Kako stati na put večitom derbiju između najrođenijih,
braće i sestara?
Nedavno sam pročitala da se deca mlađa od 7 godina posvađaju sa svojom braćom ili sestrama, od 3 do 7 puta, na svakih sat vremena.
Možda nekome ovo deluje previše, ali ja bih često rekla da su ove brojkeprepolovljene.
Ili je to samo moj subjektivni osećaj.
Šta god bilo, ponekad zaista imam utisak da se moje dvoje dece neprestano svađa, bocka, provocira, ljuti, gurka, otima i raspravlja.
A vi?
Pretpostavljam da nisam jedina.
Međutim, sigurna sam da i u dečjem rivalstvu, kao uostalom i u svemu na ovom svetu, postoji i nešto dobro.
Deca kroz svoje huškanje nesvesno uče kako da se postave za sebe, i brane svoja uverenja.
Zatim, uče kako da rešavaju konflikte.
Uče tehnike pregovaranja, ubeđivanja, i uvežbavaju snalažljivost.
Uče i da oproste, popuste, razumeju, saosećaju i pređu preko nečega što im je zasmetalo.
Takođe uče i da nisu uvek samo oni u pravu, kao i da to nije smak sveta.
Elem, kako zaustaviti rivalitet među decom?
Kako ublažiti rivalstvo među decom
Nikako! 🙂
Nemoguće ga je iskoreniti.
Ali, definitivno postoji način da se rivalstvo ublaži, i da se večiti derbi ne igra baš svakoga dana, već samo vikendom.
Sigurna sam da ćemo, ako se pozabavimo razlozima koji dovode do zatezanja odnosa među decom, doći i do mogućih rešenja.
Evo šta bi moglo da pomogne:
1. Pažnja
U većini slučajeva, glavni motiv deteta za bilo šta što radi, je privlačenje pažnje roditelja.
To pogotovo važi za rivalstvo između braće i sestara, budući da dete ima potrebu da se sa nekim drugim takmiči za našu pažnju i naklonost, odnosno da bude primećeno, prepoznato, i “izabrano”.
U ovom slučaju, moglo bi da pomogne “1 na 1” vreme provedeno sa svakim detetom. Ukoliko to pređe u rutinu, i ako dete unapred zna da će svakoga dana, ili bar povremeno, imati mamu i tatu samo za sebe, verovatno će biti smirenije, i neće imati toliko izraženu potrebu za privlačenjem pažnje.
Vredi pokušati.
2. Etiketiranje i poređenje
Često roditelji bez ikakve loše namere etiketiraju svoju decu. Pa dete dobije etiketu “heroja”, “princeze”, “bucka”, “mršavice”, “stidljivka” ili “junačine”.
Etiketiranje i poređenje dece samo stvara još izraženije rivalstvo i dodatno hrani želju za takmičenjem. A često i sprečava decu da prevaziđu svoje etikete. Jedan “stidljivko” će morati mnogo više da radi na svom samopouzdanju od nekoga koga svi nazivaju “hrabrišom”. A redovno upoređivanje sa bratom ili sestrom svakako neće pomoći u tome.
Skoncentrišimo se zato na pozitivne etikete, međusobno podržavanje, pomoć i razumevanje. Dajmo priliku i “stidljivku” da postane “hrabriša”, i zajedno mu pomozimo u tome i podržimo ga.
Etiketiranje svedimo na minimum, a poređenje izostavimo. A umesto detetovih fizičkih i karakternih osobina, etiketirajmo njegovo trenutno ponašanje. Tako ćemo bar delimično eliminisati ljubomoru i želju za takmičenjem oko roditeljske naklonosti.
3. Distanca
Bilo bi dobro da se držimo podalje, kada dođe do konflikta među decom.
Dajmo im priliku da sami reše svoje nesuglasice.
Jer je samostalno rešavanje konflikta u detinjstvu, baza za uspešno rešavanje konflikata u budućnosti.
A dete na taj način stiče veoma korisnu veštinu za kasniji život.
Kako ublažiti rivalstvo među decom
4. Smirenje
Naravno, često se dešava i da svađa uzme maha, postane nasilna, traje u nedogled, ili je jednostavno nerešiva bez pomoći roditelja.
