Category

Lifestyle

Category

SPONTANI POBAČAJ:

Gubitak jednog sna

Statistike kažu da se svaka četvrta trudnoća završi spontanim pobačajem.

Ovaj tekst posvećen je svim onim nesuđenim mamama koje su na žalost deo ove crne statistike.

Ne gubite nadu.

Sa Vama i delim svoje iskustvo i skrivena osećanja,

jer želim da znate da niste same.

Ima nas mnogo, ali se o ovom vidu gubitka uglavnom ćuti.

Želim vam svu sreću!

❤️

SPONTANI POBAČAJ: Gubitak jednog sna lanawrites.com
SPONTANI POBAČAJ: Gubitak jednog sna

Kao što rekoh, jedna od četiri trudnice doživi pobačaj.

Iako je to izuzetno veliki procenat, nikada nisam ni pomišljala da ću među te četiri trudnice biti i ja.

To je jedna od onih stvari za koje verujemo da se događaju samo drugima, sve dok nas ne iznenade.

Nerado se sećam tog perioda. I dan danas, u meni izaziva osećanje gubitka i sete za tom bebom, nikada zagrljenom. 

Prošlo je dosta godina od tada.

Ali bez obzira na to, znam da nikada neću biti ravnodušna, iako pokušavam da budem racionalna, da ubedim sebe da je tako moralo biti, i da taj deo mene pripada prošlosti.

Bila je to moja prva, veoma željena trudnoća. 

Prvi pogled na one dve crtice na testu mi je, više nego bilo šta u životu, potvrdio da zaista postoji ljubav koja se rađa iznenada, u trenu. Ali nisam ni sanjala da će isto tako iznenada i umreti. 

Sve je išlo glatko do 11. nedelje, kada sam osetila da nešto nije  u redu. To je potvrdio i pregled na koji sam, na svoju inicijativu, otišla.

I pre tog ultrazvuka na kome više nije bilo srčane radnje, imala sam neki čudan osećaj da me beba napušta.

Baš tako sam se osećala, napušteno. Bez objašnjenja.

Kao da sam sama kriva. Apsolutno kriva za to.

Možda nisam dovoljno jela zbog mučnine? A možda je i zbog one čaše crvenog vina uz ručak od pre neki dan? Previše sam šetala, a premalo odmarala? Mora da je zbog onog filma koji me je toliko uznemirio da sam proplakala veče? Ili zbog onih loših vesti koje sam čula prošle nedelje?

Da, krivila sam sebe, pitajući se iznova i iznova gde li sam pogrešila, i da li bi ishod bio drugačiji da sam samo drugačije disala, nešto preskočila, ili nešto dodala. 

A onda bih pomislila u kakvim sve uslovima žene uspevaju da iznesu trudnoću bez posledica, i shvatila bih da se nisam ni mogla bolje poneti. Jednostavno sam živela svoj život. Moje je ponašanje tih 11 nedelja bilo sasvim izbalansirano i u skladu sa mojim stanjem. Dakle, možda ipak nije do mene. A do koga je? 

A istina je da se ništa promenilo ne bi, sve i da sam se drugačije ponela. Ovoj bebi nije bilo suđeno da vidi sunčan dan, da dobije majčin osmeh i zagrljaj, i da skakuće po baricama od kiše.

A zašto, nikada neću saznati. Teško je pomiriti se sa tim.

Teško je i kada čuješ: “Nije to ništa. Dešava se. Još si mlada. Imaćeš ti dece.”

Možda je tako, ali ovo jedno nikada neću.

Tada nisam znala da ću imati sreću da rodim i prigrlim dvoje divne, zdrave dece. Na njima sam zahvalna svakoga dana. I kada mi je teško, setim se koliko sam ustvari privilegovana što gledam kako rastu, što sam im mama. To mi greje dušu.

Ali, tuga za onom prvom, izgubljenom bebom je i dalje tu.

To osećanje nije nestalo. Samo se umirilo.

Jer uvek kada je dete željeno, bez obzira bilo prvo i jedino ili deseto, majci je jednako stalo da ga uzme u naručje, oseti, ljubi, teši.

Maštala sam o tim bucmastim nogicama, o okrugloj glavici, i sićušnim šakama koje se obavijaju oko mog kažiprsta, potajno zamišljajući kako ima one njegove prodorne plave oči, i moj široki osmeh. 

Smišljala sam imena. Sanjarila o osobinama tog malog bića. Pitala se na koga će ličiti, kakav li će karakter imati. 

Za tih 11 nedelja odsanjala sam ceo jedan život koji sam nosila, a na neki neopipljivi način i proživela. 

U mom snu, to je bila devojčica. Plavih očiju i neposlušnih uvojaka, veselog vragolastog pogleda i večitog osmeha koji pleni.

