Tag

lanapise

Browsing

Dolazak drugog deteta:

-iz srca jedne mame-

Bila sam na korak do osmog meseca trudnoće, kada je naš “veliki dečak” počeo sve više da se interesuje za moj rastući stomak.

Dobićeš seku”, govorila sam.

Postaćeš veliki bata koji će da se brine o njoj”, nastavljala sam, dok mi je jedna tvrdoglava knedla stajala u grlu.

Osećaj ponosa zasijao bi na njegovom lepom bebećem licu, jer je nazvan “velikim”, iako mu je drugi deo rečenice bio poznat kao špansko selo.

U tom momentu nije imao ni pune dve godine, nije bio spreman da brine ni o sebi. Nije bio u potpunosti ni svestan sebe, a još manje šta je to seka i kako se brinuti o njoj. 

Čudno je ponekad šta sve mi roditelji izgovorimo svojoj deci, naivno pretpostavljajući da nailazimo na razumevanje. 

Ova konstatacija o velikom bati nije bila ni blizu istini, i ja sam to znala najbolje. Zbog toga me je i mučila ona dosadna knedla, svaki put kada bih mu nešto slično rekla. Bolela me je činjenica što se od njega očekuje uloga velikog, kojoj nije dorastao. Jer, i on je bio beba. Ali da, govorila sam to često, da bih videla onaj tračak ponosa na njegovom licu, i da bih ohrabrila i samu sebe za ono što dolazi.

Kako se trudnoća primicala kraju, tako su rasli i moji strahovi, i neka pritajena tuga.

Dolazak drugog deteta -Photo By Natalia Deriabina-Shutterstock lanawrites.com
Dolazak drugog deteta -Photo By Natalia Deriabina-Shutterstock

Koliko sam se radovala dolasku bebe, toliko mi je bilo strašno da pomislim da neću više imati dovoljno vremena, niti pažnje za njegaPlašila sam se da će se osećati odbačenim i nevoljenim. Da će, umesto ljubavi prema sestrici, razviti osećanje ljubomore, zavisti i mržnje.

Sve me je to mučilo.

Bio je to samo dodatak, koji mi, pored gorušice i neprestanog osećaja pune bešike, nije davao sna noćima.

Odlazak u bolnicu sam podnela izuzetno teško, budući da je to bilo naše prvo odvajanje. I koliko sam god puta do tada maštala o prospavanoj noći, ni u porodilištu je nisam doživela.

Rođenje naše devojčice zaokupilo mi je srce i misli, i dešavalo mi se čak da se ni ne rasplačem pri pomisli na dečaka koji me je nestrpljivo čekao kod kuće. I to sam smatrala svojim napretkom.

“Očvrsla sam”, rekla bih samoj sebi u šali, kada bih uspešno zadržala suze namenjene njemu. A bilo je i onih koje nisam uspela da zadržim, i to mnogo.

Povratak kući doneo je nove suze. Uz njih su redom nailazili griža savesti, nemoć, osećanje da sam loša majka jer ne uspevam da odgovorim na sve potrebe “velikog dečaka”, zbog brige o bebi kojoj sam u tom momentu potrebnija.

Neprestano vaganje pažnje, nežnosti i prioriteta me je zamaralo, i činilo još iscrpljenijom nego što sam bila. Srce bi mi zadrhtalo svaki put kada bi oboje zaplakali u isto vreme, i kada je bilo potrebno odlučiti čiji će vapaj morati da sačeka na utehu. Čiji je plač vredniji? Kome sam potrebnija? Da li sam dobro postupila, izabrala? Da li sam pogrešila?

I ono retoričko pitanje: ”Da li sam preterala?”, kada sam, potpuno iscrpljena i onemoćala, viknula na njega jer je nakon onolikog truda, otišao u sobu i probudio bebu.

“Želeo sam samo da je pomazim”, rekao bi nevino, a ja bih tada najrađe u zemlju propala, da me nema. Da prođu muke.

Nije bilo lako podeliti srce na dva dela, a vremenom, sama po sebi, došla je i spoznaja da tako nešto nije ni potrebno činiti. Da ima mesta za sve. I da, umnožavanjem ljubavi, srce postaje veće, ispunjenije i jače.

Ono što je bilo teško je klonirati sebe i svoje fizičke mogućnosti.

Svaki sam sekund bebinog sna provodila sa dečakom, poklanjajući mu i poslednji atom svoje prisebnosti i snage koja je bila na izdisaju, samo da mu budem tu. Samo da ne oseti da me nema kao pre. Samo da sve bude kao pre. A nikada nije bilo, niti će biti.

Dolazak drugog deteta - Photo By NadyaEugene-Shutterstock lanawrites.com
Dolazak drugog deteta – Photo By NadyaEugene-Shutterstock

Potrebno je bilo da prođe vreme, da se stabilizuju hormoni, da se stabilizuje naš novi porodični ritam, da se svi međusobno naviknemo na novo brojčano stanje, da bismo zajedno shvatili da ni ne bi bilo dobro da ponovo bude kao pre.

Samo zbog toga što tako nešto ne bismo ni želeli.

Jer, postalo nam je mnogo bolje nego pre.

Početak je bio težak, ali ono što smo dobili je neprocenjivo.

Imamo jedni druge. 

A to vredi svakog truda, svake suze, svake brige.

I što je najluđe, sve bih opet ponovo. 🙂

Jer, sada znam da je vredelo.

Svaki put sam iznova svesna toga kada ih vidim kako se zajedno jurcaju po parku, kako se drže za ruke na putu do vrtića, kako paze jedno na drugo, i kako zajedno maštaju i blesave se na podu našeg dnevnog boravka.

A posebno, kada mi, nekim čudom, ispari nutela iz ormarića, pa ih krajičkom oka vidim kako se kradomice naslađuju prstima, u svom tajnom skrovištu ispod trpezarijskog stola.

“Deco, da niste možda videli negde nutelu?”, upitala bih onako usput, dok bi me dve anđeoske glavice sa čokoladnim brkovima gledale nevino trepćući, i mašući levo-desno.

Uvek zajedno. I u ljubavi, i u svađi, i u igri, i u vragolijama.

Pravi “veliki” bata i “mala” seka.

To je slika koju sam oduvek priželjkivala u svom domu,

i zauvek ću biti zahvalna što mi je ukrasila život.

Zaista je vredelo.

Bez svake sumnje. 

 

A ukoliko vas interesuje kako izbaciti decu iz bračnog kreveta, kliknite OVDE

INTERVJU ZA MAGAZIN TOPLIČANKA

Objavljen 29/10/2018

 

Predstavljamo vam Lanu, mamu i blogerku sa osmehom. Lana piše o izazovima roditeljstva u modernom dobu, o tome kako se postaje dobar roditelj, kako uskladiti fakultetske obaveze i brigu o deci, o dečjoj psihologiji, ali i o ishrani, idejama i savetima za jednostavniju svakodnevicu i različitim “uradi sam” idejama. Ona kaže da je njen blog Lanawrites jednostavno o životu, a nas je osvojila širokim i optimističnim pogledom na svet i roditeljstvo.

Kako si odlučila da pokreneš blog?

Negde u pretrpanoj svakodnevici mame domaćice, skrivenoj između flašica i pelena, noćnih smena i punih veš mašina, počela sam da razmišljam o pisanju kao načinu da uposlim svoj kreativni um. Odlučila sam da taj svoj virtalni odušak objavim u formi veoma moćnog medija – bloga, kako bi moje reči lakše pronašle put do onih koji u njima prepoznaju određenu vrednost. Logično je bilo da tema bloga bude vezana prvenstveno za ono što je najaktualnije u mom životu, za roditeljstvo.

Želela sam da stvorim blog koji će predstavljati realnu roditeljsku priču ispričanu iz srca, bez ukrasnog papira, sa izbalansiranom dozom humora i ozbiljnosti. Osmislila sam ga kao virtualno mesto u kome će se mnoge mame i tate prepoznati, pronaći, pa i nasmejati svojim problemima i izazovima. Moj blog je, zapravo, kolaž slika iz svakodnevnog života jedne nesavršene moderne mame, koja se ipak ponekad okreće starim vrednostima, kao parametrima za uspešno roditeljstvo.

Čime si se ranije bavila, s čime se sada baviš? Otkud ljubav prema pisanju?

Ljubav prema pisanju je još od detinjstva bila prisutna u mom svetu. Samo se tada manifestovala pisanjem dnevnika i izmišljenih priča koje sam čuvala samo za sebe. Vremenom, je želja za afirmacijom mojih reči počela da se ostvaruje kada sam, kao student Filološkog fakulteta, honorarno pisala članke u gradskoj rubrici danas nepostojećeg dnevnog lista “Politika Ekspres”.

A onda me je život, sasvim nenadano, odveo putem Bliskog istoka, gde sam se oprobala u zanimanju stjuardese. Skoro čitavu deceniju sam letela, da bih, kada sam postala mama, odlučila da se prizemljim i avijaciju zamenim krilima roditeljstva.

U međuvremenu, zahvaljujući blogu, došla sam u kontakt sa osobama koje su u meni prepoznale nešto što ni sama nisam verovala da posedujem. Iz tog poznanstva se rodila želja za saradnjom i pokretanjem emisije o roditeljstvu, koja će se, za početak, prikazivati online. Vodićemo je jedna mlada mama i ja, i trudićemo se da, kroz dijalog sa eminentnim stručnjacima iz različitih oblasti, odgovorimo na najzastupljenije nedoumice roditeljstva. Biće super!

Kako biraš teme o kojima ćeš pisati?

