Category

Lifestyle

Category

Ponekad pronalazim sebe pitajući se da li sam dobra mama svojoj deci. To pitanje, uglavnom, postavljam u trenucima kada nisam na vrhuncu zadatka, tj. kada se ne osećam dobrom mamom. Onako, za kaznu. Da mi bude još teže.

Verujem da svi imamo takve dane.

To su dani kada nemam dovoljno vremena, strpljenja ni energije da se posvetim svojim mališanima na način koji smatram odgovarajućim.

Često su to i “oni dani” kada nisam sasvim svoja, pa ni njihova.

Ili su to dani kada slučajno pročitam random tekst o “ispravnom” roditeljstvu, pa se u njemu pronađem  kao “negativac”. Tada počinje samokritična analiza. Iako je često vrlo diskutabilno ima li istine  u pročitanom tektu, prepoznavanje nekih mojih postupaka u negativnom kontestu mi uvek teško pada, pogotovo kada je reč o majčinstvu. Tu sam najranjivija.

Zato postavljam sledeće pitanje.

Kada su to roditelji počeli da sumnjaju u sebe? Da li je to počelo ekspanzijom najrazličitijih sadržaja u medijima, internetu i literaturi namenjenoj da poduči roditelje roditeljstvu?

I ko su zapravo ti silni znalci koji nas uče kako da volimo svoju decu? Imaju li oni zasluženi kredibilitet za to? Ako imaju, svaka im čast, trebalo bi ih slediti. Ali, ako ga nemaju, neka nas ostave na miru. Dosta je bilo bespotrebnog osećanja krivice.

Jer, danas su roditelji konstantno pod stresom. Pogotovo mame.

Mame su svakodnevno pod pritiskom da budu savršene. U svemu. I uvek.

Mame nemaju pravo na grešku. One su neprestano pod lupom, pre svega sopstvene samokritičnosti, pa zatim i okoline.

Jer, u moru najrazličitijih i često oprečnih “dobronamernih” sadržaja, mame počinju da gube samopouzdanje.

A, nema te pisane reči koja će premašiti našu intuiciju i osećaj za naše dete. Mi ga  poznajemo i osećamo bolje od bilo koje knjige ili bloga.

Međutim, često ćemo više verovati tuđem mišljenju, nego svojim očima. To je upravo zato što nam manjka majčinskog samopouzdanja.

Uverene smo da svi znaju više od nas o roditeljstvu. A da li je to zaista tako? Da li oni poznaju našu decu? Da li su ih ikada videli, nasmejali, utešili, ili osetili na bilo koji način?

Jesu li sva deca zaista ukalupljena, tako da im je potreban isti princip roditeljstva?

I, da li smo i mi mame sve istog temperamenta, stava, i senzibiliteta, da bismo mogle potpuno jednako da reagujemo u sličnim situacijama?

Rekla bih da nismo. Svi se razlikujemo. I mi kao roditelji, a i naša deca međusobno.

Da postoji samo jedan ispravan način roditeljstva, onda bismo, pretpostavljam, pored bebe, u porodilištima dobijali i “uputstvo za upotrebu”.

Zato, najpre slušajmo sebe, verujmo sebi, i osluškujmo svoju decu.

I nećemo pogrešiti. Bar ne toliko koliko bismo mogli da pogrešimo slepo prateći tuđe savete,  zanemarujući pritom ono što nam je pred očima. I u srcu.

Kako se postaje dobar roditelj? lanawrites.com
Kako se postaje dobar roditelj?

Jedno je sigurno. Najvrednije što možemo pokloniti svojim mališanima je naše vreme. Tako im dajemo sebe. Za decu vreme nije novac. Za njih, vreme je ljubav, sigurnost, osećaj da su voljeni, važni, potrebni, shvaćeni i prihvaćeni.

Naravno, ne treba potpuno pobeći od proverene stručne literature, koja nam može biti od pomoći kada je pred nama određeni problem ili situacija koju nismo u mogućnosti sami da razrešimo. Ali, dobro bi bilo ne uzimati baš sve zdravo za gotovo.

Ono u čemu se svi slažu je da smo na dobrom putu roditeljstva, ako deci pružimo ljubav, toplinu,  pažnju, nežnost i razumevanje.

A ko drugi može razumeti i voleti našu decu više od nas samih?

I to je to.

Vraćamo se na početak priče.

Da li sam dobra mama?

Možda nisam savršena, ali u jedno sam sigurna.

Znam da me moja deca nikada ne bi menjala za neku drugu, savršeniju mamu.

Ne bih ni ja njih dvoje menjala za neku drugu, savršeniju decu.

Oni su moji, i ja sam njihova. Nema većeg savršenstva od toga.

Meni lično su najbolji učitelji roditeljstva upravo moja deca. Obuka je počela još prvog dana, sa prvim dodirom i zagrljajem koji srce topi.

Oni mi pokazuju put i uče me roditeljstvu svakoga dana. Zbog njih se menjam i prilagođavam, upijam njihove potrebe i tako spoznajem kakva mama treba da budem.

Zato mame, slušajte sebe i svoju decu. I biće sve u redu. Neće biti savršeno, ali će biti najbolje moguće. I verujte samo proverenim izvorima. 

A druge ko pita.

 

Ako vas zanima malo više o roditeljskom licemerju, kliknite OVDE

 

 

 

 

5 jednostavnih načina za dodavanje začina vašem odnosu

Nekada sam i ja poznavala romantiku. I to odlično.

Poznavala sam one značajne poglede preko poluispijene čaše vina, skrivene u svetlosti sveća i odsjaju mesečine. Znala sam i za iznenadno letovanje u sred januara, otiske stopala u pesku, i večeri pod vedrim nebom uz sjaj zvezda. Znala sam i da dozvolim emocijama da me vode kroz zvuke gitare i pucketavi plamen iz kamina. Mnogo sam ja toga znala.

Nekada je romantika oslikavala sanjiva i nežna jutra, i šapatom ispunjene večeri.

Nekada, ali ne više.

Postali smo roditelji. I sve se promenilo. Baš sve. 

Sada je za mene romantika kada me, nakon uspavljivanja klinaca, sačeka spremljen sendvič i čaša hladnog piva.

Da li je to moralo biti tako? Ne znam ni sama. Ono što znam, je da mi ni ne smeta mnogo ova tranzicija. Zapravo, smatram to srećom. To što imam koga da uspavljujem, i to što ima ko da me iznenadi sa sendvičem. Sve je to sreća.

Ali, zapitam se ponekad, može li se, i na koji način, ponovo zapaliti onaj stari plamen?

Ima li nade za “one stvari” nakon održavanja trudnoće, porođaja, dojenja, i svega što ide u paketu uz bebu? 

Moj odgovor je da nade ima, i da se sve može postići, a evo i kako:

1. Dovoljno odmora i sna

 

Iako ovo zvuči potpuno nemoguće kada je novorođenče u pitanju, da bi uopšte bilo energije i interesovanja za “one stvari”, važno je biti dovoljno odmoran. Jer, koliko god da vam je potrebna akcija, san vam je sigurno potrebniji. I tu se priča završava. 

To je ono, kada se nakon napornog dana vaši pogledi susretnu, i u tom trenutku sa olakšanjem shvatate da i vaš partner želi da eskivira ekstazu. Ne zato što vas više ne želi, ni zato što vi ne želite njega. Već zato što nemate snage i energije ni za šta. Nijedno od vas dvoje.

Problem može nastati ukoliko partneri nisu podjednako obremenjeni. U tom slučaju, može doći do nedostatka podrške i razumevanja, kada je reč o tuđim potrebama i prioritetima.

Obično onaj koji je preko noći budan i angažovan, a zatim tokom dana takođe budan i angažovan, na kraju dana, misli samo na krevet, ali ne u prenesenom značenju.

Ukoliko je druga strana, igrom slučaja, nesrazmerno odmorna i zainteresovana za krevet, u ovom slučaju kao metaforu, stvara se uslov za potencijalne probleme. 

Zato je potrebno ravnomerno podeliti obaveze, kako bi svi bili jednako umorni, odnosno odmorni. To je, pre svega, način za izgradnju međusobnog razumevanja i podrške, kao i mogućnosti za “one stvari”.

2. Dobar osećaj u svojoj koži

 

Zahvaljujući transformacijama koje se događaju u trudnoći, tokom porođaja, i tokom dojenja, naše telo gubi svoj pređašnji oblik, i dobija novo lice. To obično nije naše najbolje lice, i često njime nismo zadovoljne.

Uz to dolazi i realnost koja nam poručuje da se ono staro telo verovatno nikada više neće vratiti. I ne mora.

Ovo novo telo, koliko god nesavršeno bilo, nosi na sebi znake materinstva. A ono je mnogo dragocenije od pređašnje forme. 

Ali, svakako je potrebno dobro se osećati u svojoj koži i biti zadovoljan novim odrazom u ogledalu, jer ta vrsta samopouzdanja definitivno utiče na “one stvari”.

Kada se žena ne oseća privlačnom i lepom u svom telu, verovatno će svesno ili nesvesno izbegavati da ga pokazuje, naročito svom partneru, u strahu da mu ne postane odbojna, kao  što je samoj sebi.

Ovde je lek otvoren dijalog sa partnerom. Iznenađujuće je koliko se muškarcima često dopadaju novonastale obline. Oni nas vide drugim očima. Očima koje obično ne vide ono što mi vidimo.

Naravno, tu je i sve ono što inače pomaže kod nadogradnje samopouzdanja: fizička aktivnost; uravnotežena ishrana; rekreacija; masaža ili različiti kozmetički tretmani. Vredi pokušati.

3. Beg od svakodnevice

Ima li nade za "one stvari" nakon bebe? lanawrites.com
Ima li nade za “one stvari” nakon bebe?

Sve što treba uraditi je pobeći. Bukvalno otići negde na dan, dva, na produženi vikend, ili bar produženo veče. Potpuno sami, samo vas dvoje.

Štos je u tome da se prisetite komunikacije koja isključuje pelene, bljuckanje, dojenje i flašice. Potrebno je i te teme ostaviti nekome na čuvanje, zajedno sa detetom. Nemojte ih poneti sa sobom. Nikako.

Pokušajte da posmatrate jedno drugo nezavisno od roditeljske uloge. Poimanje partnera samo kao “oca” ili “majke” nije poželjno.

Jer uloga roditelja definitivno nikoga ne navodi na blud. Realno, ni najmanje. 🙂

Jesam li u pravu?