Sanjala sam o njenom plesu, kikotu i njenim beskrajnim pričama koje bi mi pričala brzinom  svetlosti jedne veoma brbljive vrckaste devojčice, dok bih je nežno privijala uz sebe i mazila po kosi, udišući taj miris detinjstva i nevinosti.

Ali, moja mala devojčica, potpuno bezgrešna, nestala je za jedan dan.

Nikada neću znati… zašto?

I evo obećavam, još samo koju deceniju, pa ću to pitanje prestati da postavljam u sebi.

A sada odoh, da se još malo prisećam svojih snova o njoj.

Imam utisak kao da sam je upoznala, iako je nikada zapravo ni dodirnula, ni videla nisam.

Neke stvari prosto znaš.

Kao što ja znam nju.

Nerođena moja,

neka te anđeli čuvaju,

dok te jednom zaista ne zagrlim.

Voli te mama.

❤️

 

Saznajte kojih to 10 stvari nijedna mama ne želi da čuje, klikom na OVAJ LINK
A više o meni, saznajte iz intervjua za jedan magazin, klikom na OVAJ LINK

Iskrena da budem, majčinstvo me je promenilo.

Darovalo mi je motiv, smisao, ali i mnoštvo kontradiktornih osobina. Ogolelo me je, ali i osnažilo. Postala sam osetljivija, ali i hrabrija. Ranjivija, ali i jača nego ikada.

Jer, biti mama je ljubav, sreća, odgovornost i večita strepnja.

Biti mama je neopisivo osećanje. Osećanje bezuslovne ljubavi i straha, istovremeno.

Majčinstvo je naša najveća snaga i najveća slabost, u isti mah.

Kroz majčinstvo žena iznova upoznaje sebe.

Biti mama je biti u miru, i nemati mira više nikada.

Biti mama znači biti nastrožiji sudija sopstvene duše.

Zato mami dodatne sudije nisu potrebne. Dovoljno je stroga prema samoj sebi.

I zbog toga bi je trebalo poštedeti sledećih rečenica, jer nijedna mama ne želi da ih čuje.

1. “Malo dete – mala briga, veliko dete- velika briga”

Iako ne sumnjam u istinitost ove tvrdnje, sigurna sam da nijedna mama ne voli da je čuje.

I to zato što je obično čujemo onda kada se nalazimo u situacijama u kojima tragamo za savetom ili rešenjem određenog problema, ili prosto vapimo za podrškom kako bismo iz sebe izbacile frustraciju zbog nečega što nas muči i opterećuje.

Čujemo je onda kada nam treba ohrabrenje i uteha tipa: “Sve će to brzo proći.” ili “Biće sve u redu.”, a ne nešto što nedvosmisleno znači: “Ma nije to ništa! Sutra će biti još gore.”

Sjajna uteha, nema šta.

2. “Izgledaš umorno.”

Ovo dolivanje ulja na vatru otprilike znači isto što i: “Užasno izgledaš.” Kao da mama ne zna da umorno izgleda, kada se tako i oseća.

Kada si mama, umor je prirodno stanje svesti. Postaje deo svakodnevice. Deo načina života. Nešto normalno, što je uvek prisutno. I veoma je čudno kada ga nema.

Ono što je sigurno, nijedna mama ne želi da čuje da izgleda umorno. Umesto ovoga, bolje je postaviti pitanje: “Kako si?”, i pustiti je da vam otvori svoju dušu.

3. “Moje dete je hodalo sa 10 meseci, a progovorilo sa nepunih 12…”

Ne samo da ovaj tip izjava zvuči preterano hvalisavo, takmičarski, ponekad čak i kao provokacija, već su često i do te mere preuveličane da evoluiraju u neistine.

To što je neko ponosan na dostignuća svoga deteta, ne znači da onom drugom detetu, koje je za nijansu ili dve sporije, nešto fali. Naprotiv.

Svako dete ima svoj tempo razvoja. To što je neko brži ili sporiji nema apsolutno nikakve veze sa njihovim napretkom u budućnosti.

Razvoj deteta nije trka, i svako poređenje ume biti veoma neprijatno mamama ”sporijih” mališana, jer rađa nemir, strah i tugu.

4. “Devojčica? Ma nema veze.”

Kako nema veze? Pa naravno da ima veze, to je divno!

Danas je blagoslov začeti uopšte, izneti trudnoću bez komplikacija i roditi zdravo dete.

Da li je zaista važno kog je pola beba u 21.veku? Ili možda ipak jeste? I kome je to zapravo važno?

Dete je dete, i majčinska ljubav ne zna za rodne razlike. (“Čast” izuzecima.)

5. “Razmazićeš bebu.”

“Ne navikavaj bebu na ruke.” “Ne uspavljuj je.” “Previše je maziš.”

Pustite mame da maze svoju decu, ko će ako neće one?