U takvim slučajevima je neophodno umešati se, biti nepristrasan i postaviti se što objektivnije i neutralnije (bez krivice, osuđivanja, i biranja strane). I tako pomoći deci da “sama” dođu do rešenja koje je povoljno za sve zavađene strane.
Trebalo bi ih saslušati, pitati za njihovo mišljenje, odnosno predloge za rešenje situacije, zatim izneti svoje predloge, i pustiti ih da odaberu onaj koji im najviše odgovara.
Teorija je jedno, ali u praksi to često izgleda sasvim drugačije, zar ne?
5. Jednake posledice
Ukoliko su se deca zavadila oko neke igračke, pa je usledilo svađalačko otimanje, rešenje je uzeti im to i skloniti.
Ovde naravno ne mislim na novu lutku koju je ćerka tek dobila od deda Mraza, i onog velikog dinosaurusa kojeg je sin mesecima iščekivao. Ni ne očekujem od njih da dele tek dobijene igračke. Što je interesantno, oko njih se gotovo nikada ni ne svađaju. To mi deluje kao neki njihov mirovni pakt.
Ovde mislim na one igračke za koje pouzdano znam da su izgustirane, ili da su u datom trenutku interesantne samo zato što ih druga strana želi.
Ono što uvek ponavljam svojoj deci kada počnu da se otimaju oko takve igračke, je da nikada neću dozvoliti da se nešto ispreči između njih, pa bila to igračka, ili bilo šta drugo. Zatim im uz objašnjenje da treba deliti i igrati se zajedno, uzmem igračku na određeno vreme.
Malo se bune i negoduju, pa onda obično pristanu na deljenje i zajedničku igru. Uvek upali. 😉
6. Nagrada
Poželjno je prepoznati i nagraditi svaki pokušaj svojih mališana da na miran način reše svoj konflikt ili nesporazum.
Naravno, razrešenje problema ili konflikta je sam po sebi nagrada.
Ali deci, i pored toga, neizmerno znači naše ohrabrenje i potvrda da su učinili pravu stvar. Dakle, kada kažem nagrada, pre svega mislim na pohvalu, toplu reč, zagrljaj i poljubac.
Jer, ima li veće nagrade za dete od prihvatanja, topline i osećaja sigurnosti?
7. Samokontrola
Ovo je, čini mi se, najteže postići, jer se samokontrola odnosi na roditelje.
Teško je kao roditelj ostati smiren, i ne reagovati na neprestane dečje svađe. One iscrpljuju, isto kao i redovno postavljanje u ulogu sudije, gde će, ma šta “presudili” uvek neko ostati ljut ili povređen.
Zato je dobro zadržati svoj mir, dok oni ne sklope svoj.
I ne glumiti sudiju, već “glas razuma” koji je tu da pomogne razrešenju situacije mirovnim putem.
Vika, galama i grdnja sigurno neće rešiti problem. Samo će ga pauzirati. A zatim će on ponovo eskalirati, prvom prilikom.
Samokontrola je ideal roditeljstva kome bi trebalo težiti.
Zaključak
Kako ublažiti rivalstvo među decom
Iako mi se diže kosa na glavi svaki put kada počne njihov međusobni rat, svim silama se trudim da ne reagujem, bar ne odmah. Obično im dam malo fore da sami pokušaju da reše svoje nedoumice. Nekada je lakše, nekada teže. Ali trudim se.
A sve to zato što sam se i sama redovno svađala sam svojom sestrom kada sam bila dete. Uglavnom mi je ona za sve bila kriva, kao i ja njoj. Izuzetno smo teško uspevale da nađemo zajednički jezik, a verujem da je tome doprinela i malo veća razlika u godinama, pa nikada nismo ni imale iste startne pozicije, odnosno jednake šanse u konfliktu.
Ali, bez obzira na naš turbulentni odnos u detinjstvu, danas bez problema mogu da kažem da mi je starija sestra najbolji prijatelj, najveći oslonac, i neko ko me najbolje poznaje, toliko da me ponekad i podseti na to ko sam, kada slučajno, u teškim trenucima, sama to zaboravim. Ona zna koji je moj put, i kako da me na njega vrati kada zalutam. Ona je neko na koga uvek mogu da računam, i neko kome se najiskrenije divim. I naravno, neko koga beskrajno volim.
I to je upravo ono što od srca želim svojoj deci.
