Tag

lanawrites.com

Browsing

Dolazak drugog deteta:

-iz srca jedne mame-

Bila sam na korak do osmog meseca trudnoće, kada je naš “veliki dečak” počeo sve više da se interesuje za moj rastući stomak.

Dobićeš seku”, govorila sam.

Postaćeš veliki bata koji će da se brine o njoj”, nastavljala sam, dok mi je jedna tvrdoglava knedla stajala u grlu.

Osećaj ponosa zasijao bi na njegovom lepom bebećem licu, jer je nazvan “velikim”, iako mu je drugi deo rečenice bio poznat kao špansko selo.

U tom momentu nije imao ni pune dve godine, nije bio spreman da brine ni o sebi. Nije bio u potpunosti ni svestan sebe, a još manje šta je to seka i kako se brinuti o njoj. 

Čudno je ponekad šta sve mi roditelji izgovorimo svojoj deci, naivno pretpostavljajući da nailazimo na razumevanje. 

Ova konstatacija o velikom bati nije bila ni blizu istini, i ja sam to znala najbolje. Zbog toga me je i mučila ona dosadna knedla, svaki put kada bih mu nešto slično rekla. Bolela me je činjenica što se od njega očekuje uloga velikog, kojoj nije dorastao. Jer, i on je bio beba. Ali da, govorila sam to često, da bih videla onaj tračak ponosa na njegovom licu, i da bih ohrabrila i samu sebe za ono što dolazi.

Kako se trudnoća primicala kraju, tako su rasli i moji strahovi, i neka pritajena tuga.

Dolazak drugog deteta -Photo By Natalia Deriabina-Shutterstock lanawrites.com
Dolazak drugog deteta -Photo By Natalia Deriabina-Shutterstock

Koliko sam se radovala dolasku bebe, toliko mi je bilo strašno da pomislim da neću više imati dovoljno vremena, niti pažnje za njegaPlašila sam se da će se osećati odbačenim i nevoljenim. Da će, umesto ljubavi prema sestrici, razviti osećanje ljubomore, zavisti i mržnje.

Sve me je to mučilo.

Bio je to samo dodatak, koji mi, pored gorušice i neprestanog osećaja pune bešike, nije davao sna noćima.

Odlazak u bolnicu sam podnela izuzetno teško, budući da je to bilo naše prvo odvajanje. I koliko sam god puta do tada maštala o prospavanoj noći, ni u porodilištu je nisam doživela.

Rođenje naše devojčice zaokupilo mi je srce i misli, i dešavalo mi se čak da se ni ne rasplačem pri pomisli na dečaka koji me je nestrpljivo čekao kod kuće. I to sam smatrala svojim napretkom.

“Očvrsla sam”, rekla bih samoj sebi u šali, kada bih uspešno zadržala suze namenjene njemu. A bilo je i onih koje nisam uspela da zadržim, i to mnogo.

Povratak kući doneo je nove suze. Uz njih su redom nailazili griža savesti, nemoć, osećanje da sam loša majka jer ne uspevam da odgovorim na sve potrebe “velikog dečaka”, zbog brige o bebi kojoj sam u tom momentu potrebnija.

Neprestano vaganje pažnje, nežnosti i prioriteta me je zamaralo, i činilo još iscrpljenijom nego što sam bila. Srce bi mi zadrhtalo svaki put kada bi oboje zaplakali u isto vreme, i kada je bilo potrebno odlučiti čiji će vapaj morati da sačeka na utehu. Čiji je plač vredniji? Kome sam potrebnija? Da li sam dobro postupila, izabrala? Da li sam pogrešila?

I ono retoričko pitanje: ”Da li sam preterala?”, kada sam, potpuno iscrpljena i onemoćala, viknula na njega jer je nakon onolikog truda, otišao u sobu i probudio bebu.

“Želeo sam samo da je pomazim”, rekao bi nevino, a ja bih tada najrađe u zemlju propala, da me nema. Da prođu muke.

Nije bilo lako podeliti srce na dva dela, a vremenom, sama po sebi, došla je i spoznaja da tako nešto nije ni potrebno činiti. Da ima mesta za sve. I da, umnožavanjem ljubavi, srce postaje veće, ispunjenije i jače.