Da budem iskrena, svaki put kada sa predumišljajem sednem da smišljam teme i pripremam strategije razvoja svog ličnog brenda, kako se to danas moderno kaže, obično ne dobijem nikakvu inspiraciju. Mene inspiracija uglavnom strefi kada sam u sred nekog levog posla, koji nema ama baš nikakve veze sa pisanjem.

Najčešće je pronalazim u svojim sopstvenim dilemama, stavovima, razmišljanjima, nedoumicama, ličnom iskustvu ili iskustvu meni bliskih osoba iz realnog, svakodnevnog života.

Je l’ sve mora najpre da bude iskustveno ili neke stvari učiš na tuđim greškama?

Trudim se da što više naučim na tuđim greškama, mada mi to ne polazi uvek za rukom. Ponekad sam previše tvrdoglava da bih poslušala savet iskusnijih, slepo verujući da ću se bolje snaći, a na kraju zažalim zbog toga.

Neke stvari prosto moramo sami da prođemo. Ali ne sve.  Zato nije loše eskivirati one koje ne moramo lično da doživimo, čisto da olakšamo sebi život, bar malkice.

Koji su najveći izazovi modernog roditeljstva za tebe i kako ih savladavaš?

Meni lično, najveći izazov je da uskladim svoje principe, način na koji sam odgajana, i neke stare delimično zaboravljene vrednosti sa modernim vremenom, i svim onim što ono nosi.

Ne kažem da je nekada bilo lakše biti roditelj, već da je danas  mnogo konfuznije. Roditelji više ne znaju u šta da veruju, izgubili su samopouzdanje, i iznova se traže među potpuno različitim teorijama, prečesto menjajući svoj pristup roditeljstvu, a pritom zanemarujući sopstveni osećaj, i potrebe svog deteta.

Ne postoji univerzalni recept za savršenog roditelja, niti on kao takav postoji. Svi pravimo greške i to je OK, sve dok smo ih svesni i dok smo raspoloženi da ih ispravljamo. Trudim se da, u moru različitih sadržaja koji pokušavaju da nas nauče roditeljstvu, proberem one meni bliske.

Mada, na kraju, obično ipak poslušam svoj sopstveni osećaj. On me nikada nije prevario kada su moja deca u pitanju. Jer, ko ih oseća i poznaje bolje od mene?

Manipulacija na 7 načina

Veoma je diskutabilno pitanje da li, u kom uzrastu, na koji način i koliko svesno deca manipulišu roditeljima.

Mišljenja su podeljena.

Jedni kažu da deca nemaju kapacitet da manipulišu sa predumišljajem, već da mi kao roditelji pogrešno tumačimo njihovu potrebu da sami dođu do određenog rešenja na svoj način, učenjem, sticanjem iskustva ili ispitivanjem postavljenih granica.

Drugi tvrde da je dečja manipulacija prisutna još od ranog uzrasta, i da počinje u drugoj godini.

Bez obzira na to ko je ovde u pravu, jedno je sigurno. Deca pokušavaju na razne načine da utiču na roditelje kako bi došla do svog cilja. Možemo to nazvati manipulacijom ili ne, ali oni definitivno znaju uporno da pronalaze nove načine koji im pomažu da “navedu vodu na svoju vodenicu”.

Sa druge strane, roditelji se često, svesno ili ne, priklanjaju manipulaciji, kako bi naveli dete na određenu radnju, nagovorili ga na nešto što ne želi, ili odgovorili od nečega.

Roditeljima je svakako lakše da manipulišu decom, i postavlja se pitanje koliko je to zapravo fer?

Bilo kako bilo, i deca i roditelji vrlo dobro znaju da zavrte jedni druge oko malog prsta. 

Evo kako to, i jedni i drugi, obično čine pomoću ovih 7 manipulativnih taktika:

1.   Moljakanje i dosađivanje

Deca:

Po sistemu “strpljenje se uvek isplati”, deca su u stanju da neumorno ponavljaju svoju želju, sve do njenog ispunjenja. 

Udovoljavanje nije najbolje rešenje. Dete na taj način zaključuje da je dosađivanje uspešan način za postizanje ciljeva, pa je u stanju da, na našu veliku žalost, ponavlja tu istu radnju svakog sledećeg puta.

Ali, pošto sam i ja samo obična mama, desilo mi se nebrojeno puta da posustanem, i kažem: “Evo, izvoli.”, samo da bih došla do vazduha.

A potom najčešće tešim sebe da će se dete tako, ustvari, naučiti upornosti. Ma da! 🙂

Roditelji:

I roditelji znaju da dosađuju svojoj deci, dok ona ne ispune njihova očekivanja, zahteve ili želje.

Ne znam zašto mi roditelji ovakvo ponašanje obično ne nazivamo manipulacijom, kad neodoljivo podseća na ono dečje moljakanje sa početka pasusa. Možda zbog naše dobre namere? A možda i dete ima dobru nameru?

Izgleda da sve drugačije deluje kada se uloge promene.

2.   Zastrašivanje

Deca:

Vikanje, bacakanje po podu, tantrumi, vređanje i etiketiranje vas kao lošeg roditelja, je ono što dobijate u ovoj rundi.

Što se mene tiče, u ovim slučajevima nema popuštanja, i ne sme da ga bude.

Jedno je kada dete upornošću postiže svoj cilj, a nešto sasvim drugo kada pokušava da ga ostvari agresivnom ponašanjem.

Roditeljska doslednost ovde pokazuje detetu da se agresijom ne dolazi do cilja.

Roditelji:

Vikanje, unošenje u lice, vređanje i nazivanje deteta ružnim epitetima: nije u redu kada su deca inicijatori ovakvog ponašanja, a još je gore kada tako nešto čine roditelji.

Ovde se agresija koristi radi postizanja određenog skrivenog cilja, kako bi dete, iz straha, pristalo. Mislim da je suvišno uopšte komentarisati koliko ovo nije fer.

Ovakvo ponašanje pokazuje nemoć roditelja da kontroliše svoje emocije i situaciju u kojoj se nalazi.

3.   Pretnje i ucenjivanje

Deca:

Uslovljavanje i pretnje roditeljima izjavama tipa: “Neću činiti ono što se od mene očekuje, ili učiniću nešto strašno, ukoliko ne popustiš!”

Pretnjama i ucenama takođe ne treba udovoljavati, jer imaju tendenciju da se pogoršaju vremenom.

Da biste poštedeli sebe i svoje živce, nikako im se ne pokoravajte. 

Roditelji:

Pretnje kažnjavanjem, batinama, i ucenjivanje nečim što je detetu važno, su deo ove taktike.

Tu je i krajnje nevina, ali neizostavna “ucena” koju svaki roditelj primenjuje: “Ako budeš dobro dete, dobićeš poklončić od Deda Mraza. Inače, nema poklona za tebe!”

Deca su spremna gotovo sve da učine da ne bi razočarala ovog simpatičnog dekicu, a roditelji to odlično koriste kako bi došli do ostvarenja svojih ciljeva. 🙂

Ko su veći majstori manipulacije: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios lanawrites.com
Ko više manipuliše: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios

4.  Emocionalno iznuđivanje 

Deca:

Svima nam je, pored zdravlja, najvažnija sreća naše dece. Zbog toga je izuzetno teško ostati imun na dečju tugu i patnju.

A deca, svojim tužnim suznim okicama, šmrcavim nosićima, plačom i dramatičnim predstavljanjem sopstvenih osećanja, vrlo često pokušavaju da manipulišu roditeljima, kako bi ispunila svoj cilj.

Izjave u kojima su oni žrtve emocionalne patnje, po sistemu “jadan ja“, kao što su: “Mene ovde Niko ne voli.”,  “Mene Niko ne razume.”, imaju zadatak da probude osećanje griže savesti, krivice, dužnosti, straha ili sažaljenja kod roditelja, i na taj način ih omekšaju, i privole.

Roditelji:

Ovde su roditelji ti koji, da bi ispunili svoju skrivenu nameru, pokušavaju da izazovu određene emocije kod dece kako bi ih dodatno motivisali da urade ono što ne žele.

Najbezbolniji primer je situacija u kojoj dete odbija da poljubi ili zagrli roditelja, a roditelj namenski napravi tužnu facu i simulira plakanje, ne bi li se dete predomislilo.

Roditelji tako koriste svoje “emocije”, za izazivanje osećanja griže savesti, krivice, dužnosti, i sažaljenja kod dece.

5. Odbacivanje

Deca:

Odbacivanje takođe spada u kategoriju emocionalnog iznuđivanja. Jedina razlika ovde je u nameri da se, umesto sažaljenja, izazove osećaj povređenosti i tuge kod roditelja.

Poruka je vrlo jasna i glasi: “Ako me ne voliš, ne volim ni ja tebe.” Odnosno, “Ako mi ne ispuniš ili ne dozvoliš ono što želim, neću te više voleti.”

Roditelji:

Verujem da je najveći strah koji dete može da ima, posebno u ranom detinjstvu, strah od roditeljskog odbacivanja.

Zato bi, po mom skromnom mišljenju, roditelj koji upražnjava ovaj metod, trebalo dobro da razmisli da li zaista vredi igrati ovakvu igru, šta njome dobija, i još važnije, šta je to što može izgubiti.

6.  Laskanje

Deca:

Meni lično je ovo jedna od najzabavnijih dečjih taktika, budući da je njihovo laskanje vrlo očigledno, a samim tim, i zabavno.

U ovu kategodiju spadaju izjave tipa: “Ti si najlepša/najbolja mama na svetu!”, i “Mama, vidi, sredili smo igračke!”, posle čega obično sledi: “Ne želim da jedem spanać!” ili “Vodi nas da skačemo na trambolini!”

