk.

Užurbano privodim ručak kraju. Započinjem sa postavljanjem stola, pritom se trudeći da ništa ne zaboravim, kako bih što pre uslišila molitvu svoga stomaka.

Ali avaj, izgleda da će morati još malo da sačeka. Jer, oni se nude da mi pomognu.

Crtać se završio u pravom trenutku. A oni se ne mogu sami dogovoriti šta će se sledeće gledati, i zato je najbolje rešenje zamajavanje mame. Kao i obično. Savršen tajming, nema šta!

A kada oni pomažu, potrebno mi je duplo više vremena da završim započeto. Tada moram da uradim sve što bih i inače, usput ispravljajući ono što su oni zabrljali.

Ali, mora tako.

Svesno ih puštam da budu vredni, pa makar to bilo i na moju štetu. Ne želim da ubijem njihovu želju da budu korisni, sada, kada je u začetku. Bila bi greota da im ne dozvolim da mi se mešaju u kućne poslove, samo zato što je meni tako lakše.

Jednoga dana, nadam se, prećiće im u naviku da pomažu i budu vredni, samo na malo konkretniji i uspešniji način. A do tada, moj će stomak i dalje kukati i zavijati, dok sa poda brišem prosut kečap i ostatke mladih krompirića.

Nema veze, neka krče creva, samo da su oni meni nasmejani.

I najzad, sve je spremno. Oni su na svojim mestima. Sedam i ja. Konačno uzimam kašiku u ruku i prinosim je ustima.

Mama!”, zove me on.

“Molim?”, odgovaram ja.

“Gde je pavlakica?”, pita.

“Ah, da, vidi stvarno, zaboravili smo pavlakicu.”, uviđam, i ustajem, donosim je i sipam kašiku pavlake u njihovu čorbu.

Ponovo prinosim kašiku ustima, kada začujem novo:



“A gde je moja kašika? Ova mi je velika.”, konstatuje ona.

“Vidi stvarno, mama je malo pobrkala lončiće.”, izgovaram, dok ponovo ustajem i donosim joj odgovarajuću kašiku.

Sedam ponovo za sto, međutim, ovoga puta ne uspevam ni da uzmem kašiku u ruku, a već se čuje novo:



“Čorba je vruća, ‘ajde mi ohladi.”

Eto, nema mi druge, nego da duvam u čorbu i da je mešam, ne bih li je što pre ohladila. Kada je temperatura čorbe dostigla željeni podeljak na Celzijusovoj skali, ponovo uzimam kašiku u ruku.

Ovoga puta uspevam da osetim ukus čorbice, taman toliko da zagolica maštu mojim pljuvačnim žlezdama.

“Dobra je!”, kažem više za sebe, a gotovo u istom momentu čujem novo:



“Meni se kaki.”, kaže ona.

“Dobro, hajdemo do toaleta.”

I nakon što je obavljeno sve što je trebalo obaviti, najzad sedam ponovo za sto i iznova započinjem svoj ručak.

Čorba je sada već potpuno hladna, ali ni to mi ne smeta, ako ću je pojesti u cugu.

A verovatno neću, nema te magije.

Zašto je kaša MAME medveda bila HLADNA? lanawrites.com
Zašto je kaša MAME medveda bila HLADNA?

Zašto je kaša MAME medveda bila HLADNA?

Zato što su mamama njihove sopstvene potrebe obično na poslednjem mestu, kada ih porede sa potrebama svoje dece. Jer im je u prirodi da se prvo postaraju za svoje mališane, a tek zatim da misle na sebe. A deca su lukava, i znaju da će se mama uvek potruditi da im ugodi.

Zato što su mame, a mame jedu hladnu kašu. I nema druge.

Možda i ne, ako odluče da je ponovo podgreju, ali ja toliki entuzijasta nisam. Jeste, volim sebi da udovoljim, ali na podgrevanje hrane za sopstvene potrebe gledam kao na Sizifov posao. Jer, zahvaljujući Marfijevom zakonu koji je prisutan u životu svake mame, pre će se dogoditi još trista čuda, nego što ću ja pojesti toplo jelo, ma koliko ga puta podgrevala.

Ali postoji rešenje i za to! Upravo mi je nešto palo na pamet.

Znate li kada ću pojesti “toplu kašu”?

Kada budem išla na ručak kod svoje mame!

“Deco, hoćemo li sutra kod bake na ručak?”, pitam ja, kao usput.

“Daaaa!”, rekoše oni oduševljeno.

Kao što rekoh, mame će uvek staviti potrebe svoje dece ispred svojih ličnih.

A deca su lukava…

Bez obzira na uzrast. 🙂

Ima, dakle, nade i za mame, dok imaju bake…”, pomislih u sebi, zadovoljno se smešeći, dok sam srkala onu hladnu čorbu.

A kako preživeti porodični odlazak u restoran, i od istog napraviti uživanciju, pročitajte OVDE

Ako imate blog, onda definitivno znate koliko je važno biti disciplinovan i inovativan. Potrebno je imati plan i unapred razrađene ideje za postove kako biste uspeli redovno da objavljujete kvalitetne, interesantne, korisne i uvek sveže sadržaje.

Ako imate blog, onda sigurno znate koliko je to ponekad teško i naporno.

Desi nam se svima blokada tu i tamo, neka frka u svakodnevnom životu koja nam potpuno pomuti koncentraciju i onemogućava nam da se saberemo i objavimo nešto kvalitetno na vreme. Kažem “na vreme”, jer većina blogera ima definisan raspored za objavu postova i teži konzistentnosti. 

E baš u takvim, a i u mnogim drugim slučajevima, gostujući post može biti savršeno rešenje. On će osvežiti vaš blog, pomoći vam da proširite krug svojih pratilaca, i utrčati kada vam je gust raspored ili kada prosto nemate pojma o čemu biste pisali. (A kako pronaći inspiraciju, pročitajte OVDE)

Zvuči primamljivo, zar ne?

Sa druge strane, imamo blogera koji redovno izbacuje postove, i ima svoju vernu publiku,  ali mu ne polazi za rukom da tu svoju publiku umnoži. Možda je to zato što njegov blog ne uspeva da dođe do pravih ljudi, tj. do ciljne grupe. Ili se nedovoljno dobro kotira na internet pretraživačima, pa ne uspeva da dođe do izražaja u moru različitih sadržaja na sličnu temu.

Šta god bio problem, kvalitetan gostujući post na blogu iz iste niše može promeniti stvari, i pomoći blogeru da dostigne svoj cilj.

Hajde da vidimo koje su sve dobre stvari gostujućih postova kako za goste, tako i za domaćine.


Zašto su gostujući postovi dobra ideja? lanawrites.com
Zašto su gostujući postovi dobra ideja?

Ajde sad malo da se poigramo rečima, i pustimo mašti na volju,  kako bismo dočarali ovu priču.

Zamislite da imate jednu veliku baštu. Pripremili ste zemlju i u toj bašti ste posadili, na primer, zelenu salatu. Uložili ste mnogo vremena i truda, redovno ste trebili korov, i zalivali izdanke, čak ste je povremeno prskali sokom od koprive, kako joj insekti ne bi došli glave.

I naposletku se vaš rad isplatio. Izrasla je predivna, organska, zdrava i neodoljivo ukusna zelena salata. Divan proizvod vašeg vrednog rada. Mora da ste ponosni. 

Onda ste počeli da, svakoga dana, zovete prijatelje da sa njima delite plodove svog truda. Ali, posle nekog vremena, i vaši najverniji prijatelji, uostalom, i vi sami, poželeće da malo začinite tu ukusnu salatu, čisto promene radi. 

E, tako je i sa vašim blogom. Koliko god vi bili ozbiljan znalac o temama koje prezentujete na svom blogu, i koliko god bili originalni i puni elana, uvek je dobra ideja osvežiti sadržaj vašeg sajta različitim stanovištem, ili prosto nekom novom i malo drugačijom pričom. 

E tu stupa na snagu gostujući post. To je upravo začin koji vašem blogu može dati pravi, željeni ukus. Naravno, samo ukoliko gostujući post odgovara tematici vašeg bloga, i ukoliko može biti od koristi vašim čitaocima. Ako imate, na primer, blog sa receptima, ništa vam neće vredeti gostujući post na temu “Savršene nijanse karmina za predstojeću sezonu”, zar ne? Zato je važno izabrati gosta koji je iz vaše niše. 

To naravno nije jedini uslov, budući da možda vi i vaš kolega bloger delite istu nišu, ali ne delite iste stavove. Zato birajte one blogere iz vaše niše koje volite da pratite. One čiji rad cenite i sa čijim se tekstovima možete poistovetiti.

Vezano za to, čim postoji razumevanje, i obostrana želja za saradnjom, bez obzira na to da li ste se vi obratili osobi koju biste voleli da ugostite ili se ta osoba obratila vama, iz te saradnje se rađa nešto mnogo vrednije.

