Od svaštojeda do nećejeda linija je tanka
Nećejed: mali čovek koji samo iz sebi znanog razloga, odbija da jede određene hranljive namirnice, a pogotovo one koje su po poslednjoj modi postale neophodne u svakodnevnoj ishrani deteta.
Dete nećejed je posebna sorta. Jedna od onih koje iziskuju svo strpljenje ovog sveta, čelične živce i par desetina svakodnevnih motivacionih mantri i optimističkih afirmacija najboljih svetskih lajfkoučova, uz smirenost i samokontrolu samog Dalaj Lame. I sve to samo da bi se pregrmeo ručak.
A gde je večera?! I onda me pitaju zašto sam počela da sedim…
Iz uvoda se može zaključiti da nije lako biti roditelj nećejeda. Zaista nije.
Pogotovo kada se svim silama trudite da do toga ne dođe, pa ipak nekako dođe.
I ja sam se, kao svaki pošteni roditeljski štreber, pridržavala svih onih tabela i saveta za uvođenje čvrste hrane, izučavala preporučenu literaturu, pretraživala internet i isprobavala, a ponekad i izmišljala interesantne recepte, trudeći se da od svakog ručka napravim spektakularnu ikebanu dostojnu Luvra ili Ermitaža.
I u početku mi je išlo sjajno. Ustvari, toliko sjajno, da sam poverovala da sam na pravom putu. Veoma sam se ponosila svojim ješnim detetom koje nije znalo, niti želelo da odoli mojim kulinarskim čarolijama.
Ponosila sam se, naravno, i samom sobom, i svojim “super-majčinskim” moćima. A onda mi se sav taj ponos obio o glavu.
Jer, čim sam poverovala da sam na sigurnom, niotkuda se pojavio nećejed.
Kako, zašto? Pojma nemam.
Dete koje je važilo za svaštojeda, odjednom je u trećoj godini kategorički počelo da odbija jednu po jednu namirnicu, sve dok se njegov jelovnik nije srozao na šaku jada.
Sa pojavom nećejeda, pojavio se i nametnuti osećaj krivice. Nisam ga ja samoj sebi nametala, već su to činili skoro svi “prepametnjakovići” oko mene.
“Majka, kako to neće da jede meso? Pa od čega će da ti izrastu mišići? I kako to ne voli avokado? A jel jede batat? Neće ni mahunarke? Pa šta on uopšte jede?”
“Jede moje živce, baš kao i vi u ovom trenutku! Eto šta!”, mislila bih u sebi, dok bih uglavnom bezuspešno pokušavala da utešim dete koje je plakalo malo zbog mesa, malo zbog mišića koji mu neće porasti, a najviše zbog mahunarki koje su ga sasvim prestravile, jer zvuče kao naziv za neku vrstu tropske zmije.
Nije mu bilo lako, a nije ni meni. Dovijala bih se na razne načine samo da ga privolim da okusi nešto novo. Odnosno nešto staro što je nekada voleo, pa odlučio da više ne voli.
Nećejed i ručak: Hičkok za trpezarijskim stolom
I tako je ručak, umesto prijatnog porodičnog obroka, postao izuzetno mukotrpan proces za sve nas.
Prvo bih, iz petnih žila izvlačila ideju za obrok, sve dok se ne bih setila nečega što bi nećejedu moglo biti po volji.
Nakon što bi ideja prošla skoro pa nemogući tender, usledila bi priprema, a za njom i degustacija, od koje mi se posebno ledila krv u žilama. Jer ona je, po uzoru na Hičkokove filmove, predstavljala vrhunac jedne stravične scene pune neizvesnosti.
Znate li onaj trenutak u kome očekujete da će se dogoditi nešto strašno, pa ispadne još strašnije?
E tako bi moj nećejed, nakon iscrpljujućeg zagledanja, opipkavanja, mirisanja i razvrcavanja hrane po tanjiru, usporenim snimkom unosio zalogajčić, tj. mrvičicu hrane u usta. Onda bi beskrajno dugo žvakao i muljao je na sve načine, dok bismo se mi u publici preznojavali i zelenili od muke.
E tad bi nas dokrajčio Strašni sud. Zapravo, reč je o dve različite grimase.
