Category

Lifestyle

Category

Od svaštojeda do nećejeda linija je tanka


Nećejed: mali čovek koji samo iz sebi znanog razloga, odbija da jede određene hranljive namirnice, a pogotovo one koje su po poslednjoj modi postale neophodne u svakodnevnoj ishrani deteta.

Dete nećejed je posebna sorta. Jedna od onih koje iziskuju svo strpljenje ovog sveta, čelične živce i par desetina svakodnevnih motivacionih mantri i optimističkih afirmacija najboljih svetskih lajfkoučova, uz smirenost i samokontrolu samog Dalaj Lame. I sve to samo da bi se pregrmeo ručak.

A gde je večera?! I onda me pitaju zašto sam počela da sedim…

Iz uvoda se može zaključiti da nije lako biti roditelj nećejeda. Zaista nije.

Pogotovo kada se svim silama trudite da do toga ne dođe, pa ipak nekako dođe.

I ja sam se, kao svaki pošteni roditeljski štreber, pridržavala svih onih tabela i saveta za uvođenje čvrste hrane, izučavala preporučenu literaturu, pretraživala internet i isprobavala, a ponekad i izmišljala interesantne recepte, trudeći se da od svakog ručka napravim spektakularnu ikebanu dostojnu Luvra ili Ermitaža.

I u početku mi je išlo sjajno. Ustvari, toliko sjajno, da sam poverovala da sam na pravom putu. Veoma sam se ponosila svojim ješnim detetom koje nije znalo, niti želelo da odoli mojim kulinarskim čarolijama.

Ponosila sam se, naravno, i samom sobom, i svojim “super-majčinskim” moćima. A onda mi se sav taj ponos obio o glavu.

Jer, čim sam poverovala da sam na sigurnom, niotkuda se pojavio nećejed.

Kako, zašto? Pojma nemam.

Dete koje je važilo za svaštojeda, odjednom je u trećoj godini kategorički počelo da odbija jednu po jednu namirnicu, sve dok se njegov jelovnik nije srozao na šaku jada.

Sa pojavom nećejeda, pojavio se i nametnuti osećaj krivice. Nisam ga ja samoj sebi nametala, već su to činili skoro svi “prepametnjakovići” oko mene.

“Majka, kako to neće da jede meso? Pa od čega će da ti izrastu mišići? I kako to ne voli avokado? A jel jede batat? Neće ni mahunarke? Pa šta on uopšte jede?”

Jede moje živce, baš kao i vi u ovom trenutku! Eto šta!”, mislila bih u sebi, dok bih uglavnom bezuspešno pokušavala da utešim dete koje je plakalo malo zbog mesa, malo zbog mišića koji mu neće porasti, a najviše zbog mahunarki koje su ga sasvim prestravile, jer zvuče kao naziv za neku vrstu tropske zmije.

Nije mu bilo lako, a nije ni meni. Dovijala bih se na razne načine samo da ga privolim da okusi nešto novo. Odnosno nešto staro što je nekada voleo, pa odlučio da više ne voli.

Nećejed i ručak: Hičkok za trpezarijskim stolom


Dete NEĆEJED i muke jedne mame
Dete NEĆEJED i muke jedne mame – Photo By Shutterstock_470609285

I tako je ručak, umesto prijatnog porodičnog obroka, postao izuzetno mukotrpan proces za sve nas.

Prvo bih, iz petnih žila izvlačila ideju za obrok, sve dok se ne bih setila nečega što bi nećejedu moglo biti po volji.

Nakon što bi ideja prošla skoro pa nemogući tender, usledila bi priprema, a za njom i degustacija, od koje mi se posebno ledila krv u žilama. Jer ona je, po uzoru na Hičkokove filmove, predstavljala vrhunac jedne stravične scene pune neizvesnosti.

Znate li onaj trenutak u kome očekujete da će se dogoditi nešto strašno, pa ispadne još strašnije?

E tako bi moj nećejed, nakon iscrpljujućeg zagledanja, opipkavanja, mirisanja i razvrcavanja hrane po tanjiru, usporenim snimkom unosio zalogajčić, tj. mrvičicu hrane u usta. Onda bi beskrajno dugo žvakao i muljao je na sve načine, dok bismo se mi u publici preznojavali i zelenili od muke.

E tad bi nas dokrajčio Strašni sud. Zapravo, reč je o dve različite grimase.

Prva je toliko retka, da je ređe vidljiva i od same Halejeve komete. Ona liči na blagi, gotovo nevidljivi smešak, za kojim, u znak prihvatanja, sledi nemo dizanje palca na gore.

U tim izrazito dragocenim momentima osetila bih enormno olakšanje, slično onom nakon uspešno položenog ispita iz savremene arapske književnosti, koji sam, uzgred budi rečeno, spremala mesecima. (Ako Vas zanima kako da uskladite fakultet i majčinstvo, kliknite OVDE.)

A druga grimasa, proganjala me je kao nekakva noćna mora u nastavcima. Njegovo lice poprimilo bi izuzetno bolan izraz, označivši sav moj pređašnji trud uzaludnim, i obavezno je išao u kompletu sa suzama koje se slivaju u tanjir.

A ja bih se osećala kao da me je neko prebio. Baš jadno i krajnje bespomoćno.

Nekad bih uspela da ostanem mirna, a nekad bi i meni došlo da zaplačem. Češće ovo drugo, priznajem.

Nema šta sve nisam pokušavala: i da razgovaram, i da objašnjavam, i da pregovaram, da se ljutim, ubeđujem, molim, preklinjem, obećavam kule i radove, kao i da neželjeni ručak ponovo postavim za večeru. Ali, nije uspevalo. 

Apsolutno ništa nije palilo. Jer dete nećejed je vrlo uporno i dosledno, da ne kažem tvrdoglavo (ljubi ga majka).

Čuda se dešavaju, čak i kad je u pitanju nećejed


Budući da krvna slika nećejeda nije pokazivala apsolutno nikakve nedostatke na polju zdravlja, odlučila sam da ga ostavim na miru, i pustila ga da bude svoj, verujući da njegov organizam može sam da proceni šta mu odgovara i u kojoj meri.

Tada sam prestala da pokušavam da ga menjam zarad sebe i drugih, već sam prihvatila i prigrlila mog savršenog nećejeda takvog kakav jeste.

Počela sam da verujem da će do promene jednom svakako doći, onda kada on bude spreman, odnosno kada više ne bude imao protiv čega da se bori. Jer, uvidela sam da njegov otpor prema hrani raste uporedo sa mojim insistiranjem. Pa je on, u skladu sa tim, postepeno spuštao svoj gard, kako sam ja prestajala da navaljujem.

I tada, kada sam digla ruke, i pomirila se sa sudbinom mame nećejeda, i kada su i svi ostali iz naše okoline učinili to isto, prihvativši nas kao “izgubljen slučaj” što se tiče hrane, desilo se pravo pravcato čudo.

Jednog dana, kada sam došla u vrtić, moje dete nećejed je ponosno uzviknulo:

Mama, kaži dragička!”

Dragička!”, rekoh, očekujući neki specijalni crtež ili recitaciju tek naučene pesmice.

Pojeo sam ručak! I to dva tanjira! Imali smo paprikaš.”, reče ponosno nećejed.

Pogledah u njega, pa u vaspitačicu, i šokirano rekoh:

Stvarno? Ma šta kažeš! Mora da je bio baš dobar.”

Nije bio dobar, bio je odličan!”, reče on vrcavo.

Suvišno je reći da sam bila preponosna, i da sam se osećala kao da sam u nečemu pobedila, i dobila najbolju nagradu ikada.

Ustvari i jesam.

Ostavivši svoje dete na miru, i sama sam pronašla mir.

Pobedila sam prvenstveno samu sebe, a onda i ceo svet, ignorišući sve one besmilsene preporuke tipa “kljukanje na silu za njegovo dobro”.

Dete NEĆEJED i muke jedne mame
Dete NEĆEJED i muke jedne mame – Photo By Shutterstock_470609303

Odlučila sam da umesto toga poslušam potrebe i želje svoga deteta, kako bih mu pokazala da ga ništa manje neću voleti i vrednovati čak i ako ceo život ostane moj nećejed.

Postavila sam njega iznad opšteprihvaćenih pravila i očekivanja. Jer, on je moje dete, moj najverodostojniji vodič kroz roditeljstvo, od kog sam naučila mnogo više nego iz bilo koje knjige. Knjige su smernice, ali ipak je on učitelj.

I tako se moj zakleti nećejed bukvalno preko noći odrekao svoje titule, počeo da proba “nove”,  do skoro “zabranjene” ukuse, i da jede.

Dobro ne baš sve, ali nećemo da sitničarimo.

 Jer, nećejedu se u zube ne gleda. 🙂


 

Pročitajte i PRITISAK savremenog roditeljstva

Kako sam na teži način shvatila šta je deci zaista potrebno na rođendanskoj zabavi

Najzad je došao i taj dan, naša deca slave rođendan, i to zajedno.

Dakle, dupla sreća, duplo iščekivanje, a nakon ovog iskustva, i dupli stres.

Tog ranog popodneva smo sa sređivanjem i poslednjim pripremama počeli na vreme.

Dobro, možda malo i pre vremena.

Ona je obukla svoju novu nežno-roze haljinu sa cvetićima, i predala se osmišljavanju svečane frizure za zabavu, sa posebnom pažnjom. Koja li će biti bolja, Elza ili Ana? Teška odluka, priznajem.

A on je, sa druge strane, bez imalo interesovanja za svoj fizički izgled, nestrpljivo iščekivao trenutak razbijanja pinjate. Pa je tim povodom teatralno uvežbavao snažne odlučujuće udarce sa zamišljenom palicom pred ogledalom. Ozbiljan izraz njegovog lica oslikavao je svu važnost situacije i predstojeće borbe.