Važno je da vas dvoje ponovo budete vas dvoje, ali oni stari, bez bebe. Bar tokom svog bega.

Tako ćete pronaći vaš, pomalo zapostavljeni smisao za humor, zajedno sa zarđalim smislom za flert i zavođenje partnera.

Uz prijatan obrok, opuštenu komunikaciju neopterećenu roditeljstvom, i malo pozitivne atmosfere, eto vama onih starih varnica.

Nije ih tako teško pronaći. Teže je pronaći vreme za taj romantični beg od roditeljske realnosti, ali vredi se potruditi.

Barem ćete stvoriti neke samo vaše trenutke za pamćenje, zbog kojih ćete imati o čemu da maštate, do sledećeg bega. Nije loše.

4. Inovativnost i maštovitost

 

Kada dođe beba, teško je realizovati romantične večeri na stari način.

Zato nije loše večeri pretvoriti u neko drugo doba dana koje vam se čini pogodnijim.

Vaše veče može postati vaše jutro, onih retkih dana kada se probudite pre bebe. Može postati i vaše popodne, ukoliko vaši klinci praktikuju popodnevnu dremku. 

Koje god vam doba dana, i koji god vam kutak doma izgleda primamljivo i ostvarivo, treba ga iskoristiti, jer prilika je sve manje, a prepreka je sve više kako deca rastu.

Takođe, stare navike bi trebalo prilagoditi novim životnim okolnostima, i stvoriti nove navike, da ne kažem rituale.

Ne može se živeti od stare slave. A roditeljski životni stil se sasvim razlikuje od prethodnog koji ste imali. Zato, isto kao što ste sve segmente svog života promenili u odnosu na svoju novu ulogu, dobra je ideja to učiniti i kad su u pitanju “one stvari”. 

5.  Vreme za sebe = Vreme za vas

 

Znate i sami koliko pozitivno na vas utiče vreme koje poklonite sebi, svom hobiju, ili bilo čemu što volite. Postanete nekako ispunjeniji, opušteniji, osveženiji, srećniji, pa i orniji za stvaranje onih novih samo vaših uspomena, o kojima sam malo pre govorila. To važi i za vašeg partnera.

Takođe, samostalno vreme za sebe se može transformisati i u zajedničko vreme za vas.

Pronađite novi zajednički hobi bez bebe. Bilo da je to redovan odlazak u bioskop, pozorište, na koncert, samo vaše filmsko veče kod kuće, odlazak u restoran, druženje sa prijateljima, kurs plesa, kuvanja, ili nešto sasvim deseto.

Poenta je u tome da vas dvoje stvorite neku novu zajedničku rutinu bez bebe, koja će pored roditeljske uloge, doneti novinu i osveženje u vaš odnos. 

Takva aktivnost će vam pomoći da osetite dodatnu bliskost i međusobnu povezanost. U to sam sigurna.

Ima li nade za "one stvari" nakon bebe? lanawrites.com
Ima li nade za “one stvari” nakon bebe?

Zaključak

Kada dođe beba, nije lako ostati onaj isti stari par. Obično nove uloge roditelja postanu primarne u vašem odnosu.

Zato postanite novi par, koji će se voleti na novi način. 

Još potpuniji i snažniji. 

Baš zato što niste više sami. 

Baš zato što vas spaja najveća ljubav koja se može osetiti – ljubav prema vašem detetu. 

I baš zato što ste porodica. 

Naročito zbog toga. 

Srećno 😉

A kako “izbaciti” decu iz bračnog kreveta, pročitajte OVDE

Da li je očevima zaista tako lako kao što obično mislimo da jeste?

 

Nakon cepanja majica, fešte, slavlja, i par čašica ili flašica više, prava zabava za novopečene očeve počinje onda kada se mama i beba vrate iz porodilišta, u mir svog porodičnog doma.

Zapravo, tada reč mir, u okviru ove sintagme, prestaje da postoji.

Na duže vreme.

A na njeno mesto dolazi reč haos. 

Kao i uloga mame, i tatina nova titula ima svoje breme, pa im podjednako teško pada ova tranzicija. Kada dođe beba, nisu sve samo cvetići i leptirići, ni mamama, a ni tatama.

Samo malo pažljivije pogledajte mlade roditelje koje poznajete, ili se prisetite svojih prvih roditeljskih koraka. Nakon početne euforije koju donosi rađanje deteta, uvek sledi period privikavanja, koji nekima lakše, nekima teže, a nekima baš teško pada.

Mlade tate su, na neki način, nepravedno pogrešno etiketirane nakon rođenja deteta, budući da vlada sveprisutno mišljenje da je njima lako, i da je sav teret svaljen na mame.

Ne želim mladim mamama da ukradem slavu, koja im sa pravom pripada. Nije mi cilj ni da preusmerim svu pažnju na očeve.

Samo pokušavam da napravim mali balans između mama i tata, jer roditeljstvo nije rivalitet, niti takmičenje u tome kome je lakše, odnosno teže. A ume da se pretvori u to, najčešće na samom početku, pod uticajem stresa koji donose nove obaveze i promena životnog stila.

 

Kakve su to postporođajne muke koje novopečeni tata može doživeti? 

Postporođajne muke mladih očeva - Photo by Shutterstock-Master1305 lanawrites.com
Postporođajne muke mladih očeva – Photo by Shutterstock-Master1305

Naravno, mame su te koje su prve na udaru i u hormonalnom, psiho-fizičkom, emotivnom i mentalnom smislu. Ali, i tatama se, takođe, ceo svet okreće naglavačke.

Prvenstveno jer, i oni sami imaju svoje nesigurnosti, strahove, strepnje i nepoznanice vezane za očinstvo.

A kao šlag na tortu dolazi i bujica svega onoga što opterećuje mlade mame, pa se to, direktno ili indirektno prenosi i na mlade tate.

Budimo realni. Novopečeni tata bi trebalo da postane neka vrsta superheroja sa čeličnim živcima kako bi mogao sve mamine hormonalne promene, bez muke, da izdrži. Najbolje bi za mladog tatu bilo da ovlada neverovatnim super-moćima. Pa da, uz njihovu pomoć, po potrebi postane nevidljiv ili nem, gluv ili ekstremno pažljiv i slatkorečiv, u isto vreme spreman da se pravi da ne postoji, ili još bolje, da ne diše, uopšte. 

Njihova draga u toku svog svežeg porodiljskog staža najmanje liči na osobu koju su onomad zavoleli. Ona sama sa sobom bije mnoge bitke, i najpametnije je pustiti je da uvek bude u pravu. Jer ponekad, i jedno najbezazlenije pitanje, tipa: “Kako si?”, može dovesti do enormne svađe i pretnje razlazom.

Previše je stvari kojima su mlade mame opterećene. A upravo mladi tata, iz prve ruke, dobija “crème de la crème” najsirovijih i najdramatičnijih emocija koje lančanom reakcijom i, uglavnom “ničim izazvane”, eksplodiraju unutar mladih porodilja. A ti tata, moraš to stoički da podneseš, nema ti druge. Dakle, spasavaj se ko može!

A uz to, često se osećaju i suvišnim, budući da njihova partnerka svu svoju ljubav, pažnju i energiju odjednom usmerava na malo biće koje su zajedno stvorili. I kao posledica toga, on se, i pored svih pozitivnih emocija, oseća izolovano, zapostavljeno, pa čak i odbačeno. On dobija restlove njenih osmeha i nežnosti.

Jer, mama i beba su, naročito u početku, svet za sebe.

To je posebna veza, koju očevi ne mogu da imaju. Mogu, ali ne na tom nivou kao mame. I oni su toga svesni.

Zato im je potrebno da budu uključeni, i prepoznati kao deo tima. Kao neko ko je bitan.

Nekako su od glavnog glumca spali su na sporednu rolu, i to ih pogađa.

A sa druge strane, postoji i strah od glavne uloge. Strah od nepoznatog, od roditeljstva, od svega što može krenuti nizvodno.

I tate imaju svoje unutrašnje demone, koji ih progone.

Pored svega toga, i očeve muči nedostatak sna, konstantan umor i iscrpljenost. Kao i deficit samopouzdanja, ponekad i opšta nervoza.

A mlade mame će tendenciozno komentarisati da je tatama lako, jer se njima nije telo promenilo, nisu se porađali, nisu dojili, niti pate od anksioznosti ili postporođajne depresije.

Pogledajte malo bolje, možda je i on u postporođajnoj depresiji.

Zašto ne bi bio, kada ima sve preduslove za nju:

  • Život kakav je poznavao se promenio iz korena, reklo bi se, preko noći;

  • Njegova partnerka je okrenuta bebi, i on se oseća kao nesrećnik koji je izvisio u zagrljaju za tango, tj. kao tehnološki višak;

  • Ne spava i iscrpljen je, i fizički i psihički;

  • Radno vreme mu postaje najveća zabava koju ima;

  • Kod kuće ga čeka preumorna, iscrpljena, i obremenjena ljubav koju jedva prepoznaje pod dejstvom svih tih hormona.

Nije mu lako.

Možda mu se telo nije promenilo, ali on poštuje i potajno se divi svojoj partnerki i svemu što je njeno telo učinilo kako bi im donelo na svet njihovog anđela.

On se nije porađao, ali je, bilo da je prisustvovao porođaju ili ne, podjednako strepeo i za svoju partnerku i za svoje dete. Nije lako podneti takav osećaj nemoći. Biti svestan da u datom trenutku, vaše dete dolazi na svet, a da ništa nije u vašim rukama.

Ne može se reći da to nije stresno, zar ne?

Bije i on svoje bitke, i sa mamama, ali i sa samim sobom.

Postporođajne muke mladih očeva - Photo by Shutterstock-Master1305 lanawrites.com
Postporođajne muke mladih očeva – Photo by Shutterstock-Master1305

I zato, kada sledeći put sretnete mladog tatu, zastanite, pogledajte ga malo pažljivije.

Ispod njegovog osmeha primetićete neispavanost, rasejanost, i brigu. Veliku brigu. Za svoju bebu, za svoju partnerku, za njihovu budućnost, za njihovo zdravlje, za njihov život, za sve njihovo. 

I razumite ga, nije mu lako. Kako bi mu i bilo, kada ni on više ne prepoznaje svoj život. Nadam se samo, da mu je ova nova verzija srcu draža od prethodne.

I da je ne bi menjao. Ni za šta na svetu. Nikada.

