Tag

lanapise

Browsing

 

Leškarila sam tako sa svojim velikim devetomesečnim stomakom ispred televizora, grickajući hladnu lubenicu koja se neposlušno slivala niz moj vrat, flekajući pritom gornji deo moje ne baš zavidne kućne odevne kombinacije. Bila je to jedna od retkih stvari u koje sam mogla da uđem u poodmakloj trudnoći, mada ni malo nisam marila za to.

Zapravo, nisam marila ni za šta.

Više sam se koncentrisala na poput meda slatku lubenicu, nego na sadržaj koji sam tobože pratila. Na televiziji je bila jedna od onih serija koje sam nekada imala vremena da gledam, a sada se iz petnih žila trudim da se prisetim imena glavnih aktera i njihovih protagonista, doduše bezuspešno. 

U jednom tako ležernom trudničkom izdanju, počeh da, po milioniti put, zamišljam svoju bebu koja mi se razigrano prevrtala u stomaku.

Kakva li će biti?

Na koga će ličiti?

Šta li će voleti?

Kakva li ću mama biti?

Zadovoljno sam se smešila, maštajući o mogućim odgovorima na zadata pitanja, o našem odnosu, o ljubavi koju već osećam. Bezbrižno sam sanjarila o svom predstojećem majčinstvu, toplom i mekom, punom razumevanja i vedrine, u potpunosti operisanom od vike, manjka strpljenja, umora i zasićenja. Meni to da se dogodi? Ma nema šanse!

A onda sam postala mama.

Snovi su se ostvarili i postali java. A kada snovi postanu realnost, savršenstvo prosto ispari.

Istina je da, u realnom svetu ništa nije tako savršeno, kao što izgleda u svetu snova.

Buduće mame ne znaju kako izgleda realnost, dok bezbrižno uživaju sanjivo tepajući svojim lepim oblim stomačićima. Nema te knjige, saveta, članka, niti bloga koji vas može u potpunosti pripremiti za ono što dolazi.

I tako, postadoh i ja jedna realna, obična, normalna mama, sa svojim dobrim i lošim danima. Sa manama i strahovima. Dilemama i povremenim nervnih slomovima. Srećom, bez dugoročnih posledica.

I tako su se teorija i praksa, po ko zna koji put, sasvim razišle.

Da ne bude zabune, imam ja i dobrih, tj. odličnih dana, ali daleko od toga da sam potpuno savršena mama kakva sam sanjala da ću biti. Mada, i dalje težim tom savršenstvu.

10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo lanawrites.com
10 stvari koje mame ne znaju – dok ih ne strefi majčinstvo

Zato, krenimo redom.

U nastavku sledi 10 stvari koje mame ne znaju, dok ih ne strefi majčinstvo.

A to su:

1. San bez prekida.

Jeste, znamo svi da se male bebe bude tokom noći, i to nije nikakva novost. Ali mame ne znaju da će to potrajati mnogo duže nego što su se nadale.

Mene je, na samom početku, mučilo čuveno pitanje: “Da li diše?”, praćeno neopisivim osećanjem olakšanja kada bih shvatila da je sve pod kontrolom. Jer i ja sam bila prestravljena mogućnošću da se dogodi ono najstašnije, noćna mora svake mame, o kojoj često čitamo u trudnoći.

Mame ne znaju da će, čak i kada njihove bebe budu uveliko spavale, one često osluškivati svaki njihov dah, kašalj, meškoljenje, i da će zauvek spavati sa jednim otvorenim okom i načuljenim uhom, koje spremno čeka da skoči u akciju kada zatreba.

Mame imaju super izoštrena čula, i čuju i vide sve, pogotovo ono što ne treba.

2. Slobodno vreme.

Mame prosto ne znaju šta znači slobodno vreme.

Za njih je to, uglavnom nedostižni samostalni odlazak u toalet, tuširanje ili praktična i relaksirajuća šetnja do obližnjeg kontejnera, pijace ili prodavnice.

Meni je taj “slatki beg od kuće” služio kao svakodnevni “ventil”, i koliko god smešno zvučalo, bilo je to moje glavno utočište koje mi je pružalo desetak minuta preko potrebne nirvane, tokom napornog dana. Malo bih se resetovala, i vratila orna da nastavim gde sam stala, osvežena, i sa više energije.