Posle nekog vremena, kada smo bili spremni za polazak, naš automobil samo što nije počeo da kipi od balona, pištaljkica, kapica i slatkog dečijeg iščekivanja. Roštilj, torte i još par sitnica sa menija neću ni da spominjem. I tako opremljeni, da ne kažem zatrpani, krenusmo na zabavu.

Parkirali smo se u blizini igraonice u kojoj je za manje od pola sata počinjala proslava, i sa kesama punim potrepština, poput kakvih čergara, došli smo pred njena vrata.

I baš u tom trenutku, na samom ulazu, dočekao nas je hladan tuš.

Svetlo je bilo ugašeno, ulaz katancem zaključan, a na terasi je ležalo rasuto lišće kestena i deo odlomljene fasade posleratne novobeogradske zgrade, otpale verovatno zbog olujnog letnjeg nevremena od prethodne večeri.

Bilo je jasno kao dan da unutra nema nikoga, i da prostor nije spreman da za pola sata počne da prima goste. I to goste za dečji rođendan.

Ne znam, evo ni sad ne znam kako bih opisala ono što sam u tom trenutku osećala. Sve se u meni uskomešalo. Tolika želja da im priredim rođendan za pamćenje i toliko s ljubavlju planiranih detalja. I svo radovanje, iščekivanje, i nastojanje da njihov dan bude zaista poseban. I na kraju poljubimo vrata!

Vlasnik igraonice se, nakon što smo ga pozvali, nonšalantno javio na telefon sa šupljim i neprihvatljivim obrazloženjem: ”Mislio sam da je zabava sutra.”

Tog trena me je preplavio pravi pravcati cunami emocija, koji sam morala da zadržim pod kontrolom, zbog slavljenika koji su me radoznalo posmatrali.

A oni… Kada su shvatili da nešto nije u redu, osuli su paljbu sa milion pitanja, dok su njihovi bojažljivi pogledi od prvobitnog uzbuđenja, počeli da emituju duboko razočaranje.

Od svog tog iznenadnog stresa i nervoze počeh užurbano da guram odlomljene delove fasade, stvarajući kakav-takav prostor za sedenje na terasi.

Rođendana će biti i tačka! Pa neću valjda kući vratiti neugašene svećice, netaknutu rođendansku tortu i uplakane slavljenike. Ma nema šanse! 

U roku od 5 minuta, terasa je počela da liči na nešto. Odnekud se pojavila i devojka sa ključem od igraonice, koju je poslao vlasnik iste. Uleteli smo unutra kao stampedo.

I dok su deca već bila zauzeta skakanjem po trambolini i spuštanjem niz tobogan, nas dvoje smo zasukanih rukava preuzeli na sebe ulogu “domaćina” i krenuli u akciju premeštanja stolica, čišćenja terase, ređanja švedskog stola (odnosno onoga što je od njega bilo), i stavljanja pića u frižider. 

Ubrzo su se pojavili i prvi gosti. Zahvaljujući njihovom dolasku nestale su suzice i zasijali su se osmesi na dečijim licima.

Prvi pokloni, prve čestitke, prvi poljupci. 

Rođendanska zabava je zvanično počela. 

“Nego, gde se pali klima? Ma nema veze, otvorićemo prozore.

A muzika? I gde je taj poslužavnik?”

Kako su gosti dolazili, tako smo nas dvoje sve bolje ulazili u novu, zbog nedostatka osoblja, nametnutu ulogu.

Jer “Show must go on”!

I tako je, malo po malo, rođendan dobijao svoj “pravi” oblik.

Moje raspoloženje, razume se, nije baš bilo na najvišem nivou. Ali, s obzirom na povod proslave, trudila sam se da izvučem maksimum i iz sebe, i iz zabave.

I znam da je misija uspešno obavljena, jer deca su bila srećna.

A njihova je, a ne moja sreća i razlog te proslave, zar ne?

Za dečju sreću je bilo dovoljno to što je “Divan dan” uspešno otpevan “na bis”, što su svećice ugašene bez muke, pinjate razbijene, sokići popijeni, tramboline iskorišćene, a gosti veseli.

I kad sam ih, po povratku kući, pitala kako su se proveli, povikali su zajedno:

Sjajno! Najbolji rođendan ikada!”

Dakle, ipak smo uspeli.

Stres zvani dečiji rođendan
Stres zvani dečiji rođendan – Photo by Shutterstock_263520080

Tako je, uspeli smo, iako nismo imali ni pola od svega onoga što smo želeli i planirali. Nije bilo ni slatkog stola, ni dekoracije k’o iz časopisa, ni animacije za decu, ni oslikavanja lica, ni kanapea sa lososom, ali bilo je dečijih osmeha, i to mnogo.

I sad, sa ove distance, mogu objektivno da kažem da smo, ustvari, imali sve ono što je deci bilo potrebno: prostor prilagođen igri sa drugarima, tortu, i ljude koje volimo.

Ustvari, ništa nam, osim još par ruku, nije nedostajalo, čak ni ono što smo mislili da želimo. Svi ti dodatni sadržaji koje smo poslednjih godina počeli da izmišljamo i dodajemo su, složićete se, pre pomodarstvo, nego dečija potreba. 

Zato ćemo sledeće godine planirati rođendan bez suvišnih modnih dodataka. Bez stresa i bez prevelikih očekivanja. Samo u nekoj drugoj igraonici, razume se.

Već vidim da ću u očima tog novog osoblja biti najdosadnija mama ikada.

I neka budem, samo da nam se ovako nešto više nikada ne ponovi.

Ne kažu džabe: “Koga zmija ujede i guštera se boji.”

U ovom slučaju, ja se ne bojim, već ujedam u najavi. 😉

 

Da li ste i Vi imali neko slično iskustvo? I kako ste se izborili sa njim?

Odgovorite u komentarima ispod teksta.

 

Pročitajte još i “Kako se postaje dobar roditelj?”

ili “10 razloga zbog kojih je OK da deca gledaju TV”

Nedavno sam čula tezu da deca nikada zapravo ne upoznaju svoju majku. Oca i nekako, ali majku nikako.

I to me je navelo na razmišljanje. Mislim, zaista bih volela da moja deca upoznaju pravu mene, a ne mene kroz ulogu njihove “mama uvek zna najbolje” majke.

Ali, što više o tome razmišljam, imam utisak da me u “ogoljavanju” pred decom blokira pritisak koji osećam. I to dve različite vrste.

Prečesto me “pritiska” i koči okolina, u vidu svih onih suvišnih informacija, “proverenih” saveta i narodnih umotvorina koje me teraju da reagujem i ponašam se suprotno svojoj prirodi.

(Ovaj vid pritiska sjajno je opisala Ivana Mićić u tekstu “Roditeljstvo pod pritiskom”.)

A tu je i onaj unutrašnji, još podmukliji pritisak, koji sami sebi namećemo. On me najviše i muči.

Tera me da budem, što bi se popularno reklo, “najbolja verzija sebe”, a ne ona verzija koja mi shodno mojoj prirodi i životnim okolnostima najviše odgovara i priliči. Drži me zarobljenom i pod kontrolom zvanom samokontrola. I sve to zahvaljujući snažnom osećaju odgovornosti koji razvija pravu pravcatu roditeljsku “hipertenziju”.

I kako onda deca da upoznaju svoju majku, kada se sve mi trudimo da budemo neke najbolje verzije sebe, a ne onakve kakve suštinski jesmo?

Ali, onaj uporni osećaj odgovornosti mene vešto drži u šaci, i ne pušta.

To je onaj osećaj da nemam pravo na grešku. To je moranje, tj. neprestani pritisak da budem savršena, iako nisam. Da odreagujem uvek kako bi trebalo, a ne kako se osećam. Da neke stvari prećutim uprkos sebi, a da one koje bih radije prećutala ipak podelim sa drugima, kako bih bila dostojan uzor deci i sopstvenim primerom im pokazala da je dobro biti transparentan i iskren. Prikrivanje svojih strahova, zarad izgradnje njihove neustrašivosti, i stopiranje svog “kukavičluka” radi njihove hrabrosti. Biti stabilno i neuplakano rame za plakanje u trenucima u kojima mi se baš plače. Biti hrabra kada nisam, raspoložena kada mi nije ni do čega, a nasmejana i kada sam tužna. Ostati vedra i razigrana čak i u PMS-u kada bih najradije šćućurena u samoći smazala celu čokoladu od 300g, a ne organski zeleniš koji se krčka na šporetu. 

(Ako Vam je ova tema interesantna, pročitajte i tekst “Roditeljsko licemerje”.)

Odreagovati pravilno na sve dečije bubice i razvojne faze, koje ne samo da pomeraju granice, već urušavaju temelje moga strpljenja. 

A ovo, inače, pišem kao osoba koja je flegmatik i koju nije tako lako izvesti iz takta. E pa, mojoj deci to neverovatno dobro polazi za rukom. A samokontrola je tu da me otrezni, kada osetim da gubim kontrolu, a povremeno i zdrav razum. 

A kao šlag na tortu, uvek dođe i preispitivanje, i samo-preslišavanje po sistemu da li sam dobro postupila i odreagovala, ili ne. 

Ma muke žive. 🙂

Sa druge strane, pritisak sa sobom donosi i manjak roditeljskog samopouzdanja, koji sam najviše osetila na početku svoje majčinske uloge. Činilo mi se da se svi bolje snalaze od mene. Imala sam utisak da nemam pojma šta radim, a nije bilo nikoga da mi kaže da je to sasvim uobičajeno osećanje za jednu novorođenu mamu. Taj osećaj me je boleo, uticao mi je na raspoloženje, i povećavao potrebu za tuđom afirmacijom.

Bilo je potrebno da prođe neko vreme da postanem opuštenija u svom novom svetu i da steknem malo sopstvenog majčinskog staža da bih se konačno osetila komforno u novoj ulozi. A nova uloga, zahtevala je i novu mene.