Taktika je sledeća- laskanjem do pobede.

Reći će vam ono što smatraju da želite da čujete, i verovatno će vam tek nakon dobijenog osmeha, otkriti koja se zapravo namera krila iza tih sladunjavih reči.

Roditelji:

Mi kao roditelji smo itekako svesni da podilaženjem može mnogo dalje da se stigne, nego direktnom zabranom.

Jer, zabrana izaziva revolt, a laskanje spušta gard, i otvara mogućnost pregovorima,  dijalogu i dogovoru.

7.  Upotreba sile i batina

 Deca:

Fizički napad, udaranje roditelja, bacanje stvari, gađanje, razbijanje, guranje, štipanje, pljuvanje, ujedanje, sve to spada u ovu kategoriju.

Ono što je, čini mi se, još gora varijanta je da dete pokuša da povredi sebe bacakajući se, udarajući se po licu, lupajući glavom o pod ili u zid, ili čineći neke druge nemile stvari kako bi se roditelj pokorio.

Više je nego očigledno da ovde popuštanja nema.

Roditelji:

Batine koje dete dobija da bi poslušalo ili učinilo nešto što se od njega zahteva su uvek loš izbor.

Privoleti nekoga silom, tj. pesnicom je nemoguće. Možda će dete poslušati iz straha ili da bi sprečilo batine, ali duboko u njemu se javlja otpor, osećaj nemoći i patnja.

Upotreba sile nad detetom nikada nije dobra ideja. 

Zaključak:

Ko su veći majstori manipulacije: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios lanawrites.com
Ko više manipuliše: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios

I roditelji i deca se služe istim “manipulativnim” taktikama, bez obzira da li je zaista reč o manipulaciji ili o snalažljivosti i dovitljivosti.

U odnosu na spletkarenje i taktiziranje koje se povezuje sa manipulativnim ponašanjem, iskrenost, transparentnost i otvoreni dijalog su, bez sumnje, jedina prava stvar.

Ali opet, sigurna sam, da smo se svi mi, bar jednom, našli u nekoj od ovih 7 situacija, bilo kao deca, bilo kao roditelji. Takođe verujem da nije postojala neka loša namera u svemu tome. Možda manipulacija ne mora uvek da ima negativnu konotaciju. 

Jer, znam da svi mi ŽELIMO samo najbolje svojim mališanima.

Zato pažljivo birajmo sredstva, kojima ostvarujemo svoje ciljeve.

To je jedini pravi PUT do ostvarenja naše roditeljske težnje ka srećnom detetu.

I zato, dragi roditelji,

od srca želim da Vam taj PUT bude SREĆAN! 😉

Ako vas interesuje kako se postaje dobar roditelj, kliknite OVDE

Mama, daj mi jednu čokoladicu!”, rekla je tobože ne primećujući da upravo privodim spremanje ručka kraju.

Ljubavi, uskoro će ručak, dobićeš posle.”, odgovaram, iako znam da mi to neće tako lako proći.

Ali mama, samo jednu!”, njen glas poče da poprima tužnjikavo-molećivi ton, koji obično preti da razoruža i najpostojanije elemente mog uporno-tvrdoglavog karaktera.

Srce, strpi se. Pokvarićeš ručak.”, ponovih, i dalje se uspešno opirući njenom pogledu pokislog šteneta.

Mama, neću ga pokvariti. Daj mi čokoladicu, gladna sam, ne mogu da čekam.”, počinje da gađa tamo gde sam najtanja, radoznalo posmatrajući moju reakciju.

Uvidevši da ručak ipak neće biti tako brzo gotov, odlučih da joj dam kockicu čokolade, kako bih kupila sebi vreme i neometano nastavila tamo gde sam stala.

Primetivši moje kolebanje, ona odluči da mi zada odlučujući udarac, pa uporno nastavi  svoje zapovedno moljakanje: ”Ali mama, baš sam gladna! Daj mi! Daaaj mi!”

Prelomih u sebi, i u cilju da je usput podsetim lepom ponašanju, izustih naglas: “U redu, dobićeš  jednu kockicu, ako mi kažeš “čarobnu reč”!

A ona pobedonosno uskliknu: “ABRAKADABRA!”

I dok sam joj, smejući se, pružala kockicu čokolade, počela sam da razmišljam o značaju strpljenja kod dece.

O tome kako ga je ponekad teško izgraditi, a u nekim drugim slučajevima, kao ovom gore spomenutom, ono dolazi prirodno, samo po sebi.

Verujem da je, kao i u svemu, ključ u motivaciji i vežbi.

“Strpljen- Spašen”

Znamo svi da ova izreka deci ne znači mnogo. Za njih strpljenje uglavnom podrazumeva dosadu, odlaganje a ponekad i onemogućavanje ispunjenja njihovih želja. Onog trenutka kada strpljenje u očima  deteta uspemo da pretvorimo u igru, i u sredstvo za ostvarivanje njegovih želja, naša misija je uspela.

Deca obično ne razumeju da je za ispunjenje mnogih želja potrebno vreme. U njihovoj je prirodi da žele sve sad i odmah. Naš je zadatak da ih naučimo strpljivom čekanju. Ono će im pomoći da istraju i dođu do svog cilja, kao i da više cene postignuti uspeh.

Zato nije loše imati u vidu narednih 5 koraka koji će pomoći deci da se nauče strpljenju, izuzetno korisnoj osobini koja krasi uspešne i istrajne ljude.

A verujem da svi želimo da nam deca postanu takva, zar ne?

1.   Pozitivan primer od strane roditelja

Strpljenje je jedna od stečenih osobina koje se uče kroz život. A najbolji učitelji i uzori našoj deci smo mi, roditelji. Stoga, da bismo naučili decu strpljenju, moramo krenuti od sebe, i sopstvenim primerom pokazati detetu kakvo ponašanje je poželjno. (Više o roditeljima kao dečjim uzorima pročitajte OVDE.)

Ukoliko se mi uvek negde žurimo, ukoliko nismo u stanju ništa da dočekamo bez žalbe, kukanja i gunđanja, ako odustajemo od svojih ideja, želja i planova, jer je za njihovu realizaciju potrebno vreme, ako brzo planemo, impulsivno reagujemo i često ne stignemo da razmislimo pre nego što nešto izustimo, šanse da naše dete postane strpljivo su minimalne.

Sa druge strane, roditeljsvo je samo po sebi satkano od strpljenja. Mi roditelji ga svi nosimo u sebi. Bilo je potrebno da budemo strpljivi 9 meseci da bismo ugledali svoje dete. Zatim nam je bilo potrebno isto toliko ili malo više strpljenja da bismo videli njegov prvi zubić, osmeh, korak, čuli prvu reč i naučili ga prvim slovima. Nije bilo lako sve to dočekati, ali nam se to čekanje svakako isplatilo, zar ne?

Znam, nekad nama roditeljima strpljenje počne da puca po šavovima, i nije ga baš tako lako zadržati. A kad strpljenju dođe kraj, grize nas savest što nismo bili još strpljiviji. Iako smo iscrpeli i poslednji njegov atom. 

2.   Odlaganje ostvarenja dečjih želja i potreba

Ovde mislim na želje i potrebe koje mogu da sačekaju, koje se ne tiču fizioloških potreba deteta. Na primer, dete želi određenu igračku. Ukoliko je dobije istog trenutka, dete će i u buduće očekivati da mu se želje ostvaruju odmah i sada. To je pravi način da ga naučimo još većem nestrpljenju. 

Takođe, brzo i bezuslovno ispunjavanje svih detetovih zahteva, dovodi do toga da ono ne ceni postignuti cilj, već samo traži još više i više. Tako dečje želje postaju hirovi, a roditelji njihovi robovi. Kasnije u životu, takvo dete će očekivati od okoline isti model ponašanja, ne pružajući pritom nikakav trud sa svoje strane. Ništa mu neće biti dovoljno dobro, i teško da će pronaći satisfakciju u životu.

Strpljenje se mora vežbati realnim odlaganjem ispunjenja detetove želje. Nije u redu ni pustiti ga da predugo čeka. Postoji šansa da preraste određenu igračku, tj. da ona prestane da bude predmet njegove želje. Roditelj je taj koji bi trebalo da oseti i odredi kada je pravi trenutak za popuštanje i dopuštanje.

3. Vežbanje strpljenja

Bilo bi lepo približiti detetu onu brilijantnu Desankinu misao: “Sreća je lepa samo dok se čeka…” i naučiti ga da i strpljenje ima svoje čari.

Evo par konkretnih predloga.

Dok ste sa detetom u nekoj čekaonici, postarajte se da vam to vreme dok čekate na red bude zabavno. Pričajte poznate priče, ili izmišljajte nove. Pravite planove za ostatak dana ili sutrašnji dan. Maštajte o budućnosti. Igrajte “Na slovo, na slovo”, ili čitajte knjigu ako imate neku pri ruci.

Zabavljajte se brojeći koliko je još ljudi ispred vas, pri tom, radujući se svaki put kada bi se taj broj umanjio. Tako se kod deteta razvija pozitivan stav prema čekanju, zajedno sa osećajem zadovoljstva zbog približavanja cilju. Kako se vaš red bliži, tako se i vaše raspoloženje sve više popravlja, da bi po dolasku na red, usledilo malo slavlje.