Ono što je bilo teško je klonirati sebe i svoje fizičke mogućnosti.

Svaki sam sekund bebinog sna provodila sa dečakom, poklanjajući mu i poslednji atom svoje prisebnosti i snage koja je bila na izdisaju, samo da mu budem tu. Samo da ne oseti da me nema kao pre. Samo da sve bude kao pre. A nikada nije bilo, niti će biti.

Dolazak drugog deteta - Photo By NadyaEugene-Shutterstock lanawrites.com
Dolazak drugog deteta – Photo By NadyaEugene-Shutterstock

Potrebno je bilo da prođe vreme, da se stabilizuju hormoni, da se stabilizuje naš novi porodični ritam, da se svi međusobno naviknemo na novo brojčano stanje, da bismo zajedno shvatili da ni ne bi bilo dobro da ponovo bude kao pre.

Samo zbog toga što tako nešto ne bismo ni želeli.

Jer, postalo nam je mnogo bolje nego pre.

Početak je bio težak, ali ono što smo dobili je neprocenjivo.

Imamo jedni druge. 

A to vredi svakog truda, svake suze, svake brige.

I što je najluđe, sve bih opet ponovo. 🙂

Jer, sada znam da je vredelo.

Svaki put sam iznova svesna toga kada ih vidim kako se zajedno jurcaju po parku, kako se drže za ruke na putu do vrtića, kako paze jedno na drugo, i kako zajedno maštaju i blesave se na podu našeg dnevnog boravka.

A posebno, kada mi, nekim čudom, ispari nutela iz ormarića, pa ih krajičkom oka vidim kako se kradomice naslađuju prstima, u svom tajnom skrovištu ispod trpezarijskog stola.

“Deco, da niste možda videli negde nutelu?”, upitala bih onako usput, dok bi me dve anđeoske glavice sa čokoladnim brkovima gledale nevino trepćući, i mašući levo-desno.

Uvek zajedno. I u ljubavi, i u svađi, i u igri, i u vragolijama.

Pravi “veliki” bata i “mala” seka.

To je slika koju sam oduvek priželjkivala u svom domu,

i zauvek ću biti zahvalna što mi je ukrasila život.

Zaista je vredelo.

Bez svake sumnje. 

 

A ukoliko vas interesuje kako izbaciti decu iz bračnog kreveta, kliknite OVDE

INTERVJU ZA MAGAZIN TOPLIČANKA

Objavljen 29/10/2018

 

Predstavljamo vam Lanu, mamu i blogerku sa osmehom. Lana piše o izazovima roditeljstva u modernom dobu, o tome kako se postaje dobar roditelj, kako uskladiti fakultetske obaveze i brigu o deci, o dečjoj psihologiji, ali i o ishrani, idejama i savetima za jednostavniju svakodnevicu i različitim “uradi sam” idejama. Ona kaže da je njen blog Lanawrites jednostavno o životu, a nas je osvojila širokim i optimističnim pogledom na svet i roditeljstvo.

Kako si odlučila da pokreneš blog?

Negde u pretrpanoj svakodnevici mame domaćice, skrivenoj između flašica i pelena, noćnih smena i punih veš mašina, počela sam da razmišljam o pisanju kao načinu da uposlim svoj kreativni um. Odlučila sam da taj svoj virtalni odušak objavim u formi veoma moćnog medija – bloga, kako bi moje reči lakše pronašle put do onih koji u njima prepoznaju određenu vrednost. Logično je bilo da tema bloga bude vezana prvenstveno za ono što je najaktualnije u mom životu, za roditeljstvo.

Želela sam da stvorim blog koji će predstavljati realnu roditeljsku priču ispričanu iz srca, bez ukrasnog papira, sa izbalansiranom dozom humora i ozbiljnosti. Osmislila sam ga kao virtualno mesto u kome će se mnoge mame i tate prepoznati, pronaći, pa i nasmejati svojim problemima i izazovima. Moj blog je, zapravo, kolaž slika iz svakodnevnog života jedne nesavršene moderne mame, koja se ipak ponekad okreće starim vrednostima, kao parametrima za uspešno roditeljstvo.