Možda je, ustvari, priroda tako udesila da nas majčinstvo redefiniše i iznova formira, pa nas deca, shodno tome, mogu upoznati jedino kao majku. A možda se mi ni ne trudimo da bude drugačije.

Kako god bilo, meni je jako važno da sam najzad uspela da shvatim da niko ne može biti bolja mama mojoj deci od mene same, ma koliko nesavršena bila. Niko ih ne može bolje osetiti i poznavati. Niko ih ne može više voleti, ili im više od mene želeti dobro. 

Ova vremenom stečena samouverenost, naravno nije izbrisala potrebu da se razvijam i radim na sebi kao roditelju, već mi je samo pomogla da lakše razlikujem žito od kukolja u moru kontradiktornih informacija, i da naučim da izaberem odgovarajuće žito za našu porodicu.

Nije svaki pristup roditeljstvu odgovarajući za sve. Ustvari, ja kombinujem različite pristupe, i  nastojim u tome da stvorim svoj lični majčinski izraz.

U tome mi pomažu kvalitetni sadržaji, koji nisu kreirani da bi kritikovali roditelje, i degradirali ih, već upravo suprotno. Sadržaji koji imaju za cilj da roditeljima vrate roditeljstvo. Da ih osveste, ohrabre, i podstiču.

Takav program možete pronaći i na predstojećem Festivalu “Roditeljstvo pod pritiskom” u organizaciji Udruženja Roditeljstvo novog doba.

Festival "Roditeljstvo pod pritiskom" Udruženja Roditeljstvo novog doba
Festival “Roditeljstvo pod pritiskom” Udruženja Roditeljstvo novog doba

Ulaz je slobodan, a broj mesta ograničen. 

Zato rezervišite svoje prisustvo klikom na OVAJ LINK. A više informacija o samom Festivalu pronađite OVDE.

Dođite da se družimo, razmenimo iskustva, strahove, nade, i dobijemo odgovore na pitanja koja nas muče. 

I ono najvažnije, da sticanjem novih saznanja povratimo veru u sebe, i omogućimo svojoj deci da nas upoznaju u našem pravom svetlu, koje nije ništa manje svetlo, od naše “najbolje verzije“.

Jer svi mi u sebi nosimo i noć i dan, i svetlost i tamu, i suze i osmeh. U ovom slučaju, jedna pojava bez druge, gubi svoju draž.

Budimo svoji, iako smo roditelji. Ili bolje reći, baš zato što smo roditelji.

I dopustimo deci da našu “draž” spoznaju u potpunosti.

<3

Biće mi zadovoljstvo da Vas upoznam.

Lana

 

A kako se postaje dobar roditelj pročitajte OVDE

10 razloga zbog kojih je OK da deca gledaju TV

Sedimo tako nas četvoro za trpezarijskim stolom i ručamo.

U jednom trenutku, naša deca započinju konverzaciju koja je, najblaže rečeno, veoma zatekla nas roditelje.

Naša devojčica počinje da raspreda o životinji koja živi na Madagaskaru i jede šumske pijavice. Iskreno, da me je neko pitao, ne bih rekla da ona zna za Madagaskar. Niti za pijavice, pogotovo ne šumske.

A naš dečak se nadovezuje na njenu priču, objašnjavajući razlike između malo pre spomenutog stvora zvanog tenrek i prstenorepog lemura. Kaže to su endemske vrste Madagaskara.

Na moje naivno pitanje: “Šta to znači?”, uz blagi prekor dobijam tačan odgovor k’o iz stopa: “Jao mama, to znači da žive samo na Madagaskaru.”

Da li bi trebalo da dodam da naša deca imaju 3 i po, odnosno 5 i po godina, i da nisu ni blizu studijama biologije?

I tako oni… vezu li vezu. A ja… sve ponosnija i ponosnija.

Sada su već u ledenim vodama Arktika gde se mogu naći izuzetno retki dvorogi narvali i beluga  kit koji koristi eholokaciju.

Kada su, između zalogaja, napravili kratku pauzu, pitala sam ih gde su sve to naučili.

Ogovoriše mi kako su nešto od toga naučili u crtaćima, kao i na “onom kanalu sa životinjama” kome ni ime ne znaju, ali prepoznaju njegov logo u gornjem levom uglu ekrana.

“Ali šta ako sretnemo narvala dok plivamo u moru?”, upita ona zabrinuto.

“Dora uvek govori da ne smemo da paničimo kada imamo problem. Moramo da ostanemo smireni, dobro razmislimo i nađemo rešenje. A i narvala nema tamo gde se mi kupamo, oni vole hladnu vodu. Pa ni nemamo problem.”, samouvereno odgovori on, tešeći svoju mlađu sestru.

A ja ostadoh u čudu. 

Jer, slušam i čitam na sve strane kako TV zaglupljuje decu, kako će im atrofirati moždane ćelije i razvezati sinapse, i kako će postati asocijalna, agresivna, gojazna i fizički nedovoljno razvijena stvorenja. 

Zato redovno krivim samu sebe, kada im, da bih skuvala ručak, usisala pod, ili prosto ukrala par momenata za sebe, uključim taj ozloglašeni TV, pitajući se da li sam im upravo nanela nepopravljivu štetu, i da li ću jednom zažaliti zbog hvatanja te ozloglašene “krivine”.

Ali nije TV najveći neprijatelj našoj deci, već neznanje i iskrivljen sistem vrednosti samih roditelja. I to onih koji, svojoj deci dozvoljavaju gledanje neprikladnih sadržaja bez ikakvih ograničenja, odnosno pred decom gledaju i veličaju upravo takve sadržaje.

Sa druge strane, ako je roditelj umeren i adekvatan “filter” televizijske ponude, onda verujem da nema štete, samo koristi.

A evo i razloga zbog kojih je TV za decu OK:

1. Edukacija

Postoji veliki broj edukativnih crtanih i dokumentarnih filmova, edukativnih emisija i ostalih sadržaja na različitim televizijama.

Na žalost, najmanje je edukativnih sadržaja koji su namenjeni upravo deci.

Ali, bez obzira na to, deca mogu gledati i prikladne edukativne programe za odrasle, i uz njih sticati korisna znanja o našoj planeti, prirodi, životinjama, dalekim zemljama i kulturama.

2. Širenje vidika

Kao što sam već spomenula, gledanjem edukativnih sadržaja deca stiču znanje o svetu koji ih okružuje.

Dobijaju predstavu o dalekim, nepoznatim mestima i njihovim stanovnicima. Stiču širu sliku o prirodi i društvu, i postaju svesni da se životinje, kontinenti, zemlje, kulture, pa i ljudi međusobno itekako razlikuju.

Upoznavajući te razlike, uspevaju da prebrode strah od onog što je nepoznato i drugačije, uče da prihvataju različitosti, i žive sa njima.

Tako nesvesno razvijaju empatiju i toleranciju.

3. Spoznavanje istine o televiziji i marketingu

Na roditeljima je da objasne deci odnos između realnosti u kojoj živimo i televizijske realnosti. Kao i pojam i svrhu marketinga, jer to nekako ide u paketu sa televizijom.

Tako navodimo decu da uoče razlike između televizijskih reklama i stvarnog života. I još važnije, navodimo ih da shvate da su realnost i televizija dve odvojene celine. A kada spoznaju svrhu marketinga, razvijaju mogućnost analize reklamnih sadržaja.

Neverovatno je koliko deca to dobro razumeju. Pa kada su u dilemi pitaju da li je nešto samo “ko bajagi”, ili postoji “odistinski”.

4. Slušanje stranih jezika

Ovo je izuzetno korisna stavka. Jer deca, slušajući program na stranom jeziku, nesvesno usvajaju reči i izraze, kao i kontekst u kojem se oni koriste.

Koliko sam samo puta čula da je neko zahvaljujući turskim i španskim serijama naučio i progovorio neki od ova dva jezika. Deci je to još lakše, jer je njihov um predodređen da upija, uči i stiče nova znanja i veštine.

Mnoga deca samo gledajući crtaće na engleskom jeziku počinju da razumeju i koriste ovaj jezik. Znam za primer u kom je sedmogodišnji dečak počeo da razume poljski, jer je voleo sa tatom da gleda prenos ski skokova na jednom poljskom TV kanalu.

Dakle, definitivno ima istine u ovome.

5. Inspiracija i motiv

Televizijski program može često podstaći dete, odnosno motivisati ga da poželi da proba nove stvari i stekne neka nova iskustva.

Možda će poželeti da se oproba u pecanju, da ode na kampovanje, ili da obiđe Madagaskar jednoga dana kako bi našao one endemske vrste.

TV sadržaj može inspirisati dečje snove, i motivisati ih na delovanje, kako bi se snovi i ostvarili. Takođe, TV je dobar prvi korak, jer deca zahvaljujući slici na ekranu mogu lakše da vizualizuju svoje snove i krenu u pohod na njih.

Danas u ekspanziji “vision board”-ova, ovo itekako ima smisla, zar ne?

6. Pozitivni primeri i uzori vredni poštovanja

Koliko je samo devojčica i dečaka poželelo da trenira tenis, košarku, fudbal, vaterpolo, odbojku, rukomet ili plivanje zahvaljujući našim proslavljenim sportistima? Ne zna im se broj.

Takođe, koliko je njih poželelo da postane astronaut, naučnik ili kao poznati avanturista Bear Grylls, samo zahvaljujući programu koji su gledali na televiziji?

Deca vole heroje, i divno je kada ih mogu pronaći u stvarnom životu, među stvarnim ljudima, pa makar ih poznavali samo preko TV ekrana.

Na žalost, danas na televiziji ima više antiheroja koji nisu dostojni titule idola. Oni svojim primerom mogu naneti deci više štete nego koristi, ali na roditeljima je da kontrolišu sadržaje koji se gledaju. Ako roditelj daje na važnosti takvim osobama, ne može se ni očekivati od deteta da ima idole vredne poštovanja. Zapravo, ovde je veći problem poremećeni sistem vrednosti roditelja, nego loš uticaj televizije. Ali to je već neka druga priča.