Proćiće i njegove muke. Proćiće sigurno, isto kao i njene.

A ono što ostaje, važnije je od svega na ovom svetu.

Ostaje porodica.

Večita baza, i večiti mir.

Čak i ako u početku ne beše tako.

U početku beše haos.

I zato, drž’te se zajedno mame i tate, i iz haosa će nastati mir…

…vremenom. 😉

 

Kako preživeti dečje razvojne faze, pročitajte OVDE

A kako “izbaciti” decu iz bračnog kreveta, saznajte OVDE

Iliti

Da li je topao obrok za MAME utopija?

 

Rano je posle podne, negde oko 14 časova, da budem preciznija.

Sami smo, deca i ja.

Imali smo živopisno pre podne, baš. Nema tog tobogana u kraju na koji nismo svratili, krećući se od parkića do parkića, kako drugačije, nego trčećim korakom. Jer, oni su na trotinetu, a ti mama, juri za njima. Nema ti druge. Ko ti je kriv kad nemaš trotinet!

U međuvremenu sam počela da osećam glad, ali to me nije omelo da po povratku kući svratimo još i na pijacu. Tamo sam se natovarila sa najšarenijom mogućom kombinacijom raznoraznog voća, povrća i ostalih potrepština. E sad tegli mama, kad si htela pešaka da ideš do pijace, u društvu dece na trotinetima. Gledano iz ugla fitnes instruktora, reklo bi se da je to savršeni kardio. A meni srce u petama.

Uh dobro je, evo slobodne klupice, taman za kratku pauzu.

“Deco, jeste li za sladoled?”, pitam ja kao bez predumišljaja.

“Daaa!”, povikaše oni oduševljeno.

Plan je uspeo, kupila sam sebi mali predah. A i dobro dođe sladoled, da se preseče glad. Dva u jedan, dobro obavljeno mama!

Zatim, nastavljamo put do kuće. Mislim da mi nikad duži nije bio.

Evo nas, najzad smo stigli.

I pre nego što sam zbacila sa sebe sav teret koji mi krivi kičmu, govorim im po automatizmu: “Ajde deco, pranje ruku!”, otključavajući ulazna vrata.

I dok anđeli gledaju crtaće, svađajući se oko toga ko ima prvenstvo nad daljinskim upravljačem, ja već uveliko ljuštim, seckam i krčkam, kako bih što pre napravila ručak.

Jer, sad sam već gladna kao vuk.

Užurbano privodim ručak kraju. Započinjem sa postavljanjem stola, pritom se trudeći da ništa ne zaboravim, kako bih što pre uslišila molitvu svoga stomaka.

Ali avaj, izgleda da će morati još malo da sačeka. Jer, oni se nude da mi pomognu.

Crtać se završio u pravom trenutku. A oni se ne mogu sami dogovoriti šta će se sledeće gledati, i zato je najbolje rešenje zamajavanje mame. Kao i obično. Savršen tajming, nema šta!

A kada oni pomažu, potrebno mi je duplo više vremena da završim započeto. Tada moram da uradim sve što bih i inače, usput ispravljajući ono što su oni zabrljali.

Ali, mora tako.

Svesno ih puštam da budu vredni, pa makar to bilo i na moju štetu. Ne želim da ubijem njihovu želju da budu korisni, sada, kada je u začetku. Bila bi greota da im ne dozvolim da mi se mešaju u kućne poslove, samo zato što je meni tako lakše.

Jednoga dana, nadam se, prećiće im u naviku da pomažu i budu vredni, samo na malo konkretniji i uspešniji način. A do tada, moj će stomak i dalje kukati i zavijati, dok sa poda brišem prosut kečap i ostatke mladih krompirića.

Nema veze, neka krče creva, samo da su oni meni nasmejani.

I najzad, sve je spremno. Oni su na svojim mestima. Sedam i ja. Konačno uzimam kašiku u ruku i prinosim je ustima.

Mama!”, zove me on.

“Molim?”, odgovaram ja.

“Gde je pavlakica?”, pita.

“Ah, da, vidi stvarno, zaboravili smo pavlakicu.”, uviđam, i ustajem, donosim je i sipam kašiku pavlake u njihovu čorbu.

Ponovo prinosim kašiku ustima, kada začujem novo:

Mama!”

“Molim?”

“A gde je moja kašika? Ova mi je velika.”, konstatuje ona.

“Vidi stvarno, mama je malo pobrkala lončiće.”, izgovaram, dok ponovo ustajem i donosim joj odgovarajuću kašiku.

Sedam ponovo za sto, međutim, ovoga puta ne uspevam ni da uzmem kašiku u ruku, a već se čuje novo:

Mama!”

“Molim?”

“Čorba je vruća, ‘ajde mi ohladi.”

Eto, nema mi druge, nego da duvam u čorbu i da je mešam, ne bih li je što pre ohladila. Kada je temperatura čorbe dostigla željeni podeljak na Celzijusovoj skali, ponovo uzimam kašiku u ruku.

Ovoga puta uspevam da osetim ukus čorbice, taman toliko da zagolica maštu mojim pljuvačnim žlezdama.

“Dobra je!”, kažem više za sebe, a gotovo u istom momentu čujem novo:

Mama!”

“Molim?”

“Meni se kaki.”, kaže ona.

“Dobro, hajdemo do toaleta.”

I nakon što je obavljeno sve što je trebalo obaviti, najzad sedam ponovo za sto i iznova započinjem svoj ručak.

Čorba je sada već potpuno hladna, ali ni to mi ne smeta, ako ću je pojesti u cugu.

A verovatno neću, nema te magije.

Zašto je kaša MAME medveda bila HLADNA? lanawrites.com
Zašto je kaša MAME medveda bila HLADNA?

Zašto je kaša MAME medveda bila HLADNA?

Zato što su mamama njihove sopstvene potrebe obično na poslednjem mestu, kada ih porede sa potrebama svoje dece. Jer im je u prirodi da se prvo postaraju za svoje mališane, a tek zatim da misle na sebe. A deca su lukava, i znaju da će se mama uvek potruditi da im ugodi.

Zato što su mame, a mame jedu hladnu kašu. I nema druge.

Možda i ne, ako odluče da je ponovo podgreju, ali ja toliki entuzijasta nisam. Jeste, volim sebi da udovoljim, ali na podgrevanje hrane za sopstvene potrebe gledam kao na Sizifov posao. Jer, zahvaljujući Marfijevom zakonu koji je prisutan u životu svake mame, pre će se dogoditi još trista čuda, nego što ću ja pojesti toplo jelo, ma koliko ga puta podgrevala.

Ali postoji rešenje i za to! Upravo mi je nešto palo na pamet.

Znate li kada ću pojesti “toplu kašu”?

Kada budem išla na ručak kod svoje mame!

“Deco, hoćemo li sutra kod bake na ručak?”, pitam ja, kao usput.

“Daaaa!”, rekoše oni oduševljeno.

Kao što rekoh, mame će uvek staviti potrebe svoje dece ispred svojih ličnih.

A deca su lukava…

Bez obzira na uzrast. 🙂

Ima, dakle, nade i za mame, dok imaju bake…”, pomislih u sebi, zadovoljno se smešeći, dok sam srkala onu hladnu čorbu.

 
A kako preživeti porodični odlazak u restoran, i od istog napraviti uživanciju, pročitajte OVDE

 

Leškarila sam tako sa svojim velikim devetomesečnim stomakom ispred televizora, grickajući hladnu lubenicu koja se neposlušno slivala niz moj vrat, flekajući pritom gornji deo moje ne baš zavidne kućne odevne kombinacije. Bila je to jedna od retkih stvari u koje sam mogla da uđem u poodmakloj trudnoći, mada ni malo nisam marila za to.

Zapravo, nisam marila ni za šta.

Više sam se koncentrisala na poput meda slatku lubenicu, nego na sadržaj koji sam tobože pratila. Na televiziji je bila jedna od onih serija koje sam nekada imala vremena da gledam, a sada se iz petnih žila trudim da se prisetim imena glavnih aktera i njihovih protagonista, doduše bezuspešno. 

U jednom tako ležernom trudničkom izdanju, počeh da, po milioniti put, zamišljam svoju bebu koja mi se razigrano prevrtala u stomaku.

Kakva li će biti?

Na koga će ličiti?

Šta li će voleti?

Kakva li ću mama biti?

Zadovoljno sam se smešila, maštajući o mogućim odgovorima na zadata pitanja, o našem odnosu, o ljubavi koju već osećam. Bezbrižno sam sanjarila o svom predstojećem majčinstvu, toplom i mekom, punom razumevanja i vedrine, u potpunosti operisanom od vike, manjka strpljenja, umora i zasićenja. Meni to da se dogodi? Ma nema šanse!

A onda sam postala mama.

Snovi su se ostvarili i postali java. A kada snovi postanu realnost, savršenstvo prosto ispari.

Istina je da, u realnom svetu ništa nije tako savršeno, kao što izgleda u svetu snova.

Buduće mame ne znaju kako izgleda realnost, dok bezbrižno uživaju sanjivo tepajući svojim lepim oblim stomačićima. Nema te knjige, saveta, članka, niti bloga koji vas može u potpunosti pripremiti za ono što dolazi.

I tako, postadoh i ja jedna realna, obična, normalna mama, sa svojim dobrim i lošim danima. Sa manama i strahovima. Dilemama i povremenim nervnih slomovima. Srećom, bez dugoročnih posledica.

I tako su se teorija i praksa, po ko zna koji put, sasvim razišle.

Da ne bude zabune, imam ja i dobrih, tj. odličnih dana, ali daleko od toga da sam potpuno savršena mama kakva sam sanjala da ću biti. Mada, i dalje težim tom savršenstvu.

10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo lanawrites.com
10 stvari koje mame ne znaju – dok ih ne strefi majčinstvo

Zato, krenimo redom.

U nastavku sledi 10 stvari koje mame ne znaju, dok ih ne strefi majčinstvo.

A to su:

1. San bez prekida.

Jeste, znamo svi da se male bebe bude tokom noći, i to nije nikakva novost. Ali mame ne znaju da će to potrajati mnogo duže nego što su se nadale.

Mene je, na samom početku, mučilo čuveno pitanje: “Da li diše?”, praćeno neopisivim osećanjem olakšanja kada bih shvatila da je sve pod kontrolom. Jer i ja sam bila prestravljena mogućnošću da se dogodi ono najstašnije, noćna mora svake mame, o kojoj često čitamo u trudnoći.