Čime si se ranije bavila, s čime se sada baviš? Otkud ljubav prema pisanju?

Ljubav prema pisanju je još od detinjstva bila prisutna u mom svetu. Samo se tada manifestovala pisanjem dnevnika i izmišljenih priča koje sam čuvala samo za sebe. Vremenom, je želja za afirmacijom mojih reči počela da se ostvaruje kada sam, kao student Filološkog fakulteta, honorarno pisala članke u gradskoj rubrici danas nepostojećeg dnevnog lista “Politika Ekspres”.

A onda me je život, sasvim nenadano, odveo putem Bliskog istoka, gde sam se oprobala u zanimanju stjuardese. Skoro čitavu deceniju sam letela, da bih, kada sam postala mama, odlučila da se prizemljim i avijaciju zamenim krilima roditeljstva.

U međuvremenu, zahvaljujući blogu, došla sam u kontakt sa osobama koje su u meni prepoznale nešto što ni sama nisam verovala da posedujem. Iz tog poznanstva se rodila želja za saradnjom i pokretanjem emisije o roditeljstvu, koja će se, za početak, prikazivati online. Vodićemo je jedna mlada mama i ja, i trudićemo se da, kroz dijalog sa eminentnim stručnjacima iz različitih oblasti, odgovorimo na najzastupljenije nedoumice roditeljstva. Biće super!

Kako biraš teme o kojima ćeš pisati?

Da budem iskrena, svaki put kada sa predumišljajem sednem da smišljam teme i pripremam strategije razvoja svog ličnog brenda, kako se to danas moderno kaže, obično ne dobijem nikakvu inspiraciju. Mene inspiracija uglavnom strefi kada sam u sred nekog levog posla, koji nema ama baš nikakve veze sa pisanjem.

Najčešće je pronalazim u svojim sopstvenim dilemama, stavovima, razmišljanjima, nedoumicama, ličnom iskustvu ili iskustvu meni bliskih osoba iz realnog, svakodnevnog života.

Je l’ sve mora najpre da bude iskustveno ili neke stvari učiš na tuđim greškama?

Trudim se da što više naučim na tuđim greškama, mada mi to ne polazi uvek za rukom. Ponekad sam previše tvrdoglava da bih poslušala savet iskusnijih, slepo verujući da ću se bolje snaći, a na kraju zažalim zbog toga.

Neke stvari prosto moramo sami da prođemo. Ali ne sve.  Zato nije loše eskivirati one koje ne moramo lično da doživimo, čisto da olakšamo sebi život, bar malkice.

Koji su najveći izazovi modernog roditeljstva za tebe i kako ih savladavaš?

Meni lično, najveći izazov je da uskladim svoje principe, način na koji sam odgajana, i neke stare delimično zaboravljene vrednosti sa modernim vremenom, i svim onim što ono nosi.

Ne kažem da je nekada bilo lakše biti roditelj, već da je danas  mnogo konfuznije. Roditelji više ne znaju u šta da veruju, izgubili su samopouzdanje, i iznova se traže među potpuno različitim teorijama, prečesto menjajući svoj pristup roditeljstvu, a pritom zanemarujući sopstveni osećaj, i potrebe svog deteta.

Ne postoji univerzalni recept za savršenog roditelja, niti on kao takav postoji. Svi pravimo greške i to je OK, sve dok smo ih svesni i dok smo raspoloženi da ih ispravljamo. Trudim se da, u moru različitih sadržaja koji pokušavaju da nas nauče roditeljstvu, proberem one meni bliske.

Mada, na kraju, obično ipak poslušam svoj sopstveni osećaj. On me nikada nije prevario kada su moja deca u pitanju. Jer, ko ih oseća i poznaje bolje od mene?

 

5 jednostavnih načina za dodavanje začina vašem odnosu

Nekada sam i ja poznavala romantiku. I to odlično.

Poznavala sam one značajne poglede preko poluispijene čaše vina, skrivene u svetlosti sveća i odsjaju mesečine. Znala sam i za iznenadno letovanje u sred januara, otiske stopala u pesku, i večeri pod vedrim nebom uz sjaj zvezda. Znala sam i da dozvolim emocijama da me vode kroz zvuke gitare i pucketavi plamen iz kamina. Mnogo sam ja toga znala.