10 razloga zbog kojih je OK da deca gledaju TV - Photo By Monkey Business Images - Shutterstock lanawrites.com
10 razloga zbog kojih je OK da deca gledaju TV – Photo By Monkey Business Images – Shutterstock

7. Zajedničko vreme i porodični rituali

Kada roditelji pokažu interesovanje i želju da zajedno sa decom prate određeni program, to kod dece stvara osećaj zajedništva, povezanosti i bliskosti. Deca žele sa roditeljima da podele svoja interesovanja, jer žude za njihovom podrškom i prihvatanjem.

Takođe, mogu se osmisliti i neki relaksirajući porodični rituali.

Na primer filmsko popodne uz kokice, ili gledanje omiljenih programa o životinjama nakon ručka. Na taj način roditelji i deca stvaraju zajedničke uspomene, opuštajući se i edukujući se istovremeno.

8. Analitičke sposobnosti

Kada sa detetom razgovaramo o određenom televizijskom sadržaju, možemo da procenimo kako ono razmišlja, na koji način prihvata nova saznanja, i da li ih povezuje sa onim već stečenim saznanjima.

Takođe, kada zajedno sa detetom analiziramo uzročno-posledične odnose različitih događaja iz crtaća ili nekog drugog prikladnog programa, pomažemo mu da shvati kakav vid ponašanja bi trebalo izbegavati i zbog čega. Dete tako razvija kritičko mišljenje, i analitičke sposobnosti.

Na roditeljima je da pomognu detetu da proceni vrednost određenog sadržaja. Tako dete uči samo da uočava razliku između korisnog, edukativnog, zabavnog i estetki lepog programa i onoga što to nije.

9. Širenje sfere interesovanja i želje za istraživanjem

Gledajući različite sadržaje, deca proširuju sfere svoga interesovanja.

Raste njihova radoznalost, i stvara se potreba za učenjem, istraživanjem, novim saznanjima i dobijanjem dodatnih informacija.

Tu na scenu stupaju knjige, enciklopedije, atlasi i sve drugo što bi moglo da im ponudi dodatne informacije o temi koja ih je preko televizije zainteresovala. Jer koliko god nekome zvučalo neobično, gledanje televizije budi i interesovanje za čitanjem knjiga.

Tako smo jednom, nakon odgledanog crtaća “Robin Hud”, morali istog dana da pročitamo i istoimenu knjigu, kako nam ništa ne bi promaklo. 🙂

10. “Dadilja” momenat

I za kraj, ponekad kada mama poželi na miru da nalakira nokte iz prve, a tata da pročita novine, dete će, uz odgovarajući sadržaj, biti mirno neko vreme, što daje određenu vrstu slobode i rasterećenja roditeljima. Nešto kao privremena TV dadilja 😉

Naravno, podrazumeva se da je roditelj i u ovom slučaju taj koji određuje sadržaj i vremenski interval gledanja TV-a.

Mislim da u tome nema ništa loše, naprotiv.

A onda kada se program završi, pravac dečje igralište, uz ćaskanje o odgledanom programu.

10 razloga zbog kojih je OK da deca gledaju TV - Photo By Monkey Business Images - Shutterstock lanawrites.com
10 razloga zbog kojih je OK da deca gledaju TV – Photo By Monkey Business Images – Shutterstock

Zaključak:

Ukoliko mi kao roditelji kontrolišemo vreme koje naša deca provode uz TV i sadržaj koji gledaju, sigurna sam da mogu imati samo koristi od onoga što će čuti, videti, zapamtiti i naučiti.

Sa druge strane, i ovde, kao i u svemu, ključ je u meri.

Televizija nikako ne može zameniti šetnju pored reke, skakutanje po baricama, vožnju trotinetom, druženje sa vršnjacima, jurcanje po parkiću, ili igru u snegu.

Ali, isto tako može uneti malo Sunca u dom i popraviti raspoloženje tokom sezone gripa, ili kada je napolju tmuran kišni dan.

Zato, uz malo mere i nadzora, TV jeste korisna stvarčica, kada se koristi dozirano i na pravi način.

A šta Vi mislite o tome?

 

Kako uskladiti vaspitne stavove sa partnerom, pročitajte OVDE

A kako ublažiti rivalitet između braće i sestara, saznajte OVDE

Kako uskladiti različite stavove o vaspitanju deteta sa partnerom?

Vaspitavanje dece je samo po sebi zahtevan posao.

Bez otvorene komunikacije među partnerima, ovaj posao počinje da liči na Sizifov.

Mama govori jedno, tata drugo, a dete radi treće?

Kako izbeći “gluve telefone”?

Pre svega, dobrom komunikacijom.

Međutim, kada se spoje partneri koji po pitanju vaspitanja imaju različite stavove, tada ceo proces postaje još komplikovaniji i teži, naročito za decu.

Sa druge strane, sasvim je normalno i očekivano da dve osobe koje su odgajane u različitim porodicama pod različitim okolnostima, imaju drugačije poglede na vaspitavanje dece.

Bez obzira na intenzitet bliskosti i razumevanja među partnerima, u određenim situacijama neminovno dolazi do mimoilaženja vaspitnih stavova, različitih reakcija i očekivanja. I to je ok.

Verujem da svaki roditelj smatra da postupa ispravno, u skladu sa sobom i svojim vaspitnim metodama, i da “sa pravom” očekuje podršku partnera. A šta kada očekivana podrška izostane?

I kako pomiriti različite pristupe?

Evo nekoliko korisnih i primenjivih saveta:

1. Ne pokazujte svoje neslaganje pred decom

Koliko god da vam je ponekad strano ono što vaš partner smatra ispravnim, potrudite se da to ne kritikujete, niti da se o tome raspravljate pred decom. (Osim, naravno, kada je u pitanju bilo koji vid nasilja nad detetom.)

Ako je vaš partner u sred razrešenja nekog problema, vaše je da ga podržite, jer možda trenutno ni ne vidite celu sliku. Dozvolite mu da razreši situaciju na svoj način. Potom mu prenesite svoju zamerku, i objasnite svoj stav. Saslušajte njegove razloge. Možda ste vi pogrešno procenili situaciju, a možda je on. Dijalog u četiri oka je svakako efikasnije rešenje od rasprave pred decom.

Jer, suprotstavljajući se partnerovim vaspitnim merama pred detetom, u očima deteta rušite autoritet svog partnera. Dete može postati zbunjeno i nesigurno u postavljene granice. Takođe se ubuduće može priklanjati “popustljivijem” roditelju radi  zaobilaženja samih granica ili posledica određenog vida ponašanja, ili lakše manipulacije. (Više o manipulaciji roditelja i dece pročitajte OVDE)

2. Prihvatite različitosti

Razgovarajte sa partnerom o njegovim stavovima o vaspitanju i razlozima koji su kreirali takve stavove. To može biti model ponašanja njegovih roditelja, iskustvo iz bliže sredine, ili neka duboko utemeljena uverenja ili strahovi.

Vaše je da komunikacijom spoznate te razloge, prihvatite ih, i pokušate da ih razumete.

Nije vas rodila ista majka, i to je sjajno. Možete mnogo naučiti i u pozitivnom smislu “nadograditi” sebe, ako ste voljni da poslušate i drugu stranu priče.

Bogatstvo se krije u različitosti.

Kada je u pitanju porodica, različitost je razlog za dijalog, prihvatanje ili promenu, a ne za konflikt.

3. Definišite pravila koja su apsolutna

Bez obzira na sve razlike između vas i partnera, sigurno postoje i one stvari oko kojih se slažete, zar ne?

Zato je poželjno da zajedničkim snagama definišete i bez ikakvih izuzetaka oboje bespogovorno sprovodite pravila koja su, po zajedničkom mišljenju, apsolutna. Izuzetno je važno i dete upoznati sa njima, kako bi i samo postalo svesno granica sa kojima nema šale.

Ovde mislim pre svega na stavove po pitanju bezbednosti i zdravlja deteta. Na primer: korišćenje auto sedišta ili kacige, i sl.

4. Imajte zajedničke ciljeve

Različiti putevi vode do istog mesta.

Tako je i kod vaspitavanja dece.

Samo što od prirode puta koji izaberemo, zavisi i da li ćemo doći do željenog cilja.

Partneri imaju slobodu da na različite i sebi svojstvene načine dolaze do željenog zajedničkog cilja. Važno je samo da je on dobro definisan i ustanovljen zajedničkim dogovorom.

Ali, svakako je potrebno prvo dobro promisliti i međusobno komunicirati o sredstvima koja mi kao roditelji koristimo radi postizanja željenih ciljeva.

Jer, kada je vaspitavanje dece u pitanju, cilj bi itekako trebalo da bira svoja sredstva.

5. Ne poništavajte odluku partnera

Desi se ponekad i da je partner doneo odluku koju ne razumete ili ne odobravate, u potpunosti. Nije rešenje na svoju ruku poništavati takvu odluku pred detetom. Bolje je prvo razgovarati sa partnerom, upoznati se sa njegovim razlozima i zajedničkim snagama odlučiti da li je i zbog čega potrebno promeniti donešenu odluku. 

Detetu je uvek dobro pružiti utehu, podršku, razgovarati sa njim, staviti do znanja da razumete kako se oseća, i objasniti mu razloge zbog kojih je vaš partner tako odlučio, ili možda ipak promenio mišljenje.

Kako uskladiti stavove o vaspitanju deteta - Photo By Roman Samborskyi-Shutterstock lanawrites.com
Kako uskladiti stavove o vaspitanju deteta – Photo By Roman Samborskyi-Shutterstock

Zaključak

Iako imate različite reakcije, očekivanja i stavove po pitanju vaspitanja, sigurno je da oboje volite svoju decu najviše na svetu i da je sve što radite vođeno najboljom namerom. 