Ko zna kakav život čeka to malo tek rođeno stvorenje, kroz šta će sve proći, gde će sve stići, i šta će ga na tom putu zateći?

Ako mu rođena majka ne pruži nesebičnu ljubav, nežnost, toplinu i utehu na samom početku u trenutku kada mu je najpotrebnija, iz čega će sutra taj odrasli čovek da crpi svoju snagu?

Bolje da ih mi mazimo sada, jer ne znamo hoće li ih život sutra maziti umesto nas.

Ovde govorim o nežnostima koje stvaraju neraskidivu povezanost i bliskost između mame i novorođenčeta,  što nema veze  sa razmaženošću koja nastaje usled previše popustljivog načina vaspitanja. Ono dolazi kasnije.

10 STVARI KOJE NIJEDNA MAMA NE ŽELI DA ČUJE lanawrites.com
10 STVARI KOJE NIJEDNA MAMA NE ŽELI DA ČUJE

 

6. “Kuća ti je u haosu.”

Eh, da je samo kuća… 🙂

Nered u kući sa malom decom je sasvim normalno stanje. Jer koliko god čovek spremao ili raspremao, uvideće da se samo vrti u krug.

Zato, umesto raspremanja, bolje je pridružiti se deci u stvaranju nereda, igrajući se na podu zajedno sa njima.

Jer, oni neće pamtiti sterilnu sredinu, ali hoće onu punu topline, ljubavi i uspomena.

Biće vremena za sređenu kuću kao iz magazina. Tada će nam, sigurna sam, nedostajati sav ovaj haos.

Zato, bolje kuća u haosu, a srce na mestu, nego obrnuto.

7. “Dete ispašta zbog tvoje karijere.”

                          ili

“Važnija ti je karijera od deteta.”

Dete svakako manje ispašta zbog mamine karijere, nego što bi ispaštalo kada bi mama bila nezadovoljna jer je zapostavila svoju karijeru zbog deteta.

Previše “požrtvovana” majka koja se oseća neostvarenom, svoje nezadovoljstvo prenosi na decu. Za dete je zato bolje da je mama srećna, pa zatim prisutna.

Jer bolje je i par sati kvalitetno provedenog porodičnog vremena dnevno, nego ceo jedan neispunjeni dan. 

8. “Previše brineš bez potrebe.”

Briga je drugo ime za majčinstvo. To je nerazdvojivo.

Zar bi trebalo da se mame još dodatno zabrinu zato što previše brinu?

Problem je jedino kada ta briga pređe u strah, pa iz tog straha dalje dolazimo u situaciju da  nekim svojim kočnicama blokiramo razvoj i napredak sopstvenog deteta.

Prenoseći mu svoje strahove, detetu prenosimo i naše slabosti. Veoma je verovatno da bi se dete samo izborilo sa njima, da smo mu dali šansu za to.

Dakle, mi mame bi trebalo da držimo našu brigu pod kontrolom, i da dopustimo deci da se razvijaju nezavisno od naših strepnji i strahova.

Zvuči jednostavno, mada nije uvek lako preći preko sopstvene granice.

9. “Kad ćeš da smršaš?”

Čak i kada je ovo izgovoreno iz najbolje namere, nijedna mama ne želi pitanja te vrste. Ona je, više od bilo koga, svesna svog izgleda i svojih vrlina, a naročito nedostataka.

I ne bi joj trebalo dolivati so na ranu, niti bombardovati je najnovijim planovima ishrane, specijalnim fitnes programima, nepogrešivim nutricionistima, i “proverenim” dijetama.

Ona će, kada bude spremna, sama odlučiti šta je potrebno njenom telu, šta mu najviše prija, i u kojoj meri.

10. “Pogrešila si…”

Zasigurno je najbolnije svakoj majci da čuje kritiku u vezi vaspitanja, ophođenja, nege, ili brige o svom detetu.

Čak i kada joj niko ne kaže da je u nečemu pogrešila, ona se preispituje.

Pita se da li je pravilno postupila, da li je donela ispravnu odluku, da li je prenaglila, da li je predugo čekala, da li je dobra majka, da li i u kojoj meri greši, i na koji način njene greške utiču na dete.

Ne postoji savršena mama. I to je u redu.

Čim se pita da li je pogrešila, već je na dobrom putu, putu iskupljenja.

10 STVARI KOJE NIJEDNA MAMA NE ŽELI DA ČUJE lanawrites.com
10 STVARI KOJE NIJEDNA MAMA NE ŽELI DA ČUJE

Zaključak

Imajte obzira prema mamama.

Nema im potrebe ponavljati stvari kojih su i same svesne.

Jake su one za svoje dete, ali možda nisu dovoljno jake za sebe.

Zato ih ne treba osuđivati, već prigrliti.

Poštedite ih ovih fraza, ili ih barem preformulišite, i za uzvrat će vas nagraditi osmehom koji će izbrisati tragove brige i umora sa njihovih lepih lica.