Pored čekanja u redu, veoma korisno za vežbanje strpljenja je i upražnjavanje zabavnih aktivnosti koje same po sebi treniraju i zahtevaju strpljenje. Ovde ubrajam pecanje, posmatranje ptica, lov na žabe ili leptirove, potragu za detelinom sa 4 lista, skupljanje opalog lišća, kestena ili šišarki, izgradnju “Burdž Kalife” od karata, ili lego-kocki, i još mnoge druge.

4. Ne dopustite detetu da vas svaki put “pobedi”

Znam, teško je gledati tu malu glavicu kako se duri, kada ste u nečemu bolji od nje. Oni vole takmičnje sa nama i žele da nas pobede u nekoj društvenoj igri, ili sportu. Ali, ipak pokušajte da se kontrolišete i pokažete detetu da neće uvek pobediti iz prve. Isto tako, naučiće da možda neće pobediti ni u drugoj rundi. Ali, ako bude dovoljno uporno, može da savlada igru bolje od vas,  pa će uloga favorita pripasti njemu. Tako je i u igri sa vršnjacima. Gubitak bi umesto u frustraciju, trebalo pretočiti u podsticaj. Nije lako, ali je izvodljivo.

Na taj način, deca će naučiti da se uz upornost i strpljenje uvek postiže željeni cilj, i da je odustajanje ustvari predaja. 

A predaja nije opcija, ukoliko je nekome zaista stalo do ostvarenja cilja. 

Moja trogodišnja princeza je ovu igru odlično savladala. Ona uvek pronađe način da me “slomi”, i dođe do onoga što je zacrtala, naročito kada je reč o slatkišima. To samo pokazuje koliko je njena volja velika, i koliko meni ustvari nije stalo do te zabrane. 

I u ovom, kao i u svakom drugom primeru, “pobediće” onaj kome je više stalo. Ili još bolje rečeno, strpljiviji će uvek stići do cilja, jer neće odustati dok ga ne dosegne.

5. Nagrađivanje strpljenja

Najbolji primer za nagrađivanje strpljenja je Deda Mraz. Već s početka jeseni, počinje priča o njemu, uz blago uslovljavanje dece da sve do Nove godine valja pripaziti na ponašanje, kako bi od popularnog dekice dobili željene poklončiće.

I sva deca “strpljivo” čekaju, znajući da ih na kraju priče čeka nagrada ispod novogodišnje jelke. Ok, skoro svakoga dana će pitati kada je Nova gdina, i koliko je još vremena ostalo.

Neki će, poput mog petogodišnjaka, na kalendaru precrtavati datume i brojati dane do njegovog dolaska, iznova se radujući saznanju da je broj preostalih dana do praznika sve manji, a dekica sve bliži.

Vođeni ovim, nije loša ideja nagraditi dečje strpljenje, kada procenite da su se zaista potrudili. Ne mora to uvek biti poklon, dovoljna je i topla reč, duži zagrljaj i osećaj ponosa koji će vaše dete dobiti kada ga od srca pohvalite. Tako će dobiti podsticaj da i sledećeg puta ponovi radnju, i usvoji strpljenje kao svoju urođenu osobinu i svakodnevnu naviku.

Zaključak

Naučimo decu strpljenju - U 5 JEDNOSTAVNIH KORAKA lanawrites.com
Upornost se uvek isplati” – Naučimo decu strpljenju – U 5 JEDNOSTAVNIH KORAKA

Nevezano za naslov ovog teksta, često o strpljenju i sama mogu mnogo da naučim od svojih mališana.

Jer, njima je, čini mi se, mnogo lakše da svim srcem veruju u nedostižno i zato ponekad mogu biti strpljiviji od nas odraslih. Nama je saznanje koje smo sticali kroz sopstveno iskustvo i obrazovanje o svetu koji nas okružuje, donelo ogoljeni realizam i dozu skepticizma. Odrasli sanjari su izuzetno retka vrsta.

Naše “odrasle” želje svedene su na one koje deluju ostvarivo. Mi više ne sanjamo da ćemo jednoga dana postati čuveni naučnik, holivudska zvezda ili poznati astronaut koji leti po vasioni.

Ali, naša deca neka sanjaju, jer njihova postojana želja vođena strpljenjem ima dovoljno snage da pobedi naš skepticizam, i omogući im da dosanjaju svoje snove. Čak i one koji nama roditeljima deluju nemoguće.

Iskreno se nadam da će nas deca svojim snovima pobediti. 

I da ćemo, jednog dana, pored Nobelovih nagrada i Oskara, mnogo malih astronauta, sa punim srcem, ispratiti u svemir.

Srećno im bilo 😉 

Ponekad pronalazim sebe pitajući se da li sam dobra mama svojoj deci. To pitanje, uglavnom, postavljam u trenucima kada nisam na vrhuncu zadatka, tj. kada se ne osećam dobrom mamom. Onako, za kaznu. Da mi bude još teže.

Verujem da svi imamo takve dane.

To su dani kada nemam dovoljno vremena, strpljenja ni energije da se posvetim svojim mališanima na način koji smatram odgovarajućim.

Često su to i “oni dani” kada nisam sasvim svoja, pa ni njihova.

Ili su to dani kada slučajno pročitam random tekst o “ispravnom” roditeljstvu, pa se u njemu pronađem  kao “negativac”. Tada počinje samokritična analiza. Iako je često vrlo diskutabilno ima li istine  u pročitanom tektu, prepoznavanje nekih mojih postupaka u negativnom kontestu mi uvek teško pada, pogotovo kada je reč o majčinstvu. Tu sam najranjivija.

Zato postavljam sledeće pitanje.

Kada su to roditelji počeli da sumnjaju u sebe? Da li je to počelo ekspanzijom najrazličitijih sadržaja u medijima, internetu i literaturi namenjenoj da poduči roditelje roditeljstvu?

I ko su zapravo ti silni znalci koji nas uče kako da volimo svoju decu? Imaju li oni zasluženi kredibilitet za to? Ako imaju, svaka im čast, trebalo bi ih slediti. Ali, ako ga nemaju, neka nas ostave na miru. Dosta je bilo bespotrebnog osećanja krivice.

Jer, danas su roditelji konstantno pod stresom. Pogotovo mame.

Mame su svakodnevno pod pritiskom da budu savršene. U svemu. I uvek.

Mame nemaju pravo na grešku. One su neprestano pod lupom, pre svega sopstvene samokritičnosti, pa zatim i okoline.

Jer, u moru najrazličitijih i često oprečnih “dobronamernih” sadržaja, mame počinju da gube samopouzdanje.

A, nema te pisane reči koja će premašiti našu intuiciju i osećaj za naše dete. Mi ga  poznajemo i osećamo bolje od bilo koje knjige ili bloga.

Međutim, često ćemo više verovati tuđem mišljenju, nego svojim očima. To je upravo zato što nam manjka majčinskog samopouzdanja.

Uverene smo da svi znaju više od nas o roditeljstvu. A da li je to zaista tako? Da li oni poznaju našu decu? Da li su ih ikada videli, nasmejali, utešili, ili osetili na bilo koji način?

Jesu li sva deca zaista ukalupljena, tako da im je potreban isti princip roditeljstva?

I, da li smo i mi mame sve istog temperamenta, stava, i senzibiliteta, da bismo mogle potpuno jednako da reagujemo u sličnim situacijama?

Rekla bih da nismo. Svi se razlikujemo. I mi kao roditelji, a i naša deca međusobno.

Da postoji samo jedan ispravan način roditeljstva, onda bismo, pretpostavljam, pored bebe, u porodilištima dobijali i “uputstvo za upotrebu”.

Zato, najpre slušajmo sebe, verujmo sebi, i osluškujmo svoju decu.

I nećemo pogrešiti. Bar ne toliko koliko bismo mogli da pogrešimo slepo prateći tuđe savete,  zanemarujući pritom ono što nam je pred očima. I u srcu.

Kako se postaje dobar roditelj? lanawrites.com
Kako se postaje dobar roditelj?

Jedno je sigurno. Najvrednije što možemo pokloniti svojim mališanima je naše vreme. Tako im dajemo sebe. Za decu vreme nije novac. Za njih, vreme je ljubav, sigurnost, osećaj da su voljeni, važni, potrebni, shvaćeni i prihvaćeni.

Naravno, ne treba potpuno pobeći od proverene stručne literature, koja nam može biti od pomoći kada je pred nama određeni problem ili situacija koju nismo u mogućnosti sami da razrešimo. Ali, dobro bi bilo ne uzimati baš sve zdravo za gotovo.

Ono u čemu se svi slažu je da smo na dobrom putu roditeljstva, ako deci pružimo ljubav, toplinu,  pažnju, nežnost i razumevanje.

A ko drugi može razumeti i voleti našu decu više od nas samih?

I to je to.

Vraćamo se na početak priče.

Da li sam dobra mama?

Možda nisam savršena, ali u jedno sam sigurna.

Znam da me moja deca nikada ne bi menjala za neku drugu, savršeniju mamu.

Ne bih ni ja njih dvoje menjala za neku drugu, savršeniju decu.

Oni su moji, i ja sam njihova. Nema većeg savršenstva od toga.

Meni lično su najbolji učitelji roditeljstva upravo moja deca. Obuka je počela još prvog dana, sa prvim dodirom i zagrljajem koji srce topi.

Oni mi pokazuju put i uče me roditeljstvu svakoga dana. Zbog njih se menjam i prilagođavam, upijam njihove potrebe i tako spoznajem kakva mama treba da budem.

Zato mame, slušajte sebe i svoju decu. I biće sve u redu. Neće biti savršeno, ali će biti najbolje moguće. I verujte samo proverenim izvorima. 

A druge ko pita.