Ne dam ja moj “Maksi” ni za živu glavu. 🙂

3. Mir i tišina. 

Ove dve reči su skroz nestale onoga dana kada sam postala mama.

Počev od bebećeg plača, preko gukanja, pa do malih pričalica, svađalica, i drekavaca. Svega ima, samo tišine jok. To je jedna zaboravljena dimenzija koje se rado i sa setom sećam.

Jer uveče kada deca spavaju, mir me pomalo guši. Šta ću kad sam navučena na galamu. Više ni ne znam za drugo.

A i to drugo mi ne prija, jer čim se deca preko dana umire, znam da nešto nije u redu.

Učili su nas da je ćutanje zlato. Ali majčinstvo nas uči drugačije.

Kada si mama, dnevna tišina i ćutanje postaju neprijatelji, a njihovo zlato sluti na nevolju.

4. Bezbrižnost.

Po prirodi nisam paničar. Ali, kada su moji klinci u pitanju, bezbrižnost nestaje kao pepeljugina kočija u ponoć.

Neprestano sam u nekom gardu. Kao neki komandos. Uvek spemna za napad. Posmatram i osmatram potencijalne opasnosti. Vagam i razmišljam o bezbednosti, o mogućim scenarijima, i načinu da ih izbegnem ili prevaziđem.

Bezbrižnost je nestala, a večna majčinska briga je zauzela upražnjeno mesto.

I tu povratka nema.

5. Normalna komunikacija.

Ne znam za druge, ali meni je, pogotovo na samom početku materinstva, bilo gotovo nemoguće da učestvujem u komunikaciji u kojoj teme nisu bile bebe ili deca, moja ili bilo čija, bitno je bilo samo da su klinci.

Nije bilo te magije koja bi mi pomogla da se usredsredim na neki normalan “razgovor odraslih” koji izostavlja priču o dojenju, pelenama ili bljuckanju.

Vreme prolazi, deca rastu, sve se lakše adaptiram na druge teme, ali i dalje su mi klinci na prvom mestu, kada je u pitanju najfrekventnija tema o kojoj govorim, pa čak i na blogu.

Pa nije ni čudo. Oni su moj život, moja preokupacija i glavna tema, uvek.

6. Podela odgovornosti i obaveza.

Da, mame su u tom fazonu da sve mogu, moraju i znaju same. Retko kada se odlučuju da traže pomoć, ili da se obrate nekome da ih odmeni. Jer, niko drugi ne zna da se izbori sa obavezama kao one. Samo one znaju pravi način, i niko ih ne može odmeniti, niti zameniti.

Mada bi ponekad trebalo pustiti i druge da se angažuju, i otvoreno tražiti pomoć. Niste manje sposobne i posvećene mame, ako s vremena na vreme, tražite ili angažujete pomoć.

Bake, tetke i ostala rodbina će sigurno sa zadovoljstvom prihvatiti da vas odmene, a nije loša ideja ni stručna pomoć u vidu dadilje.

Neverovatno je koliko malo slobodnog vremena za opuštanje, relaksaciju, knjigu, film, fitnes, kafu sa prijateljicom, ili šetnja pored reke, može učiniti da se osećate energičnije, i bolje u svojoj koži.

A vaša beba to neće ni primetiti. Verovatno će i uživati u društvu osobe koja je odmornija, i koja će im možda i dati neki slatkiš više, pogotovo ako su u pitanju bake i deke. Znam to iz ličnog iskustva.

7. Da materinski instinkt ume i da zakasni.

Ovo je, čini mi se, pomalo i tabu tema o kojoj se retko govori.

Tema zbog koje društvo može i da osudi mladu mamu koja se ne oseća mamom istog momenta kada ugleda svoju bebu.

Mnogo smo navikli na idilične scene porođaja iz holivudske produkcije i očekujemo istu  bajkovitu konekciju sa bebom, već u prvom momentu kada ugledamo svoje čedo. Većina mama je zaista i oseti, ali nije ništa pogrešno ni kada taj osećaj malo zakasni.