I za kraj:

Sve su mame vredne ljubavi,

 jer one ljubav rađaju.

❤️

 

Ako Vas interesuje kako se postaje dobar roditelj, kliknite OVDE

Kako uskladiti fakultet i materinstvo, saznajte OVDE

A zašto je kaša mame medveda bila hladna, pročitajte OVDE

U ime svih ćerki i supruga:

“Zetovi i tašte,

 spustite loptu bar malo,

molim vas!

Jer vaš odnos nije rivalitet i takmičenje za našu naklonost,

već rezultat naše ljubavi prema vama dvoma.

Situacija je sledeća. 

Sedimo za nedeljnim ručkom. Svi pedantno i bešumno srčemo svoju čorbu, gledamo u tanjir, i čavrljamo, onako reda radi.

Govorimo o lepom vremenu, jer bilo koja druga tema bi hipotetički mogla dovesti do sevanja meteora i smaka sveta.

Eto kakva je tog popodneva bila atmosfera u mom ljubljenom devojačkom domu.

Zategnutost porodičnih, odnosno familijarnih odnosa, mogla se naslutiti i iz aviona.

Sećam se samo, da su u jednom momentu reči počele da pucaju kao petarde.

I to sve preko mojih leđa.

Ili je to samo meni tako delovalo.

Ma hajde! Ostavite me na miru!

Pa ne želim da biram stranu!

Ne želim da se odlučujem između majke i muža!

Volim vas oboje, bre!

A kako je sve počelo?

Bilo je to, otprilike, ovako.

Dete je za bakinim trpezarijskim stolom poželelo da svoj obrok zameni igrom sa svojim  omiljenim autićem.

Baka, kao svaka baka, ne časeći ni časa, rekla je: “Da!”, bez ikakvog pardona i treptaja.

Dete, kao svako dete, oberučke je prihvatilo dozvolu i počelo da pravi Dakar reli među tanjirima.

Tata, kao svaki tata, rekao mu je da bi ipak bilo bolje da odloži igru za kraj ručka, i da prvo završi sa jelom.

A ja, kao svaka mama, slušajući zdrav razum, ponovila sam isto to.

Zatim, baka počinje da iznosi tezu da kod bake važe druga pravila i da je kod nje sve dozvoljeno. I da smo mi previše strogi prema svom, sada već, uplakanom detetu.

Imati pa nemati, i kod odraslih je siguran put do frustracije, a kamoli kod dece.

Ja u momentu, opijena njegovim suzama, počinjem da se kolebam pokušavajući da odlučim da li da ipak popustim i dopustim mu igru, radi mira za stolom.

Svojom dilemom izazvala sam revolt svog dragog, a likovanje majkino.

O ne! Samo to ne!

“Pa da li je moguće da joj ništa ne smeš reći?”- reče on, tiho, tako da svi čuju, a da mogu da se prave da ništa čuli nisu.

“Mislim, imaš 40 godina, vreme je da dobiješ svoje mišljenje.”

Ovih mojih “40 godina” mi redovno natrlja na nos kada ima potrebu da uzdigne nivo drame i ozbiljnost trenutka.

“Ne premišljam se ja zbog nje, već zbog deteta. Jedino što sada želim je da u miru i dobrom raspoloženju podelimo obrok, i da nam svima bude prijatno, pogotovo našem detetu. I nemam 40 godina.”

Nakon ovih reči, koje “niko čuo nije”, strasti počeše da se smiruju.

Dete obrisa suze rukavom, ostavi svoj autić i uze kašiku u ruku. Ole!

Ostali, kao po komandi, uljudno nastaviše srkanje čorbe.

“Zete, znaš li možda hoće li biti nekog kijameta za sledeći vikend, mislila sam da napravim sarmice na sojenici?”, izusti tašta, kao da se ništa dogodilo nije.

Neverovatno je kojom se brzinom baka resetuje i menja ploču, kad hoće.

A kad neće, baš neće i tačka.

“Mislim da su rekli da će biti snega, taman za jednog malog Sneška na Savi.”, odgovori zet, vidljivo mekšim tonom, ali i dalje bez onog svog prepoznatljivog smeška.

I tako, malo po malo, nastaviše oni nedeljnu idilu, dok sam jedino ja ostala napeta, k’o puška.

Valjda zato što mi je teško svaki put kada dođe do mimoilaženja mišljenja između njih dvoje, tašte i zeta.

To je zbog toga što svako od njih “sa pravom” očekuje da stanem na njihovu stranu, a ja ne želim da biram nikakve strane.

Ja samo želim da slušam zdrav razum i na taj način formiram stav, a ne na osnovu svojih osećanja prema njima dvoma.

Jer majku volim kao majku, a muža kao ljubav svog života, i nemoguće mi je da biram između njih dvoje. A nema ni potrebe za tim.