Želim im da, i pored redovnih dečijih previranja, jednog dana shvate da zapravo nemaju nikoga bližeg. Da su jedno drugom potrebni, dragoceni i nezamenjivi. Da budu jedno drugom oslonac, uteha, podrška i glas razuma.
I da shvate da su srećni što imaju jedno drugo, i da to cene.
I u dobru, i u zlu. Uvek. I zauvek.
Ljubav svoj braći i sestrama!
Bez njih bi detinjstvo bilo monotono,
a život nepotpun.
Ako se pitate kako izgleda dolazak drugog deteta, iz srca jedne mame, kliknite OVDE
Ako vas interesuje kako da pripremite dete za dolazak brata ili sestre, kliknite OVDE
Veoma je diskutabilno pitanje da li, u kom uzrastu, na koji način i koliko svesno deca manipulišu roditeljima.
Mišljenja su podeljena.
Jedni kažu da deca nemaju kapacitet da manipulišu sa predumišljajem, već da mi kao roditelji pogrešno tumačimo njihovu potrebu da sami dođu do određenog rešenja na svoj način, učenjem, sticanjem iskustva ili ispitivanjem postavljenih granica.
Drugi tvrde da je dečja manipulacija prisutna još od ranog uzrasta, i da počinje u drugoj godini.
Bez obzira na to ko je ovde u pravu, jedno je sigurno. Deca pokušavaju na razne načine da utiču na roditelje kako bi došla do svog cilja. Možemo to nazvati manipulacijom ili ne, ali oni definitivno znaju uporno da pronalaze nove načine koji im pomažu da “navedu vodu na svoju vodenicu”.
Sa druge strane, roditelji se često, svesno ili ne, priklanjaju manipulaciji, kako bi naveli dete na određenu radnju, nagovorili ga na nešto što ne želi, ili odgovorili od nečega.
Roditeljima je svakako lakše da manipulišu decom, i postavlja se pitanje koliko je to zapravo fer?
Bilo kako bilo, i deca i roditelji vrlo dobro znaju da zavrte jedni druge oko malog prsta.
Evo kako to, i jedni i drugi, obično čine pomoću ovih 7 manipulativnih taktika:
1. Moljakanje i dosađivanje
Deca:
Po sistemu “strpljenje se uvek isplati”, deca su u stanju da neumorno ponavljaju svoju želju, sve do njenog ispunjenja.
Udovoljavanje nije najbolje rešenje. Dete na taj način zaključuje da je dosađivanje uspešan način za postizanje ciljeva, pa je u stanju da, na našu veliku žalost, ponavlja tu istu radnju svakog sledećeg puta.
Ali, pošto sam i ja samo obična mama, desilo mi se nebrojeno puta da posustanem, i kažem: “Evo, izvoli.”, samo da bih došla do vazduha.
A potom najčešće tešim sebe da će se dete tako, ustvari, naučiti upornosti. Ma da! 🙂
Roditelji:
I roditelji znaju da dosađuju svojoj deci, dok ona ne ispune njihova očekivanja, zahteve ili želje.
Ne znam zašto mi roditelji ovakvo ponašanje obično ne nazivamo manipulacijom, kad neodoljivo podseća na ono dečje moljakanje sa početka pasusa. Možda zbog naše dobre namere? A možda i dete ima dobru nameru?
Izgleda da sve drugačije deluje kada se uloge promene.
2. Zastrašivanje
Deca:
Vikanje, bacakanje po podu, tantrumi, vređanje i etiketiranje vas kao lošeg roditelja, je ono što dobijate u ovoj rundi.
Što se mene tiče, u ovim slučajevima nema popuštanja, i ne sme da ga bude.
Jedno je kada dete upornošću postiže svoj cilj, a nešto sasvim drugo kada pokušava da ga ostvari agresivnom ponašanjem.
Roditeljska doslednost ovde pokazuje detetu da se agresijom ne dolazi do cilja.
Roditelji:
Vikanje, unošenje u lice, vređanje i nazivanje deteta ružnim epitetima: nije u redu kada su deca inicijatori ovakvog ponašanja, a još je gore kada tako nešto čine roditelji.
Ovde se agresija koristi radi postizanja određenog skrivenog cilja, kako bi dete, iz straha, pristalo. Mislim da je suvišno uopšte komentarisati koliko ovo nije fer.