Tome mogu doprineti različiti faktori, kao što su naporan i težak porođaj, zdravstvene komplikacije, stres, umor i anksioznost. Sve je to normalno, i sve dođe na svoje, pre ili kasnije.

8. Ne znaju da nisu jedine.

Mi mame se redovno poredimo sa drugim mamama, i to naravno u stvarima koje su nam slaba tačka.

A kada tek postanete mama, sve vam je slaba tačka. Nema te tačke koja je jaka i za koju možete da se uhvatite. Snaga se stiče vremenom, iskustvom, postepenim prevazilaženjem svakodnevnih prepreka i ispunjavanjem zadataka.

Mi mame uvek mislimo da je drugim mamama lakše, da se bolje snalaze, da ne prolaze kroz iste stvari i probleme kao i mi. Istina je da je to jedna velika zabluda.

Sve mame čeka ista priča. Sve mi idemo istim putem. I sve imamo isti cilj, a to je zdravo i srećno dete.

9. Ne znaju da se opuste.

Tako je, ne znaju. Mame su u grču. Pored svih obaveza oko bebe, veša, sudova, obroka, domaćinstva, nabavke, dojenja i manjka sna, mame se osećaju krivima ako usred nereda i krša koji ih okružuje, dozvole sebi da, dok dete dremka, malo prilegnu, uz neku knjigu ili samo listajući instagram i pinterest na telefonu.

Mame će rađe da peglaju ili ribaju podove, dok dete spava.

Moram priznati, da ja nemam taj problem. Kod mene će pre biti haos u kući, nego što ću da spadnem s nogu. Imam i ja dušu. Molim lepo.

10. Mame ne znaju koliko su posebne i važne.

Tako je, sve mame su povlašćene. Imaju najvredniju titulu koja je ikada postojala. Iako ta titula, ponekad može više ličiti na teret, zapravo je titula. 

Zvuči kao kliše, ali zaista je tako: ljubav koju mame pružaju i dobijaju za uzvrat, je najčistija, najiskrenija, najveća, najsvetija, najnežnija, apsolutno bezuslovna i bezgranična.

Ona je pokretač svim mamama. Mame rade na ljubav. Mame, iako su premorene, pune strahova, samoosuđivanja, obremenjene obavezama i pretrpane predrasudama od strane okoline, uspevaju da prevaziđu sve samo zahvaljujući majčinskoj ljubavi. I to je tako, i nikako drugačije. 

10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo lanawrites.com
10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo

Jer, mame rade na ljubav. 

I nikako drugačije.

 

A ukoliko vas “izluđuju” dečje razvojne faze, kliknite OVDE

Poštedite sebe večitog pitanja u zadnji čas:

“Šta ćemo za ručak?”

Da budem iskrena, nisam ja baš najorganizovanija osoba na svetu.

Imam lošu naviku da odlažem obaveze do poslednjeg trenutka, i da ih onda u jednom danu sve pozavršavam. Sigurno bi mi bilo jednostavnije da svakoga dana odradim po nešto.

Ali ne, to prosto nisam ja.

Čvrsto se držim one Skarletine ”O tome ću misliti sutra” filozofije. I svesna sam te svoje mane.

 O ne, opet! Ooops I did it again!

I tako stižemo na temu i večito pitanje: “ Šta ćemo za ručak?”.

Pa zar je već vreme ručku?

O ne, šta da smislim?

Nemam vremena da odmrznem onu buraniju iz zamrzivača, niti da odem u kupovinu. Šta imam u frižideru? Nećemo valjda opet makarone sa sirom?

Deca se već raduju: “ Makaroni, jupiiii!”

Sigurno misle da sam najbolja mama na svetu, ali se ja u ovom trenutku i ne osećam tako.

Zato krećem u akciju. Nešto se mora promeniti, odmah!

Kako isplanirati nedeljni jelovnik
Kako isplanirati nedeljni jelovnik

 Sastavljanje liste obroka

I dok uzimam papir i olovku, pokušavam da se setim svih jela koja znamo da spremamo.

I krećem. Sastavljam listu svega što volimo da jedemo.

Opa, gle čuda, ima tu mnogo više izbora od makarona sa sirom.