Svako ima svoje mesto u mom srcu.

TAŠTE I ZETOVI - RAZLIČITI SVETOVI lanawrites.com
TAŠTE I ZETOVI – RAZLIČITI SVETOVI  (Lana Krapež – Privatna Arhiva)

—I da ne bude neke zabune:—

“Volim vas oboje najviše.

To što niste uvek istih stavova nije smak sveta. Nije ni to što se moji stavovi ponekad razlikuju od vaših.

Važno je ono što nas vezuje.

To je ljubav, porodica, zajednički cilj, i san o sreći.

Bez vas ne bih mogla da budem potpuno srećna.

Jeste dragi, znam da moja mama može biti svojeglava. Veruj mi, znam ja to mnogo bolje od tebe. Ali, ona je i dalje moja mama. I uvek će biti. I ja je obožavam takvu kakva jeste.

Jeste mama, znam da moj dragi veoma drži do svojih roditeljskih principa, i da smo ponekad oboje previše strogi, a ponekad previše popustljivi za tvoj ukus. Ti si, naravno, uvek dobrodošla da nam daš savet, predlog i sugestiju, ali mi smo ti koji vode glavnu reč, mi smo roditelji.

Ne znam zašto je tako teško to prihvatiti bez gunđanja, i onog: “Dobro, kako vi hoćete, ali…

Nema više “ALI“, ni sa čije strane.

Samo ljubav, molim!

Ništa više, ali i ništa manje od toga!

Samo ljubav!

Pa da vas, dogodine, vodim na “ZETOVIJADU😉

(I da,

samo da vas podsetim,

još uvek nemam 40,

iako sam blizu… 🙂 )

 

 

A šta sam napisala o roditeljskom licemerju, pročitajte OVDE

KAKO PRIPREMITI DETE ZA DOLAZAK PRINOVE:

-Naša priča-

Ne tako davno, tragala sam za odgovorom na ovo pitanje.

Onoliko koliko mi je prva trudnoća bila harmonična i bezbrižna, toliko mi je druga, pored neizmerne sreće, donela i hrpu nepoznanica, neizvesnosti, i bojazni.

Sve te negativne emocije bile su rođene iz straha. A strah je bio posledica moje nesigurnosti, i neznanja.

A mislila sam da sve znam, i da sam potpuno spremna za ono što dolazi, budući da sam bila iskusna mama. 

Ali nije bilo tako.

Istina je da sam znala kako brinuti o novorođenčetu, ali nisam imala pojma o tome kako stvoriti čvrstu vezu između starijeg deteta i bebe koja dolazi.

Tu je moje samopouzdanje počelo da jenjava. I tada se pojavila nesigurnost.

Detaljnije o mom ličnom iskustvu, osećanjima i nedoumicama tokom druge trudnoće i nakon porođaja, pročitajte u tekstu: “DOLAZAK DRUGOG DETETA: Iz srca jedne mame“.

Neprestano sam se pitala kako da pripremim dvogodišnju bebu koja mi sedi u krilu, na dolazak bebe koja mi raste u stomaku. Imala sam neizdrživu potrebu da iznedrim neke funkcionalne odgovore.

I njih sada delim, u nadi da će vas učiniti spokojnijima dok čekate proširenje porodice.

Kako pripremiti dete za dolazak prinove -Photo By Natalia Deriabina-Shutterstock lanawrites.com
Kako pripremiti dete za dolazak prinove -Photo By Natalia Deriabina-Shutterstock

Razgovor

Počela sam svakodnevno da govorim o bebi, tokom trudnoće.

Naravno, razgovor je sa predumišljajem bio prilagođen dvogodišnjem uzrastu deteta.

Neko starije dete bi već na pomen reči “trudnoća” moglo da ima predstavu o onome što se događa. Dok, sa druge strane, mlađa deca ne mogu u potpunosti razumeti ceo koncept začeća, trudnoće i rađanja. Niti ih je potrebno opterećivati prekomernim nepotrebnim informacijama.

U početku nisam nailazila na neku posebnu reakciju. Potom smo u rekordnom roku od ravnodušnosti stigli do ushićenja, kada je počeo da shvata da će u seki dobiti i svog partnera za igru. Gledao me je sa sjajem u očima, kao da mu govorim da ćemo udomiti kućnog ljubimca. Da je bar bilo tako jednostavno.

Usledilo je potom i blago razočaranje kada je saznao da seka neće moći od prvog dana da mu bude par. Da ona mora prvo malo da poraste.

Nije mu bilo pravo, ali je prihvatio. Jer je nazivan “velikim”, a beba “malom”.

Veoma mu se dopalo to što mu je kao “velikom” mnogo više stvari dostupno, omogućeno i dozvoljeno, u odnosu na male bebe.