 

Ako vas zanima malo više o roditeljskom licemerju, kliknite OVDE

 

 

 

 

5 jednostavnih načina za dodavanje začina vašem odnosu

Nekada sam i ja poznavala romantiku. I to odlično.

Poznavala sam one značajne poglede preko poluispijene čaše vina, skrivene u svetlosti sveća i odsjaju mesečine. Znala sam i za iznenadno letovanje u sred januara, otiske stopala u pesku, i večeri pod vedrim nebom uz sjaj zvezda. Znala sam i da dozvolim emocijama da me vode kroz zvuke gitare i pucketavi plamen iz kamina. Mnogo sam ja toga znala.

Nekada je romantika oslikavala sanjiva i nežna jutra, i šapatom ispunjene večeri.

Nekada, ali ne više.

Postali smo roditelji. I sve se promenilo. Baš sve. 

Sada je za mene romantika kada me, nakon uspavljivanja klinaca, sačeka spremljen sendvič i čaša hladnog piva.

Da li je to moralo biti tako? Ne znam ni sama. Ono što znam, je da mi ni ne smeta mnogo ova tranzicija. Zapravo, smatram to srećom. To što imam koga da uspavljujem, i to što ima ko da me iznenadi sa sendvičem. Sve je to sreća.

Ali, zapitam se ponekad, može li se, i na koji način, ponovo zapaliti onaj stari plamen?

Ima li nade za “one stvari” nakon održavanja trudnoće, porođaja, dojenja, i svega što ide u paketu uz bebu? 

Moj odgovor je da nade ima, i da se sve može postići, a evo i kako:

1. Dovoljno odmora i sna

 

Iako ovo zvuči potpuno nemoguće kada je novorođenče u pitanju, da bi uopšte bilo energije i interesovanja za “one stvari”, važno je biti dovoljno odmoran. Jer, koliko god da vam je potrebna akcija, san vam je sigurno potrebniji. I tu se priča završava. 

To je ono, kada se nakon napornog dana vaši pogledi susretnu, i u tom trenutku sa olakšanjem shvatate da i vaš partner želi da eskivira ekstazu. Ne zato što vas više ne želi, ni zato što vi ne želite njega. Već zato što nemate snage i energije ni za šta. Nijedno od vas dvoje.

Problem može nastati ukoliko partneri nisu podjednako obremenjeni. U tom slučaju, može doći do nedostatka podrške i razumevanja, kada je reč o tuđim potrebama i prioritetima.

Obično onaj koji je preko noći budan i angažovan, a zatim tokom dana takođe budan i angažovan, na kraju dana, misli samo na krevet, ali ne u prenesenom značenju.

Ukoliko je druga strana, igrom slučaja, nesrazmerno odmorna i zainteresovana za krevet, u ovom slučaju kao metaforu, stvara se uslov za potencijalne probleme. 

Zato je potrebno ravnomerno podeliti obaveze, kako bi svi bili jednako umorni, odnosno odmorni. To je, pre svega, način za izgradnju međusobnog razumevanja i podrške, kao i mogućnosti za “one stvari”.

2. Dobar osećaj u svojoj koži

 

Zahvaljujući transformacijama koje se događaju u trudnoći, tokom porođaja, i tokom dojenja, naše telo gubi svoj pređašnji oblik, i dobija novo lice. To obično nije naše najbolje lice, i često njime nismo zadovoljne.

Uz to dolazi i realnost koja nam poručuje da se ono staro telo verovatno nikada više neće vratiti. I ne mora.

Ovo novo telo, koliko god nesavršeno bilo, nosi na sebi znake materinstva. A ono je mnogo dragocenije od pređašnje forme. 

Ali, svakako je potrebno dobro se osećati u svojoj koži i biti zadovoljan novim odrazom u ogledalu, jer ta vrsta samopouzdanja definitivno utiče na “one stvari”.

Kada se žena ne oseća privlačnom i lepom u svom telu, verovatno će svesno ili nesvesno izbegavati da ga pokazuje, naročito svom partneru, u strahu da mu ne postane odbojna, kao  što je samoj sebi.

Ovde je lek otvoren dijalog sa partnerom. Iznenađujuće je koliko se muškarcima često dopadaju novonastale obline. Oni nas vide drugim očima. Očima koje obično ne vide ono što mi vidimo.

Naravno, tu je i sve ono što inače pomaže kod nadogradnje samopouzdanja: fizička aktivnost; uravnotežena ishrana; rekreacija; masaža ili različiti kozmetički tretmani. Vredi pokušati.

3. Beg od svakodnevice

Ima li nade za "one stvari" nakon bebe? lanawrites.com
Ima li nade za “one stvari” nakon bebe?

Sve što treba uraditi je pobeći. Bukvalno otići negde na dan, dva, na produženi vikend, ili bar produženo veče. Potpuno sami, samo vas dvoje.

Štos je u tome da se prisetite komunikacije koja isključuje pelene, bljuckanje, dojenje i flašice. Potrebno je i te teme ostaviti nekome na čuvanje, zajedno sa detetom. Nemojte ih poneti sa sobom. Nikako.

Pokušajte da posmatrate jedno drugo nezavisno od roditeljske uloge. Poimanje partnera samo kao “oca” ili “majke” nije poželjno.

Jer uloga roditelja definitivno nikoga ne navodi na blud. Realno, ni najmanje. 🙂

Jesam li u pravu?

Važno je da vas dvoje ponovo budete vas dvoje, ali oni stari, bez bebe. Bar tokom svog bega.

Tako ćete pronaći vaš, pomalo zapostavljeni smisao za humor, zajedno sa zarđalim smislom za flert i zavođenje partnera.

Uz prijatan obrok, opuštenu komunikaciju neopterećenu roditeljstvom, i malo pozitivne atmosfere, eto vama onih starih varnica.

Nije ih tako teško pronaći. Teže je pronaći vreme za taj romantični beg od roditeljske realnosti, ali vredi se potruditi.

Barem ćete stvoriti neke samo vaše trenutke za pamćenje, zbog kojih ćete imati o čemu da maštate, do sledećeg bega. Nije loše.

4. Inovativnost i maštovitost

 

Kada dođe beba, teško je realizovati romantične večeri na stari način.

Zato nije loše večeri pretvoriti u neko drugo doba dana koje vam se čini pogodnijim.

Vaše veče može postati vaše jutro, onih retkih dana kada se probudite pre bebe. Može postati i vaše popodne, ukoliko vaši klinci praktikuju popodnevnu dremku. 

Koje god vam doba dana, i koji god vam kutak doma izgleda primamljivo i ostvarivo, treba ga iskoristiti, jer prilika je sve manje, a prepreka je sve više kako deca rastu.

Takođe, stare navike bi trebalo prilagoditi novim životnim okolnostima, i stvoriti nove navike, da ne kažem rituale.

Ne može se živeti od stare slave. A roditeljski životni stil se sasvim razlikuje od prethodnog koji ste imali. Zato, isto kao što ste sve segmente svog života promenili u odnosu na svoju novu ulogu, dobra je ideja to učiniti i kad su u pitanju “one stvari”. 

5.  Vreme za sebe = Vreme za vas

 

Znate i sami koliko pozitivno na vas utiče vreme koje poklonite sebi, svom hobiju, ili bilo čemu što volite. Postanete nekako ispunjeniji, opušteniji, osveženiji, srećniji, pa i orniji za stvaranje onih novih samo vaših uspomena, o kojima sam malo pre govorila. To važi i za vašeg partnera.

Takođe, samostalno vreme za sebe se može transformisati i u zajedničko vreme za vas.

Pronađite novi zajednički hobi bez bebe. Bilo da je to redovan odlazak u bioskop, pozorište, na koncert, samo vaše filmsko veče kod kuće, odlazak u restoran, druženje sa prijateljima, kurs plesa, kuvanja, ili nešto sasvim deseto.

Poenta je u tome da vas dvoje stvorite neku novu zajedničku rutinu bez bebe, koja će pored roditeljske uloge, doneti novinu i osveženje u vaš odnos. 

Takva aktivnost će vam pomoći da osetite dodatnu bliskost i međusobnu povezanost. U to sam sigurna.

Ima li nade za "one stvari" nakon bebe? lanawrites.com
Ima li nade za “one stvari” nakon bebe?

Zaključak

Kada dođe beba, nije lako ostati onaj isti stari par. Obično nove uloge roditelja postanu primarne u vašem odnosu.

Zato postanite novi par, koji će se voleti na novi način. 

Još potpuniji i snažniji. 

Baš zato što niste više sami. 

Baš zato što vas spaja najveća ljubav koja se može osetiti – ljubav prema vašem detetu. 

I baš zato što ste porodica. 

Naročito zbog toga. 

Srećno 😉

A kako “izbaciti” decu iz bračnog kreveta, pročitajte OVDE

Da li je očevima zaista tako lako kao što obično mislimo da jeste?

 

Nakon cepanja majica, fešte, slavlja, i par čašica ili flašica više, prava zabava za novopečene očeve počinje onda kada se mama i beba vrate iz porodilišta, u mir svog porodičnog doma.

Zapravo, tada reč mir, u okviru ove sintagme, prestaje da postoji.

Na duže vreme.

A na njeno mesto dolazi reč haos. 

Kao i uloga mame, i tatina nova titula ima svoje breme, pa im podjednako teško pada ova tranzicija. Kada dođe beba, nisu sve samo cvetići i leptirići, ni mamama, a ni tatama.

Samo malo pažljivije pogledajte mlade roditelje koje poznajete, ili se prisetite svojih prvih roditeljskih koraka. Nakon početne euforije koju donosi rađanje deteta, uvek sledi period privikavanja, koji nekima lakše, nekima teže, a nekima baš teško pada.