Ovakvo ponašanje pokazuje nemoć roditelja da kontroliše svoje emocije i situaciju u kojoj se nalazi.
3. Pretnje i ucenjivanje
Deca:
Uslovljavanje i pretnje roditeljima izjavama tipa: “Neću činiti ono što se od mene očekuje, ili učiniću nešto strašno, ukoliko ne popustiš!”
Pretnjama i ucenama takođe ne treba udovoljavati, jer imaju tendenciju da se pogoršaju vremenom.
Da biste poštedeli sebe i svoje živce, nikako im se ne pokoravajte.
Roditelji:
Pretnje kažnjavanjem, batinama, i ucenjivanje nečim što je detetu važno, su deo ove taktike.
Tu je i krajnje nevina, ali neizostavna “ucena” koju svaki roditelj primenjuje: “Ako budeš dobro dete, dobićeš poklončić od Deda Mraza. Inače, nema poklona za tebe!”
Deca su spremna gotovo sve da učine da ne bi razočarala ovog simpatičnog dekicu, a roditelji to odlično koriste kako bi došli do ostvarenja svojih ciljeva. 🙂
Ko više manipuliše: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios
4.Emocionalno iznuđivanje
Deca:
Svima nam je, pored zdravlja, najvažnija sreća naše dece. Zbog toga je izuzetno teško ostati imun na dečju tugu i patnju.
A deca, svojim tužnim suznim okicama, šmrcavim nosićima, plačom i dramatičnim predstavljanjem sopstvenih osećanja, vrlo često pokušavaju da manipulišu roditeljima, kako bi ispunila svoj cilj.
Izjave u kojima su oni žrtve emocionalne patnje, po sistemu “jadan ja“, kao što su: “Mene ovde Niko ne voli.”, “Mene Niko ne razume.”, imaju zadatak da probude osećanje griže savesti, krivice, dužnosti, straha ili sažaljenja kod roditelja, i na taj način ih omekšaju, i privole.
Roditelji:
Ovde su roditelji ti koji, da bi ispunili svoju skrivenu nameru, pokušavaju da izazovu određene emocije kod dece kako bi ih dodatno motivisali da urade ono što ne žele.
Najbezbolniji primer je situacija u kojoj dete odbija da poljubi ili zagrli roditelja, a roditelj namenski napravi tužnu facu i simulira plakanje, ne bi li se dete predomislilo.
Roditelji tako koriste svoje “emocije”, za izazivanje osećanja griže savesti, krivice, dužnosti, i sažaljenja kod dece.
5. Odbacivanje
Deca:
Odbacivanje takođe spada u kategoriju emocionalnog iznuđivanja. Jedina razlika ovde je u nameri da se, umesto sažaljenja, izazove osećaj povređenosti i tuge kod roditelja.
Poruka je vrlo jasna i glasi: “Ako me ne voliš, ne volim ni ja tebe.” Odnosno, “Ako mi ne ispuniš ili ne dozvoliš ono što želim, neću te više voleti.”
Roditelji:
Verujem da je najveći strah koji dete može da ima, posebno u ranom detinjstvu, strah od roditeljskog odbacivanja.
Zato bi, po mom skromnom mišljenju, roditelj koji upražnjava ovaj metod, trebalo dobro da razmisli da li zaista vredi igrati ovakvu igru, šta njome dobija, i još važnije, šta je to što može izgubiti.
6.Laskanje
Deca:
Meni lično je ovo jedna od najzabavnijih dečjih taktika, budući da je njihovo laskanje vrlo očigledno, a samim tim, i zabavno.
U ovu kategodiju spadaju izjave tipa: “Ti si najlepša/najbolja mama na svetu!”, i “Mama, vidi, sredili smo igračke!”, posle čega obično sledi: “Ne želim da jedem spanać!” ili “Vodi nas da skačemo na trambolini!”
Taktika je sledeća- laskanjem do pobede.
Reći će vam ono što smatraju da želite da čujete, i verovatno će vam tek nakon dobijenog osmeha, otkriti koja se zapravo namera krila iza tih sladunjavih reči.
Roditelji:
Mi kao roditelji smo itekako svesni da podilaženjem može mnogo dalje da se stigne, nego direktnom zabranom.
Jer, zabranaizaziva revolt, a laskanje spušta gard, i otvara mogućnost pregovorima, dijalogu i dogovoru.