To je umrežavanje.

Ukoliko sa nekim počnete da sarađujete na relaciji domaćin-gost, između vas se rađa određena doza poverenja i  uzajamna simpatija. Ona može da preraste i u dalju saradnju i prijateljstvo.

Takođe, dolazi do promocije kvalitetnog sadržaja, koja je povoljna kako za domaćina i za gosta, tako i za njihove pratioce.

Idealna je situacija, da vaš gost obradi određenu temu, tj. odgovori na neka pitanja sa stanovišta eksperta, onako kako vi možda sami ne biste mogli. Jer niko od nas nema odgovore na baš sva pitanja. Zato bi bilo idealno pronaći osobu koja našim čitaocima može pružiti sadržajne odgovore kakve zalužuju, a koje im mi sami ne možemo dati.  

Kad smo već kod publike, gostujući post vam sa sobom donosi i nove čitaoce. Publika vašeg gosta će imati priliku da se upozna sa vašim radom, a na taj način ona postaje i vaša potencijalna publika. Nije loše, zar ne?

Ono što je važno, je da budete dobar domaćin. Napišite uvod u kome predstavljate gosta i njegov rad svojim čitaocima. Sa intrigantnim i pitkim uvodom pokušajte da zainteresujete svoju publiku, kako bi im privukli pažnju na gostujući post.

Zatim, dodajte kratku biografiju sa fotografijom svog gosta, ili mu omogućite da se sam predstavi na svoj način.

Nemojte zaboraviti da uključite link do bloga i društvenih mreža svoga gosta, kako bi vaša publika imala mogućnost da se bolje upozna sa njim. 

Naravno, važno je da objavljujete samo one gostujuće postove iza kojih možete da stanete. Postove koji su u skladu sa vašom pričom, i u čiji kvalitet ste apsolutno sigurni. To je bitno kako vaš blog ne bi gubio na kvalitetu i kredibilitetu zbog nekvalitetnog sadržaja.

Dakle, kvalitet je iznad kvantiteta, to imajte na umu uvek, i kad su vaši i kad su gostujući postovi u pitanju.

Da ponovim još jednom za slučaj da vam je promaklo.

Budite dobar domaćin i potrudite se da promovišete svog gosta i njegov rad onako kako dolikuje.

Onako kako biste voleli da neko promoviše vas.


Zašto su gostujući postovi dobra ideja? lanawrites.com
Zašto su gostujući postovi dobra ideja?

Gostovanje na nečijem blogu može predstavljati možda i najbolju moguću strategiju za razvoj sopstvenog bloga, biznisa, i ličnog brenda.

Naravno, samo ako ste dobar gost, koji je ozbiljno shvatio svoje gostovanje. Jedino od vas zavisi kako ćete prezentovati svoje ideje, svoj proizvod ili svoj brend.

Zato gostovanju treba pristupiti ozbiljno i temeljno.

Držite se one izreke: “Dogovor kuću gradi.”, kako biste uspeli da sagradite nešto posebno i vredno hvale.

Pre svega, bitna je dobra i otvorena komunikacija sa domaćinom. Dogovarajte se sa njim oko svega. Prvenstveno oko teme koju bi trebalo obraditi i oko pristupa toj temi. Kao i oko fotografija koje će pratiti vaš post. 

I naravno, oko svega onoga što je vama važno. To može biti način prezentovanja vašeg teksta, njegova potencijalna korekcija, vaša biografija, ili vaše predstavljanje, kao i linkovi do vašeg bloga i društvenih mreža na kojima ste aktivni. 

Isto kao što postoje pozitivne stvari za domaćine, definitivno postoje i pozitivne stvari za goste. Ali gosti moraju dobro da se potrude da bi imali koristi. Nije dovoljno samo otaljati neku temu i površno joj pristupiti, jer tako neće biti nikakvog pomaka. Tako ćete pre izgubiti nešto svoje publike, nego privući novu.

I zato, ako već gostujete na nečijem blogu, shvatite taj post kao vašu ličnu kartu, nešto što vas predstavlja na najbolji mogući način. Ona će vam doneti određene beneficije, i privući pažnju tuđe publike.

Potrudite se da to bude najbolja lična karta koju možete imati, kako bi ljudi poželeli da saznaju više o vama i vašem radu. I kako bi poželeli da nastave da vas prate.

Za goste je, takođe, veoma interesantna  činjenica da će link do njihovog bloga i društvenih mreža biti postavljen uz njihov gostujući tekst. Na taj način gostujući post stvara povratne linkove do njihovog sajta. To je važno za bolji SEO i bolje pozicioniranje sajta, pre svega na googlu. Na taj način vaš blog ili web sajt ima priliku da izgradi svoj autoritet kad su u pitanju vodeći internet pretraživači. A svi znamo koliko nam je dobar SEO važan, zar ne?

Gost, isto kao i domaćin, dobija mogućnost da proširi svoju publiku ukoliko zadobije simpatije pratilaca svoga domaćina. 

Takođe, ukoliko gostuje više puta na različitim blogovima ili portalima, gost gradi svoj online kredibilitet, i postaje   prepoznat kao ekspert za određenu temu. To mu može pomoći u daljem radu. Ljudi će početi da povezuju njegovo ime i blog, odnosno lični brend sa određenom temom koju je najčešće obrađivao. A složićete se, to uopšte nije mala stvar.

Takođe, gostujući post vam može pomoći da promovišete svoje profile na društvenim mrežama i dođete do većeg broja pratilaca. A veći broj pratilaca, donosi više posla i bolju konverziju bloga.

Zar to nije ono čemu svi blogeri teže? Jeste, pišemo prvenstveno iz ljubavi, ali zašto ne bismo malo i monetarizovali svoj talenat, i spojili lepo i korisno? 🙂


Zašto su gostujući postovi dobra ideja? lanawrites.com
Zašto su gostujući postovi dobra ideja?

Eto, bilo da ste domaćin ili gost, gostujući post vam u oba slučaja može biti od velike koristi, ukoliko mu priđete na pravi način. 

Hajde da zanemarimo brojke, statistiku i analitiku za trenutak. Najbolja stvar kod gostujućih postova, po mom mišljenju, je rađanje saradnje i prijateljstva među blogerima. Jer ko će vas bolje razumeti i podržati nego neko ko je sa vama u istom sosu. Neko ko ima identične probleme i nadanja, iste želje i ciljeve, iste strepnje i nesigurnosti.

Zato, nemojte dugo čekati, obratite se blogeru koji vam je ok, i zajedno napravite čudo. Jer, dve glave su pametnije od jedne, ili bi tako nekako trebalo da bude…

Srećno kolege 😉


Leškarila sam tako sa svojim velikim devetomesečnim stomakom ispred televizora, grickajući hladnu lubenicu koja se neposlušno slivala niz moj vrat, flekajući pritom gornji deo moje ne baš zavidne kućne odevne kombinacije. Bila je to jedna od retkih stvari u koje sam mogla da uđem u poodmakloj trudnoći, mada ni malo nisam marila za to.

Zapravo, nisam marila ni za šta.

Više sam se koncentrisala na poput meda slatku lubenicu, nego na sadržaj koji sam tobože pratila. Na televiziji je bila jedna od onih serija koje sam nekada imala vremena da gledam, a sada se iz petnih žila trudim da se prisetim imena glavnih aktera i njihovih protagonista, doduše bezuspešno. 

U jednom tako ležernom trudničkom izdanju, počeh da, po milioniti put, zamišljam svoju bebu koja mi se razigrano prevrtala u stomaku.

Kakva li će biti?

Na koga će ličiti?

Šta li će voleti?

Kakva li ću mama biti?

Zadovoljno sam se smešila, maštajući o mogućim odgovorima na zadata pitanja, o našem odnosu, o ljubavi koju već osećam. Bezbrižno sam sanjarila o svom predstojećem majčinstvu, toplom i mekom, punom razumevanja i vedrine, u potpunosti operisanom od vike, manjka strpljenja, umora i zasićenja. Meni to da se dogodi? Ma nema šanse!

A onda sam postala mama.

Snovi su se ostvarili i postali java. A kada snovi postanu realnost, savršenstvo prosto ispari.

Istina je da, u realnom svetu ništa nije tako savršeno, kao što izgleda u svetu snova.

Buduće mame ne znaju kako izgleda realnost, dok bezbrižno uživaju sanjivo tepajući svojim lepim oblim stomačićima. Nema te knjige, saveta, članka, niti bloga koji vas može u potpunosti pripremiti za ono što dolazi.

I tako, postadoh i ja jedna realna, obična, normalna mama, sa svojim dobrim i lošim danima. Sa manama i strahovima. Dilemama i povremenim nervnih slomovima. Srećom, bez dugoročnih posledica.

I tako su se teorija i praksa, po ko zna koji put, sasvim razišle.