I dan danas je ponosan na svoj status “velikog”, starijeg brata, čuvara, i vođe.

Fotografije, snimci, uspomene

Strahujući od potencijalne ljubomore svog prvenca, trudila sam se da mu što više približim i oživim njegove zaboravljene bebeće dane.

Zajedno smo satima prelistavali i komentarisali stare fotografije, gledali snimke prvih koraka, prvih zajedničkih odmora, prvih praznika, prvog deda Mraza, i svega prvog.

Smejali bi se njegovim malenim bodićima, malenim čarapicama i prvim igračkama.

Činila sam to sa namerom da mu pokažem da smo, iako se on toga ne seća, o njemu brinuli na isti način, i sa istom količinom nežnosti, ljubavi i posvećenosti, kao što ćemo to činiti sa bebom koja dolazi.

Trudila sam se da mu stavim do znanja da je on već prošao kroz sve ono što njegovu seku tek čeka.

Da je njegovo mesto u našim srcima i životima sigurno, bezbedno i večno.

I da niko nikada neće moći da ga ugrozi, ni da ga oduzme. Ni beba, niti iko drugi.

Knjige o bebama

Tražila sam pomoć i u knjigama.

I to najviše u onim dečjim knjigama sa tematikom dolaska bate ili seke. Sa interesantnim ilustracijama i dosetljivim rimama, koje nisu samo zabavne, već i edukativne.

Čitali smo ih redovno, još tokom trudnoće, a posebno kada je beba nastanila naš dom.

Verujem da su mu bile korisne, pogotovo po njenom rođenju.

Kroz njih je imao mogućnost da se identifikuje sa glavnim junakom u određenim situacijama, i da, na neki način, prihvati svoja osećanja i strahove, i da posredno i neposredno razgovara o njima.

Poseta bebama

Posećivali smo jednu malu bebu iz našeg bliskog okruženja. Te posete su, takođe, imale edukativni karakter.

One su nam omogućavale da izbliza vidimo ono što nas čeka.

Odnosno, mene su podsećale, a njega informisale o životu, navikama, ritmu i ponašanju jedne bebe.

Vremenom je počeo da pokazuje interesovanje za bebin plač, stidljivo tražeći načine kojima bi je umirio. Često je to bila neprimereno velika i tvrda, da ne kažem “opasna” igračka ili slatkiš koji beba ne bi smela ni da pomiriše.

Ono što mi se tu dopadalo, je rađanje njegove iskrene želje i potrebe da brine, zaštiti i pomogne jednom drugom malenom biću.

Empatija u najavi“, pomislila bih sa suzama u očima, topeći se od miline i nežnosti, usred neizvesnosti koja me je tištila.

Biranje imena za bebu

Uključili smo našeg dečaka u izbor imena za našu princezu.

Naravno, on nije znao da je njegovo učešće fiktivno, i da smo, još pre njegovog rođenja, imali spremno ime za devojčicu.

Bez obzira na to, dali smo mu (prividnu) mogućnost da se oseća kao da učestvuje, i odlučuje o nečemu veoma važnom.

I učestvovao je.

Mi smo, razume se, bili oduševljeni njegovim idejama. A onda smo, nekako, uveli u priču ono željeno ime.

Malo po malo, i ono se našlo na njegovoj listi poželjnih imena.

I gle čuda, baš to je ime “veliki” bata izvukao iz šešira. Ponos koji je tada osetio, neću ni da komentarišem.

Pripremanje stvari za bebu

Ovo je takođe bila jedna od aktivnosti koja se dopadala našem prvencu.

Kad god je bilo moguće, uključivala bih ga u izbor i pripremu stvari za seku. Želela sam da učestvuje u svemu i da bude uključen onoliko koliko želi.

Bio je spreman i da joj ustupi svoj stari krevetac i neke prve igračke koje su mu postale nezanimljive.

Nije mu se ovde dopadao samo povlašćeni položaj i “moć” da bira stvarčice i igračkice za svoju seku.

Bila je tu i mogućnost da se i sam počasti, i iznova obraduje nekoj staroj zaboravljenoj igrački, ili nekom novom sitnicom.

I za kraj…

Kako pripremiti dete za dolazak prinove -Photo By kibler -Shutterstock lanawrites.com
Kako pripremiti dete za dolazak prinove -Photo By kibler -Shutterstock

Iako sam sve ovo činila u želji da, i sebe i njega pripremim za ono što dolazi, nisam imala nikakvu predstavu kako će sve to izgledati u realnosti.

Činila sam i ponašala sam se onako kako sam verovala i osećala da je dobro i ispravno.

A danas znam da sam radila pravu stvar, jer svakodnevno vidim rezultat ispred sebe.

Vidim ga svaki put kada su spremni da, i pored redovnih razmirica, svađa i varnica, stanu jedno drugom u zaštitu i međusobno se podrže, onda kada plima okolnog raspoloženja promeni svoj kurs.