7. Upotreba sile i batina
Deca:
Fizički napad, udaranje roditelja, bacanje stvari, gađanje, razbijanje, guranje, štipanje, pljuvanje, ujedanje, sve to spada u ovu kategoriju.
Ono što je, čini mi se, još gora varijanta je da dete pokuša da povredi sebe bacakajući se, udarajući se po licu, lupajući glavom o pod ili u zid, ili čineći neke druge nemile stvari kako bi se roditelj pokorio.
Više je nego očigledno da ovde popuštanja nema.
Roditelji:
Batine koje dete dobija da bi poslušalo ili učinilo nešto što se od njega zahteva su uvek loš izbor.
Privoleti nekoga silom, tj. pesnicom je nemoguće. Možda će dete poslušati iz straha ili da bi sprečilo batine, ali duboko u njemu se javlja otpor, osećaj nemoći i patnja.
Upotreba sile nad detetom nikada nije dobra ideja.
Zaključak:
Ko više manipuliše: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios
I roditelji i deca se služe istim “manipulativnim” taktikama, bez obzira da li je zaista reč o manipulaciji ili o snalažljivosti i dovitljivosti.
U odnosu na spletkarenje i taktiziranje koje se povezuje sa manipulativnim ponašanjem, iskrenost, transparentnost i otvoreni dijalog su, bez sumnje, jedina prava stvar.
Ali opet, sigurna sam, da smo se svi mi, bar jednom, našli u nekoj od ovih 7 situacija, bilo kao deca, bilo kao roditelji. Takođe verujem da nije postojala neka loša namera u svemu tome. Možda manipulacija ne mora uvek da ima negativnu konotaciju.
Jer, znam da svi mi ŽELIMO samo najbolje svojim mališanima.
Zato pažljivo birajmo sredstva, kojima ostvarujemo svoje ciljeve.
To je jedini pravi PUT do ostvarenja naše roditeljske težnje ka srećnom detetu.
I zato, dragi roditelji,
od srca želim da Vam taj PUT bude SREĆAN! 😉
Ako vas interesuje kako se postaje dobar roditelj, kliknite OVDE
10 jednostavnih saveta da lakše preživite odlazak u restoran sa vašim mališanima
Iskrena da budem, dugo mi je trebalo da se opustim kada je u pitanju odlazak sa decom u restoran. I odlazak na kafu sa njima mi je predstavljao omanji stres, tako da je restoran bio za izbegavanje u širokom luku. Nemojte me pogrešno shvatiti, oni su jako dobri i poslušni, ali su deca. Neke stvari prosto nisu još za njih. I ne krivim ih, oni su mali, brzo im dosadi sedenje na jednom mestu bez aktivne animacije i privlačenja pažnje. Još ako ni mama ne obraća pažnju na njih, nego pokušava da ostvari komunikaciju sa nekim drugim, to je onda smak sveta, i ozbiljan razlog za ofanzivu.
I zato, da biste mogli barem malo da se skoncentrišete na svoje sagovornike, da se opustite i da uživate u obroku, preporučujem vam sledeće:
1. Izaberite pravi restoran
Ovo je uobičajena stvar i kada u restoran idete bez dece, ali ako vam i oni prave društvo, budite još izbirljiviji. Možda je dobra ideja da ne izaberete previše fancy restoran, kako vam ne bi bilo mnogo neprijatno ako su vaši mališani previše glasni. Treba povesti računa i o vrsti hrane, kako bi bili sigurni da će se na jelovniku naći nešto što deca vole. Moj predlog su restorani koji imaju dečiji jelovnik, ili neka još sigurnija varijanta, kao što je picerija, palačinkarnica ili poslastičarnica, ako idete negde da se zasladite.
2. Izaberite pravo vreme
Važno je da vaša deca budu odmorna, zdrava i ne previše gladna, jer su to najčešći razlozi za razdražljivo dečije ponašanje. Dakle, pustite ih da odrade svoju popodnevnu dremku i gricnu nešto pre nego krenete u restoran, ili odložite odlazak ako su prehlađeni. Ako ste eliminisali ove nuspojave, dete će biti boljeg raspoloženja, pa će samim tim i njemu i vama biti prijatnije.