Mame ne znaju da će, čak i kada njihove bebe budu uveliko spavale, one često osluškivati svaki njihov dah, kašalj, meškoljenje, i da će zauvek spavati sa jednim otvorenim okom i načuljenim uhom, koje spremno čeka da skoči u akciju kada zatreba.

Mame imaju super izoštrena čula, i čuju i vide sve, pogotovo ono što ne treba.

2. Slobodno vreme.

Mame prosto ne znaju šta znači slobodno vreme.

Za njih je to, uglavnom nedostižni samostalni odlazak u toalet, tuširanje ili praktična i relaksirajuća šetnja do obližnjeg kontejnera, pijace ili prodavnice.

Meni je taj “slatki beg od kuće” služio kao svakodnevni “ventil”, i koliko god smešno zvučalo, bilo je to moje glavno utočište koje mi je pružalo desetak minuta preko potrebne nirvane, tokom napornog dana. Malo bih se resetovala, i vratila orna da nastavim gde sam stala, osvežena, i sa više energije.

Ne dam ja moj “Maksi” ni za živu glavu. 🙂

3. Mir i tišina. 

Ove dve reči su skroz nestale onoga dana kada sam postala mama.

Počev od bebećeg plača, preko gukanja, pa do malih pričalica, svađalica, i drekavaca. Svega ima, samo tišine jok. To je jedna zaboravljena dimenzija koje se rado i sa setom sećam.

Jer uveče kada deca spavaju, mir me pomalo guši. Šta ću kad sam navučena na galamu. Više ni ne znam za drugo.

A i to drugo mi ne prija, jer čim se deca preko dana umire, znam da nešto nije u redu.

Učili su nas da je ćutanje zlato. Ali majčinstvo nas uči drugačije.

Kada si mama, dnevna tišina i ćutanje postaju neprijatelji, a njihovo zlato sluti na nevolju.

4. Bezbrižnost.

Po prirodi nisam paničar. Ali, kada su moji klinci u pitanju, bezbrižnost nestaje kao pepeljugina kočija u ponoć.

Neprestano sam u nekom gardu. Kao neki komandos. Uvek spemna za napad. Posmatram i osmatram potencijalne opasnosti. Vagam i razmišljam o bezbednosti, o mogućim scenarijima, i načinu da ih izbegnem ili prevaziđem.

Bezbrižnost je nestala, a večna majčinska briga je zauzela upražnjeno mesto.

I tu povratka nema.

5. Normalna komunikacija.

Ne znam za druge, ali meni je, pogotovo na samom početku materinstva, bilo gotovo nemoguće da učestvujem u komunikaciji u kojoj teme nisu bile bebe ili deca, moja ili bilo čija, bitno je bilo samo da su klinci.

Nije bilo te magije koja bi mi pomogla da se usredsredim na neki normalan “razgovor odraslih” koji izostavlja priču o dojenju, pelenama ili bljuckanju.

Vreme prolazi, deca rastu, sve se lakše adaptiram na druge teme, ali i dalje su mi klinci na prvom mestu, kada je u pitanju najfrekventnija tema o kojoj govorim, pa čak i na blogu.

Pa nije ni čudo. Oni su moj život, moja preokupacija i glavna tema, uvek.

6. Podela odgovornosti i obaveza.

Da, mame su u tom fazonu da sve mogu, moraju i znaju same. Retko kada se odlučuju da traže pomoć, ili da se obrate nekome da ih odmeni. Jer, niko drugi ne zna da se izbori sa obavezama kao one. Samo one znaju pravi način, i niko ih ne može odmeniti, niti zameniti.

Mada bi ponekad trebalo pustiti i druge da se angažuju, i otvoreno tražiti pomoć. Niste manje sposobne i posvećene mame, ako s vremena na vreme, tražite ili angažujete pomoć.

Bake, tetke i ostala rodbina će sigurno sa zadovoljstvom prihvatiti da vas odmene, a nije loša ideja ni stručna pomoć u vidu dadilje.

Neverovatno je koliko malo slobodnog vremena za opuštanje, relaksaciju, knjigu, film, fitnes, kafu sa prijateljicom, ili šetnja pored reke, može učiniti da se osećate energičnije, i bolje u svojoj koži.

A vaša beba to neće ni primetiti. Verovatno će i uživati u društvu osobe koja je odmornija, i koja će im možda i dati neki slatkiš više, pogotovo ako su u pitanju bake i deke. Znam to iz ličnog iskustva.

7. Da materinski instinkt ume i da zakasni.

Ovo je, čini mi se, pomalo i tabu tema o kojoj se retko govori.

Tema zbog koje društvo može i da osudi mladu mamu koja se ne oseća mamom istog momenta kada ugleda svoju bebu.

Mnogo smo navikli na idilične scene porođaja iz holivudske produkcije i očekujemo istu  bajkovitu konekciju sa bebom, već u prvom momentu kada ugledamo svoje čedo. Većina mama je zaista i oseti, ali nije ništa pogrešno ni kada taj osećaj malo zakasni.

Tome mogu doprineti različiti faktori, kao što su naporan i težak porođaj, zdravstvene komplikacije, stres, umor i anksioznost. Sve je to normalno, i sve dođe na svoje, pre ili kasnije.

8. Ne znaju da nisu jedine.

Mi mame se redovno poredimo sa drugim mamama, i to naravno u stvarima koje su nam slaba tačka.

A kada tek postanete mama, sve vam je slaba tačka. Nema te tačke koja je jaka i za koju možete da se uhvatite. Snaga se stiče vremenom, iskustvom, postepenim prevazilaženjem svakodnevnih prepreka i ispunjavanjem zadataka.

Mi mame uvek mislimo da je drugim mamama lakše, da se bolje snalaze, da ne prolaze kroz iste stvari i probleme kao i mi. Istina je da je to jedna velika zabluda.

Sve mame čeka ista priča. Sve mi idemo istim putem. I sve imamo isti cilj, a to je zdravo i srećno dete.

9. Ne znaju da se opuste.

Tako je, ne znaju. Mame su u grču. Pored svih obaveza oko bebe, veša, sudova, obroka, domaćinstva, nabavke, dojenja i manjka sna, mame se osećaju krivima ako usred nereda i krša koji ih okružuje, dozvole sebi da, dok dete dremka, malo prilegnu, uz neku knjigu ili samo listajući instagram i pinterest na telefonu.

Mame će rađe da peglaju ili ribaju podove, dok dete spava.

Moram priznati, da ja nemam taj problem. Kod mene će pre biti haos u kući, nego što ću da spadnem s nogu. Imam i ja dušu. Molim lepo.

10. Mame ne znaju koliko su posebne i važne.

Tako je, sve mame su povlašćene. Imaju najvredniju titulu koja je ikada postojala. Iako ta titula, ponekad može više ličiti na teret, zapravo je titula. 

Zvuči kao kliše, ali zaista je tako: ljubav koju mame pružaju i dobijaju za uzvrat, je najčistija, najiskrenija, najveća, najsvetija, najnežnija, apsolutno bezuslovna i bezgranična.

Ona je pokretač svim mamama. Mame rade na ljubav. Mame, iako su premorene, pune strahova, samoosuđivanja, obremenjene obavezama i pretrpane predrasudama od strane okoline, uspevaju da prevaziđu sve samo zahvaljujući majčinskoj ljubavi. I to je tako, i nikako drugačije. 

10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo lanawrites.com
10 stvari koje mame ne znaju dok ih ne strefi majčinstvo

Jer, mame rade na ljubav. 

I nikako drugačije.

 

A ukoliko vas “izluđuju” dečje razvojne faze, kliknite OVDE

Licemerje kojeg obično nismo ni svesni

Bilo je to jednog kišnog letnjeg dana, koji nam se neprimetno uvukao pod kožu i u naš dom uneo tračak bespotrebne nervoze. Zbog jake i dosadne kiše koja nije imala nameru da prestane, uobičajena vožnja trotinetom i sladoled u povratku kući, nisu dolazili u obzir. 

Zahvaljujući komšijama koji su tog prepodneva započele renoviranje električnih instalacija u svom stanu, kao šlag na tortu, došao je i iznenadni prekid struje u celoj zgradi, što je mojim  mališanima onemogućilo gledanje željenog dugometražnog crtanog filma.

A vreme trajanja nesuđenog im crtaća, planirala sam da iskoristim kao svoj “mini odmor” u vidu roditeljske utopije zvane neometano spremanje ručka. (Ako i vama pitanje “Šta ćemo za ručak?” zadaje glavobolju, pročitajte OVAJ TEKST, može vam bar malo olakšati život.)

Pored svega toga, još jedna višnja je, u stilu bombe, sletela na spomenuti šlag, izazvavši neviđenu buru emocija od strane naših anđela. Bila je to čijenica da u kući nije više bilo niti jednog čokoladnog mleka. Veliki propust. Potpuno skandalozan, složićete se. 

Bila je to kap koja je prelila čašu. I naravno, nastupila je apsolutna anarhija. 

Jedno opšte dranje i negodovanje, kakvo ni oni od čelika poput Ajronmena ne bi podneli, a ne mi obični roditelji, od krvi i mesa. Kada je vika i dreka dostigla svoj vrhunac, i kada su moji iziritirani majčinski živci došli do tačke pucanja, uzvratiti istom merom delovalo je kao sasvim logičan sled događaja.

“Smireni dijalog sada niko ne bi ni konstatovao, a kamoli prihvatio”, pomislih.

Zatim sam samu sebe iznenadila kada sam, u afektu, viknula na njih, strogim i zapovednim tonom: “Prestanite da vičete!” 

Moja dva plavooka anđela su me začuđeno pogledala i bez prigovora istog momenta usvojila moj vapaj.

Da, bio je to upravo vapaj koji je oslikavao moju nemoć da smireno i kontrolisano zavladam situacijom. Priznajem, istog trenutka sam se osetila baš jadno i postiđeno.

Zar je to bio jedini način da privučem njihovu pažnju i zaustavim započetu predstavu? Da li je u redu tražiti od dece da ne viču, vičući na njih? Nije li to licemerno? 

I tako počeh da razmišljam o pojavi zvanoj roditeljsko licemerje.

Čini mi se da je, poput nevidljivog virusa rasprostranjena među nama roditeljima. Ona strpljivo čeka, neumorno vrebajući povoljnu priliku za infiltraciju. I tada nas obuzme. A što je najgore, mnogi od nas i nisu svesni njenog prisustva jer kao što rekoh, nevidjiva je.