Deca su sada vidno razočarana, ali se ja zato osećam kao da sam na vrhuncu svog zadatka.

Zatim kontrolišem sve namirnice u špajzu kojima raspolažem, i pravim svojevrsni popis. Čisto da mi se ne bi ponovo desilo da kupim ono što imam, a zaboravim ono što nemam. Redovno mi se to dešava kad kupujem po automatizmu bez spiska za kupovinu. Pogotovo kad idem gladna u prodavnicu. To je tek priča za sebe.

Sada sam već počela da sastavljam plan jelovnika za celu nedelju.

I dok na glas ponavljam reči koje zapisujem: “Ponedeljak… pilav, Utorak…djuveč,…”- deca počinju da se zelene od muke, a ja sam prosto ponosna sama na sebe.

 Sastavljanje spiska za kupovinu

Sada kada je plan jelovnika spreman, počinjem da pravim novi spisak, ovoga puta to je onaj za kupovinu.

Sada kad znam šta ću spremati cele nedelje, mogu da znam i šta treba nabaviti od namirnica. Takodje znam i koje namirnice već imam, tako da neće doći do dupliranja onih koje neću koristiti. Bravo za mene!

Moj dragi prosto ne može da veruje svojim očima dok mu iznosim svoj plan. Gleda me pun nežnosti i odobravanja. Dakle, sigurno ima nešto u izreci: “Ljubav na usta ulazi.”

Zadovoljno se smeškam i ponosno kačim svoje remek delo na frižider. I tu se ne zaustavljam. Nastavljam da razradjujem svoje ideje. Već sam za kompjuterom i sastavljam super slatku tabelu, koju ću odštampati i koristiti za sastavljanje nedeljnih planova obroka. Pa ja sam genije! Ne samo da je lepa, nego je i korisna!

Na žalost, nisam je imala juče, tako da svojim ukućanima polako serviram dobro poznate makarone sa sirom.

Ali, sada znam da ih neko vreme neću jesti ponovo, pa počinjem da uživam u njima.

Govorim deci: “Nisu loše ove vaše makarone.”

Oni se zadovoljno smejulje.

Kako isplanirati nedeljni jelovnik
Kako isplanirati nedeljni jelovnik

Evo kako ćete dobiti svoj primerak tabele

Ako ste slični meni, onda dobro znate da malo organizacije može samo da vam olakša svakodnevnicu. Zato vam i poklanjam svoju tabelu za nedeljni jelovnik. I to ne jednu, već 3 različite tabele, pa izaberite onu koja vam se najviše dopada, odštampajte je, i u nju zapišite svoj nedeljni jelovnik.

Da biste dobili tabele, upišite svoj email ovde:

Ukoliko ste organizovaniji od mene, što je vrlo verovatno, opet vam može poslužiti moja tabela, pa vam je sa zadovoljstvom poklanjam.

Dobićete je u “Inbox”, a za svaki slučaj proverite i “Promocije”, pa čak “Spam”, da budete sigurni da niste ostali bez svoje tabele za planiranje obroka.

Ostavite svoj email ovde :

Lep pozdrav svim vrednim damama.

Lana

A ako vam treba ideja za brzinske grickalice, kliknite OVDE

Kako izgleda kada ne ide sve po redu

-Iz mog ličnog ugla-

Uobičajeno je da se, kada studentkinja ostane u drugom stanju, sredina naprasno oprašta od njene diplome.

Trebalo je prvo da diplomira, pa da rađa decu, sad nema ništa od fakulteta.”, samo je jedna blaga verzija komentara koji će direktno ili indirektno biti upućeni trudnici koja studira ili mladoj mami.

Ovaj post je napisan sa namerom da sruši takve ili slične predrasude i da ohrabri trudnice i mame da, uz dobru organizaciju, malo odricanja i discipline, može da se stigne do cilja. Poznajem nekoliko fenomenalnih osoba koje su diplomirale, magistrirale, a neke i doktorirale sa sve trudničkim stomacima, i malim bebama.

Neverovatno je kako trudnoća sama po sebi motiviše, pružajući snagu i volju za radom i ličnim prosperitetom. To je zaista jedno blagosloveno stanje.