Da ne bude zabune, imam ja i dobrih, tj. odličnih dana, ali daleko od toga da sam potpuno savršena mama kakva sam sanjala da ću biti. Mada, i dalje težim tom savršenstvu.

10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo lanawrites.com
10 stvari koje mame ne znaju – dok ih ne strefi majčinstvo

Zato, krenimo redom.

U nastavku sledi 10 stvari koje mame ne znaju, dok ih ne strefi majčinstvo.

A to su:

1. San bez prekida.

Jeste, znamo svi da se male bebe bude tokom noći, i to nije nikakva novost. Ali mame ne znaju da će to potrajati mnogo duže nego što su se nadale.

Mene je, na samom početku, mučilo čuveno pitanje: “Da li diše?”, praćeno neopisivim osećanjem olakšanja kada bih shvatila da je sve pod kontrolom. Jer i ja sam bila prestravljena mogućnošću da se dogodi ono najstašnije, noćna mora svake mame, o kojoj često čitamo u trudnoći.

Mame ne znaju da će, čak i kada njihove bebe budu uveliko spavale, one često osluškivati svaki njihov dah, kašalj, meškoljenje, i da će zauvek spavati sa jednim otvorenim okom i načuljenim uhom, koje spremno čeka da skoči u akciju kada zatreba.

Mame imaju super izoštrena čula, i čuju i vide sve, pogotovo ono što ne treba.

2. Slobodno vreme.

Mame prosto ne znaju šta znači slobodno vreme.

Za njih je to, uglavnom nedostižni samostalni odlazak u toalet, tuširanje ili praktična i relaksirajuća šetnja do obližnjeg kontejnera, pijace ili prodavnice.

Meni je taj “slatki beg od kuće” služio kao svakodnevni “ventil”, i koliko god smešno zvučalo, bilo je to moje glavno utočište koje mi je pružalo desetak minuta preko potrebne nirvane, tokom napornog dana. Malo bih se resetovala, i vratila orna da nastavim gde sam stala, osvežena, i sa više energije.

Ne dam ja moj “Maksi” ni za živu glavu. 🙂

3. Mir i tišina. 

Ove dve reči su skroz nestale onoga dana kada sam postala mama.

Počev od bebećeg plača, preko gukanja, pa do malih pričalica, svađalica, i drekavaca. Svega ima, samo tišine jok. To je jedna zaboravljena dimenzija koje se rado i sa setom sećam.

Jer uveče kada deca spavaju, mir me pomalo guši. Šta ću kad sam navučena na galamu. Više ni ne znam za drugo.

A i to drugo mi ne prija, jer čim se deca preko dana umire, znam da nešto nije u redu.

Učili su nas da je ćutanje zlato. Ali majčinstvo nas uči drugačije.

Kada si mama, dnevna tišina i ćutanje postaju neprijatelji, a njihovo zlato sluti na nevolju.

4. Bezbrižnost.

Po prirodi nisam paničar. Ali, kada su moji klinci u pitanju, bezbrižnost nestaje kao pepeljugina kočija u ponoć.

Neprestano sam u nekom gardu. Kao neki komandos. Uvek spemna za napad. Posmatram i osmatram potencijalne opasnosti. Vagam i razmišljam o bezbednosti, o mogućim scenarijima, i načinu da ih izbegnem ili prevaziđem.

Bezbrižnost je nestala, a večna majčinska briga je zauzela upražnjeno mesto.

I tu povratka nema.

5. Normalna komunikacija.

Ne znam za druge, ali meni je, pogotovo na samom početku materinstva, bilo gotovo nemoguće da učestvujem u komunikaciji u kojoj teme nisu bile bebe ili deca, moja ili bilo čija, bitno je bilo samo da su klinci.

Nije bilo te magije koja bi mi pomogla da se usredsredim na neki normalan “razgovor odraslih” koji izostavlja priču o dojenju, pelenama ili bljuckanju.

Vreme prolazi, deca rastu, sve se lakše adaptiram na druge teme, ali i dalje su mi klinci na prvom mestu, kada je u pitanju najfrekventnija tema o kojoj govorim, pa čak i na blogu.

Pa nije ni čudo. Oni su moj život, moja preokupacija i glavna tema, uvek.

6. Podela odgovornosti i obaveza.

Da, mame su u tom fazonu da sve mogu, moraju i znaju same. Retko kada se odlučuju da traže pomoć, ili da se obrate nekome da ih odmeni. Jer, niko drugi ne zna da se izbori sa obavezama kao one. Samo one znaju pravi način, i niko ih ne može odmeniti, niti zameniti.

Mada bi ponekad trebalo pustiti i druge da se angažuju, i otvoreno tražiti pomoć. Niste manje sposobne i posvećene mame, ako s vremena na vreme, tražite ili angažujete pomoć.

Bake, tetke i ostala rodbina će sigurno sa zadovoljstvom prihvatiti da vas odmene, a nije loša ideja ni stručna pomoć u vidu dadilje.

Neverovatno je koliko malo slobodnog vremena za opuštanje, relaksaciju, knjigu, film, fitnes, kafu sa prijateljicom, ili šetnja pored reke, može učiniti da se osećate energičnije, i bolje u svojoj koži.

A vaša beba to neće ni primetiti. Verovatno će i uživati u društvu osobe koja je odmornija, i koja će im možda i dati neki slatkiš više, pogotovo ako su u pitanju bake i deke. Znam to iz ličnog iskustva.

7. Da materinski instinkt ume i da zakasni.

Ovo je, čini mi se, pomalo i tabu tema o kojoj se retko govori.

Tema zbog koje društvo može i da osudi mladu mamu koja se ne oseća mamom istog momenta kada ugleda svoju bebu.

Mnogo smo navikli na idilične scene porođaja iz holivudske produkcije i očekujemo istu  bajkovitu konekciju sa bebom, već u prvom momentu kada ugledamo svoje čedo. Većina mama je zaista i oseti, ali nije ništa pogrešno ni kada taj osećaj malo zakasni.

Tome mogu doprineti različiti faktori, kao što su naporan i težak porođaj, zdravstvene komplikacije, stres, umor i anksioznost. Sve je to normalno, i sve dođe na svoje, pre ili kasnije.

8. Ne znaju da nisu jedine.

Mi mame se redovno poredimo sa drugim mamama, i to naravno u stvarima koje su nam slaba tačka.

A kada tek postanete mama, sve vam je slaba tačka. Nema te tačke koja je jaka i za koju možete da se uhvatite. Snaga se stiče vremenom, iskustvom, postepenim prevazilaženjem svakodnevnih prepreka i ispunjavanjem zadataka.

Mi mame uvek mislimo da je drugim mamama lakše, da se bolje snalaze, da ne prolaze kroz iste stvari i probleme kao i mi. Istina je da je to jedna velika zabluda.

Sve mame čeka ista priča. Sve mi idemo istim putem. I sve imamo isti cilj, a to je zdravo i srećno dete.

9. Ne znaju da se opuste.

Tako je, ne znaju. Mame su u grču. Pored svih obaveza oko bebe, veša, sudova, obroka, domaćinstva, nabavke, dojenja i manjka sna, mame se osećaju krivima ako usred nereda i krša koji ih okružuje, dozvole sebi da, dok dete dremka, malo prilegnu, uz neku knjigu ili samo listajući instagram i pinterest na telefonu.

Mame će rađe da peglaju ili ribaju podove, dok dete spava.

Moram priznati, da ja nemam taj problem. Kod mene će pre biti haos u kući, nego što ću da spadnem s nogu. Imam i ja dušu. Molim lepo.

10. Mame ne znaju koliko su posebne i važne.

Tako je, sve mame su povlašćene. Imaju najvredniju titulu koja je ikada postojala. Iako ta titula, ponekad može više ličiti na teret, zapravo je titula. 

Zvuči kao kliše, ali zaista je tako: ljubav koju mame pružaju i dobijaju za uzvrat, je najčistija, najiskrenija, najveća, najsvetija, najnežnija, apsolutno bezuslovna i bezgranična.

Ona je pokretač svim mamama. Mame rade na ljubav. Mame, iako su premorene, pune strahova, samoosuđivanja, obremenjene obavezama i pretrpane predrasudama od strane okoline, uspevaju da prevaziđu sve samo zahvaljujući majčinskoj ljubavi. I to je tako, i nikako drugačije. 

10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo lanawrites.com
10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo

Jer, mame rade na ljubav. 

I nikako drugačije.


A ukoliko vas “izluđuju” dečje razvojne faze, kliknite OVDE

Licemerje kojeg obično nismo ni svesni

Bilo je to jednog tmurnog letnjeg dana, koji nam se neprimetno uvukao pod kožu i u naš dom uneo tračak bespotrebne nervoze. Zbog jake i dosadne kiše koja nije imala nameru da prestane, uobičajena vožnja trotinetom i sladoled u povratku kući, nisu dolazili u obzir. 