Zbog toga nikada nemojte zaboraviti da imate zajednički cilj. 

To je srećna porodica, srećan brak i naravno srećno dete. 

Ne dozvolite da vaše razlike postanu nepremostive zbog nedostatka komunikacije i podrške.

Razgovarajte, prihvatajte, razumite, podržite jedno drugo, budite spremni na kompromis i zaboravite na sujetu. Nije reč o vama, već o vašem detetu. A sigurno mu oboje želite samo najbolje.

Zato dajte sve od sebe da usaglasite svoje razlike, i iskoristite ih na najbolji mogući način, tako što ćete naučiti nešto od njih, i svom detetu pružiti najbolji deo sebe.

Pa makar i malo uobličen.

To važi čak i za nas tvrdoglave.

Srećno 😉

 

Kako se postaje dobar roditelj, pročitajte OVDE

A kojih to 10 stvari nijedna mama ne želi da čuje, saznajte OVDE

Kako stati na put večitom derbiju između najrođenijih,

braće i sestara?

Nedavno sam pročitala da se deca mlađa od 7 godina posvađaju sa svojom braćom ili sestrama,  od 3 do 7 puta, na svakih sat vremena.

Možda nekome ovo deluje previše, ali ja bih često rekla da su ove brojke prepolovljene.

Ili je to samo moj subjektivni osećaj.

Šta god bilo, ponekad zaista imam utisak da se moje dvoje dece neprestano svađa, bocka, provocira, ljuti, gurka, otima i raspravlja.

A vi?

Pretpostavljam da nisam jedina.

Međutim, sigurna sam da i u dečjem rivalstvu, kao uostalom i u svemu na ovom svetu, postoji i nešto dobro.

Deca kroz svoje huškanje nesvesno uče kako da se postave za sebe, i brane svoja uverenja.

Zatim, uče kako da rešavaju konflikte.

Uče tehnike pregovaranja, ubeđivanja, i uvežbavaju snalažljivost.

Uče i da oproste, popuste, razumeju, saosećaju i pređu preko nečega što im je zasmetalo.

Takođe uče i da nisu uvek samo oni u pravu, kao i da to nije smak sveta.

Elem, kako zaustaviti rivalitet među decom?

Kako ublažiti rivalstvo među decom lanawrites.com
Kako ublažiti rivalstvo među decom

Nikako! 🙂

Nemoguće ga je iskoreniti.

Ali, definitivno postoji način da se rivalstvo ublaži, i da se večiti derbi ne igra baš svakoga dana, već samo vikendom.

Sigurna sam da ćemo, ako se pozabavimo razlozima koji dovode do zatezanja odnosa među decom, doći i do mogućih rešenja.

Evo šta bi moglo da pomogne:

1. Pažnja

U većini slučajeva, glavni motiv deteta za bilo šta što radi, je privlačenje pažnje roditelja.

To pogotovo važi za rivalstvo između braće i sestara, budući da dete ima potrebu da se sa nekim drugim takmiči za našu pažnju i naklonost, odnosno da bude primećeno, prepoznato, i “izabrano”.

U ovom slučaju, moglo bi da pomogne “1 na 1” vreme provedeno sa svakim detetom. Ukoliko to pređe u rutinu, i ako dete unapred zna da će svakoga dana, ili bar povremeno, imati mamu i tatu samo za sebe, verovatno će biti smirenije, i neće imati toliko izraženu potrebu za privlačenjem pažnje.

Vredi pokušati.

2. Etiketiranje i poređenje

Često roditelji bez ikakve loše namere etiketiraju svoju decu. Pa dete dobije etiketu “heroja”, “princeze”, “bucka”, “mršavice”, “stidljivka” ili “junačine”.

Etiketiranje i poređenje dece samo stvara još izraženije rivalstvo i dodatno hrani želju za takmičenjem. A često i sprečava decu da prevaziđu svoje etikete. Jedan “stidljivko” će morati mnogo više da radi na svom samopouzdanju od nekoga koga svi nazivaju “hrabrišom”. A redovno upoređivanje sa bratom ili sestrom svakako neće pomoći u tome.

Skoncentrišimo se zato na pozitivne etikete, međusobno podržavanje, pomoć i razumevanje. Dajmo priliku i “stidljivku” da postane “hrabriša”, i zajedno mu pomozimo u tome i podržimo ga. 

Etiketiranje svedimo na minimum, a poređenje izostavimo. A umesto detetovih fizičkih i karakternih osobina, etiketirajmo njegovo trenutno ponašanje. Tako ćemo bar delimično eliminisati ljubomoru i želju za takmičenjem oko roditeljske naklonosti.

3. Distanca

Bilo bi dobro da se držimo podalje, kada dođe do konflikta među decom.

Dajmo im priliku da sami reše svoje nesuglasice.

Jer je samostalno rešavanje konflikta u detinjstvu, baza za uspešno rešavanje konflikata u budućnosti. 

A dete na taj način stiče veoma korisnu veštinu za kasniji život.

Kako ublažiti rivalstvo među decom lanawrites.com
Kako ublažiti rivalstvo među decom

4. Smirenje

Naravno, često se dešava i da svađa uzme maha, postane nasilna, traje u nedogled, ili je jednostavno nerešiva bez pomoći roditelja.

U takvim slučajevima je neophodno umešati se, biti nepristrasan i postaviti se što objektivnije i neutralnije (bez krivice, osuđivanja, i biranja strane). I tako pomoći deci da “sama” dođu do rešenja koje je povoljno za sve zavađene strane.

Trebalo bi ih saslušati, pitati za njihovo mišljenje, odnosno predloge za rešenje situacije, zatim izneti svoje predloge, i pustiti ih da odaberu onaj koji im najviše odgovara.

Teorija je jedno, ali u praksi to često izgleda sasvim drugačije, zar ne?

5. Jednake posledice

Ukoliko su se deca zavadila oko neke igračke, pa je usledilo svađalačko otimanje, rešenje je uzeti im to i skloniti.

Ovde naravno ne mislim na novu lutku koju je ćerka tek dobila od deda Mraza, i onog velikog dinosaurusa kojeg je sin mesecima iščekivao. Ni ne očekujem od njih da dele tek dobijene igračke. Što je interesantno, oko njih se gotovo nikada ni ne svađaju. To mi deluje kao neki njihov mirovni pakt.

Ovde mislim na one igračke za koje pouzdano znam da su izgustirane, ili da su u datom trenutku interesantne samo zato što ih druga strana želi.

Ono što uvek ponavljam svojoj deci kada počnu da se otimaju oko takve igračke, je da nikada neću dozvoliti da se nešto ispreči između njih, pa bila to igračka, ili bilo šta drugo. Zatim im uz objašnjenje da treba deliti i igrati se zajedno, uzmem igračku na određeno vreme.

Malo se bune i negoduju, pa onda obično pristanu na deljenje i zajedničku igru. Uvek upali. 😉

6. Nagrada

Poželjno je prepoznati i nagraditi svaki pokušaj svojih mališana da na miran način reše svoj konflikt ili nesporazum.

Naravno, razrešenje problema ili konflikta je sam po sebi nagrada.

Ali deci, i pored toga, neizmerno znači naše ohrabrenje i potvrda da su učinili pravu stvar. Dakle, kada kažem nagrada, pre svega mislim na pohvalu, toplu reč, zagrljaj i poljubac.

Jer, ima li veće nagrade za dete od prihvatanja, topline i osećaja sigurnosti?

7. Samokontrola

Ovo je, čini mi se, najteže postići, jer se samokontrola odnosi na roditelje.

Teško je kao roditelj ostati smiren, i ne reagovati na neprestane dečje svađe. One iscrpljuju, isto kao i redovno postavljanje u ulogu sudije, gde će, ma šta “presudili” uvek neko ostati ljut ili povređen.

Zato je dobro zadržati svoj mir, dok oni ne sklope svoj.

I ne glumiti sudiju, već “glas razuma” koji je tu da pomogne razrešenju situacije mirovnim putem.

Vika, galama i grdnja sigurno neće rešiti problem. Samo će ga pauzirati. A zatim će on ponovo eskalirati, prvom prilikom.

Samokontrola je ideal roditeljstva kome bi trebalo težiti.

Zaključak

Kako ublažiti rivalstvo među decom lanawrites.com
Kako ublažiti rivalstvo među decom

Iako mi se diže kosa na glavi svaki put kada počne njihov međusobni rat, svim silama se trudim da ne reagujem, bar ne odmah. Obično im dam malo fore da sami pokušaju da reše svoje nedoumice. Nekada je lakše, nekada teže. Ali trudim se.

A sve to zato što sam se i sama redovno svađala sam svojom sestrom kada sam bila dete. Uglavnom mi je ona za sve bila kriva, kao i ja njoj. Izuzetno smo teško uspevale da nađemo zajednički jezik, a verujem da je tome doprinela i malo veća razlika u godinama, pa nikada nismo ni imale iste startne pozicije, odnosno jednake šanse u konfliktu.

Ali, bez obzira na naš turbulentni odnos u detinjstvu, danas bez problema mogu da kažem da mi je starija sestra najbolji prijatelj, najveći oslonac, i neko ko me najbolje poznaje, toliko da me ponekad i podseti na to ko sam, kada slučajno, u teškim trenucima, sama to zaboravim. Ona zna koji je moj put, i kako da me na njega vrati kada zalutam. Ona je neko na koga uvek mogu da računam, i neko kome se najiskrenije divim. I naravno, neko koga beskrajno volim.

I to je upravo ono što od srca želim svojoj deci.

Želim im da, i pored redovnih dečijih previranja, jednog dana shvate da zapravo nemaju nikoga bližeg. Da su jedno drugom potrebni, dragoceni i nezamenjivi. Da budu jedno drugom oslonac, uteha, podrška i glas razuma.