Mlade tate su, na neki način, nepravedno pogrešno etiketirane nakon rođenja deteta, budući da vlada sveprisutno mišljenje da je njima lako, i da je sav teret svaljen na mame.

Ne želim mladim mamama da ukradem slavu, koja im sa pravom pripada. Nije mi cilj ni da preusmerim svu pažnju na očeve.

Samo pokušavam da napravim mali balans između mama i tata, jer roditeljstvo nije rivalitet, niti takmičenje u tome kome je lakše, odnosno teže. A ume da se pretvori u to, najčešće na samom početku, pod uticajem stresa koji donose nove obaveze i promena životnog stila.

 

Kakve su to postporođajne muke koje novopečeni tata može doživeti? 

Postporođajne muke mladih očeva - Photo by Shutterstock-Master1305 lanawrites.com
Postporođajne muke mladih očeva – Photo by Shutterstock-Master1305

Naravno, mame su te koje su prve na udaru i u hormonalnom, psiho-fizičkom, emotivnom i mentalnom smislu. Ali, i tatama se, takođe, ceo svet okreće naglavačke.

Prvenstveno jer, i oni sami imaju svoje nesigurnosti, strahove, strepnje i nepoznanice vezane za očinstvo.

A kao šlag na tortu dolazi i bujica svega onoga što opterećuje mlade mame, pa se to, direktno ili indirektno prenosi i na mlade tate.

Budimo realni. Novopečeni tata bi trebalo da postane neka vrsta superheroja sa čeličnim živcima kako bi mogao sve mamine hormonalne promene, bez muke, da izdrži. Najbolje bi za mladog tatu bilo da ovlada neverovatnim super-moćima. Pa da, uz njihovu pomoć, po potrebi postane nevidljiv ili nem, gluv ili ekstremno pažljiv i slatkorečiv, u isto vreme spreman da se pravi da ne postoji, ili još bolje, da ne diše, uopšte. 

Njihova draga u toku svog svežeg porodiljskog staža najmanje liči na osobu koju su onomad zavoleli. Ona sama sa sobom bije mnoge bitke, i najpametnije je pustiti je da uvek bude u pravu. Jer ponekad, i jedno najbezazlenije pitanje, tipa: “Kako si?”, može dovesti do enormne svađe i pretnje razlazom.

Previše je stvari kojima su mlade mame opterećene. A upravo mladi tata, iz prve ruke, dobija “crème de la crème” najsirovijih i najdramatičnijih emocija koje lančanom reakcijom i, uglavnom “ničim izazvane”, eksplodiraju unutar mladih porodilja. A ti tata, moraš to stoički da podneseš, nema ti druge. Dakle, spasavaj se ko može!

A uz to, često se osećaju i suvišnim, budući da njihova partnerka svu svoju ljubav, pažnju i energiju odjednom usmerava na malo biće koje su zajedno stvorili. I kao posledica toga, on se, i pored svih pozitivnih emocija, oseća izolovano, zapostavljeno, pa čak i odbačeno. On dobija restlove njenih osmeha i nežnosti.

Jer, mama i beba su, naročito u početku, svet za sebe.

To je posebna veza, koju očevi ne mogu da imaju. Mogu, ali ne na tom nivou kao mame. I oni su toga svesni.

Zato im je potrebno da budu uključeni, i prepoznati kao deo tima. Kao neko ko je bitan.

Nekako su od glavnog glumca spali su na sporednu rolu, i to ih pogađa.

A sa druge strane, postoji i strah od glavne uloge. Strah od nepoznatog, od roditeljstva, od svega što može krenuti nizvodno.

I tate imaju svoje unutrašnje demone, koji ih progone.

Pored svega toga, i očeve muči nedostatak sna, konstantan umor i iscrpljenost. Kao i deficit samopouzdanja, ponekad i opšta nervoza.

A mlade mame će tendenciozno komentarisati da je tatama lako, jer se njima nije telo promenilo, nisu se porađali, nisu dojili, niti pate od anksioznosti ili postporođajne depresije.

Pogledajte malo bolje, možda je i on u postporođajnoj depresiji.

Zašto ne bi bio, kada ima sve preduslove za nju:

  • Život kakav je poznavao se promenio iz korena, reklo bi se, preko noći;

  • Njegova partnerka je okrenuta bebi, i on se oseća kao nesrećnik koji je izvisio u zagrljaju za tango, tj. kao tehnološki višak;

  • Ne spava i iscrpljen je, i fizički i psihički;

  • Radno vreme mu postaje najveća zabava koju ima;

  • Kod kuće ga čeka preumorna, iscrpljena, i obremenjena ljubav koju jedva prepoznaje pod dejstvom svih tih hormona.

Nije mu lako.

Možda mu se telo nije promenilo, ali on poštuje i potajno se divi svojoj partnerki i svemu što je njeno telo učinilo kako bi im donelo na svet njihovog anđela.

On se nije porađao, ali je, bilo da je prisustvovao porođaju ili ne, podjednako strepeo i za svoju partnerku i za svoje dete. Nije lako podneti takav osećaj nemoći. Biti svestan da u datom trenutku, vaše dete dolazi na svet, a da ništa nije u vašim rukama.

Ne može se reći da to nije stresno, zar ne?

Bije i on svoje bitke, i sa mamama, ali i sa samim sobom.

Postporođajne muke mladih očeva - Photo by Shutterstock-Master1305 lanawrites.com
Postporođajne muke mladih očeva – Photo by Shutterstock-Master1305

I zato, kada sledeći put sretnete mladog tatu, zastanite, pogledajte ga malo pažljivije.

Ispod njegovog osmeha primetićete neispavanost, rasejanost, i brigu. Veliku brigu. Za svoju bebu, za svoju partnerku, za njihovu budućnost, za njihovo zdravlje, za njihov život, za sve njihovo. 

I razumite ga, nije mu lako. Kako bi mu i bilo, kada ni on više ne prepoznaje svoj život. Nadam se samo, da mu je ova nova verzija srcu draža od prethodne.

I da je ne bi menjao. Ni za šta na svetu. Nikada.

Proćiće i njegove muke. Proćiće sigurno, isto kao i njene.

A ono što ostaje, važnije je od svega na ovom svetu.

Ostaje porodica.

Večita baza, i večiti mir.

Čak i ako u početku ne beše tako.

U početku beše haos.

I zato, drž’te se zajedno mame i tate, i iz haosa će nastati mir…

…vremenom. 😉

 

Kako preživeti dečje razvojne faze, pročitajte OVDE

A kako “izbaciti” decu iz bračnog kreveta, saznajte OVDE

Iliti

Da li je topao obrok za MAME utopija?

 

Rano je posle podne, negde oko 14 časova, da budem preciznija.

Sami smo, deca i ja.

Imali smo živopisno pre podne, baš. Nema tog tobogana u kraju na koji nismo svratili, krećući se od parkića do parkića, kako drugačije, nego trčećim korakom. Jer, oni su na trotinetu, a ti mama, juri za njima. Nema ti druge. Ko ti je kriv kad nemaš trotinet!

U međuvremenu sam počela da osećam glad, ali to me nije omelo da po povratku kući svratimo još i na pijacu. Tamo sam se natovarila sa najšarenijom mogućom kombinacijom raznoraznog voća, povrća i ostalih potrepština. E sad tegli mama, kad si htela pešaka da ideš do pijace, u društvu dece na trotinetima. Gledano iz ugla fitnes instruktora, reklo bi se da je to savršeni kardio. A meni srce u petama.

Uh dobro je, evo slobodne klupice, taman za kratku pauzu.

“Deco, jeste li za sladoled?”, pitam ja kao bez predumišljaja.

“Daaa!”, povikaše oni oduševljeno.

Plan je uspeo, kupila sam sebi mali predah. A i dobro dođe sladoled, da se preseče glad. Dva u jedan, dobro obavljeno mama!

Zatim, nastavljamo put do kuće. Mislim da mi nikad duži nije bio.

Evo nas, najzad smo stigli.

I pre nego što sam zbacila sa sebe sav teret koji mi krivi kičmu, govorim im po automatizmu: “Ajde deco, pranje ruku!”, otključavajući ulazna vrata.

I dok anđeli gledaju crtaće, svađajući se oko toga ko ima prvenstvo nad daljinskim upravljačem, ja već uveliko ljuštim, seckam i krčkam, kako bih što pre napravila ručak.

Jer, sad sam već gladna kao vuk.

Užurbano privodim ručak kraju. Započinjem sa postavljanjem stola, pritom se trudeći da ništa ne zaboravim, kako bih što pre uslišila molitvu svoga stomaka.

Ali avaj, izgleda da će morati još malo da sačeka. Jer, oni se nude da mi pomognu.

Crtać se završio u pravom trenutku. A oni se ne mogu sami dogovoriti šta će se sledeće gledati, i zato je najbolje rešenje zamajavanje mame. Kao i obično. Savršen tajming, nema šta!

A kada oni pomažu, potrebno mi je duplo više vremena da završim započeto. Tada moram da uradim sve što bih i inače, usput ispravljajući ono što su oni zabrljali.

Ali, mora tako.

Svesno ih puštam da budu vredni, pa makar to bilo i na moju štetu. Ne želim da ubijem njihovu želju da budu korisni, sada, kada je u začetku. Bila bi greota da im ne dozvolim da mi se mešaju u kućne poslove, samo zato što je meni tako lakše.