Simptomi su neprimetni, a ima li leka, to je jedno pitanje bez odgovora. Lek je iskrenost, transparentnost i dijalog.

Ali, može li se uvek biti sasvim iskren prema deci, a da to ne povredi njihova osećanja i ne dovede do opšte konfuzije? Nekada je blago ulepšavanje istine sigurno bezbolnije za njih u odnosu na brutalnu stvarnost. Ali, vrlo je tanka linija između ulepšavanja istine i neistine.

Treba biti pažljiv, jer niko ne zaslužuje laž, a najmanje naša deca.

Roditeljsko licemerje: Kako mu odoleti lana writes
Roditeljsko licemerje: Kako mu odoleti?

Može li licemerje biti opravdano?

Svi smo mi kao roditelji licemerni, bili toga svesni ili ne. Čak je određena doza licemerja normalna i dobrodošla. Jer, kako bismo inače razlikovali roditelje od dece? Ne možemo biti jednaki, niti nam može biti dozvoljeno da se isto ponašamo.

Bilo bi suludo i neodgovorno dopustiti detetu da usvoji sve navike svojih roditelja. Na primer, pustiti ga da provede celu noć uz televizor, samo zato što možda to nekada rade mama i tata. Ili dati detetu da proba cigarete i alkohol, jer u tome uživaju pojedini roditelji.

Neke stvari prosto nisu za klince, i tako treba da ostane.

Ali isto tako, treba im objasniti zašto roditelji neke stvari smeju da rade, odnosno zašto neke druge ne moraju da rade. Važno je objasniti im i iz kog razloga su mama ili tata doneli odluku da ponekad čine nešto što možda nije dobro za njih i njihovo zdravlje, i izneti im i razjasniti posledice takve vrste ponašanja.

Tu je i sveprisutno tajno roditeljsko ponašanje. Ovde bih uvrstila svoje često prigovaranje kincima u vezi slatkiša, grickalica i brze hrane.

Jedna sam od onih koji redovno insistiraju na zdravoj dečjoj ishrani, iako bih sama najradije smazala jedan dupli čizburger sa velikim pomfritom i koka-kolom.

Ali to im, naravno ne otkrivam. Licemerno, nego šta!

“Ali to je za njihovo dobro”, tešim samu sebe kako bih se osećala  manje krivom. 

Desilo mi se više puta i da, uspešno uspavljivanje dece začinim jednom čokoladom od 300g. Naravno, opet u strogoj tajnosti. Jer, mogu im objasniti zašto pivo nije dobro za njih, ali im zaista ne znam objasniti zašto oni ne smeju da smlate celu čokoladu, a mama sme.

Opet za njihovo dobro, naravno. 🙂

Bilo je i situacija u kojima sam se pretvarala da sam jaka, a to zapravo nisam bila.

Svaka suza mojih mališana, kao i svaka povreda, prehlada, ogrebano koleno, bolest, ružan san, bol, zapravo bilo kakva njihova muka, mene podjednako pogađa.

To su trenuci u kojima glumim staloženo i mirno rame za plakanje. Trenuci u kojima tešim i milujem, ljubim da prođe, i govorim da nije ništa strašno, a strašno mi je skroz.

Verujem da je i u ovakvim slučajevima licemerje opravdano. Jer, rame za plakanje gubi svoju funkciju ukoliko se i samo rasplače. Rame za plakanje ne sme da jadikuje i tuguje. Bar ne u trenutku kad je najpotrebnije.

U takvim situacijama skupljam snagu i stežem srce kako bih ostala jaka dok ne prođe.

A potom, uglavnom neprimetno zbrišem u neki skriveni kutak našeg doma, gde nečujno i bez svedoka, dam oduška svojim emocijama.

Govoriti nekome da ne plače, a da i sami vrebate povoljan trenutak za plakanje, opet je licemerno.  Ali, kao što rekoh, ovaj vid licemerja je, sigurna sam, ok.

Roditeljsko licemerje: Kako mu odoleti lana writes
Roditeljsko licemerje: Kako mu odoleti?

Zaključak

Verujem da bi deci trebalo objasniti zašto je roditeljima nešto dopušteno, a njima nije, mada to baš i nije uvek jednostavno.

Takođe, mi kao roditelji moramo biti odgovorni, a samim tim i svesni svojih postupaka, uvek. Koliko god mi pričali deci šta je dobro, a šta nije, ako se mi sami ne ponašamo u skladu sa svojom pričom, nema ništa od toga.

Deca uče po modelu, i vrlo je verovatno da će kasnije u životu pre usvojiti neke naše loše navike, nego poslušati naše pametne i krajnje dobronamerne savete kojih se mi sami nikada nismo pridržavali.

Jer, roditeljstvo je najbolje ogledalo. Ono što pokazujemo našoj deci, reflektuje se nazad. Tako da gledajući svoju decu, zapravo gledamo sebe.

Naravno, iako smo roditelji, mi smo samo ljudi. Nismo savršeni, i ne možemo se uvek  i u svakoj situaciji besprekorno ponašati, ali moramo težiti samokontroli.

Nije ni dobro obmanjivati klince glumeći večito dobro raspoloženje i perfektne manire, jer to nije realnost. To ih može zbunjivati, i dovoditi u poziciju da se osećaju krivim ukoliko nisu uvek “savršeni” kao njihovi roditelji koji zapravo foliraju to savršenstvo. Ali to je već neka druga tema.

Najvažnije u celoj ovoj priči je da moramo da uskladimo svoje ponašanje sa onim ponašanjem kakvo bismo voleli da vidimo kod svog deteta.

I tu greške nema. 

Nema te priče koja će nadjačati živi primer. 

Nikada ne smemo da zaboravimo da oni uče po modelu. 

Zbog toga budimo modeli, tj. uzori kakve oni zaslužuju. 

A složićete se, zaslužuju samo najbolje. <3

Poštedite sebe večitog pitanja u zadnji čas:

“Šta ćemo za ručak?”

Da budem iskrena, nisam ja baš najorganizovanija osoba na svetu.

Imam lošu naviku da odlažem obaveze do poslednjeg trenutka, i da ih onda u jednom danu sve pozavršavam. Sigurno bi mi bilo jednostavnije da svakoga dana odradim po nešto.

Ali ne, to prosto nisam ja.

Čvrsto se držim one Skarletine ”O tome ću misliti sutra” filozofije. I svesna sam te svoje mane.

 O ne, opet! Ooops I did it again!

I tako stižemo na temu i večito pitanje: “ Šta ćemo za ručak?”.

Pa zar je već vreme ručku?

O ne, šta da smislim?

Nemam vremena da odmrznem onu buraniju iz zamrzivača, niti da odem u kupovinu. Šta imam u frižideru? Nećemo valjda opet makarone sa sirom?

Deca se već raduju: “ Makaroni, jupiiii!”

Sigurno misle da sam najbolja mama na svetu, ali se ja u ovom trenutku i ne osećam tako.

Zato krećem u akciju. Nešto se mora promeniti, odmah!

Kako isplanirati nedeljni jelovnik
Kako isplanirati nedeljni jelovnik

 Sastavljanje liste obroka

I dok uzimam papir i olovku, pokušavam da se setim svih jela koja znamo da spremamo.

I krećem. Sastavljam listu svega što volimo da jedemo.

Opa, gle čuda, ima tu mnogo više izbora od makarona sa sirom.

Deca su sada vidno razočarana, ali se ja zato osećam kao da sam na vrhuncu svog zadatka.

Zatim kontrolišem sve namirnice u špajzu kojima raspolažem, i pravim svojevrsni popis. Čisto da mi se ne bi ponovo desilo da kupim ono što imam, a zaboravim ono što nemam. Redovno mi se to dešava kad kupujem po automatizmu bez spiska za kupovinu. Pogotovo kad idem gladna u prodavnicu. To je tek priča za sebe.

Sada sam već počela da sastavljam plan jelovnika za celu nedelju.

I dok na glas ponavljam reči koje zapisujem: “Ponedeljak… pilav, Utorak…djuveč,…”- deca počinju da se zelene od muke, a ja sam prosto ponosna sama na sebe.

 Sastavljanje spiska za kupovinu

Sada kada je plan jelovnika spreman, počinjem da pravim novi spisak, ovoga puta to je onaj za kupovinu.

Sada kad znam šta ću spremati cele nedelje, mogu da znam i šta treba nabaviti od namirnica. Takodje znam i koje namirnice već imam, tako da neće doći do dupliranja onih koje neću koristiti. Bravo za mene!

Moj dragi prosto ne može da veruje svojim očima dok mu iznosim svoj plan. Gleda me pun nežnosti i odobravanja. Dakle, sigurno ima nešto u izreci: “Ljubav na usta ulazi.”

Zadovoljno se smeškam i ponosno kačim svoje remek delo na frižider. I tu se ne zaustavljam. Nastavljam da razradjujem svoje ideje. Već sam za kompjuterom i sastavljam super slatku tabelu, koju ću odštampati i koristiti za sastavljanje nedeljnih planova obroka. Pa ja sam genije! Ne samo da je lepa, nego je i korisna!

Na žalost, nisam je imala juče, tako da svojim ukućanima polako serviram dobro poznate makarone sa sirom.

Ali, sada znam da ih neko vreme neću jesti ponovo, pa počinjem da uživam u njima.

Govorim deci: “Nisu loše ove vaše makarone.”

Oni se zadovoljno smejulje.

Kako isplanirati nedeljni jelovnik
Kako isplanirati nedeljni jelovnik

Evo kako ćete dobiti svoj primerak tabele

Ako ste slični meni, onda dobro znate da malo organizacije može samo da vam olakša svakodnevnicu. Zato vam i poklanjam svoju tabelu za nedeljni jelovnik. I to ne jednu, već 3 različite tabele, pa izaberite onu koja vam se najviše dopada, odštampajte je, i u nju zapišite svoj nedeljni jelovnik.

Da biste dobili tabele, upišite svoj email ovde:

Ukoliko ste organizovaniji od mene, što je vrlo verovatno, opet vam može poslužiti moja tabela, pa vam je sa zadovoljstvom poklanjam.

Dobićete je u “Inbox”, a za svaki slučaj proverite i “Promocije”, pa čak “Spam”, da budete sigurni da niste ostali bez svoje tabele za planiranje obroka.

Ostavite svoj email ovde :

Lep pozdrav svim vrednim damama.