I da shvate da su srećni što imaju jedno drugo, i da to cene.

I u dobru, i u zlu. Uvek. I zauvek.

Ljubav svoj braći i sestrama!  

Bez njih bi detinjstvo bilo monotono,

a život nepotpun.

Ako se pitate kako izgleda dolazak drugog deteta, iz srca jedne mame, kliknite OVDE

Ako vas interesuje kako da pripremite dete za dolazak brata ili sestre, kliknite OVDE

A kako decu naučiti strpljenju, saznajte OVDE

 

SPONTANI POBAČAJ:

Gubitak jednog sna

Statistike kažu da se svaka četvrta trudnoća završi spontanim pobačajem.

Ovaj tekst posvećen je svim onim nesuđenim mamama koje su na žalost deo ove crne statistike.

Ne gubite nadu.

Sa Vama i delim svoje iskustvo i skrivena osećanja,

jer želim da znate da niste same.

Ima nas mnogo, ali se o ovom vidu gubitka uglavnom ćuti.

Želim vam svu sreću!

❤️

SPONTANI POBAČAJ: Gubitak jednog sna lanawrites.com
SPONTANI POBAČAJ: Gubitak jednog sna

Kao što rekoh, jedna od četiri trudnice doživi pobačaj.

Iako je to izuzetno veliki procenat, nikada nisam ni pomišljala da ću među te četiri trudnice biti i ja.

To je jedna od onih stvari za koje verujemo da se događaju samo drugima, sve dok nas ne iznenade.

Nerado se sećam tog perioda. I dan danas, u meni izaziva osećanje gubitka i sete za tom bebom, nikada zagrljenom. 

Prošlo je dosta godina od tada.

Ali bez obzira na to, znam da nikada neću biti ravnodušna, iako pokušavam da budem racionalna, da ubedim sebe da je tako moralo biti, i da taj deo mene pripada prošlosti.

Bila je to moja prva, veoma željena trudnoća. 

Prvi pogled na one dve crtice na testu mi je, više nego bilo šta u životu, potvrdio da zaista postoji ljubav koja se rađa iznenada, u trenu. Ali nisam ni sanjala da će isto tako iznenada i umreti. 

Sve je išlo glatko do 11. nedelje, kada sam osetila da nešto nije  u redu. To je potvrdio i pregled na koji sam, na svoju inicijativu, otišla.

I pre tog ultrazvuka na kome više nije bilo srčane radnje, imala sam neki čudan osećaj da me beba napušta.

Baš tako sam se osećala, napušteno. Bez objašnjenja.

Kao da sam sama kriva. Apsolutno kriva za to.

Možda nisam dovoljno jela zbog mučnine? A možda je i zbog one čaše crvenog vina uz ručak od pre neki dan? Previše sam šetala, a premalo odmarala? Mora da je zbog onog filma koji me je toliko uznemirio da sam proplakala veče? Ili zbog onih loših vesti koje sam čula prošle nedelje?

Da, krivila sam sebe, pitajući se iznova i iznova gde li sam pogrešila, i da li bi ishod bio drugačiji da sam samo drugačije disala, nešto preskočila, ili nešto dodala. 

A onda bih pomislila u kakvim sve uslovima žene uspevaju da iznesu trudnoću bez posledica, i shvatila bih da se nisam ni mogla bolje poneti. Jednostavno sam živela svoj život. Moje je ponašanje tih 11 nedelja bilo sasvim izbalansirano i u skladu sa mojim stanjem. Dakle, možda ipak nije do mene. A do koga je? 

A istina je da se ništa promenilo ne bi, sve i da sam se drugačije ponela. Ovoj bebi nije bilo suđeno da vidi sunčan dan, da dobije majčin osmeh i zagrljaj, i da skakuće po baricama od kiše.

A zašto, nikada neću saznati. Teško je pomiriti se sa tim.

Teško je i kada čuješ: “Nije to ništa. Dešava se. Još si mlada. Imaćeš ti dece.”

Možda je tako, ali ovo jedno nikada neću.

Tada nisam znala da ću imati sreću da rodim i prigrlim dvoje divne, zdrave dece. Na njima sam zahvalna svakoga dana. I kada mi je teško, setim se koliko sam ustvari privilegovana što gledam kako rastu, što sam im mama. To mi greje dušu.

Ali, tuga za onom prvom, izgubljenom bebom je i dalje tu.

To osećanje nije nestalo. Samo se umirilo.

Jer uvek kada je dete željeno, bez obzira bilo prvo i jedino ili deseto, majci je jednako stalo da ga uzme u naručje, oseti, ljubi, teši.

Maštala sam o tim bucmastim nogicama, o okrugloj glavici, i sićušnim šakama koje se obavijaju oko mog kažiprsta, potajno zamišljajući kako ima one njegove prodorne plave oči, i moj široki osmeh. 

Smišljala sam imena. Sanjarila o osobinama tog malog bića. Pitala se na koga će ličiti, kakav li će karakter imati. 

Za tih 11 nedelja odsanjala sam ceo jedan život koji sam nosila, a na neki neopipljivi način i proživela. 

U mom snu, to je bila devojčica. Plavih očiju i neposlušnih uvojaka, veselog vragolastog pogleda i večitog osmeha koji pleni.

Sanjala sam o njenom plesu, kikotu i njenim beskrajnim pričama koje bi mi pričala brzinom  svetlosti jedne veoma brbljive vrckaste devojčice, dok bih je nežno privijala uz sebe i mazila po kosi, udišući taj miris detinjstva i nevinosti.

Ali, moja mala devojčica, potpuno bezgrešna, nestala je za jedan dan.

Nikada neću znati… zašto?

I evo obećavam, još samo koju deceniju, pa ću to pitanje prestati da postavljam u sebi.

A sada odoh, da se još malo prisećam svojih snova o njoj.

Imam utisak kao da sam je upoznala, iako je nikada zapravo ni dodirnula, ni videla nisam.

Neke stvari prosto znaš.

Kao što ja znam nju.

Nerođena moja,

neka te anđeli čuvaju,

dok te jednom zaista ne zagrlim.

Voli te mama.

❤️

 

Saznajte kojih to 10 stvari nijedna mama ne želi da čuje, klikom na OVAJ LINK
A više o meni, saznajte iz intervjua za jedan magazin, klikom na OVAJ LINK

Iskrena da budem, majčinstvo me je promenilo.

Darovalo mi je motiv, smisao, ali i mnoštvo kontradiktornih osobina. Ogolelo me je, ali i osnažilo. Postala sam osetljivija, ali i hrabrija. Ranjivija, ali i jača nego ikada.

Jer, biti mama je ljubav, sreća, odgovornost i večita strepnja.

Biti mama je neopisivo osećanje. Osećanje bezuslovne ljubavi i straha, istovremeno.

Majčinstvo je naša najveća snaga i najveća slabost, u isti mah.

Kroz majčinstvo žena iznova upoznaje sebe.

Biti mama je biti u miru, i nemati mira više nikada.

Biti mama znači biti nastrožiji sudija sopstvene duše.

Zato mami dodatne sudije nisu potrebne. Dovoljno je stroga prema samoj sebi.

I zbog toga bi je trebalo poštedeti sledećih rečenica, jer nijedna mama ne želi da ih čuje.

1. “Malo dete – mala briga, veliko dete- velika briga”

Iako ne sumnjam u istinitost ove tvrdnje, sigurna sam da nijedna mama ne voli da je čuje.

I to zato što je obično čujemo onda kada se nalazimo u situacijama u kojima tragamo za savetom ili rešenjem određenog problema, ili prosto vapimo za podrškom kako bismo iz sebe izbacile frustraciju zbog nečega što nas muči i opterećuje.

Čujemo je onda kada nam treba ohrabrenje i uteha tipa: “Sve će to brzo proći.” ili “Biće sve u redu.”, a ne nešto što nedvosmisleno znači: “Ma nije to ništa! Sutra će biti još gore.”

Sjajna uteha, nema šta.

2. “Izgledaš umorno.”

Ovo dolivanje ulja na vatru otprilike znači isto što i: “Užasno izgledaš.” Kao da mama ne zna da umorno izgleda, kada se tako i oseća.

Kada si mama, umor je prirodno stanje svesti. Postaje deo svakodnevice. Deo načina života. Nešto normalno, što je uvek prisutno. I veoma je čudno kada ga nema.

Ono što je sigurno, nijedna mama ne želi da čuje da izgleda umorno. Umesto ovoga, bolje je postaviti pitanje: “Kako si?”, i pustiti je da vam otvori svoju dušu.

3. “Moje dete je hodalo sa 10 meseci, a progovorilo sa nepunih 12…”

Ne samo da ovaj tip izjava zvuči preterano hvalisavo, takmičarski, ponekad čak i kao provokacija, već su često i do te mere preuveličane da evoluiraju u neistine.

To što je neko ponosan na dostignuća svoga deteta, ne znači da onom drugom detetu, koje je za nijansu ili dve sporije, nešto fali. Naprotiv.

Svako dete ima svoj tempo razvoja. To što je neko brži ili sporiji nema apsolutno nikakve veze sa njihovim napretkom u budućnosti.

Razvoj deteta nije trka, i svako poređenje ume biti veoma neprijatno mamama ”sporijih” mališana, jer rađa nemir, strah i tugu.

4. “Devojčica? Ma nema veze.”

Kako nema veze? Pa naravno da ima veze, to je divno!

Danas je blagoslov začeti uopšte, izneti trudnoću bez komplikacija i roditi zdravo dete.

Da li je zaista važno kog je pola beba u 21.veku? Ili možda ipak jeste? I kome je to zapravo važno?

Dete je dete, i majčinska ljubav ne zna za rodne razlike. (“Čast” izuzecima.)

5. “Razmazićeš bebu.”

“Ne navikavaj bebu na ruke.” “Ne uspavljuj je.” “Previše je maziš.”