Nekada je romantika oslikavala sanjiva i nežna jutra, i šapatom ispunjene večeri.

Nekada, ali ne više.

Postali smo roditelji. I sve se promenilo. Baš sve. 

Sada je za mene romantika kada me, nakon uspavljivanja klinaca, sačeka spremljen sendvič i čaša hladnog piva.

Da li je to moralo biti tako? Ne znam ni sama. Ono što znam, je da mi ni ne smeta mnogo ova tranzicija. Zapravo, smatram to srećom. To što imam koga da uspavljujem, i to što ima ko da me iznenadi sa sendvičem. Sve je to sreća.

Ali, zapitam se ponekad, može li se, i na koji način, ponovo zapaliti onaj stari plamen?

Ima li nade za “one stvari” nakon održavanja trudnoće, porođaja, dojenja, i svega što ide u paketu uz bebu? 

Moj odgovor je da nade ima, i da se sve može postići, a evo i kako:

1. Dovoljno odmora i sna

 

Iako ovo zvuči potpuno nemoguće kada je novorođenče u pitanju, da bi uopšte bilo energije i interesovanja za “one stvari”, važno je biti dovoljno odmoran. Jer, koliko god da vam je potrebna akcija, san vam je sigurno potrebniji. I tu se priča završava. 

To je ono, kada se nakon napornog dana vaši pogledi susretnu, i u tom trenutku sa olakšanjem shvatate da i vaš partner želi da eskivira ekstazu. Ne zato što vas više ne želi, ni zato što vi ne želite njega. Već zato što nemate snage i energije ni za šta. Nijedno od vas dvoje.

Problem može nastati ukoliko partneri nisu podjednako obremenjeni. U tom slučaju, može doći do nedostatka podrške i razumevanja, kada je reč o tuđim potrebama i prioritetima.

Obično onaj koji je preko noći budan i angažovan, a zatim tokom dana takođe budan i angažovan, na kraju dana, misli samo na krevet, ali ne u prenesenom značenju.

Ukoliko je druga strana, igrom slučaja, nesrazmerno odmorna i zainteresovana za krevet, u ovom slučaju kao metaforu, stvara se uslov za potencijalne probleme. 

Zato je potrebno ravnomerno podeliti obaveze, kako bi svi bili jednako umorni, odnosno odmorni. To je, pre svega, način za izgradnju međusobnog razumevanja i podrške, kao i mogućnosti za “one stvari”.

2. Dobar osećaj u svojoj koži

 

Zahvaljujući transformacijama koje se događaju u trudnoći, tokom porođaja, i tokom dojenja, naše telo gubi svoj pređašnji oblik, i dobija novo lice. To obično nije naše najbolje lice, i često njime nismo zadovoljne.

Uz to dolazi i realnost koja nam poručuje da se ono staro telo verovatno nikada više neće vratiti. I ne mora.

Ovo novo telo, koliko god nesavršeno bilo, nosi na sebi znake materinstva. A ono je mnogo dragocenije od pređašnje forme. 

Ali, svakako je potrebno dobro se osećati u svojoj koži i biti zadovoljan novim odrazom u ogledalu, jer ta vrsta samopouzdanja definitivno utiče na “one stvari”.

Kada se žena ne oseća privlačnom i lepom u svom telu, verovatno će svesno ili nesvesno izbegavati da ga pokazuje, naročito svom partneru, u strahu da mu ne postane odbojna, kao  što je samoj sebi.

Ovde je lek otvoren dijalog sa partnerom. Iznenađujuće je koliko se muškarcima često dopadaju novonastale obline. Oni nas vide drugim očima. Očima koje obično ne vide ono što mi vidimo.

Naravno, tu je i sve ono što inače pomaže kod nadogradnje samopouzdanja: fizička aktivnost; uravnotežena ishrana; rekreacija; masaža ili različiti kozmetički tretmani. Vredi pokušati.

3. Beg od svakodnevice

Ima li nade za "one stvari" nakon bebe? lanawrites.com
Ima li nade za “one stvari” nakon bebe?