Lana

A ako vam treba ideja za brzinske grickalice, kliknite OVDE

U jeku letnje sezone: 

MOGU LI SE RODITELJI ODMORITI NA GODIŠNJEM ODMORU?

Znate li one divne fotografije sa bilborda na kojima se reklamiraju turističke agencije?

One idilične porodične portrete sa plaže: svi nasmejani, roditelji se bezbrižno sunčaju ili dremkaju u hladu pod prelepom palmom, a mališani se igraju u pesku, ili razigrano zabavljaju u vodi.

Nemojte gajiti iluzije. To verovatno, ili bolje reći, sigurno, neće tako izgledati. Bar ne svakodnevno. Možda ćete i vi uspeti da uslikate nekoliko sličnih fotografija, ako imate sreće.

Ali daleko od toga da će vam svaki trenutak biti takav. Biće mnogo više onih potpuno drugačijih.

Pitanje “Da li odmor sa malom decom postoji?” je isto kao pitanje o postojanju Deda Mraza. Svako na njega odgovara na svoj način, u odnosu na to u šta želi da veruje, dok duboko u sebi svi znamo istinu.

Tako je i sa porodičnim letnjim odmorom. Želim da verujem da postoji, i svakoga leta mu se iznova radujem kao nekada Deda Mrazu. A onda, kada se nađem na željenoj destinaciji, više puta mi se dogodi da požellim da se vratim u mir svoga doma, jer sam iscrpljena. Skroz.

I zato, da se ne biste vratili sa odmora umorniji nego što ste krenuli, predlažem vam da pokušate sa nekim od sledećih taktika koje provereno pomažu:

1. Ne gajite prevelika očekivanja

Odmor kakav ste poznavali pre nego što ste postali roditelji, više ne postoji. Sa druge strane, to ne znači da nema načina da se zabavite i uživate. Potrebno je samo prihvatiti novonastalu situaciju i izvući ono najbolje iz nje.

Sećam se, na prvo letovanje sa našim prvencem sam ponela knjigu, naivno verujući da ću imati vremena da čituckam, dok se on zabavlja u pesku. Kakva iluzija. Knjigu nisam uspela ni da izvadim iz kofera, a da ne pričam o tome da sam se vratila kući možda čak i svetlijeg tena nego pre polaska.

Od tada sam zadovoljna  i ako uspem neometano da prelistam dnevnu štampu dok sam na moru.

Odmori su postali podređeni našim mališanima. I u skladu sa tim biramo destinaciju, način transporta i ishrane, kao i zabavni sadržaj. Najvažnije je da su njihove potrebe i čula zadovoljena, a mi ćemo lako, ako su oni nasmejani.

2. Držite se vaše ustaljene rutine koliko god je moguće

Ovo se pre svega odnosi na vaš svakodnevni tempo i navike, kao što je vreme buđenja, vreme odlaska na spavanje, popodnevne dremke, i ukoliko je to moguće, satnica obroka.

Iz iskustva vam mogu reći da, što je vaša rutina na moru približnija onoj koju imate kod kuće, imaćete lepše letovanje, sa odmornim, sitim i nasmejanim detetom. Kada im ukinete hranu i odmor na koji su navikli, kreće prava zabava.

Zato se držite svoje rutine, bolje ne čačkati mečku.

3. Izaberite smeštaj koji je blizu plaže ili na samoj plaži

Možda vam ovo ne deluje važno, ali verujte mi, itekako jeste. Nije zabavno u jednoj ruci nositi dete, a u drugoj ruci torbu, ustvari, pravilnije bi bilo reći torbekanju za plažu.

Da ne spominjem da vašoj jačoj polovini pritom klecaju kolena od težine i gabarita prtljaga koji je na njegovim plećima.

Jer, vama su zaista potrebni svi ti peškiri, pelene za kupanje, pampers, pavlovićeva, 3 različite kreme za sunčanje, voda, sokić, užina, voćkica, šeširići, rezervna garderoba i kupaći kostimi, i naravno, nezaobilazna 101 animacija za plažu u vidu plastične galanterije (kofice i lopatice) sa jedne, i asortimana na naduvavanje sa druge strane.

Ukoliko nosite kolica za decu sa sobom, biće vam svakako lakše. A ako ih niste poneli, onda ćete se navići da teglite gomilu stvari sa sobom, svakoga dana iznova i iznova, dok ne budete stesali figuru do savršenstva, ili kao u mom slučaju, do granice neuhranjenosti.

4. Naoružajte se strpljenjem

Naročito ako je u pitanju prvo letovanje sa detetom. Koliko god mu vi objašnjavali šta ga čeka, istina je da ni vi, a ni vaš mališan ne možete u potpunosti znati kakva će biti njegova reakcija kada prvi put vidi more. Nemojte se iznenaditi ukoliko u početku zbog straha odbije da uđe u vodu. Pesak i kamenčići ne bi trebalo da predstavljaju problem, osim ako nisu vreli.

Mogući su i problemi sa ishranom, ukoliko imate pansion sa organizovanim obrokom. Često su nepoznati mirisi i ukusi odbojni mališanima, pa treba biti fleksibilniji nego inače, kako bi dete barem nešto pojelo.

Takođe, promena kreveta, jastuka i same klime, kao i previše Sunca, slane ili hlorisane vode i ostalih dnevnih dešavanja mogu uticati na raspoloženje deteta, i prouzrokovati insomniju, učestala buđenja, razdražljivost i neraspoloženje.

5. Očekujte neočekivano

Ili u prevodu, budite spremni za sve moguće scenarije. Posebno one najgore.

Nemojte zaboraviti da uplatite putno zdravstveno osiguranje, i ponesite mini apoteku u vidu probiotika, rehidrina, sirupa na bazi paracetamola i sličnih potrebština. Nema većeg smora od bolesnog deteta na letovanju. Bili-videli, ne ponovilo se.

Obratite pažnju na bazene, prilaze vodi, klizave površine, utičnice za struju, staklena vrata, i ostale potencijalne opasnosti koje mogu izazvati različite nepoželjne incidente.

Neću ni govoriti o izbegavanju prejakog Sunca, redovnom mazanju i hidrataciji. To se podrazumeva.

6. Pametno se spakujte

Pomirite se sa tim da će prostor u koferu za vaš lični prtljag biti ograničen, veoma ograničen. Zato je odlična ideja prvo spakovati dečje stvari, a ono malo mesta koje preostane nakon što su sve njihove potrepštine spakovane, to je za vas. Pa navalite, raširite se koliko možete.

Pored svih preko potrebnih dečjih stvari, iluzije o velikom ličnom prtljagu samo za vas, mogu slobodno početi da blede.

Nekada sam i ja imala čitav kofer samo za sebe, a sada, pogotovo ako putujemo avionom, zadovoljavam se ostacima, tj. patrljcima prtljaga. Prioriteti se definitivno menjaju kada postanete mama, zar ne?

7. Stvorite uspomene za ceo život

I ako ste preopterećeni stvarima koje mogu krenuti naopako, zastanite na trenutak, duboko udahnite i pogledajte oko sebe.

Nalazite se na moru, okruženi onima koje najviše volite, svojom porodicom. Zato, dajte sebi oduška, jer, možda nećete uspeti ni da započnete knjigu koju ste poneli, ali ćete zato sigurno moći da sagradite nekoliko kula od peska koje će izmamiti osmeh na licu vaših klinaca. Moćićete da se prskate sa njima u plićaku do mile volje, i da ih pridržavate dok pokušavaju da zaplivaju bez šlaufa i rukavića. Verovatno će se u međuvremenu tu naći i neki sladoled, šećerna vuna, ukusan porodični obrok, zabavna šetnja duž obale mora i nezaobilazna beskrajna porodična fotografisanja.

Sve su to trenuci koji su vredni truda. Oni stvaraju uspomene za ceo život, kako vama, tako i vašim mališanima. Zato se potrudite da te uspomene budu najlepše moguće. Oni to zaslužuju.

Odmor iz snova kako preživeti letovanje sa decom
Odmor iz snova

8. Planirajte unapred

Definitivno planirajte unapred i ostavite dovoljno vremena za sve pripreme. Potrebno je vreme za pronalazak odgovarajućeg aranžmana, kupovinu, pakovanje, planiranje, i naravno, za samo putovanje.

Na put krenite ranije, jer znate i sami, sa decom ne ide baš uvek sve po planu. Obično se nekome u poslednjem trenutku ide u toalet, neko je baš tada žedan, pa se usput sasvim slučajno i polije vodom, neko je gladan, neko se svađa oko toga koga će mama ili tata prvog obuti, a neko protestuje jer ni ne želi da se obuje.

Zato, odvojite dovoljno vremena za sve, pogotovo na sam dan putovanja, kako biste na vreme stigli na svoj zakazani polazak, ili ako putujete sami, onda da biste stigli na svoje odredište.

9. Budite informisani i fleksibilni

Dobro prostudirajte destinaciju koju ste izabrali, naročito sve ono što bi vašoj porodici moglo biti interesantno. Nije isključeno da će vas iznenaditi hladnije, kišno ili previše vetrovito vreme, koje bi moglo onemogućiti boravak na plaži.

Proverite ima li u blizini neki zoološki vrt, akvarijum, stari grad, spomenik, muzej, vodeni park, zabavni park, nacionalni park ili izletište, zanimljiva pećina, ili bilo šta drugo što bi moglo da vas animira i učini vam boravak na moru zabavnijim i ispunjenijim.

Meni lično letnji odmor podrazumeva svakodnevni odlazak na plažu. Ali, ukoliko vremenske prilike, iznenadna prehlada ili bolest deteta to onemoguće, spremna sam da istražim i druge mogućnosti kako bih upotpunila naš odmor.

10. I za kraj, navucite osmeh na lice, i “odmorite se”

Najvažniji savet za porodični odmor je da ne zaboravite da ste na odmoru. Opustite se. Ne dozvolite da vas sitnice iznerviraju.

Odmor je beg iz svakodnevice koju živite kod kuće, na poslu, u gradu, u zgradi, bloku, na pijaci. To je odmor od lica koja svakodnevno srećete, od mesta u kome živite, i od svakodnevnih situacija koje vam dižu pritisak, a i kosu na glavi. Dopustite sebi da se svega toga malo uželite.

Posle odmora sa decom, povratak na posao delovaće kao pesma, kažem sada to u šali. Jer, iako nije lako, nije baš ni toliko teško sa njima. Važno je samo da ponesete svoj smisao za humor, i sve će biti dobro.