Jednoga dana, nadam se, prećiće im u naviku da pomažu i budu vredni, samo na malo konkretniji i uspešniji način. A do tada, moj će stomak i dalje kukati i zavijati, dok sa poda brišem prosut kečap i ostatke mladih krompirića.

Nema veze, neka krče creva, samo da su oni meni nasmejani.

I najzad, sve je spremno. Oni su na svojim mestima. Sedam i ja. Konačno uzimam kašiku u ruku i prinosim je ustima.

Mama!”, zove me on.

“Molim?”, odgovaram ja.

“Gde je pavlakica?”, pita.

“Ah, da, vidi stvarno, zaboravili smo pavlakicu.”, uviđam, i ustajem, donosim je i sipam kašiku pavlake u njihovu čorbu.

Ponovo prinosim kašiku ustima, kada začujem novo:

Mama!”

“Molim?”

“A gde je moja kašika? Ova mi je velika.”, konstatuje ona.

“Vidi stvarno, mama je malo pobrkala lončiće.”, izgovaram, dok ponovo ustajem i donosim joj odgovarajuću kašiku.

Sedam ponovo za sto, međutim, ovoga puta ne uspevam ni da uzmem kašiku u ruku, a već se čuje novo:

Mama!”

“Molim?”

“Čorba je vruća, ‘ajde mi ohladi.”

Eto, nema mi druge, nego da duvam u čorbu i da je mešam, ne bih li je što pre ohladila. Kada je temperatura čorbe dostigla željeni podeljak na Celzijusovoj skali, ponovo uzimam kašiku u ruku.

Ovoga puta uspevam da osetim ukus čorbice, taman toliko da zagolica maštu mojim pljuvačnim žlezdama.

“Dobra je!”, kažem više za sebe, a gotovo u istom momentu čujem novo:

Mama!”

“Molim?”

“Meni se kaki.”, kaže ona.

“Dobro, hajdemo do toaleta.”

I nakon što je obavljeno sve što je trebalo obaviti, najzad sedam ponovo za sto i iznova započinjem svoj ručak.

Čorba je sada već potpuno hladna, ali ni to mi ne smeta, ako ću je pojesti u cugu.

A verovatno neću, nema te magije.

Zašto je kaša MAME medveda bila HLADNA? lanawrites.com
Zašto je kaša MAME medveda bila HLADNA?

Zašto je kaša MAME medveda bila HLADNA?

Zato što su mamama njihove sopstvene potrebe obično na poslednjem mestu, kada ih porede sa potrebama svoje dece. Jer im je u prirodi da se prvo postaraju za svoje mališane, a tek zatim da misle na sebe. A deca su lukava, i znaju da će se mama uvek potruditi da im ugodi.

Zato što su mame, a mame jedu hladnu kašu. I nema druge.

Možda i ne, ako odluče da je ponovo podgreju, ali ja toliki entuzijasta nisam. Jeste, volim sebi da udovoljim, ali na podgrevanje hrane za sopstvene potrebe gledam kao na Sizifov posao. Jer, zahvaljujući Marfijevom zakonu koji je prisutan u životu svake mame, pre će se dogoditi još trista čuda, nego što ću ja pojesti toplo jelo, ma koliko ga puta podgrevala.

Ali postoji rešenje i za to! Upravo mi je nešto palo na pamet.

Znate li kada ću pojesti “toplu kašu”?

Kada budem išla na ručak kod svoje mame!

“Deco, hoćemo li sutra kod bake na ručak?”, pitam ja, kao usput.

“Daaaa!”, rekoše oni oduševljeno.

Kao što rekoh, mame će uvek staviti potrebe svoje dece ispred svojih ličnih.

A deca su lukava…

Bez obzira na uzrast. 🙂

Ima, dakle, nade i za mame, dok imaju bake…”, pomislih u sebi, zadovoljno se smešeći, dok sam srkala onu hladnu čorbu.

 
A kako preživeti porodični odlazak u restoran, i od istog napraviti uživanciju, pročitajte OVDE

 

Leškarila sam tako sa svojim velikim devetomesečnim stomakom ispred televizora, grickajući hladnu lubenicu koja se neposlušno slivala niz moj vrat, flekajući pritom gornji deo moje ne baš zavidne kućne odevne kombinacije. Bila je to jedna od retkih stvari u koje sam mogla da uđem u poodmakloj trudnoći, mada ni malo nisam marila za to.

Zapravo, nisam marila ni za šta.

Više sam se koncentrisala na poput meda slatku lubenicu, nego na sadržaj koji sam tobože pratila. Na televiziji je bila jedna od onih serija koje sam nekada imala vremena da gledam, a sada se iz petnih žila trudim da se prisetim imena glavnih aktera i njihovih protagonista, doduše bezuspešno. 

U jednom tako ležernom trudničkom izdanju, počeh da, po milioniti put, zamišljam svoju bebu koja mi se razigrano prevrtala u stomaku.

Kakva li će biti?

Na koga će ličiti?

Šta li će voleti?

Kakva li ću mama biti?

Zadovoljno sam se smešila, maštajući o mogućim odgovorima na zadata pitanja, o našem odnosu, o ljubavi koju već osećam. Bezbrižno sam sanjarila o svom predstojećem majčinstvu, toplom i mekom, punom razumevanja i vedrine, u potpunosti operisanom od vike, manjka strpljenja, umora i zasićenja. Meni to da se dogodi? Ma nema šanse!

A onda sam postala mama.

Snovi su se ostvarili i postali java. A kada snovi postanu realnost, savršenstvo prosto ispari.

Istina je da, u realnom svetu ništa nije tako savršeno, kao što izgleda u svetu snova.

Buduće mame ne znaju kako izgleda realnost, dok bezbrižno uživaju sanjivo tepajući svojim lepim oblim stomačićima. Nema te knjige, saveta, članka, niti bloga koji vas može u potpunosti pripremiti za ono što dolazi.

I tako, postadoh i ja jedna realna, obična, normalna mama, sa svojim dobrim i lošim danima. Sa manama i strahovima. Dilemama i povremenim nervnih slomovima. Srećom, bez dugoročnih posledica.

I tako su se teorija i praksa, po ko zna koji put, sasvim razišle.

Da ne bude zabune, imam ja i dobrih, tj. odličnih dana, ali daleko od toga da sam potpuno savršena mama kakva sam sanjala da ću biti. Mada, i dalje težim tom savršenstvu.

10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo lanawrites.com
10 stvari koje mame ne znaju – dok ih ne strefi majčinstvo

Zato, krenimo redom.

U nastavku sledi 10 stvari koje mame ne znaju, dok ih ne strefi majčinstvo.

A to su:

1. San bez prekida.

Jeste, znamo svi da se male bebe bude tokom noći, i to nije nikakva novost. Ali mame ne znaju da će to potrajati mnogo duže nego što su se nadale.

Mene je, na samom početku, mučilo čuveno pitanje: “Da li diše?”, praćeno neopisivim osećanjem olakšanja kada bih shvatila da je sve pod kontrolom. Jer i ja sam bila prestravljena mogućnošću da se dogodi ono najstašnije, noćna mora svake mame, o kojoj često čitamo u trudnoći.

Mame ne znaju da će, čak i kada njihove bebe budu uveliko spavale, one često osluškivati svaki njihov dah, kašalj, meškoljenje, i da će zauvek spavati sa jednim otvorenim okom i načuljenim uhom, koje spremno čeka da skoči u akciju kada zatreba.

Mame imaju super izoštrena čula, i čuju i vide sve, pogotovo ono što ne treba.

2. Slobodno vreme.

Mame prosto ne znaju šta znači slobodno vreme.

Za njih je to, uglavnom nedostižni samostalni odlazak u toalet, tuširanje ili praktična i relaksirajuća šetnja do obližnjeg kontejnera, pijace ili prodavnice.

Meni je taj “slatki beg od kuće” služio kao svakodnevni “ventil”, i koliko god smešno zvučalo, bilo je to moje glavno utočište koje mi je pružalo desetak minuta preko potrebne nirvane, tokom napornog dana. Malo bih se resetovala, i vratila orna da nastavim gde sam stala, osvežena, i sa više energije.

Ne dam ja moj “Maksi” ni za živu glavu. 🙂

3. Mir i tišina. 

Ove dve reči su skroz nestale onoga dana kada sam postala mama.

Počev od bebećeg plača, preko gukanja, pa do malih pričalica, svađalica, i drekavaca. Svega ima, samo tišine jok. To je jedna zaboravljena dimenzija koje se rado i sa setom sećam.

Jer uveče kada deca spavaju, mir me pomalo guši. Šta ću kad sam navučena na galamu. Više ni ne znam za drugo.

A i to drugo mi ne prija, jer čim se deca preko dana umire, znam da nešto nije u redu. Zato više  ni ne volim tišinu tokom dana. Sluti na nevolju.

4. Bezbrižnost.

Po prirodi nisam paničar. Ali, kada su moji klinci u pitanju, bezbrižnost nestaje kao pepeljugina kočija u ponoć.

Neprestano sam u nekom gardu. Kao neki komandos. Uvek spemna za napad. Posmatram i osmatram potencijalne opasnosti. Vagam i razmišljam o bezbednosti, o mogućim scenarijima, i načinu da ih izbegnem ili prevaziđem.

Bezbrižnost je nestala, a večna majčinska briga je zauzela upražnjeno mesto.

I tu povratka nema.

5. Normalna komunikacija.

Ne znam za druge, ali meni je, pogotovo na samom početku materinstva, bilo gotovo nemoguće da učestvujem u komunikaciji u kojoj teme nisu bile bebe ili deca, moja ili bilo čija, bitno je bilo samo da su klinci.