Zapravo, trudnoća je stanje blagosloveno za učenje i lični razvoj, jer motiviše više od bilo čega na svetu.

Moja priča 

Eto, kod mene je sve išlo nekako naopako, tj. nekim svojim redosledom koji nije uobičajen i društveno okarakterisan kao pravi put.

Možda nije pravi, ali to je MOJ put, i ne bih ga menjala. 

Po upisu apsolventskog staža, negde sa 23 godine, pojavila se mogućnost da postanem stjuardesa.

(Ukoliko vas interesuje kako postati stjuardesa, kliknite OVDE)

Budući da nisam želela da propustim ukazanu priliku, spakovala sam kofere, knjige ostavila po strani i preselila se na Bliski istok, gde sam započela samostalni život i svoj radni staž, i to bez završenog fakulteta. Sram me bilo. 

Tamo sam, uporedo sa poslom, pohađala program jednog engleskog univerziteta, ali ta diploma nije ekvivalentna diplomi fakulteta. Pa se to u očima okoline nije važilo.

Po povratku u Beograd sam se zaposlila, a zatim i stala na “ludi kamen”. Nastavak studija je i dalje bio u planu, ali nikada nije dolazio na red među svim drugim životnim prioritetima koji su se sami od sebe postavljali ispred.

Posle nekog vremena postala sam mama, pa nedugo zatim ponovila radnju i postala dvostruka mama, i dalje bez diplome.

E tu su, verujem, svi digli ruke od mog fakulteta. Sram me bilo, da me sram bilo.

I onda, kada je moje mlađe dete napunilo godinu dana, setila sam se da bih mogla, posle 15 godina pauze, da se vratim na fakultet, i najzad zaradim diplomu za koju sam se godinama ranije vredno borila.

Ovoj odluci je doprinela činjenica da su tog leta stigle i alarmantne pretnje od strane rektorata. Rečeno je da je “večitim studentima” odzvonilo, odnosno da im je dozvoljeno da diplomiraju do kraja tekuće školske godine, inače zauvek gube pravo na nastavak i završetak studija.

U prevodu, imala sam 3 meseca da spremim i položim 3 najteža ispita na fakultetu. Malo je reći da sam studirala arapski jezik koji sam jedva koristila tih 15 godina.

Odakle početi posle tako duge pauze? Da li ja to mogu? Šta ako ne uspem? Zar je sav prethodni trud bio uzalud?

Panika me je preplavila kao nikada pre, a strah je pretio da me blokira i natera da posustanem.

Ali nisam bila spremna da, bez borbe, bacim četiri godine vrednog rada.

Zato sam počela da učim kao nikada pre, i uprkos opštoj neverici i euforiji, uz veliki rad i disciplinu, pošteno zaslužila svoju diplomu, u roku od ta 3 meseca.

I sada dok ovo pišem i dalje ne mogu da verujem da sam zaista uspela u tome.

Taj za mene neverovatan lični uspeh mi je postao dodatna motivacija za sve druge naizgled nemoguće  i nerešive situacije i probleme koje mi se nalaze na putu. Obično je dovoljno da kažem sebi: “Ako sam uspela da završim fakultet za 3 meseca, nema stvari koju ne mogu da savladam.” I uz malo ili malo više truda, magija počne.

Motivacija

Dakle, najvažnija je MOTIVACIJA. Kada ste motivisani, kao da dobijete natprirodne moći. Spoznate neku unutrašnju snagu za koju verovatno niste ni znali da postoji.

Sada kada pogledam unazad, tog leta sam ja, sa dvoje male dece, koja pritom nisu išla u vrtić, i suprugom sa punim radnim vremenom, rešila da se upustim u, naizgled, nemoguću misiju.

Ono što je mene lično motivisalo, pored diplome, je to što sam htela da budem uzor svojoj deci. Htela sam da im, svojim ličnim primerom, pokažem da uvek treba dovršiti započeto, tj. nikada ne treba odustati, da nikada nije kasno, i da se upornost i rad uvek isplate.

Bilo da vas motiviše želja za znanjem, želja za sticanjem zvanja, želja za što bržim zaposlenjem, ili nešto deseto, važno je imati pravi motiv. On će vas pokrenuti i nećete se zaustaviti dok ne stignete do cilja.