Pustite mame da maze svoju decu, ko će ako neće one?

Ko zna kakav život čeka to malo tek rođeno stvorenje, kroz šta će sve proći, gde će sve stići, i šta će ga na tom putu zateći?

Ako mu rođena majka ne pruži nesebičnu ljubav, nežnost, toplinu i utehu na samom početku u trenutku kada mu je najpotrebnija, iz čega će sutra taj odrasli čovek da crpi svoju snagu?

Bolje da ih mi mazimo sada, jer ne znamo hoće li ih život sutra maziti umesto nas.

Ovde govorim o nežnostima koje stvaraju neraskidivu povezanost i bliskost između mame i novorođenčeta,  što nema veze  sa razmaženošću koja nastaje usled previše popustljivog načina vaspitanja. Ono dolazi kasnije.

10 STVARI KOJE NIJEDNA MAMA NE ŽELI DA ČUJE lanawrites.com
10 STVARI KOJE NIJEDNA MAMA NE ŽELI DA ČUJE

 

6. “Kuća ti je u haosu.”

Eh, da je samo kuća… 🙂

Nered u kući sa malom decom je redovno stanje. Koliko god čovek spremao ili raspremao, uvideće da se samo vrti u krug.

Bolje je, umesto neprestanog i često besmislenog raspremanja, pridružiti se deci u stvaranju nereda, igrajući se zajedno sa njima.

Izreka: “Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se.”, u ovom kontekstu itekako ima smisla.

Jer, oni neće pamtiti sterilnu sredinu, ali hoće onu punu topline, ljubavi i uspomena.

Biće vremena za sređenu kuću kao iz magazina. Tada će nam, sigurna sam, nedostajati sav ovaj haos.

Zato, bolje kuća u haosu, a srce na mestu, nego obrnuto.

7. “Dete ispašta zbog tvoje karijere.”

                          ili

“Važnija ti je karijera od deteta.”

Dete svakako manje ispašta zbog mamine karijere, nego što bi ispaštalo kada bi mama bila nezadovoljna jer je zapostavila svoju karijeru zbog deteta.

Previše “požrtvovana” majka koja se oseća neostvarenom, svoje nezadovoljstvo prenosi na decu. Za dete je zato bolje da je mama srećna, pa zatim prisutna.

Jer bolje je i par sati kvalitetno provedenog porodičnog vremena dnevno, nego ceo jedan neispunjeni dan. 

8. “Previše brineš bez potrebe.”

Briga je drugo ime za majčinstvo. To je nerazdvojivo.

Briga je mamino drugo ime.

Zar bi trebalo da se mame još dodatno zabrinu zato što previše brinu?

Problem je jedino kada ta briga pređe u strah, pa iz tog straha dalje dolazimo u situaciju da  nekim svojim kočnicama blokiramo razvoj i napredak sopstvenog deteta.

Prenoseći mu svoje strahove, detetu prenosimo i naše slabosti. Veoma je verovatno da bi se dete samo izborilo sa njima, kada bismo mu dali šansu za to.

Dakle, mi mame bi trebalo da držimo našu brigu pod kontrolom, i da dopustimo deci da se razvijaju nezavisno od naših strepnji i strahova.

Zvuči jednostavno, mada nije uvek lako preći preko sopstvene granice.

9. “Kad ćeš da smršaš?”

Čak i kada je ovo izgovoreno iz najbolje namere, nijedna mama ne želi pitanja te vrste. Ona je, više od bilo koga, svesna svog izgleda i svojih vrlina, a naročito nedostataka.

I ne bi joj trebalo dolivati so na ranu, niti bombardovati je najnovijim planovima ishrane, specijalnim fitnes programima, nepogrešivim nutricionistima, i “proverenim” dijetama.

Ona će, kada bude spremna, sama odlučiti šta je potrebno njenom telu, šta mu najviše prija, i u kojoj meri.

10. “Pogrešila si…”

Zasigurno je najbolnije svakoj majci da čuje kritiku u vezi vaspitanja, ophođenja, nege, ili brige o svom detetu.

Čak i kada joj niko ne kaže da je u nečemu pogrešila, ona se preispituje.

Pita se da li je pravilno postupila, da li je donela ispravnu odluku, da li je prenaglila, da li je predugo čekala, da li je dobra majka, da li i u kojoj meri greši, i na koji način njene greške utiču na dete.

Ne postoji savršena mama. I to je u redu.

Čim se pita da li je pogrešila, već je na dobrom putu, putu iskupljenja.

10 STVARI KOJE NIJEDNA MAMA NE ŽELI DA ČUJE lanawrites.com
10 STVARI KOJE NIJEDNA MAMA NE ŽELI DA ČUJE

Zaključak

Imajte obzira prema mamama.

Nema im potrebe ponavljati stvari kojih su i same svesne.

Jake su one za svoje dete, ali možda nisu dovoljno jake za sebe.

Zato ih ne treba osuđivati, već prigrliti.

Poštedite ih ovih fraza, ili ih barem preformulišite, i za uzvrat će vas nagraditi osmehom koji će izbrisati tragove brige i umora sa njihovih lepih lica.

I za kraj:

Mame su vredne ljubavi,

 jer one ljubav rađaju.

❤️

 

Ako Vas interesuje kako se postaje dobar roditelj, kliknite OVDE

Kako uskladiti fakultet i materinstvo, saznajte OVDE

A zašto je kaša mame medveda bila hladna, pročitajte OVDE

U ime svih ćerki i supruga:

“Zetovi i tašte,

 spustite loptu bar malo,

molim vas!

Jer vaš odnos nije rivalitet i takmičenje za našu naklonost,

već rezultat naše ljubavi prema vama dvoma.

Situacija je sledeća. 

Sedimo za nedeljnim ručkom. Svi pedantno i bešumno srčemo svoju čorbu, gledamo u tanjir, i čavrljamo, onako reda radi.

Govorimo o lepom vremenu, jer bilo koja druga tema bi hipotetički mogla dovesti do sevanja meteora i smaka sveta.

Eto kakva je tog popodneva bila atmosfera u mom ljubljenom devojačkom domu.

Zategnutost porodičnih, odnosno familijarnih odnosa, mogla se naslutiti i iz aviona.

Sećam se samo, da su u jednom momentu reči počele da pucaju kao petarde.

I to sve preko mojih leđa.

Ili je to samo meni tako delovalo.

Ma hajde! Ostavite me na miru!

Pa ne želim da biram stranu!

Ne želim da se odlučujem između majke i muža!

Volim vas oboje, bre!

A kako je sve počelo?

Bilo je to, otprilike, ovako.

Dete je za bakinim trpezarijskim stolom poželelo da svoj obrok zameni igrom sa svojim  omiljenim autićem.

Baka, kao svaka baka, ne časeći ni časa, rekla je: “Da!”, bez ikakvog pardona i treptaja.

Dete, kao svako dete, oberučke je prihvatilo dozvolu i počelo da pravi Dakar reli među tanjirima.

Tata, kao svaki tata, rekao mu je da bi ipak bilo bolje da odloži igru za kraj ručka, i da prvo završi sa jelom.

A ja, kao svaka mama, slušajući zdrav razum, ponovila sam isto to.

Zatim, baka počinje da iznosi tezu da kod bake važe druga pravila i da je kod nje sve dozvoljeno. I da smo mi previše strogi prema svom, sada već, uplakanom detetu.

Imati pa nemati, i kod odraslih je siguran put do frustracije, a kamoli kod dece.

Ja u momentu, opijena njegovim suzama, počinjem da se kolebam pokušavajući da odlučim da li da ipak popustim i dopustim mu igru, radi mira za stolom.

Svojom dilemom izazvala sam revolt svog dragog, a likovanje majkino.

O ne! Samo to ne!

“Pa da li je moguće da joj ništa ne smeš reći?”- reče on, tiho, tako da svi čuju, a da mogu da se prave da ništa čuli nisu.

“Mislim, imaš 40 godina, vreme je da dobiješ svoje mišljenje.”

Ovih mojih “40 godina” mi redovno natrlja na nos kada ima potrebu da uzdigne nivo drame i ozbiljnost trenutka.

“Ne premišljam se ja zbog nje, već zbog deteta. Jedino što sada želim je da u miru i dobrom raspoloženju podelimo obrok, i da nam svima bude prijatno, pogotovo našem detetu. I nemam 40 godina.”

Nakon ovih reči, koje “niko čuo nije”, strasti počeše da se smiruju.

Dete obrisa suze rukavom, ostavi svoj autić i uze kašiku u ruku. Ole!

Ostali, kao po komandi, uljudno nastaviše srkanje čorbe.

“Zete, znaš li možda hoće li biti nekog kijameta za sledeći vikend, mislila sam da napravim sarmice na sojenici?”, izusti tašta, kao da se ništa dogodilo nije.

Neverovatno je kojom se brzinom baka resetuje i menja ploču, kad hoće.

A kad neće, baš neće i tačka.

“Mislim da su rekli da će biti snega, taman za jednog malog Sneška na Savi.”, odgovori zet, vidljivo mekšim tonom, ali i dalje bez onog svog prepoznatljivog smeška.

I tako, malo po malo, nastaviše oni nedeljnu idilu, dok sam jedino ja ostala napeta, k’o puška.

Valjda zato što mi je teško svaki put kada dođe do mimoilaženja mišljenja između njih dvoje, tašte i zeta.

To je zbog toga što svako od njih “sa pravom” očekuje da stanem na njihovu stranu, a ja ne želim da biram nikakve strane.

Ja samo želim da slušam zdrav razum i na taj način formiram stav, a ne na osnovu svojih osećanja prema njima dvoma.

Jer majku volim kao majku, a muža kao ljubav svog života, i nemoguće mi je da biram između njih dvoje. A nema ni potrebe za tim.

Svako ima svoje mesto u mom srcu.