Nije bilo te magije koja bi mi pomogla da se usredsredim na neki normalan “razgovor odraslih” koji izostavlja priču o dojenju, pelenama ili bljuckanju.

Vreme prolazi, deca rastu, sve se lakše adaptiram na druge teme, ali i dalje su mi klinci na prvom mestu, kada je u pitanju najfrekventnija tema o kojoj govorim, pa čak i na blogu.

Pa nije ni čudo. Oni su moj život, moja preokupacija i glavna tema, uvek.

6. Podela odgovornosti i obaveza.

Da, mame su u tom fazonu da sve mogu, moraju i znaju same. Retko kada se odlučuju da traže pomoć, ili da se obrate nekome da ih odmeni. Jer, niko drugi ne zna da se izbori sa obavezama kao one. Samo one znaju pravi način, i niko ih ne može odmeniti, niti zameniti.

Mada bi ponekad trebalo pustiti i druge da se angažuju, i otvoreno tražiti pomoć. Niste manje sposobne i posvećene mame, ako s vremena na vreme, tražite ili angažujete pomoć.

Bake, tetke i ostala rodbina će sigurno sa zadovoljstvom prihvatiti da vas odmene, a nije loša ideja ni stručna pomoć u vidu dadilje.

Neverovatno je koliko malo slobodnog vremena za opuštanje, relaksaciju, knjigu, film, fitnes, kafu sa prijateljicom, ili šetnja pored reke, može učiniti da se osećate energičnije, i bolje u svojoj koži.

A vaša beba to neće ni primetiti. Verovatno će i uživati u društvu osobe koja je odmornija, i koja će im možda i dati neki slatkiš više, pogotovo ako su u pitanju bake i deke. Znam to iz ličnog iskustva.

7. Da materinski instinkt ume i da zakasni.

Ovo je, čini mi se, pomalo i tabu tema o kojoj se retko govori.

Tema zbog koje društvo može i da osudi mladu mamu koja se ne oseća mamom istog momenta kada ugleda svoju bebu.

Mnogo smo navikli na idilične scene porođaja iz holivudske produkcije i očekujemo istu  bajkovitu konekciju sa bebom, već u prvom momentu kada ugledamo svoje čedo. Većina mama je zaista i oseti, ali nije ništa pogrešno ni kada taj osećaj malo zakasni.

Tome mogu doprineti različiti faktori, kao što su naporan i težak porođaj, zdravstvene komplikacije, stres, umor i anksioznost. Sve je to normalno, i sve dođe na svoje, pre ili kasnije.

8. Ne znaju da nisu jedine.

Mi mame se redovno poredimo sa drugim mamama, i to naravno u stvarima koje su nam slaba tačka.

A kada tek postanete mama, sve vam je slaba tačka. Nema te tačke koja je jaka i za koju možete da se uhvatite. Snaga se stiče vremenom, iskustvom, postepenim prevazilaženjem svakodnevnih prepreka i ispunjavanjem zadataka.

Mi mame uvek mislimo da je drugim mamama lakše, da se bolje snalaze, da ne prolaze kroz iste stvari i probleme kao i mi. Istina je da je to jedna velika zabluda.

Sve mame čeka ista priča. Sve mi idemo istim putem. I sve imamo isti cilj, a to je zdravo i srećno dete.

9. Ne znaju da se opuste.

Tako je, ne znaju. Mame su u grču. Pored svih obaveza oko bebe, veša, sudova, obroka, domaćinstva, nabavke, dojenja i manjka sna, mame se osećaju krivima ako usred nereda i krša koji ih okružuje, dozvole sebi da, dok dete dremka, malo prilegnu, uz neku knjigu ili samo listajući instagram i pinterest na telefonu.

Mame će rađe da peglaju ili ribaju podove, dok dete spava.

Moram priznati, da ja nemam taj problem. Kod mene će pre biti haos u kući, nego što ću da spadnem s nogu. Imam i ja dušu. Molim lepo.

10. Mame ne znaju koliko su posebne i važne.

Tako je, sve mame su povlašćene. Imaju najvredniju titulu koja je ikada postojala. Iako ta titula, ponekad može više ličiti na teret, zapravo je titula. 

Zvuči kao kliše, ali zaista je tako: ljubav koju mame pružaju i dobijaju za uzvrat, je najčistija, najiskrenija, najveća, najsvetija, najnežnija, apsolutno bezuslovna i bezgranična.

Ona je pokretač svim mamama. Mame rade na ljubav. Mame, iako su premorene, pune strahova, samoosuđivanja, obremenjene obavezama i pretrpane predrasudama od strane okoline, uspevaju da prevaziđu sve samo zahvaljujući majčinskoj ljubavi. I to je tako, i nikako drugačije. 

10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo lanawrites.com
10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo

Jer, mame rade na ljubav. 

I nikako drugačije.

 

A ukoliko vas “izluđuju” dečje razvojne faze, kliknite OVDE

Poštedite sebe večitog pitanja u zadnji čas:

“Šta ćemo za ručak?”

Da budem iskrena, nisam ja baš najorganizovanija osoba na svetu.

Imam lošu naviku da odlažem obaveze do poslednjeg trenutka, i da ih onda u jednom danu sve pozavršavam. Sigurno bi mi bilo jednostavnije da svakoga dana odradim po nešto.

Ali ne, to prosto nisam ja.

Čvrsto se držim one Skarletine ”O tome ću misliti sutra” filozofije. I svesna sam te svoje mane.

 O ne, opet! Ooops I did it again!

I tako stižemo na temu i večito pitanje: “ Šta ćemo za ručak?”.

Pa zar je već vreme ručku?

O ne, šta da smislim?

Nemam vremena da odmrznem onu buraniju iz zamrzivača, niti da odem u kupovinu. Šta imam u frižideru? Nećemo valjda opet makarone sa sirom?

Deca se već raduju: “ Makaroni, jupiiii!”

Sigurno misle da sam najbolja mama na svetu, ali se ja u ovom trenutku i ne osećam tako.

Zato krećem u akciju. Nešto se mora promeniti, odmah!

Kako isplanirati nedeljni jelovnik
Kako isplanirati nedeljni jelovnik

 Sastavljanje liste obroka

I dok uzimam papir i olovku, pokušavam da se setim svih jela koja znamo da spremamo.

I krećem. Sastavljam listu svega što volimo da jedemo.

Opa, gle čuda, ima tu mnogo više izbora od makarona sa sirom.

Deca su sada vidno razočarana, ali se ja zato osećam kao da sam na vrhuncu svog zadatka.

Zatim kontrolišem sve namirnice u špajzu kojima raspolažem, i pravim svojevrsni popis. Čisto da mi se ne bi ponovo desilo da kupim ono što imam, a zaboravim ono što nemam. Redovno mi se to dešava kad kupujem po automatizmu bez spiska za kupovinu. Pogotovo kad idem gladna u prodavnicu. To je tek priča za sebe.

Sada sam već počela da sastavljam plan jelovnika za celu nedelju.

I dok na glas ponavljam reči koje zapisujem: “Ponedeljak… pilav, Utorak…djuveč,…”- deca počinju da se zelene od muke, a ja sam prosto ponosna sama na sebe.

 Sastavljanje spiska za kupovinu

Sada kada je plan jelovnika spreman, počinjem da pravim novi spisak, ovoga puta to je onaj za kupovinu.

Sada kad znam šta ću spremati cele nedelje, mogu da znam i šta treba nabaviti od namirnica. Takodje znam i koje namirnice već imam, tako da neće doći do dupliranja onih koje neću koristiti. Bravo za mene!

Moj dragi prosto ne može da veruje svojim očima dok mu iznosim svoj plan. Gleda me pun nežnosti i odobravanja. Dakle, sigurno ima nešto u izreci: “Ljubav na usta ulazi.”

Zadovoljno se smeškam i ponosno kačim svoje remek delo na frižider. I tu se ne zaustavljam. Nastavljam da razradjujem svoje ideje. Već sam za kompjuterom i sastavljam super slatku tabelu, koju ću odštampati i koristiti za sastavljanje nedeljnih planova obroka. Pa ja sam genije! Ne samo da je lepa, nego je i korisna!

Na žalost, nisam je imala juče, tako da svojim ukućanima polako serviram dobro poznate makarone sa sirom.

Ali, sada znam da ih neko vreme neću jesti ponovo, pa počinjem da uživam u njima.

Govorim deci: “Nisu loše ove vaše makarone.”

Oni se zadovoljno smejulje.

Kako isplanirati nedeljni jelovnik
Kako isplanirati nedeljni jelovnik

Evo kako ćete dobiti svoj primerak tabele

Ako ste slični meni, onda dobro znate da malo organizacije može samo da vam olakša svakodnevnicu. Zato vam i poklanjam svoju tabelu za nedeljni jelovnik. I to ne jednu, već 3 različite tabele, pa izaberite onu koja vam se najviše dopada, odštampajte je, i u nju zapišite svoj nedeljni jelovnik.

Da biste dobili tabele, upišite svoj email ovde:

Ukoliko ste organizovaniji od mene, što je vrlo verovatno, opet vam može poslužiti moja tabela, pa vam je sa zadovoljstvom poklanjam.

Dobićete je u “Inbox”, a za svaki slučaj proverite i “Promocije”, pa čak “Spam”, da budete sigurni da niste ostali bez svoje tabele za planiranje obroka.

Ostavite svoj email ovde :

Lep pozdrav svim vrednim damama.

Lana

A ako vam treba ideja za brzinske grickalice, kliknite OVDE

Pin It