Organizacija

Sledeća po važnosti je ORGANIZACIJA.

Ne mogu reći da mi je bilo lako. Daleko od toga.

Najveći problem mi je predstavljala briga o deci. Za njih sam morala da nađem vreme. Na njihove potrebe se moralo odgovoriti. Oni nisu smeli da osete da mama nema vremena za njih, da je mama umorna, rasejana, da je mama konstantno pod stresom i pritiskom, i da se preslišava u sebi dok im peva uspavanku.

A dok je mama provodila vreme uz knjigu, morala se naći adekvatna zamena, uz koju su deca u potpunosti zbrinuta. Budući da nisu išli u vrtić, to su pre svega bili baka i deka, i naravno tata, onoliko koliko su mu poslovne obaveze dozvoljavale.

Posvećenost

Uz dobru organizaciju, važna je i POSVEĆENOST.

Neprestano mi je visilo nad glavom da imam ograničen rok, da nemam vremena za gubljenje, da moram da položim sva 3 ispita iz prvog pokušaja, jer ne postoji prilika za popravni. Zbog toga sam svaki slobodan trenutak, kada deca spavaju, dok ih čuva baka, ili noću kada sve oko mene već uveliko sanja, koristila za učenje, prevođenje, vežbanje gramatike, i sve što uz to ide.

U trenucima kada sam bila suviše umorna da bih zapamtila bilo šta, uzimala sam lektiru, tj. čitala sam dela koja su bila obavezna za polaganje ispita iz književnosti. I tako svaki dan, 3 meseca za redom.

Posvećenost definitivno donosi rezultate.

Podrška

Ništa manje bitna nije ni PODRŠKA i RAZUMEVANJE okoline, porodice, partnera, svih onih koji su vam bliski i čije mišljenje cenite. Mojim najbližima nije bilo lako, ali se ni jednog trenutka nisu žalili. U šali često kažem da diploma koju sam stekla nije samo moja, već da smo svi zajedno diplomirali, jer smo svi na ovaj ili onaj način osetili teret studija.

Nedostatak podrške bi mogao negativno da utiče na studiranje, budući da bi se, na taj način, podigao nivo stresa i nervoze, koji nepovoljno utiču na proces učenja. Zato, ako ste bliski sa (budućom) mamom -studentkinjom, ponudite joj pomoć, razgovarajte sa njom, ohrabrite je i dajte joj podstreh kako bi, sa što manje negativnih osećanja došla do svoje diplome. Proces učenja je sam po sebi ponekad stresan i opterećujući, i poželjno je ta osećanja eliminisati podrškom i razumevanjem.

Razonoda

Na kraju bih spomenula i RAZONODU, kao važan faktor koji će vas dovesti do diplome. Razonoda u smislu odmora, relaksacije, opuštanja. Ona će vam omogućiti da se oslobodite stresa i pritiska. Pomoćiće vam da “napunite baterije” i skupite snagu za novu turu rada. Bilo da vas opušta šetnja u prirodi, odlazak na masažu, jogu, dobar film, ili razgovor sa dragom osobom, biće vam potrebno da, sa vremena na vreme, obezbedite vreme za sebe. Tako ćete imati dovoljno elana za nastavak priče.

Niko ne može neprestano samo da radi. Svima nam je potreban odmor i opuštanje. Slobodno odvojite malo vremena za sebe i biće vam lakše da ponovo krenete punom parom.

I za kraj…

Drage trudnice i mlade mame,

ne slušajte zlurade komentare i tuđa predviđanja.

Vaša diploma zavisi samo i jedino od vas, i vašeg rada.

Ne zavisi od vašeg deteta ili vaše trudnoće, a još manje od toga šta okolina misli o vama.

Ako vam neko kaže da vi to ne možete, iskoristite tu konstataciju kao motiv da dokažete suprotno.

Vi to možete!

Sve što vam je neophodno vi već posedujete, možda vam je potrebno samo malo podstreha da to nešto i pronađete. 

Samo napred (buduće) mame,

želim vam svu sreću!

Lana

Pin It