TAŠTE I ZETOVI - RAZLIČITI SVETOVI lanawrites.com
TAŠTE I ZETOVI – RAZLIČITI SVETOVI  (Lana Krapež – Privatna Arhiva)

—I da ne bude neke zabune:—

“Volim vas oboje najviše.

To što niste uvek istih stavova nije smak sveta. Nije ni to što se moji stavovi ponekad razlikuju od vaših.

Važno je ono što nas vezuje.

To je ljubav, porodica, zajednički cilj, i san o sreći.

Bez vas ne bih mogla da budem potpuno srećna.

Jeste dragi, znam da moja mama može biti svojeglava. Veruj mi, znam ja to mnogo bolje od tebe. Ali, ona je i dalje moja mama. I uvek će biti. I ja je obožavam takvu kakva jeste.

Jeste mama, znam da moj dragi veoma drži do svojih roditeljskih principa, i da smo ponekad oboje previše strogi, a ponekad previše popustljivi za tvoj ukus. Ti si, naravno, uvek dobrodošla da nam daš savet, predlog i sugestiju, ali mi smo ti koji vode glavnu reč, mi smo roditelji.

Ne znam zašto je tako teško to prihvatiti bez gunđanja, i onog: “Dobro, kako vi hoćete, ali…

Nema više “ALI“, ni sa čije strane.

Samo ljubav, molim!

Ništa više, ali i ništa manje od toga!

Samo ljubav!

Pa da vas, dogodine, vodim na “ZETOVIJADU😉

(I da,

samo da vas podsetim,

još uvek nemam 40,

iako sam blizu… 🙂 )

 

 

A šta sam napisala o roditeljskom licemerju, pročitajte OVDE

KAKO PRIPREMITI DETE ZA DOLAZAK PRINOVE:

-Naša priča-

Ne tako davno, tragala sam za odgovorom na ovo pitanje.

Onoliko koliko mi je prva trudnoća bila harmonična i bezbrižna, toliko mi je druga, pored neizmerne sreće, donela i hrpu nepoznanica, neizvesnosti, i bojazni.

Sve te negativne emocije bile su rođene iz straha. A strah je bio posledica moje nesigurnosti, i neznanja.

A mislila sam da sve znam, i da sam potpuno spremna za ono što dolazi, budući da sam bila iskusna mama. 

Ali nije bilo tako.

Istina je da sam znala kako brinuti o novorođenčetu, ali nisam imala pojma o tome kako stvoriti čvrstu vezu između starijeg deteta i bebe koja dolazi.

Tu je moje samopouzdanje počelo da jenjava. I tada se pojavila nesigurnost.

Detaljnije o mom ličnom iskustvu, osećanjima i nedoumicama tokom druge trudnoće i nakon porođaja, pročitajte u tekstu: “DOLAZAK DRUGOG DETETA: Iz srca jedne mame“.

Neprestano sam se pitala kako da pripremim dvogodišnju bebu koja mi sedi u krilu, na dolazak bebe koja mi raste u stomaku. Imala sam neizdrživu potrebu da iznedrim neke funkcionalne odgovore.

I njih sada delim, u nadi da će vas učiniti spokojnijima dok čekate proširenje porodice.

Kako pripremiti dete za dolazak prinove -Photo By Natalia Deriabina-Shutterstock lanawrites.com
Kako pripremiti dete za dolazak prinove -Photo By Natalia Deriabina-Shutterstock

Razgovor

Počela sam svakodnevno da govorim o bebi, tokom trudnoće.

Naravno, razgovor je sa predumišljajem bio prilagođen dvogodišnjem uzrastu deteta.

Neko starije dete bi već na pomen reči “trudnoća” moglo da ima predstavu o onome što se događa. Dok, sa druge strane, mlađa deca ne mogu u potpunosti razumeti ceo koncept začeća, trudnoće i rađanja. Niti ih je potrebno opterećivati prekomernim nepotrebnim informacijama.

U početku nisam nailazila na neku posebnu reakciju. Potom smo u rekordnom roku od ravnodušnosti stigli do ushićenja, kada je počeo da shvata da će u seki dobiti i svog partnera za igru. Gledao me je sa sjajem u očima, kao da mu govorim da ćemo udomiti kućnog ljubimca. Da je bar bilo tako jednostavno.

Usledilo je potom i blago razočaranje kada je saznao da seka neće moći od prvog dana da mu bude par. Da ona mora prvo malo da poraste.

Nije mu bilo pravo, ali je prihvatio. Jer je nazivan “velikim”, a beba “malom”.

Veoma mu se dopalo to što mu je kao “velikom” mnogo više stvari dostupno, omogućeno i dozvoljeno, u odnosu na male bebe.

I dan danas je ponosan na svoj status “velikog”, starijeg brata, čuvara, i vođe.

Fotografije, snimci, uspomene

Strahujući od potencijalne ljubomore svog prvenca, trudila sam se da mu što više približim i oživim njegove zaboravljene bebeće dane.

Zajedno smo satima prelistavali i komentarisali stare fotografije, gledali snimke prvih koraka, prvih zajedničkih odmora, prvih praznika, prvog deda Mraza, i svega prvog.

Smejali bi se njegovim malenim bodićima, malenim čarapicama i prvim igračkama.

Činila sam to sa namerom da mu pokažem da smo, iako se on toga ne seća, o njemu brinuli na isti način, i sa istom količinom nežnosti, ljubavi i posvećenosti, kao što ćemo to činiti sa bebom koja dolazi.

Trudila sam se da mu stavim do znanja da je on već prošao kroz sve ono što njegovu seku tek čeka.

Da je njegovo mesto u našim srcima i životima sigurno, bezbedno i večno.

I da niko nikada neće moći da ga ugrozi, ni da ga oduzme. Ni beba, niti iko drugi.

Knjige o bebama

Tražila sam pomoć i u knjigama.

I to najviše u onim dečjim knjigama sa tematikom dolaska bate ili seke. Sa interesantnim ilustracijama i dosetljivim rimama, koje nisu samo zabavne, već i edukativne.

Čitali smo ih redovno, još tokom trudnoće, a posebno kada je beba nastanila naš dom.

Verujem da su mu bile korisne, pogotovo po njenom rođenju.

Kroz njih je imao mogućnost da se identifikuje sa glavnim junakom u određenim situacijama, i da, na neki način, prihvati svoja osećanja i strahove, i da posredno i neposredno razgovara o njima.

Poseta bebama

Posećivali smo jednu malu bebu iz našeg bliskog okruženja. Te posete su, takođe, imale edukativni karakter.

One su nam omogućavale da izbliza vidimo ono što nas čeka.

Odnosno, mene su podsećale, a njega informisale o životu, navikama, ritmu i ponašanju jedne bebe.

Vremenom je počeo da pokazuje interesovanje za bebin plač, stidljivo tražeći načine kojima bi je umirio. Često je to bila neprimereno velika i tvrda, da ne kažem “opasna” igračka ili slatkiš koji beba ne bi smela ni da pomiriše.

Ono što mi se tu dopadalo, je rađanje njegove iskrene želje i potrebe da brine, zaštiti i pomogne jednom drugom malenom biću.

Empatija u najavi“, pomislila bih sa suzama u očima, topeći se od miline i nežnosti, usred neizvesnosti koja me je tištila.

Biranje imena za bebu

Uključili smo našeg dečaka u izbor imena za našu princezu.

Naravno, on nije znao da je njegovo učešće fiktivno, i da smo, još pre njegovog rođenja, imali spremno ime za devojčicu.

Bez obzira na to, dali smo mu (prividnu) mogućnost da se oseća kao da učestvuje, i odlučuje o nečemu veoma važnom.

I učestvovao je.

Mi smo, razume se, bili oduševljeni njegovim idejama. A onda smo, nekako, uveli u priču ono željeno ime.

Malo po malo, i ono se našlo na njegovoj listi poželjnih imena.

I gle čuda, baš to je ime “veliki” bata izvukao iz šešira. Ponos koji je tada osetio, neću ni da komentarišem.

Pripremanje stvari za bebu

Ovo je takođe bila jedna od aktivnosti koja se dopadala našem prvencu.

Kad god je bilo moguće, uključivala bih ga u izbor i pripremu stvari za seku. Želela sam da učestvuje u svemu i da bude uključen onoliko koliko želi.

Bio je spreman i da joj ustupi svoj stari krevetac i neke prve igračke koje su mu postale nezanimljive.

Nije mu se ovde dopadao samo povlašćeni položaj i “moć” da bira stvarčice i igračkice za svoju seku.

Bila je tu i mogućnost da se i sam počasti, i iznova obraduje nekoj staroj zaboravljenoj igrački, ili nekom novom sitnicom.

I za kraj…

Kako pripremiti dete za dolazak prinove -Photo By kibler -Shutterstock lanawrites.com
Kako pripremiti dete za dolazak prinove -Photo By kibler -Shutterstock

Iako sam sve ovo činila u želji da, i sebe i njega pripremim za ono što dolazi, nisam imala nikakvu predstavu kako će sve to izgledati u realnosti.

Činila sam i ponašala sam se onako kako sam verovala i osećala da je dobro i ispravno.

A danas znam da sam radila pravu stvar, jer svakodnevno vidim rezultat ispred sebe.

Vidim ga svaki put kada su spremni da, i pored redovnih razmirica, svađa i varnica, stanu jedno drugom u zaštitu i međusobno se podrže, onda kada plima okolnog raspoloženja promeni svoj kurs.

Postali su najbolji prijatelji koji redovno igraju svoj večiti derbi.

I ne mogu jedno bez drugoga.

To je veza koju sam želela da isprovociram, i puno mi je srce svaki put kada vidim da sam uspela.

Nema veće sreće.

I da ima, ne bih je želela.

Jer oni su mi savršeni, ovakvi kakvi jesu.

Ljubi ih majka 🙂

 

Ukoliko vas interesuje kako se postaje dobar roditelj, pročitajte OVAJ TEKST

Pin It