Postali su najbolji prijatelji koji redovno igraju svoj večiti derbi.

I ne mogu jedno bez drugoga.

To je veza koju sam želela da isprovociram, i puno mi je srce svaki put kada vidim da sam uspela.

Nema veće sreće.

I da ima, ne bih je želela.

Jer oni su mi savršeni, ovakvi kakvi jesu.

Ljubi ih majka 🙂

 

Ukoliko vas interesuje kako se postaje dobar roditelj, pročitajte OVAJ TEKST

Dolazak drugog deteta:

-iz srca jedne mame-

Bila sam na korak do osmog meseca trudnoće, kada je naš “veliki dečak” počeo sve više da se interesuje za moj rastući stomak.

Dobićeš seku”, govorila sam.

Postaćeš veliki bata koji će da se brine o njoj”, nastavljala sam, dok mi je jedna tvrdoglava knedla stajala u grlu.

Osećaj ponosa zasijao bi na njegovom lepom bebećem licu, jer je nazvan “velikim”, iako mu je drugi deo rečenice bio poznat kao špansko selo.

U tom momentu nije imao ni pune dve godine, nije bio spreman da brine ni o sebi. Nije bio u potpunosti ni svestan sebe, a još manje šta je to seka i kako se brinuti o njoj. 

Čudno je ponekad šta sve mi roditelji izgovorimo svojoj deci, naivno pretpostavljajući da nailazimo na razumevanje. 

Ova konstatacija o velikom bati nije bila ni blizu istini, i ja sam to znala najbolje. Zbog toga me je i mučila ona dosadna knedla, svaki put kada bih mu nešto slično rekla. Bolela me je činjenica što se od njega očekuje uloga velikog, kojoj nije dorastao. Jer, i on je bio beba. Ali da, govorila sam to često, da bih videla onaj tračak ponosa na njegovom licu, i da bih ohrabrila i samu sebe za ono što dolazi.

Kako se trudnoća primicala kraju, tako su rasli i moji strahovi, i neka pritajena tuga.

Dolazak drugog deteta -Photo By Natalia Deriabina-Shutterstock lanawrites.com
Dolazak drugog deteta -Photo By Natalia Deriabina-Shutterstock

Koliko sam se radovala dolasku bebe, toliko mi je bilo strašno da pomislim da neću više imati dovoljno vremena, niti pažnje za njegaPlašila sam se da će se osećati odbačenim i nevoljenim. Da će, umesto ljubavi prema sestrici, razviti osećanje ljubomore, zavisti i mržnje.

Sve me je to mučilo.

Bio je to samo dodatak, koji mi, pored gorušice i neprestanog osećaja pune bešike, nije davao sna noćima.

Odlazak u bolnicu sam podnela izuzetno teško, budući da je to bilo naše prvo odvajanje. I koliko sam god puta do tada maštala o prospavanoj noći, ni u porodilištu je nisam doživela.

Rođenje naše devojčice zaokupilo mi je srce i misli, i dešavalo mi se čak da se ni ne rasplačem pri pomisli na dečaka koji me je nestrpljivo čekao kod kuće. I to sam smatrala svojim napretkom.

“Očvrsla sam”, rekla bih samoj sebi u šali, kada bih uspešno zadržala suze namenjene njemu. A bilo je i onih koje nisam uspela da zadržim, i to mnogo.

Povratak kući doneo je nove suze. Uz njih su redom nailazili griža savesti, nemoć, osećanje da sam loša majka jer ne uspevam da odgovorim na sve potrebe “velikog dečaka”, zbog brige o bebi kojoj sam u tom momentu potrebnija.

Neprestano vaganje pažnje, nežnosti i prioriteta me je zamaralo, i činilo još iscrpljenijom nego što sam bila. Srce bi mi zadrhtalo svaki put kada bi oboje zaplakali u isto vreme, i kada je bilo potrebno odlučiti čiji će vapaj morati da sačeka na utehu. Čiji je plač vredniji? Kome sam potrebnija? Da li sam dobro postupila, izabrala? Da li sam pogrešila?

I ono retoričko pitanje: ”Da li sam preterala?”, kada sam, potpuno iscrpljena i onemoćala, viknula na njega jer je nakon onolikog truda, otišao u sobu i probudio bebu.

“Želeo sam samo da je pomazim”, rekao bi nevino, a ja bih tada najrađe u zemlju propala, da me nema. Da prođu muke.

Nije bilo lako podeliti srce na dva dela, a vremenom, sama po sebi, došla je i spoznaja da tako nešto nije ni potrebno činiti. Da ima mesta za sve. I da, umnožavanjem ljubavi, srce postaje veće, ispunjenije i jače.

Ono što je bilo teško je klonirati sebe i svoje fizičke mogućnosti.