Zahvaljujući komšijama koje su tog prepodneva započele renoviranje električnih instalacija u svom stanu, kao šlag na tortu, došao je i iznenadni prekid struje u celoj zgradi, što je mojim  mališanima onemogućilo gledanje željenog dugometražnog crtanog filma.

A vreme trajanja nesuđenog im crtaća, planirala sam da iskoristim kao svoj “mini odmor” u vidu neometanog spremanja ručka. (Ako i vama pitanje “Šta ćemo za ručak?” zadaje glavobolju, pročitajte OVAJ TEKST, može vam bar malo olakšati život.)

Pored svega toga, još jedna višnja je, u stilu atomske bombe, sletela na spomenuti šlag, izazvavši neviđenu buru emocija od strane naših anđela. Bila je to čijenica da u kući nije više bilo niti jednog čokoladnog mleka. Veliki propust. Potpuno skandalozan, složićete se. 

Bila je to kap koja je prelila čašu. I naravno, nastupila je apsolutna anarhija. 

Jedno opšte dranje i negodovanje, kakvo ni oni od čelika poput Ajronmena ne bi podneli, a ne mi obični roditelji, od krvi i mesa. Kada je vika i dreka dostigla svoj vrhunac, i kada su moji iziritirani majčinski živci, uz sve napore da izbroji do 100, došli do tačke pucanja, uzvratiti istom merom delovalo je kao sasvim logičan sled događaja.

“Smireni dijalog sada niko ne bi ni konstatovao, a kamoli prihvatio.”, pomislih, unapred opravdavajući svoj sledeći potez, i nagli gubitak samokontrole.

Zatim sam u tom iznenadnom afektu oslobođenja svoje frustracije, poput nekih komandira čete mladih mornaričkih marinaca, glasno i oštro viknula na njih, strogim i zapovednim tonom: “Dosta! Prestanite da vičete!”

Moja dva plavooka anđela su me začuđeno pogledala i bez prigovora istog momenta usvojila moj vapaj.

Da, bio je to vapaj koji je oslikavao moju nemoć da smireno i kontrolisano zavladam situacijom. Priznajem, istog trenutka sam se osetila baš jadno i postiđeno.

Zar je to bio jedini način da privučem njihovu pažnju i zaustavim započetu predstavu? Da li je u redu tražiti od dece da ne viču, vičući na njih? Nije li to licemerno? 

I tako počeh da razmišljam o pojavi zvanoj roditeljsko licemerje.

Čini mi se da je, poput nevidljivog virusa rasprostranjena među nama roditeljima. Ona strpljivo čeka, neumorno vrebajući povoljnu priliku za infiltraciju. I odjednom nas obuzme. A što je najgore, mnogi od nas i nisu svesni njenog prisustva jer kao što rekoh, nevidjiva je.

Simptomi su neprimetni, a ima li leka, to je jedno pitanje bez odgovora. Lek je iskrenost, transparentnost i dijalog.

Ali, može li se uvek biti sasvim iskren prema deci, a da to ne povredi njihova osećanja i ne dovede do opšte konfuzije? Nekada je blago ulepšavanje istine sigurno bezbolnije za njih u odnosu na brutalnu stvarnost. Ali, vrlo je tanka linija između ulepšavanja istine i neistine.

Treba biti pažljiv, jer niko ne zaslužuje laž, a najmanje naša deca.

Roditeljsko licemerje: Kako mu odoleti lana writes
Roditeljsko licemerje: Kako mu odoleti?

Može li licemerje biti opravdano?

Svi smo mi kao roditelji licemerni, bili toga svesni ili ne. Čak je određena doza licemerja normalna i dobrodošla. Jer, kako bismo inače razlikovali roditelje od dece? Ne možemo biti jednaki, niti nam može biti dozvoljeno da se isto ponašamo.

Bilo bi suludo i neodgovorno dopustiti detetu da usvoji sve navike svojih roditelja. Na primer, pustiti ga da pije kafu, zapali cigaretu ili da provede celu noć uz televizor, ili u noćnom provodu sa prijateljima, samo zato što možda to nekada rade mama i tata.

Neke stvari prosto nisu za decu, i tako treba da ostane.

Ali isto tako, treba im objasniti zašto je roditeljima nešto dopušteno, a njima nije. Odnosno, zašto su roditelji oslobođeni od nekih obaveza koje deca moraju da obavljaju. Važno je objasniti im i iz kog razloga su mama ili tata doneli odluku da ponekad čine nešto što možda nije dobro za njih i njihovo zdravlje, i izneti im i razjasniti posledice takve vrste ponašanja.

Kad dece nema, roditelji kolo vode.

Tu je i sveprisutno tajno roditeljsko ponašanje, koje nastaje po sistemu: “Kad mačke nema, miševi kolo vode“. Ili bolje reći: “Kad dece nema, roditelji kolo vode.”

Svima nama, roditeljima, je poznat onaj vid licemerja kada branimo deci slatkiše i grickalice, pa čim oni odu naspavanje, mi gotovo istog momenta damo sebi oduška i navalimo na sve ono što smo im branili. Ko kaže da nije tako, ili mu svaka čast, ili laže i samoga sebe.

Ja priznajem, jedna sam od onih mama koji redovno insistiraju na zdravoj dečjoj ishrani, iako bih sama najradije smazala jedan dupli čizburger sa velikim pomfritom i koka-kolom.

Ali to im, naravno ne otkrivam. Ponekad se krišom, bez dece naravno, počastim spomenutim velikim obrokom, dok se kući krčka nešto zeleno, veoma zdravo i naravno organsko.

“Ali to je za njihovo dobro”, tešim samu sebe kako bih se osećala  manje krivom. 

Desilo mi se više puta i da, uspešno uspavljivanje dece začinim jednom čokoladom od 300g. Naravno, opet u strogoj tajnosti.

Jer, mogu im objasniti zašto pivo nije dobro za njih, ali im zaista ne znam objasniti zašto oni ne smeju da smlate celu čokoladu, a mama sme.

Opet za njihovo dobro, naravno. 🙂

Pretvaranje i lažno predstavljanje

Bilo je i situacija u kojima sam se pretvarala da sam jaka, a to zapravo nisam bila.

Svaka suza mojih mališana, kao i svaka povreda, prehlada, ogrebano koleno, bolest, ružan san, bol, zapravo bilo kakva njihova muka, mene podjednako pogađa.

To su trenuci u kojima glumim staloženo i mirno rame za plakanje. Trenuci u kojima tešim i milujem, ljubim da prođe, i govorim da nije ništa strašno, a strašno mi je skroz.

Verujem da je i u ovakvim slučajevima licemerje opravdano. Jer, rame za plakanje gubi svoju funkciju ukoliko se i samo rasplače. Rame za plakanje ne sme da jadikuje i tuguje. Bar ne u trenutku kad je najpotrebnije.

U takvim situacijama skupljam snagu i stežem srce kako bih ostala jaka dok ne prođe.

A potom, uglavnom neprimetno zbrišem u neki skriveni kutak našeg doma, gde nečujno i bez svedoka, dam oduška svojim emocijama.

Govoriti nekome da ne plače, a da i sami vrebate povoljan trenutak za plakanje, opet je licemerno.  Ali, kao što rekoh, ovaj vid licemerja je, sigurna sam, ok.

Roditeljsko licemerje: Kako mu odoleti lana writes
Roditeljsko licemerje: Kako mu odoleti?


Verujem da bi deci trebalo objasniti zašto je roditeljima nešto dopušteno, a njima nije, mada to baš i nije uvek jednostavno.

Takođe, mi kao roditelji moramo biti odgovorni, a samim tim i svesni svojih postupaka, uvek. Koliko god mi pričali deci šta je dobro, a šta nije, ako se mi sami ne ponašamo u skladu sa svojom pričom, nema ništa od toga.

Deca uče po modelu, i vrlo je verovatno da će kasnije u životu pre usvojiti neke naše loše navike, nego poslušati naše pametne i krajnje dobronamerne savete kojih se mi sami nikada nismo pridržavali.

Jer, roditeljstvo je najbolje ogledalo. Ono što pokazujemo našoj deci, reflektuje se nazad. Tako da gledajući svoju decu, zapravo gledamo sebe.

Naravno, iako smo roditelji, mi smo samo ljudi. Nismo savršeni, i ne možemo se uvek  i u svakoj situaciji besprekorno ponašati, ali moramo težiti samokontroli.

Najvažnije u celoj ovoj priči je da moramo uskladiti svoje ponašanje sa onim ponašanjem kakvo bismo voleli da vidimo kod svog deteta.

I tu greške nema. 

Nema te priče koja će nadjačati živi primer. 

Nikada ne smemo da zaboravimo da oni uče po modelu. 

Zbog toga budimo modeli, tj. uzori kakve oni zaslužuju. 

A složićete se, zaslužuju samo najbolje. <3

Poštedite sebe večitog pitanja u zadnji čas:

“Šta ćemo za ručak?”