Sve što treba uraditi je pobeći. Bukvalno otići negde na dan, dva, na produženi vikend, ili bar produženo veče. Potpuno sami, samo vas dvoje.

Štos je u tome da se prisetite komunikacije koja isključuje pelene, bljuckanje, dojenje i flašice. Potrebno je i te teme ostaviti nekome na čuvanje, zajedno sa detetom. Nemojte ih poneti sa sobom. Nikako.

Pokušajte da posmatrate jedno drugo nezavisno od roditeljske uloge. Poimanje partnera samo kao “oca” ili “majke” nije poželjno.

Jer uloga roditelja definitivno nikoga ne navodi na blud. Realno, ni najmanje. 🙂

Jesam li u pravu?

Važno je da vas dvoje ponovo budete vas dvoje, ali oni stari, bez bebe. Bar tokom svog bega.

Tako ćete pronaći vaš, pomalo zapostavljeni smisao za humor, zajedno sa zarđalim smislom za flert i zavođenje partnera.

Uz prijatan obrok, opuštenu komunikaciju neopterećenu roditeljstvom, i malo pozitivne atmosfere, eto vama onih starih varnica.

Nije ih tako teško pronaći. Teže je pronaći vreme za taj romantični beg od roditeljske realnosti, ali vredi se potruditi.

Barem ćete stvoriti neke samo vaše trenutke za pamćenje, zbog kojih ćete imati o čemu da maštate, do sledećeg bega. Nije loše.

4. Inovativnost i maštovitost

 

Kada dođe beba, teško je realizovati romantične večeri na stari način.

Zato nije loše večeri pretvoriti u neko drugo doba dana koje vam se čini pogodnijim.

Vaše veče može postati vaše jutro, onih retkih dana kada se probudite pre bebe. Može postati i vaše popodne, ukoliko vaši klinci praktikuju popodnevnu dremku. 

Koje god vam doba dana, i koji god vam kutak doma izgleda primamljivo i ostvarivo, treba ga iskoristiti, jer prilika je sve manje, a prepreka je sve više kako deca rastu.

Takođe, stare navike bi trebalo prilagoditi novim životnim okolnostima, i stvoriti nove navike, da ne kažem rituale.

Ne može se živeti od stare slave. A roditeljski životni stil se sasvim razlikuje od prethodnog koji ste imali. Zato, isto kao što ste sve segmente svog života promenili u odnosu na svoju novu ulogu, dobra je ideja to učiniti i kad su u pitanju “one stvari”. 

5.  Vreme za sebe = Vreme za vas

 

Znate i sami koliko pozitivno na vas utiče vreme koje poklonite sebi, svom hobiju, ili bilo čemu što volite. Postanete nekako ispunjeniji, opušteniji, osveženiji, srećniji, pa i orniji za stvaranje onih novih samo vaših uspomena, o kojima sam malo pre govorila. To važi i za vašeg partnera.

Takođe, samostalno vreme za sebe se može transformisati i u zajedničko vreme za vas.

Pronađite novi zajednički hobi bez bebe. Bilo da je to redovan odlazak u bioskop, pozorište, na koncert, samo vaše filmsko veče kod kuće, odlazak u restoran, druženje sa prijateljima, kurs plesa, kuvanja, ili nešto sasvim deseto.

Poenta je u tome da vas dvoje stvorite neku novu zajedničku rutinu bez bebe, koja će pored roditeljske uloge, doneti novinu i osveženje u vaš odnos. 

Takva aktivnost će vam pomoći da osetite dodatnu bliskost i međusobnu povezanost. U to sam sigurna.

Ima li nade za "one stvari" nakon bebe? lanawrites.com
Ima li nade za “one stvari” nakon bebe?

Zaključak

Kada dođe beba, nije lako ostati onaj isti stari par. Obično nove uloge roditelja postanu primarne u vašem odnosu.

Zato postanite novi par, koji će se voleti na novi način. 

Još potpuniji i snažniji. 

Baš zato što niste više sami. 

Baš zato što vas spaja najveća ljubav koja se može osetiti – ljubav prema vašem detetu. 

I baš zato što ste porodica. 

Naročito zbog toga. 

Srećno 😉

A kako “izbaciti” decu iz bračnog kreveta, pročitajte OVDE

Pin It