Jeste da ćete se sa odmora vratiti potpuno samleveni, željni kreveta i pravog odmora, ali zapravo, iako su vam tela iscrpljena, vaše srce ne može biti ispunjenije i zadovoljnije.

Upravo ste imali priliku da umesto odlaska na posao, provedete slobodno vreme na putovanju sa svojom porodicom. To je vredno svakog truda i napora. A činjenica da se na letovanje obično ide jednom godišnje, samo mu još više daje na značaju.

Zbog svega ovoga, nema više izgovora. Pravac more, i nađite način da se opustite i uživate. Znaćete da ste uspeli, ukoliko budete imali osećaj da biste voleli da ponovite letovanje, koliko odmah.

Dobro, ako ne baš odmah, onda čim se odmorite od odmora sa decom.

Srećan put!

A kako “izbaciti” decu iz bračnog kreveta saznajte OVDE

Preselite decu u dečju sobu bez muke

Gluvo je doba noći.

Šćućurena na samoj ivici kreveta, spavam dubokim snom, delimično prognana i potpuno zarobljena. Moja dva anđela se, kao po običaju, baškare u tom istom krevetu zauzimajući pozu petokrakih zvezda. Samo nekoliko centimetara me odvaja od granice koja bi mi poljuljala ravnotežu, i sunovratila me na pod. Ali kao svaka iskusna mama, koja je prepustila deci ogromnu većinu svoje postelje, i u snu uspevam uspešno da balansiram, kako ne bih pala.

Odjednom, kao grom iz vedra neba, iz sna me prenu jak šut u glavu. I to ne bilo kakav šut, već onaj zbog kog se u crtaćima vide sve zvezdice. 

Budim se u panici, i shvatam da me je to “pomilovala” noga moga petogodišnjaka. Od siline udarca mi bridi pola glave, ali ostajem mirna, da ne bih probudila usnule anđele. Majčinska samokontrola je prisutna, uprkos trenutnom osećaju zbog kog bih najradije počela da vrištim, a možda čak i da psujem, što mi nije baš svojstveno. Mada, i psovke su za ljude, ali ne i za mame. 

Dakle, to je to! Moje strpljenje je iščezlo. Mislim da je krajnje vreme da povratim svoju teritoriju i ponovo osvojim svoj krevet. Ovako više ne može! Ali kako ih “isterati”? Kako im objasniti da je vreme da pređu u svoju sobu i u svoje krevete bez mame? Da li je moguće uspeti u tome bez slomljenih srca, osećanja griže savesti i bez opšte nervoze u kući?

“Gde ima volje, ima i načina…”, bezuspešno pokušavam da okuražim samu sebe, kako bih zadržala odlučnost da sprovedem svoj plan u delo.

“Lakše reći-nego učiniti!”, nastavljam da  mudrujem i pametujem sama sebi dobro poznatim umotvorinama.

Još jedan iznenadni udarac u stomak mi samo pomaže da ostanem fokusirana na svoj plan.

Definitivno je dosta! Oni moraju napolje! Ali kako?

E pa ovako:

  1. Urediću dečju sobu onako kako bi oni želeli. Pustiću ih da izaberu svoj krevet, posteljinu, prekrivače, ćebad, zavese, police za knjige, ormariće i lampe. I jedno i drugo će imati svoj maleni kutak uređen po njihovim sopstvenim željama. Napraviću i deo za omiljene igračke. Nova soba će njihovim dečjim očima izgledati prosto neodoljivo. U toj meri da će sami poželeti da uđu unutra, nešto poput Ivice i Marice, samo bez zle veštice i kanibalizma, naravno.

  1. Počeću da forsiram igračke za spavanje. Neke nove “drugare” koji će ih grliti, pa samim tim i tešiti umesto mene u noćima koje dolaze. Biće to igračka koja je mekana i nežna, koja ne može da ih ubode ili na bilo koji drugi način povredi tokom noći. Biće to neko ko će im biti drug, ko će im se dopasti, i koga ćemo verovatno nositi sa nama i na buduća putovanja. Dakle, moram pronaći nešto malo, mobilno, plišano, i slatko. To bar ne bi trebalo da predstavlja problem.

  1. Zatim će uslediti otvoreni razgovor o mogućem preseljenju u novu dečju sobu. Iako trenutno mislim da je stvar došla do tačke posle koje nema nazad, sigurno neću forsirati nešto ukoliko primetim da moja deca nisu spremna na to. Važno mi je da čujem njihovo mišljenje i osetim da li je pravi trenutak za ofanzivu, ili je bolje stisnuti zube i sačekati još neko vreme. Eto, već sam omekšala. Nije mi dugo trebalo da popustim, moram ostati karakter!

  2. Pokušaću da im umaknem jednu noć, čisto da vidim kako će odreagovati. Uspavaću ih kao i obično, pa im se posle neću vratiti. Ostaviću otvorena vrata i prigušeno svetlo, kako ne bi bilo neke velike panike. Ujutro će me verovatno dozivati, pa ću doći kod njih, i započećemo dan kao i obično, jutarnjim maženjem i opuštenim razgovorom.

  3. Predložiću im da jednu noć “kampuju” u novoj sobi, čisto da vide kako se tamo spava, i da li se lepo sanja u njoj. Vrata će i ovog puta biti otvorena, i u svakom trenutku će moći da mi se pridruže, ako osete potrebu ili želju za tim. Ako ovaj test prođe kako treba, onda ću im sve češće to predlagati, dok ne postane novo usvojeno pravilo.

  4. Nastaviću sa večernjom rutinom na koju su navikli. Ustaljenim će se redosledom odvijati dobro poznati mali večernji rituali, i na kraju ću ih i uspavati na isti način. Jedina će razlika biti u tome što će svako imati svoj krevet, pa čak i mama. Ludilo!

  5. I za kraj, ono što je meni lično najteže… Svim ću se silama potruditi da ostanem uporna i dosledna u svom naumu da istrajem u ovoj odluci. Šalu na stranu, svesna sam da je zaista došlo vreme za odvajanje. Svi ćemo imati mirniji, pa samim tim i kvalitetniji san. Bićemo odmorniji, i boljeg jutarnjeg raspoloženja. Nećemo se takmičiti oko jorgana, ćebeta, prekrivača. Svako će imati svoj lični prostor za odmor, bez gurkanja, udaranja, šutiranja i naglog buđenja.

LANA WRITES Kako izbaciti decu iz bračnog kreveta
Kako “izbaciti” decu iz bračnog kreveta

Ono što me najviše brine je, da će ustvari meni najviše nedostajati to zajedničko spavanje. Sva ta maženja, grljenja, sve te slatke nežnosti i “muke”. A da ipak sačekam još neko vreme?

Više mi ni šut u glavu ne izgleda tako strašno.

Pažljivo prelazim rukom preko njihovih stomačića, proveravajući da li su pokriveni. Upućujem im nežan poljubac, i vraćam se u svoj tanani deo na samoj ivici kreveta.

Shvatam da ja, zapravo, najiskrenije uživam u ovom sadašnjem trenutku. Želim što bolje da ga zapamtim i sačuvam negde u sebi, kako bih mogla da mu se vratim jednog dana kada moji anđeli porastu. Onda, kada mi bude nedostajalo sve ovo. Kada ne bude nikoga ko bi mi “krao” ćebe i “lupao” po glavi. Onda kada budu veliki, nezavisni i kada im više ne budem potrebna. Bar ne u ovoj meri.

I zatim, zadovoljna i potpuno raznežena, ponovo tonem u san.

Laku noć!

 

A kako preživeti dečje razvojne faze, saznajte OVDE

Dečje razvojne faze iz ugla jedne obične mame

Jutros, nekoliko minuta pre pola šest, jedno maleno, pufnasto, nežno trogodišnje stopalo broj 25, neverovatnom snagom me je tresnulo po glavi.

“Zar je već vreme za buđenje?”, promrmljala sam više za sebe, dok je jedna petogodišnja ruka snažno povlačila roletnu na gore.

Sunčevi zraci su se poput oštrih sečiva zarili u moje usnule oči. Jedino me je majčinska ljubav zadržala da ne počnem da vičem: “Upomoć!”

Dakle, vreme je. Oni su tako odlučili, prema tome, tako će i biti.

Ne znam u kom se trenutku to zapravo dogodilo. Ta smena vlasti. Da li je to bilo već po rođenju našeg prvenca, ili nas je dokusurilo rođenje naše neukrotive princeze? I dok razmišljam o mogućem odgovoru na to pitanje, bezuspešno pokušavam da prekinem svađu oko toga ko će prvi da pere zubiće. Ista slika svakoga dana, naš neprekidni jutarnji deja vu mi se ponovo odvija pred očima.

Treba mi kafa, šteta što je ne pijem…

Kako smo naivni bili. Mislili smo da držimo sve konce u rukama, dok smo satima razgovarali o tome kakvi ćemo roditelji biti. Nismo imali pojma šta nas čeka, dok nas nije strefilo. Sve smo teme i mogućnosti do tančina pretresli, sa visine gledajući na druge roditelje koji su živeli u realnosti. A onda, po rođenju našeg prvenca, ista ta realnost je zakucala i na naša vrata. I dok smo se opasuljili, naš naslednik je preuzeo ulogu vođe, i počeo sa uvođenjem svog režima i svojih pravila.

Roditelji smatraju da imaju moć nad svojom decom, a zapravo je obrnuto.

Deca su ovde u blagoj prednosti, iako toga obično nisu ni svesna, niti im je prednost bitna.

Mi smo tu da im služimo, zadovoljimo njihove potrebe, upoznamo ih sa svetom na koji su došli i njegovim pravilima.

A oni nas uče bezuslovnoj ljubavi, nežnosti, sreći i iskonskim vrednostima koje se kriju u svakodnevnim trenucima blaženstva.

I ko je moćniji?

Smemo li da priznamo? 😉

Mame su te koje su podložnije promenama koju unosi novorođenčad, budući da su one, u odnosu na svoje partnere, uglavnom na prvoj liniji fronta.

Zato, drage mame, delim sa vama svoje iskustvo. U nadi da nisam jedina, da imam nekog ratnog druga među vama.

Potpuno laički ću nabrojati i opisati meni “omiljene” razvojne faze. Neke sam podelila na više segmenata, jer su previše slojevite, da ne kažem komplikovane. 

Ono što je dobro, je što gotovo svaki put kada pomislim da je to to, i da neću moći više da se nosim sa njima, one odjednom prestanu. Ali, naravno da postoji neka caka. Završenu fazu, uvek prati početak neke nove, uglavnom još zabavnije.