Da budem iskrena, nisam ja baš najorganizovanija osoba na svetu.

Imam lošu naviku da odlažem obaveze do poslednjeg trenutka, i da ih onda u jednom danu sve pozavršavam. Sigurno bi mi bilo jednostavnije da svakoga dana odradim po nešto.

Ali ne, to prosto nisam ja.

Čvrsto se držim one Skarletine ”O tome ću misliti sutra” filozofije. I svesna sam te svoje mane.

 O ne, opet! Ooops I did it again!

I tako stižemo na temu i večito pitanje: “ Šta ćemo za ručak?”.

Pa zar je već vreme ručku?

O ne, šta da smislim?

Nemam vremena da odmrznem onu buraniju iz zamrzivača, niti da odem u kupovinu. Šta imam u frižideru? Nećemo valjda opet makarone sa sirom?

Deca se već raduju: “ Makaroni, jupiiii!”

Sigurno misle da sam najbolja mama na svetu, ali se ja u ovom trenutku i ne osećam tako.

Zato krećem u akciju. Nešto se mora promeniti, odmah!

Kako isplanirati nedeljni jelovnik
Kako isplanirati nedeljni jelovnik

 Sastavljanje liste obroka

I dok uzimam papir i olovku, pokušavam da se setim svih jela koja znamo da spremamo.

I krećem. Sastavljam listu svega što volimo da jedemo.

Opa, gle čuda, ima tu mnogo više izbora od makarona sa sirom.

Deca su sada vidno razočarana, ali se ja zato osećam kao da sam na vrhuncu svog zadatka.

Zatim kontrolišem sve namirnice u špajzu kojima raspolažem, i pravim svojevrsni popis. Čisto da mi se ne bi ponovo desilo da kupim ono što imam, a zaboravim ono što nemam. Redovno mi se to dešava kad kupujem po automatizmu bez spiska za kupovinu. Pogotovo kad idem gladna u prodavnicu. To je tek priča za sebe.

Sada sam već počela da sastavljam plan jelovnika za celu nedelju.

I dok na glas ponavljam reči koje zapisujem: “Ponedeljak… pilav, Utorak…djuveč,…”- deca počinju da se zelene od muke, a ja sam prosto ponosna sama na sebe.

 Sastavljanje spiska za kupovinu

Sada kada je plan jelovnika spreman, počinjem da pravim novi spisak, ovoga puta to je onaj za kupovinu.

Sada kad znam šta ću spremati cele nedelje, mogu da znam i šta treba nabaviti od namirnica. Takodje znam i koje namirnice već imam, tako da neće doći do dupliranja onih koje neću koristiti. Bravo za mene!

Moj dragi prosto ne može da veruje svojim očima dok mu iznosim svoj plan. Gleda me pun nežnosti i odobravanja. Dakle, sigurno ima nešto u izreci: “Ljubav na usta ulazi.”

Zadovoljno se smeškam i ponosno kačim svoje remek delo na frižider. I tu se ne zaustavljam. Nastavljam da razradjujem svoje ideje. Već sam za kompjuterom i sastavljam super slatku tabelu, koju ću odštampati i koristiti za sastavljanje nedeljnih planova obroka. Pa ja sam genije! Ne samo da je lepa, nego je i korisna!

Na žalost, nisam je imala juče, tako da svojim ukućanima polako serviram dobro poznate makarone sa sirom.

Ali, sada znam da ih neko vreme neću jesti ponovo, pa počinjem da uživam u njima.

Govorim deci: “Nisu loše ove vaše makarone.”

Oni se zadovoljno smejulje.

Kako isplanirati nedeljni jelovnik
Kako isplanirati nedeljni jelovnik

Evo kako ćete dobiti svoj primerak tabele

Ako ste slični meni, onda dobro znate da malo organizacije može samo da vam olakša svakodnevnicu. Zato vam i poklanjam svoju tabelu za nedeljni jelovnik. I to ne jednu, već 3 različite tabele, pa izaberite onu koja vam se najviše dopada, odštampajte je, i u nju zapišite svoj nedeljni jelovnik.

Da biste dobili tabele, upišite svoj email ovde:

Ukoliko ste organizovaniji od mene, što je vrlo verovatno, opet vam može poslužiti moja tabela, pa vam je sa zadovoljstvom poklanjam.

Dobićete je u “Inbox”, a za svaki slučaj proverite i “Promocije”, pa čak “Spam”, da budete sigurni da niste ostali bez svoje tabele za planiranje obroka.

Ostavite svoj email ovde :

Lep pozdrav svim vrednim damama.


A ako vam treba ideja za brzinske grickalice, kliknite OVDE

Preselite decu u dečju sobu bez muke

Gluvo je doba noći.

Šćućurena na samoj ivici kreveta, spavam dubokim snom, delimično prognana i potpuno zarobljena. Moja dva anđela se, kao po običaju, baškare u tom istom krevetu zauzimajući pozu petokrakih zvezda. Samo nekoliko centimetara me odvaja od granice koja bi mi poljuljala ravnotežu, i sunovratila me na pod. Ali kao svaka iskusna mama, koja je prepustila deci ogromnu većinu svoje postelje, i u snu uspevam vešto da balansiram, kako ne bih poljubila tlo.

Odjednom, kao grom iz vedra neba, iz sna me prenu jak šut u glavu. I to ne bilo kakav šut, već onaj zbog kog se u crtaćima vide sve zvezdice. 

Budim se u panici, i shvatam da me je to “pomilovala” noga moga petogodišnjaka. Od siline udarca mi bridi pola glave, ali ostajem mirna, da ne bih probudila usnule anđele. Majčinska samokontrola je prisutna, uprkos trenutnom osećaju zbog kog bih najradije počela da vrištim, a možda čak i da psujem, što mi nije baš svojstveno. Mada, i psovke su za ljude, ali ne i za mame. 

Dakle, to je to! Moje strpljenje je iščezlo. Mislim da je krajnje vreme da povratim svoju teritoriju i ponovo osvojim svoj krevet. Ovako više ne može! Ali kako ih “isterati”? Kako im objasniti da je vreme da pređu u svoju sobu i u svoje krevete bez mame? Da li je moguće uspeti u tome bez slomljenih srca, osećanja griže savesti i bez opšte nervoze u kući?

“Gde ima volje, ima i načina…”, bezuspešno pokušavam da okuražim samu sebe, kako bih zadržala odlučnost da sprovedem svoj plan u delo.

“Lakše reći-nego učiniti!”, nastavljam da mudrujem i pametujem sama sebi dobro poznatim umotvorinama.

Još jedan iznenadni udarac u stomak mi samo pomaže da ostanem fokusirana na svoj plan.

Definitivno je dosta! Oni moraju napolje! Ali kako?

E pa ovako:

  1. Urediću dečju sobu onako kako bi oni želeli. Pustiću ih da izaberu svoj krevet, posteljinu, prekrivače, ćebad, zavese, police za knjige, ormariće i lampe. I jedno i drugo će imati svoj maleni kutak uređen po njihovim sopstvenim željama. Napraviću i deo za omiljene igračke. Nova soba će njihovim dečjim očima izgledati prosto neodoljivo. U toj meri da će sami poželeti da uđu unutra, nešto poput Ivice i Marice, samo bez zle veštice i kanibalizma, naravno.

  1. Počeću da forsiram igračke za spavanje. Neke nove “drugare” koji će ih grliti, pa samim tim i tešiti umesto mene u noćima koje dolaze. Biće to igračka koja je mekana i nežna, koja ne može da ih ubode ili na bilo koji drugi način povredi tokom noći. Biće to neko ko će im biti drug, ko će im se dopasti, i koga ćemo verovatno nositi sa nama i na buduća putovanja. Dakle, moram pronaći nešto malo, mobilno, plišano, i slatko. To bar ne bi trebalo da predstavlja problem.

  1. Zatim će uslediti otvoreni razgovor o mogućem preseljenju u novu dečju sobu. Iako trenutno mislim da je stvar došla do tačke posle koje nema nazad, sigurno neću forsirati nešto ukoliko primetim da moja deca nisu spremna na to. Važno mi je da čujem njihovo mišljenje i osetim da li je pravi trenutak za ofanzivu, ili je bolje “stisnuti zube” i sačekati još neko vreme. Eto, već sam omekšala. Nije mi dugo trebalo da popustim, moram ostati karakter!

  2. Pokušaću da im umaknem jednu noć, čisto da vidim kako će odreagovati. Uspavaću ih kao i obično, pa im se posle neću vratiti. Ostaviću otvorena vrata i prigušeno svetlo, kako ne bi bilo neke velike panike. Ujutro će me verovatno dozivati, pa ću doći kod njih, i započećemo dan kao i obično, jutarnjim maženjem i opuštenim razgovorom.