3. Ponesite neku zanimaciju
Bilo u vidu omiljene igračkice, knjige, sveske i bojica, bojanke, autića, slagalice ili nečega sličnog. Dobro je imati unapred spremnu animaciju koja će vam dobro doći dok čekate jelo. Verujem da ste već naučili da deca ne vole da čekaju. Zato im to čekanje ispunite aktivnošću koja im je zabavna.
4. Ponudite im da sami izaberu svoj obrok
Deca već u drugoj godini počinju da pokazuju želju da budu samostalni u mnogim stvarima, pa i kad je reč o donošenju odluka. Zato ih pustite da sami izaberu ono što bi želeli da probaju. Naravno, nećete ih pustiti da naruče nešto ljuto, previše začinjeno, ili ono za šta znate da im sigurno neće prijati. Odlazak u restoran može biti dobar način da probaju nešto novo, što još nisu probali, a što bi moglo da im se svidi.
5. Dajte im malo slobode
Nije realno očekivati od malog deteta da sve vreme sedi nečujno u stolici za vreme boravka u restoranu. Ako se unervozi, stavite ga u krilo ili prošetajte sa njim po restoranu. Mnogi restorani imaju zanimljivu dekoraciju, slike, fotografije, ili cveće koje mogu privući dečiju pažnju. A ukoliko prostor u kome ste ima deo za decu, ili baštu sa malim igralištem, onda će vam biti još jednostavnije.
6. Smislite nagradu za lepo ponašanje
To može biti bilo šta, jer deca vole igru i izazove. Ponudite im nešto kao nagradu ukoliko se budu lepo ponašali. Jeste da se lepo ponašanje podrazumeva i bez nagrade, ali nekada može biti dobra ideja podstaći ga i nagraditi na ovaj način. Ne mislim da treba da im kupujete igračke, već da im priuštite neku sitnicu koju biste im svakako priuštili. Na primer, ponudite im odlazak na sladoled, u parkić ili u luna-park, kokice na putu do kuće, ili bilo šta što znate da ih raduje, pa makar to da sami izaberu šta ćete im sutra spremiti za ručak ili da ćete im napraviti palačinke kad se vrate iz vrtića.
7. Izaberite pravo društvo
Ako u restoran idete sa bakom ili dekom, tetkom ili ujakom, ili bilo kojom osobom koju vaše dete prihvata i voli, onda će vam i boravak u restoranu biti opušteniji. Lepo je i kada za vašim stolom ima još dece, kako bi jedni drugima pravili društvo i zanimali se zajedno.
8. Objasnite deci šta da očekuju
Možete im pokazati kako je u restoranu, ako se kod kuće jedan dan igrate restorana. Dajte im “jelovnik” u kom ste zajedno nacrtali različita jela, date im mogućnost da izaberu šta žele, lepo im servirajte hranu, ponudite dezert, sipajte sokić ili vodu i donesite k’o bajagi račun kada završe. Malo pretvaranja i igre će im pokazati šta da očekuju, a biće im i zanimljivije kada budu prepoznali sve to uživo u restoranu.
9. Ponesite dečiji pribor za jelo
Kako bi se dete osećalo komfornije, možete poneti njegov pribor za jelo, posebno escajg, ako ima svoj kod kuće. Takodje, ukoliko ima omiljenu šoljicu ili čašu, ponesite i nju. Ove sitnice će značiti vašem detetu. Učiniće da se oseća prijatnije. Neće mu biti nezgodno da jede sa kašikom ili viljuškom koja je prevelika za njega. I moći će lakše da pije iz svoje šolje ili čaše, nego iz neke velike staklene i teške čaše koja može i da ga povredi ako se slučajno razbije ili okrnji.
10. Ne zaboravite na plan B koji je uvek tu…
A plan B je, da ako svih 9 navedenih tačaka ne uspeju, uvek možete izvaditi svoj mobilni telefon ili tablet. I pustiti detetu crtaće ili mu dati da odigra igricu. Ja lično izbegavam ovaj plan B. Ali nekada ume da posluži kada zagusti i kada druge stvari prestanu da imaju efekta. To je realnost.
I za kraj, želim vam prijatan boravak u restoranu sa vašom dečicom. Nadam se da će vam svima biti lepo i prijatno.
Uživajte, i pišite kako ste prošli.
Ukoliko odlazak u restoran ipak omane, evo kako da spasite dan, tako što ćete sami napraviti ukusne i brze grickalice.