Prava uživancija, složićete se.

1. Samostalnost

Faza samostalnosti i omiljene mi rečenice: “Hoću sam(a)!”, najviše mi je podizala kosu na glavi, kada bi moji tada dvoipogodišnjaci insistirali da samostalno jedu supu. Em je vruće, em je tečno, em su skroz mokri, em je zima, em im sve iscuri iz kašike pre nego što dođe do usta, em ne pojedu ni “S” od supe, a njeni ostaci su svuda po njima i oko njih. Hiljadu “Em” i jedno veliko “Jaoj”. 

Tu je i samostalnost prilikom oblačenja, što inače nije problem, osim kada smo u žurbi, a obično, jesmo. Desilo se više puta, da moja princeza insistira da se obuče sama, a da to traje čitavu večnost. I onda kada najzad preuzmem stvar u svoje ruke, jer je već poslednji trenutak za pokret, ona demonstrativno svuče sve što sam joj sa mukom obukla, jer eto, hoće sama ispočetka. 

Ali opet, da ih nisam pustila da pokušaju, ne bi ni naučili. Trebalo je mnogo živaca, nekoliko prekornih pogleda zbog kašnjenja i puno papirnih ubrusa, ali je na kraju vredelo.

2. Negacija

Negacija je zapravo početak prethodno spomenute faze samostalnosti. Deca prvo nauče da kažu “Ne“, kao reč kojom pokušavaju da nametnu svoju volju. Na taj način izražavaju upravo svoju želju da butu samostalni, često bez neke preke potrebe, niti smisla. Njihovo “Ne” je, zapravo, vežbanje samostalnosti.

Zabava počinje kad neće da jede, neće da se obuče, neće napolje, neće kući, neće da spava, a ne vidi na oči, neće tamo, ni ovamo, a najviše neće, tj. najmanje hoće ono što je obavezno, ono što se mora. Kao na primer držanje za ruku prilikom prelaska ulice ili silaska niz veoma strme stepenice, vezivanje sigurnosnog pojasa u autu, ispiranje nosa i uzimanje lekova prilikom prehlade, inhalacija ni pod razno, a kupanje i pranje kose nikako ne dolazi u obzir, to je zabranjena zona. Uh!

Faza po faza mamu čeka Laza Lana Writes
Faza po faza – mamu čeka “Laza”

3. Strah

Možda nama ponekad deluju preuveličano, ali deci su njihovi strahovi itekako stvarni i strašni. Jedan od najvećih sa kojima sam se susrela je strah od malo pre spomenutog pranja kose. Mislila sam da moja deca nikada to neće prevazići. Njihovo zapomaganje prilikom pranja kose je zaista bilo jezivo slušati. Verujem da su naše komšije odlično upoznate sa ovom problematikom.

I onda me je, odjednom, kao grom iz vedra neba iznenadilo pitanje: “A kada ćemo da peremo kosu?”. Prvo sam mislila da je to trik pitanje, u smislu provere da li je pranje kose planirano za taj određeni dan. Moje zaprepašćenje kada sam čula da dete ustvari ima želju da pere kosu i da pravi frizure od sapunice “kao u crtaću”, bilo je neviđenih razmera. Mislila sam da to nikada neću doživeti. Hvala crtaćima! 

Bilo je strahova koji su znali i nas da uplaše. Kao što je krik u sred noći, ili tokom poslepodnevne dremke. U tim slučajevima nismo znali za sebe. Dešavalo bi se da nam se dete izvrišti, potom se razbudi, i onda se ni ne seća toga. Mi onako prestravljeni, a dete nas gleda otprilike: “Šta je ovima, šta su se prepali?”, kao da ništa nije bilo. Da li su to bili ružni snovi, strahovi, dečija mašta, nešto četvrto, ili po malo od svega toga, mogu vam samo reći da nije bilo ni malo zabavno. Ali je i to prošlo. Hvala nebesima!

Tu je i strah od odvajanja. Ono kada dete izgubi mamu ili tatu iz svog vidokruga, i onda nastane haos. Dete tada nema predstavu o tome da ćete se vi vratiti, da ustvari niste ni odlazili, već ste mu iza leđa ili u drugoj prostoriji. Njemu to izgleda kao smak sveta. To treba razumeti, ali i preživeti. Nije lako, ako niste srca kamenoga.

4. Ispitivanje granica

Ispitivanje granica je povezano sa fazom negacije. Dete ispituje granicu, i pokušava da je poljulja ili ojača. Ukoliko roditelj nije uporan i dosledan, granica će biti pomerena, a u nekim slučajevima, ne bi smela da bude. Desilo se i vama, sigurno, da nebrojeno puta kažete svom detetu da nešto ne sme ili ne može, a ono uporno pokušava da istera svoje. 

Ne znam šta je to između dece i utičnica, ali ima tu neka tajna veza, sigurna sam. Ne znam koliko sam puta rekla da to ne sme da se dira, sa sve objašnjenjem i razjašnjenjem, ali ne. Krajičkom oka bih uhvatila zabranjeno kretanje upravo ka utičnici.

I ne samo to, dete bi me gledalo u oči, sa blagim smeškom na usnama, i dalje približavajući svoju ručicu ka izvoru struje. U ovom konkretnom slučaju, kao i u mnogim drugim, ispitivanje granica kod mene ju je samo osnažilo. 

Ali bilo je i onih tvrđava koje su uspešno osvojene. Kao što je useljenje u moj krevet, i još par “sitnica”. Ali, nećemo sad o tome, takve “slabosti” mi ruše kredibilitet među drugim mamama koje ovo čitaju. 🙂 

5. Drama, napad besa ili popularno-tantrumi

I dalje mi nije sasvim jasna ova dečija potreba, odnosno faza. Imam utisak da se u njoj prepliće više razlličitih faktora, kao što je potreba za pažnjom, strah, tuga, bes, ljutnja, nerazumevanje trenutne situacije, nerazumevanje sopstvenih osećanja i nemogućnost definisanja pravih izvora trenutne nelagodnosti.

Lično mislim da je ovo poslednje presudno. Kada dete ne može da definiše pravi izvor svoje “negativne” emocije, dolazi do granice pucanja, i nastaje drama zbog neke potpuno nepovezane i nebitne stvari. Ako grešim, ispravite me, neću vam zameriti.

Dešavalo se da nastane drama zbog toga što sam im obukla “pogrešnu” majicu, što se istopio sladoled, što se završio crtać, što se u crtaću nije dogodilo ono što su očekivali ili želeli da vide, što je vreme za spavanje, što se ide ili ne ide napolje, što pada ili ne pada kiša, što je ponedeljak a ne utorak,  i slično.

Uglavnom sam uspevala da dođem do stvarnog razloga i okidača za neraspoloženje rezultirano dramom nad dramama. I to su obično bili umor, glad, strah od nepoznatog, nerealna očekivanja, tuga ili ljutnja zbog nečeg desetog, kao što je zakazani odlazak kod doktora, ručak koji nije na listi najomiljenijih, ili polazak u vrtić.

Ko preživi-pričaće.

6. Plač

Ova faza je manje burna od prethodne, ali je podjednako opterećujuća za roditelje.

Plač zbog svega i svačega, i kad treba, a pogotovo ničim izazvan. Javlja se u svako doba dana i u svakoj mogućoj situaciji. Da li je to jer je mleko vruće ili hladno, jer je mama detetu dala “pogrešnu” kašiku, jer nije bilo golubova za kojima bi jurili u parku, ili zbog toga što nismo uspeli da uhvatimo leptira.

Koji god razlog bio u pitanju, sigurno je samo to da se radi “o pitanju života i smrti“.

Plač je obično toliko tužan i iscrpljujući, da se pretvara u tanušni jecaj sa uzdasima od kojih vas duša zaboli. Kažu mi: “Ignoriši, to je samo faza.” Ali ne znam koliko će tih faza mamino srce moći da izdrži, a da pritom ne završi na posmatranju.

Pitam se, pitam…

7. Ljubomora ili rivalitet

Dečija ljubomora i rivalitet među batama i sekama je nezaobilazna tema, i vraća nas na početak ovog teksta. Ne znam zašto je važno ko će prvi oprati zubiće, ko će se prvi obući, ko će prvi otvoriti vrata, ili dobiti slatkiš posle ručka.

Možda ja ne znam, ali oni znaju, jer se takmiče i porede u svemu. Čak i u onim stvarima u kojima poređenje nije moguće, budući da nisu istog uzrasta, pa je prednost, samim tim, rezervisana za starijeg.

Da ne spominjem reakcije kada se mama malo opusti pa, “previše” pohvali jedno dete, zaboravljajući na osećanja drugog. Jedno vreme nisam uopšte smela da pohvalim jedno bez pravdanja onom drugom, iskreno se trudeći da objasnim njihovim glavicama zašto nekoga hvalim, a onog drugog ne. Da to nema veze sa ljubavlju, već sa zaslugom.

Uglavnom su me samo belo gledali. 

Zaključak

Faza po faza - mamu čeka "Laza"
Faza po faza – mamu čeka “Laza”

Nekada se i mi roditelji previše trudimo, zahtevamo, nerviramo i očekujemo, zaboravljajući da su oni ipak samo deca.

Da smo i mi bili deca.

Da je sve to deo odrastanja, i da smo svi to prošli. Neko na ovaj, neko na onaj način.

Zaboravimo da oni mnoge stvari ne razumeju. Zaboravimo da ni mi nismo razumeli kada smo bili njihovog uzrasta.

Mislimo da nam nešto rade namerno, ali to rade samo zato što su deca, i ne znaju drugačije. 

Mi smo tu da im pomognemo, da ih naučimo i usmerimo.

A kada mislimo da smo izmanipulisani, verovatno i jesmo, jer oni i pored toga što su deca, već od prvog dana vrlo dobro znaju kako da nas vrte oko malog prsta. I neka nas vrte, kad su naši. Bez njih život više ne bi imao smisla. Srećni su oni koji imaju svoje malene dirigente. 

Živi nam, i zdravi bili, svi do jednog!

A vi mame, držite se, sve će to jednog dana proći,

pa će nam onda nedostajati,

u to sam sigurna… 🙂

Podelite sa mnom svoja iskustva u komentarima, volela bih da čujem koje su vaše omiljene razvojne faze!

A kako se izboriti sa materinstvom i fakultetom u isto vreme, pročitajte OVDE

Pin It