  3. Predložiću im da jednu noć “kampuju” u novoj sobi, čisto da vide kako se tamo spava, i da li se lepo sanja u njoj. Vrata će i ovog puta biti otvorena, i u svakom trenutku će moći da mi se pridruže, ako osete potrebu ili želju za tim. Ako ovaj test prođe kako treba, onda ću im sve češće to predlagati, dok ne postane novo, usvojeno pravilo.

  4. Nastaviću sa večernjom rutinom na koju su navikli. Ustaljenim će se redosledom odvijati dobro poznati mali večernji rituali, i na kraju ću ih i uspavati na isti način. Jedina će razlika biti u tome što će svako imati svoj krevet, pa čak i mama. Ludilo!

  5. I za kraj, ono što je meni lično najteže… Svim ću se silama potruditi da ostanem uporna i dosledna u svom naumu da istrajem u ovoj odluci. Šalu na stranu, svesna sam da je zaista došlo vreme za odvajanje. Svi ćemo imati mirniji, pa samim tim i kvalitetniji san. Bićemo odmorniji, i boljeg jutarnjeg raspoloženja. Nećemo se takmičiti oko jorgana, ćebeta, prekrivača. Svako će imati svoj lični prostor za odmor, bez gurkanja, udaranja, šutiranja i naglog buđenja.

LANA WRITES Kako izbaciti decu iz bračnog kreveta
Kako “izbaciti” decu iz bračnog kreveta

Ono što me najviše brine je, da će ustvari meni najviše nedostajati to zajedničko spavanje. Sva ta maženja, grljenja, sve te slatke nežnosti i “muke”. A da ipak sačekam još neko vreme?

Više mi ni šut u glavu ne izgleda tako strašno.

Pažljivo prelazim rukom preko njihovih stomačića, proveravajući da li su pokriveni. Upućujem im nežan poljubac, i vraćam se u svoj tanani deo na samoj ivici kreveta.

Shvatam da ja, zapravo, najiskrenije uživam u ovom sadašnjem trenutku. Želim što bolje da ga zapamtim i sačuvam negde u sebi, kako bih mogla da mu se vratim jednog dana kada moji anđeli porastu. Onda, kada mi bude nedostajalo sve ovo. Kada ne bude nikoga ko bi mi “krao” ćebe i “lupao” po glavi. Onda kada budu veliki, nezavisni i kada im više ne budem potrebna. Bar ne u ovoj meri.

I zatim, zadovoljna i potpuno raznežena, ponovo tonem u san.

Laku noć!


A kako preživeti dečje razvojne faze, saznajte OVDE

Dečje razvojne faze iz ugla jedne obične mame

Jutros, nekoliko minuta pre pola šest, jedno maleno, pufnasto, nežno trogodišnje stopalo broj 25, neverovatnom snagom me je tresnulo po glavi.

“Zar je već vreme za buđenje?”, promrmljala sam više za sebe, dok je jedna petogodišnja ruka snažno povlačila roletnu na gore.

Sunčevi zraci su se poput oštrih sečiva zarili u moje usnule oči. Jedino me je majčinska ljubav zadržala da ne počnem da vičem: “Upomoć!”

Dakle, vreme je. Oni su tako odlučili, prema tome, tako će i biti.

Ne znam u kom se trenutku to zapravo dogodilo. Ta smena vlasti. Da li je to bilo već po rođenju našeg prvenca, ili nas je dokusurilo rođenje naše neukrotive princeze? I dok razmišljam o mogućem odgovoru na to pitanje, bezuspešno pokušavam da prekinem svađu oko toga ko će prvi da pere zubiće. Ista slika svakoga dana, naš neprekidni jutarnji deja vu.

Treba mi kafa, šteta što je ne pijem…

Kako smo naivni bili. Mislili smo da držimo sve konce u rukama, dok smo satima razgovarali o tome kakvi ćemo roditelji biti. Nismo imali pojma šta nas čeka, dok nas nije strefilo. Sve smo teme i mogućnosti do tančina pretresli, sa visine gledajući na druge roditelje koji su živeli u realnosti. A onda, po rođenju našeg prvenca, ista ta realnost je zakucala i na naša vrata. I dok smo se opasuljili, naš naslednik je preuzeo ulogu vođe, i počeo sa uvođenjem svog režima i svojih pravila.

Mi kao roditelji smatramo da imamo moć nad svojom decom, a zapravo je obrnuto.

Deca su ovde u blagoj prednosti, iako toga obično nisu ni svesna, niti im je prednost bitna.

Mi smo tu da im služimo, zadovoljimo njihove potrebe, upoznamo ih sa svetom na koji su došli i njegovim pravilima.

A oni nas zauzvrat uče bezuslovnoj ljubavi, nežnosti, sreći i iskonskim vrednostima koje se kriju u svakodnevnim trenucima blaženstva.

I ko je moćniji?

Smemo li da priznamo? 😉

Mi mame smo podložnije promenama životnog stila po dolasku bebe, budući da smo, u odnosu na svoje partnere, uglavnom na prvoj liniji fronta.

Zato, drage mame, delim sa vama svoje iskustvo. U nadi da nisam jedina, i da imam nekog ratnog druga među vama.

Potpuno laički ću nabrojati i opisati meni “omiljene” razvojne faze koje sam na svojoj koži osetila. 

Ono što je dobro, je što gotovo svaki put kada pomislim da sam dosegla vrhunac svog strepljenja i izdržljivosti, i da neću moćiviše da se nosim sa određenom fazom, ona odjednom prestane. Ispari, kao da ništa nije bilo. Ali, uvek ima ono ali. Završenu fazu, uvek prati početak neke nove, uglavnom još zabavnije.

Prava uživancija, složićete se.

1. Samostalnost

Faza samostalnosti i omiljene mi rečenice: “Hoću sam(a)!”, najviše mi je podizala kosu na glavi, kada bi moji tada dvoipogodišnjaci insistirali da samostalno jedu supu. Em je vruće, em je tečno, em su skroz mokri, em je zima, em im sve iscuri iz kašike pre nego što dođe do usta, em ne pojedu ni “S” od supe, a njeni ostaci su svuda po njima i oko njih. Hiljadu “Em” i jedno veliko “Jaoj”. 

Tu je i samostalnost prilikom oblačenja, što inače nije problem, osim kada smo u žurbi, a obično, jesmo. Desilo se više puta, da moja princeza insistira da se obuče sama, a da to traje čitavu večnost. I onda kada najzad preuzmem stvar u svoje ruke, jer je već poslednji trenutak za pokret, ona demonstrativno svuče sve što sam joj sa mukom obukla, jer eto, hoće sama ispočetka. 

Ali opet, da ih nisam pustila da pokušaju, ne bi ni naučili. Trebalo je potrošiti mnogo živaca,  istrpeti sijaset prekornih pogleda zbog kašnjenja i iskoristiti pregršt papirnih ubrusa, ali je na kraju vredelo. Sve ima svoju cenu, pa tako i dečja samostalnost, zar ne?

2. Negacija

Negacija je zapravo početak prethodno spomenute faze samostalnosti. Deca prvo nauče da kažu “Ne“, kao reč kojom pokušavaju da nametnu svoju volju. Na taj način izražavaju svoju želju da butu samostalni, često bez neke preke potrebe, niti smisla. Njihovo “Ne” je, zapravo, vežbanje samostalnosti.

Zabava počinje kad neće da jede, neće da se obuče, neće napolje, neće kući, neće da spava, a ne vidi na oči, neće tamo, ni ovamo, a najviše neće, tj. najmanje hoće ono što je obavezno, ono što se mora. Kao na primer držanje za ruku prilikom prelaska ulice ili silaska niz veoma strme stepenice, vezivanje sigurnosnog pojasa u autu, ispiranje nosa i uzimanje lekova prilikom prehlade, inhalacija ni pod razno, a kupanje i pranje kose nikako ne dolazi u obzir, to je zabranjena zona. Uh!

Faza po faza mamu čeka Laza Lana Writes
Faza po faza – mamu čeka “Laza”

3. Strah

Možda nama ponekad deluju preuveličano, ali deci su njihovi strahovi itekako stvarni i strašni. Jedan od najvećih sa kojima sam se susrela je strah od malo pre spomenutog pranja kose. Mislila sam da moja deca nikada to neće prevazići. Njihovo zapomaganje prilikom pranja kose je zaista bilo jezivo slušati. Verujem da su naše komšije odlično upoznate sa ovom problematikom.

I onda me je, odjednom, kao grom iz vedra neba iznenadilo pitanje: “A kada ćemo da peremo kosu?”. Prvo sam mislila da je to trik pitanje, u smislu provere da li je pranje kose planirano za taj određeni dan. Moje zaprepašćenje kada sam čula da dete ustvari ima želju da pere kosu i da pravi frizure od sapunice “kao u crtaću”, bilo je neviđenih razmera. Mislila sam da to nikada neću doživeti. Hvala crtaćima! 