Prva je toliko retka, da je ređe vidljiva i od same Halejeve komete. Ona liči na blagi, gotovo nevidljivi smešak, za kojim, u znak prihvatanja, sledi nemo dizanje palca na gore.
U tim izrazito dragocenim momentima osetila bih enormno olakšanje, slično onom nakon uspešno položenog ispita iz savremene arapske književnosti, koji sam, uzgred budi rečeno, spremala mesecima. (Ako Vas zanima kako da uskladite fakultet i majčinstvo, kliknite OVDE.)
A druga grimasa, proganjala me je kao nekakva noćna mora u nastavcima. Njegovo lice poprimilo bi izuzetno bolan izraz, označivši sav moj pređašnji trud uzaludnim, i obavezno je išao u kompletu sa suzama koje se slivaju u tanjir.
A ja bih se osećala kao da me je neko prebio. Baš jadno i krajnje bespomoćno.
Nekad bih uspela da ostanem mirna, a nekad bi i meni došlo da zaplačem. Češće ovo drugo, priznajem.
Nema šta sve nisam pokušavala: i da razgovaram, i da objašnjavam, i da pregovaram, da se ljutim, ubeđujem, molim, preklinjem, obećavam kule i radove, kao i da neželjeni ručak ponovo postavim za večeru. Ali, nije uspevalo.
Apsolutno ništa nije palilo. Jer dete nećejed je vrlo uporno i dosledno, da ne kažem tvrdoglavo (ljubi ga majka).
Čuda se dešavaju, čak i kad je u pitanju nećejed
Budući da krvna slika nećejeda nije pokazivala apsolutno nikakve nedostatke na polju zdravlja, odlučila sam da ga ostavim na miru, i pustila ga da bude svoj, verujući da njegov organizam može sam da proceni šta mu odgovara i u kojoj meri.
Tada sam prestala da pokušavam da ga menjam zarad sebe i drugih, već sam prihvatila i prigrlila mog savršenog nećejeda takvog kakav jeste.
Počela sam da verujem da će do promene jednom svakako doći, onda kada on bude spreman, odnosno kada više ne bude imao protiv čega da se bori. Jer, uvidela sam da njegov otpor prema hrani raste uporedo sa mojim insistiranjem. Pa je on, u skladu sa tim, postepeno spuštao svoj gard, kako sam ja prestajala da navaljujem.
I tada, kada sam digla ruke, i pomirila se sa sudbinom mame nećejeda, i kada su i svi ostali iz naše okoline učinili to isto, prihvativši nas kao “izgubljen slučaj” što se tiče hrane, desilo se pravo pravcato čudo.
Jednog dana, kada sam došla u vrtić, moje dete nećejed je ponosno uzviknulo:
“Mama, kaži dragička!”
“Dragička!”, rekoh, očekujući neki specijalni crtež ili recitaciju tek naučene pesmice.
“Pojeo sam ručak! I to dva tanjira! Imali smo paprikaš.”, reče ponosno nećejed.
Pogledah u njega, pa u vaspitačicu, i šokirano rekoh:
“Stvarno? Ma šta kažeš! Mora da je bio baš dobar.”
“Nije bio dobar, bio je odličan!”, reče on vrcavo.
Suvišno je reći da sam bila preponosna, i da sam se osećala kao da sam u nečemu pobedila, i dobila najbolju nagradu ikada.
Ustvari i jesam.
Ostavivši svoje dete na miru, i sama sam pronašla mir.
Pobedila sam prvenstveno samu sebe, a onda i ceo svet, ignorišući sve one besmilsene preporuke tipa “kljukanje na silu za njegovo dobro”.
Odlučila sam da umesto toga poslušam potrebe i želje svoga deteta, kako bih mu pokazala da ga ništa manje neću voleti i vrednovati čak i ako ceo život ostane moj nećejed.
Postavila sam njega iznad opšteprihvaćenih pravila i očekivanja. Jer, on je moje dete, moj najverodostojniji vodič kroz roditeljstvo, od kog sam naučila mnogo više nego iz bilo koje knjige. Knjige su smernice, ali ipak je on učitelj.
I tako se moj zakleti nećejed bukvalno preko noći odrekao svoje titule, počeo da proba “nove”, do skoro “zabranjene” ukuse, i da jede.
Dobro ne baš sve, ali nećemo da sitničarimo.
Jer, nećejedu se u zube ne gleda. 🙂