Bilo je strahova koji su znali i nas da uplaše. Kao što je krik u sred noći, ili tokom poslepodnevne dremke. U tim slučajevima nismo znali za sebe. Dešavalo bi se da nam se dete izvrišti, potom se razbudi, i onda se ni ne seća toga. Mi onako prestravljeni, a dete nas gleda otprilike: “Šta je ovima, šta su se prepali?”, kao da ništa nije bilo. Da li su to bili ružni snovi, strahovi, dečija mašta, nešto četvrto, ili po malo od svega toga, mogu vam samo reći da nije bilo ni malo zabavno. Ali je i to prošlo. Hvala nebesima!

Tu je i strah od odvajanja. Ono kada dete izgubi mamu ili tatu iz svog vidokruga, i onda nastane haos. Dete tada nema predstavu o tome da ćete se vi vratiti, da ustvari niste ni odlazili, već ste mu iza leđa ili u drugoj prostoriji. Njemu to izgleda kao smak sveta. To treba razumeti, ali i preživeti. Nije lako, ako niste srca kamenoga.

4. Ispitivanje granica

Ispitivanje granica je povezano sa fazom negacije. Dete ispituje granicu, i pokušava da je poljulja ili ojača. Ukoliko roditelj nije uporan i dosledan, granica će biti pomerena, a u nekim slučajevima, ne bi smela da bude. Desilo se i vama, sigurno, da nebrojeno puta kažete svom detetu da nešto ne sme ili ne može, a ono uporno pokušava da istera svoje. 

Evo, ja ne znam šta je to između dece i utičnica, ali ima tu neka tajna veza, sigurna sam. Ne znam koliko sam puta rekla da to ne sme da se dira, sa sve objašnjenjem i razjašnjenjem, ali ne. Krajičkom oka bih uhvatila zabranjeno kretanje upravo ka utičnici.

I ne samo to, dete bi me gledalo u oči, sa blagim smeškom na usnama, i dalje približavajući svoju ručicu ka izvoru struje. U ovom konkretnom slučaju, kao i u mnogim drugim, granica je postala samo još bolje definisana. Nije se isplatio nijedan pokušaj njenog pomeranja.

Ali bilo je i onih tvrđava koje su uspešno osvojene. Kao što je useljenje u moj krevet, i još par “sitnica”. Ali, nećemo sad o tome, takve “slabosti” mi ruše kredibilitet među drugim mamama koje ovo čitaju. 🙂 

5. Drama, napad besa ili popularni tantrumi

I dalje mi nije sasvim jasna ova dečija potreba, odnosno faza. Imam utisak da se u njoj prepliće više razlličitih faktora, kao što je potreba za pažnjom, strah, tuga, bes, ljutnja, nerazumevanje trenutne situacije, nerazumevanje sopstvenih osećanja i nemogućnost definisanja pravih izvora trenutne nelagodnosti.

Lično mislim da je ovo poslednje presudno. Kada dete ne može da definiše pravi izvor svoje “negativne” emocije, dolazi do granice pucanja, i nastaje drama zbog neke potpuno nepovezane i nebitne stvari. Ako grešim, ispravite me, neću vam zameriti.

Dešavalo se da nastane drama zbog toga što sam im obukla “pogrešnu” majicu, što se istopio sladoled, što se završio crtać, što se u crtaću nije dogodilo ono što su očekivali ili želeli da vide, što je vreme za spavanje, što se ide ili ne ide napolje, što pada ili ne pada kiša, što je ponedeljak a ne utorak,  i slično.

Uglavnom sam uspevala da dođem do stvarnog razloga i okidača za neraspoloženje rezultirano dramom nad dramama. I to su obično bili umor, glad, strah od nepoznatog, nerealna očekivanja, prezasićenost raznim spoljašnjim dešavanjima, tuga ili ljutnja zbog nečeg desetog, kao što je zakazani odlazak kod doktora, ručak koji nije na listi najomiljenijih, ili polazak u vrtić.

Ko preživi-pričaće.

6. Plač

Ova faza je manje burna od prethodne, ali je podjednako opterećujuća za roditelje.

Plač zbog svega i svačega, i kad treba, a pogotovo ničim izazvan. Javlja se u svako doba dana i u svakoj mogućoj situaciji. Da li je to jer je mleko vruće ili hladno, jer je mama detetu dala “pogrešnu” kašiku, jer nije bilo golubova za kojima bi jurili u parku, ili zbog toga što nismo uspeli da uhvatimo leptira.

Koji god razlog bio u pitanju, sigurno je samo to da se radi “o pitanju života i smrti“.

Plač je obično toliko tužan i iscrpljujući, da se pretvara u tanušni jecaj sa uzdasima od kojih vas duša zaboli. Kažu mi: “Ignoriši, to je samo faza.” Ali ne znam koliko će tih faza mamino srce moći da izdrži, a da pritom ne završi na posmatranju.

Pitam se, pitam…

7. Ljubomora ili rivalitet

Dečija ljubomora i rivalitet među batama i sekama je nezaobilazna tema, i vraća nas na početak ovog teksta. Ne znam zašto je važno ko će prvi oprati zubiće, ko će se prvi obući, ko će prvi otvoriti vrata, ili dobiti slatkiš posle ručka.

Možda ja ne znam, ali oni znaju, jer se takmiče i porede u svemu. Čak i u onim stvarima u kojima poređenje nije moguće, budući da nisu istog uzrasta, pa je prednost, samim tim, rezervisana za starijeg.

Da ne spominjem reakcije kada se mama malo opusti pa, “previše” pohvali jedno dete, zaboravljajući na osećanja drugog. Jedno vreme nisam uopšte smela da pohvalim jedno bez pravdanja onom drugom, iskreno se trudeći da objasnim njihovim glavicama zašto nekoga hvalim, a onog drugog ne. Da to nema veze sa ljubavlju, već sa zaslugom.

Uglavnom su me samo belo gledali. 


Faza po faza - mamu čeka "Laza"
Faza po faza – mamu čeka “Laza”

Nekada se i mi roditelji previše trudimo, zahtevamo, nerviramo i očekujemo, zaboravljajući da su oni ipak samo deca.

Da smo i mi bili deca.

Da je sve to deo odrastanja, i da smo svi to prošli.

Zaboravimo da oni mnoge stvari ne razumeju. Zaboravimo da ni mi nismo razumeli kada smo bili njihovog uzrasta.

Mislimo da nam nešto rade namerno, a ne samo zato što su deca, i što ne znaju drugačije. 

Mi smo tu da im pomognemo, da ih naučimo i usmerimo.

A kada mislimo da smo izmanipulisani, verovatno malo i jesmo. Jer oni i pored toga što su deca, već od prvog dana vrlo dobro znaju kako da nas vrte oko malog prsta. I neka nas vrte, kad su naši. Bez njih život više ne bi imao smisla. Srećni su oni koji imaju svoje malene diktatore. 

Živi nam, i zdravi bili, svi do jednog!

A vi mame, držite se, sve će to jednog dana proći,

pa će nam onda nedostajati,

u to sam sigurna… 🙂

Podelite sa mnom svoja iskustva u komentarima, volela bih da čujem koje su vaše omiljene razvojne faze!

A kako se izboriti sa materinstvom i fakultetom u isto vreme, pročitajte OVDE

Kako izgleda kada ne ide sve po redu

-Iz mog ličnog ugla-

Uobičajeno je da se, kada studentkinja ostane u drugom stanju, sredina naprasno oprašta od njene diplome.

Trebalo je prvo da diplomira, pa da rađa decu, sad nema ništa od fakulteta.”, samo je jedna blaga verzija komentara koji će direktno ili indirektno biti upućeni trudnici koja studira ili mladoj mami.

Ovaj post je napisan sa namerom da sruši takve ili slične predrasude i da ohrabri trudnice i mame da, uz dobru organizaciju, malo odricanja i discipline, može da se stigne do cilja. Poznajem nekoliko fenomenalnih osoba koje su diplomirale, magistrirale, a neke i doktorirale sa sve trudničkim stomacima, i malim bebama.

Neverovatno je kako trudnoća sama po sebi motiviše, pružajući snagu i volju za radom i ličnim prosperitetom. To je zaista jedno blagosloveno stanje.

Zapravo, trudnoća je stanje blagosloveno za učenje i lični razvoj, jer motiviše više od bilo čega na svetu.

Moja priča 

Eto, kod mene je sve išlo nekako naopako, tj. nekim svojim redosledom koji nije uobičajen i društveno okarakterisan kao pravi put.

Možda nije pravi, ali to je MOJ put, i ne bih ga menjala. 

Po upisu apsolventskog staža, negde sa 23 godine, pojavila se mogućnost da postanem stjuardesa.

(Ukoliko vas interesuje kako postati stjuardesa, kliknite OVDE)

Budući da nisam želela da propustim ukazanu priliku, spakovala sam kofere, knjige ostavila po strani i preselila se na Bliski istok, gde sam započela samostalni život i svoj radni staž, i to bez završenog fakulteta. Sram me bilo. 

Tamo sam, uporedo sa poslom, pohađala program jednog engleskog univerziteta, ali ta diploma nije ekvivalentna diplomi fakulteta. Pa se to u očima okoline nije važilo.

Po povratku u Beograd sam se zaposlila, a zatim i stala na “ludi kamen”. Nastavak studija je i dalje bio u planu, ali nikada nije dolazio na red među svim drugim životnim prioritetima koji su se sami od sebe postavljali ispred.

Posle nekog vremena postala sam mama, pa nedugo zatim ponovila radnju i postala dvostruka mama, i dalje bez diplome.

E tu su, verujem, svi digli ruke od mog fakulteta. Sram me bilo, da me sram bilo.

I onda, kada je moje mlađe dete napunilo godinu dana, setila sam se da bih mogla, posle 15 godina pauze, da se vratim na fakultet, i najzad zaradim diplomu za koju sam se godinama ranije vredno borila.

Ovoj odluci je doprinela činjenica da su tog leta stigle i alarmantne pretnje od strane rektorata. Rečeno je da je “večitim studentima” odzvonilo, odnosno da im je dozvoljeno da diplomiraju do kraja tekuće školske godine, inače zauvek gube pravo na nastavak i završetak studija.

U prevodu, imala sam 3 meseca da spremim i položim 3 najteža ispita na fakultetu. Malo je reći da sam studirala arapski jezik koji sam jedva koristila tih 15 godina.

Odakle početi posle tako duge pauze? Da li ja to mogu? Šta ako ne uspem? Zar je sav prethodni trud bio uzalud?

Panika me je preplavila kao nikada pre, a strah je pretio da me blokira i natera da posustanem.

Ali nisam bila spremna da, bez borbe, bacim četiri godine vrednog rada.

Zato sam počela da učim kao nikada pre, i uprkos opštoj neverici i euforiji, uz veliki rad i disciplinu, pošteno zaslužila svoju diplomu, u roku od ta 3 meseca.

I sada dok ovo pišem i dalje ne mogu da verujem da sam zaista uspela u tome.

Taj za mene neverovatan lični uspeh mi je postao dodatna motivacija za sve druge naizgled nemoguće  i nerešive situacije i probleme koje mi se nalaze na putu. Obično je dovoljno da kažem sebi: “Ako sam uspela da završim fakultet za 3 meseca, nema stvari koju ne mogu da savladam.” I uz malo ili malo više truda, magija počne.


Dakle, najvažnija je MOTIVACIJA. Kada ste motivisani, kao da dobijete natprirodne moći. Spoznate neku unutrašnju snagu za koju verovatno niste ni znali da postoji.

Sada kada pogledam unazad, tog leta sam ja, sa dvoje male dece, koja pritom nisu išla u vrtić, i suprugom sa punim radnim vremenom, rešila da se upustim u, naizgled, nemoguću misiju.

Ono što je mene lično motivisalo, pored diplome, je to što sam htela da budem uzor svojoj deci. Htela sam da im, svojim ličnim primerom, pokažem da uvek treba dovršiti započeto, tj. nikada ne treba odustati, da nikada nije kasno, i da se upornost i rad uvek isplate.

Bilo da vas motiviše želja za znanjem, želja za sticanjem zvanja, želja za što bržim zaposlenjem, ili nešto deseto, važno je imati pravi motiv. On će vas pokrenuti i nećete se zaustaviti dok ne stignete do cilja.


Sledeća po važnosti je ORGANIZACIJA.

Ne mogu reći da mi je bilo lako. Daleko od toga.

Najveći problem mi je predstavljala briga o deci. Za njih sam morala da nađem vreme. Na njihove potrebe se moralo odgovoriti. Oni nisu smeli da osete da mama nema vremena za njih, da je mama umorna, rasejana, da je mama konstantno pod stresom i pritiskom, i da se preslišava u sebi dok im peva uspavanku.

A dok je mama provodila vreme uz knjigu, morala se naći adekvatna zamena, uz koju su deca u potpunosti zbrinuta. Budući da nisu išli u vrtić, to su pre svega bili baka i deka, i naravno tata, onoliko koliko su mu poslovne obaveze dozvoljavale.


Uz dobru organizaciju, važna je i POSVEĆENOST.

Neprestano mi je visilo nad glavom da imam ograničen rok, da nemam vremena za gubljenje, da moram da položim sva 3 ispita iz prvog pokušaja, jer ne postoji prilika za popravni. Zbog toga sam svaki slobodan trenutak, kada deca spavaju, dok ih čuva baka, ili noću kada sve oko mene već uveliko sanja, koristila za učenje, prevođenje, vežbanje gramatike, i sve što uz to ide.

U trenucima kada sam bila suviše umorna da bih zapamtila bilo šta, uzimala sam lektiru, tj. čitala sam dela koja su bila obavezna za polaganje ispita iz književnosti. I tako svaki dan, 3 meseca za redom.

Posvećenost definitivno donosi rezultate.


Ništa manje bitna nije ni PODRŠKA i RAZUMEVANJE okoline, porodice, partnera, svih onih koji su vam bliski i čije mišljenje cenite. Mojim najbližima nije bilo lako, ali se ni jednog trenutka nisu žalili. U šali često kažem da diploma koju sam stekla nije samo moja, već da smo svi zajedno diplomirali, jer smo svi na ovaj ili onaj način osetili teret studija.

Nedostatak podrške bi mogao negativno da utiče na studiranje, budući da bi se, na taj način, podigao nivo stresa i nervoze, koji nepovoljno utiču na proces učenja. Zato, ako ste bliski sa (budućom) mamom -studentkinjom, ponudite joj pomoć, razgovarajte sa njom, ohrabrite je i dajte joj podstreh kako bi, sa što manje negativnih osećanja došla do svoje diplome. Proces učenja je sam po sebi ponekad stresan i opterećujući, i poželjno je ta osećanja eliminisati podrškom i razumevanjem.


Na kraju bih spomenula i RAZONODU, kao važan faktor koji će vas dovesti do diplome. Razonoda u smislu odmora, relaksacije, opuštanja. Ona će vam omogućiti da se oslobodite stresa i pritiska. Pomoćiće vam da “napunite baterije” i skupite snagu za novu turu rada. Bilo da vas opušta šetnja u prirodi, odlazak na masažu, jogu, dobar film, ili razgovor sa dragom osobom, biće vam potrebno da, sa vremena na vreme, obezbedite vreme za sebe. Tako ćete imati dovoljno elana za nastavak priče.

Niko ne može neprestano samo da radi. Svima nam je potreban odmor i opuštanje. Slobodno odvojite malo vremena za sebe i biće vam lakše da ponovo krenete punom parom.

I za kraj…

Drage trudnice i mlade mame,

ne slušajte zlurade komentare i tuđa predviđanja.

Vaša diploma zavisi samo i jedino od vas, i vašeg rada.

Ne zavisi od vašeg deteta ili vaše trudnoće, a još manje od toga šta okolina misli o vama.

Ako vam neko kaže da vi to ne možete, iskoristite tu konstataciju kao motiv da dokažete suprotno.

Vi to možete!

Sve što vam je neophodno vi već posedujete, možda vam je potrebno samo malo podstreha da to nešto i pronađete. 

Samo napred (buduće) mame,

želim vam svu sreću!



Hi there and welcome on board!

Lana in Maldives
Lana Writes

My name is Lana. I am 36 years old ex-stewardess turned into a stay at home mom of two. My life literally turned upside down when I got kids. Sounds familiar? Motherhood became the most important part of my life, and therefore I have decided to quit flying and settle down at home.

I love being a mom and the time spent with my kids is priceless, but the thing is, I really miss being something else rather than being just a mom, if you know what I mean.

And that is why I’ve decided to create a virtual place where I could be myself again. And where I can motivate and inspire others to find or create their own peace of mind, and to start living their dreams, today.

Before I became a stewardess, while I was attending my university studies, I used to have a part-time job at one magazine. I was writing articles about cultural and social events. Those couple of years made me fell in love with writing, but life had some other plans for me. I never manage to make a career of it, and now I am trying to follow my dream again by making this blog.

In my blog, I will tell stories about my lifestyle, the hacks of everyday living, about blogging, kids, food, travel and I will share some practical advice that might make life easier. I see this blog as my creative outlet, that will help me promote my ideas and thoughts, such as: the simple and easy way of living, and how to stop waiting for something better to come along and start enjoying your life as it is, straight away. I would also like to encourage, support and motivate others to do the same and to find the inner happiness in their simple everyday life.

If you feel you are on the same page as me, you are more than welcome to follow me on this blogging journey, to comment, share, leave your opinion, connect and collaborate with me.

And now please,

Seat back, relax and enjoy the journey!



Should you wish to find out more about me, you can do it HERE

Pin It