Svaki sam sekund bebinog sna provodila sa dečakom, poklanjajući mu i poslednji atom svoje prisebnosti i snage koja je bila na izdisaju, samo da mu budem tu. Samo da ne oseti da me nema kao pre. Samo da sve bude kao pre. A nikada nije bilo, niti će biti.

Dolazak drugog deteta - Photo By NadyaEugene-Shutterstock lanawrites.com
Dolazak drugog deteta – Photo By NadyaEugene-Shutterstock

Potrebno je bilo da prođe vreme, da se stabilizuju hormoni, da se stabilizuje naš novi porodični ritam, da se svi međusobno naviknemo na novo brojčano stanje, da bismo zajedno shvatili da ni ne bi bilo dobro da ponovo bude kao pre.

Samo zbog toga što tako nešto ne bismo ni želeli.

Jer, postalo nam je mnogo bolje nego pre.

Početak je bio težak, ali ono što smo dobili je neprocenjivo.

Imamo jedni druge. 

A to vredi svakog truda, svake suze, svake brige.

I što je najluđe, sve bih opet ponovo. 🙂

Jer, sada znam da je vredelo.

Svaki put sam iznova svesna toga kada ih vidim kako se zajedno jurcaju po parku, kako se drže za ruke na putu do vrtića, kako paze jedno na drugo, i kako zajedno maštaju i blesave se na podu našeg dnevnog boravka.

A posebno, kada mi, nekim čudom, ispari nutela iz ormarića, pa ih krajičkom oka vidim kako se kradomice naslađuju prstima, u svom tajnom skrovištu ispod trpezarijskog stola.

“Deco, da niste možda videli negde nutelu?”, upitala bih onako usput, dok bi me dve anđeoske glavice sa čokoladnim brkovima gledale nevino trepćući, i mašući levo-desno.

Uvek zajedno. I u ljubavi, i u svađi, i u igri, i u vragolijama.

Pravi “veliki” bata i “mala” seka.

To je slika koju sam oduvek priželjkivala u svom domu,

i zauvek ću biti zahvalna što mi je ukrasila život.

Zaista je vredelo.

Bez svake sumnje. 

 

Kako pripremiti dete za dolazak prinove saznajte OVDE

A ukoliko vas interesuje kako izbaciti decu iz bračnog kreveta, kliknite OVDE

Manipulacija na 7 načina

Veoma je diskutabilno pitanje da li, u kom uzrastu, na koji način i koliko svesno deca manipulišu roditeljima.

Mišljenja su podeljena.

Jedni kažu da deca nemaju kapacitet da manipulišu sa predumišljajem, već da mi kao roditelji pogrešno tumačimo njihovu potrebu da sami dođu do određenog rešenja na svoj način, učenjem, sticanjem iskustva ili ispitivanjem postavljenih granica.

Drugi tvrde da je dečja manipulacija prisutna još od ranog uzrasta, i da počinje u drugoj godini.

Bez obzira na to ko je ovde u pravu, jedno je sigurno. Deca pokušavaju na razne načine da utiču na roditelje kako bi došla do svog cilja. Možemo to nazvati manipulacijom ili ne, ali oni definitivno znaju uporno da pronalaze nove načine koji im pomažu da “navedu vodu na svoju vodenicu”.

Sa druge strane, roditelji se često, svesno ili ne, priklanjaju manipulaciji, kako bi naveli dete na određenu radnju, nagovorili ga na nešto što ne želi, ili odgovorili od nečega.

Roditeljima je svakako lakše da manipulišu decom, i postavlja se pitanje koliko je to zapravo fer?

Bilo kako bilo, i deca i roditelji vrlo dobro znaju da zavrte jedni druge oko malog prsta. 

Evo kako to, i jedni i drugi, obično čine pomoću ovih 7 manipulativnih taktika:

1.   Moljakanje i dosađivanje

Deca:

Po sistemu “strpljenje se uvek isplati”, deca su u stanju da neumorno ponavljaju svoju želju, sve do njenog ispunjenja. 

Udovoljavanje nije najbolje rešenje. Dete na taj način zaključuje da je dosađivanje uspešan način za postizanje ciljeva, pa je u stanju da, na našu veliku žalost, ponavlja tu istu radnju svakog sledećeg puta.

Ali, pošto sam i ja samo obična mama, desilo mi se nebrojeno puta da posustanem, i kažem: “Evo, izvoli.”, samo da bih došla do vazduha.

A potom najčešće tešim sebe da će se dete tako, ustvari, naučiti upornosti. Ma da! 🙂

Roditelji:

I roditelji znaju da dosađuju svojoj deci, dok ona ne ispune njihova očekivanja, zahteve ili želje.

Ne znam zašto mi roditelji ovakvo ponašanje obično ne nazivamo manipulacijom, kad neodoljivo podseća na ono dečje moljakanje sa početka pasusa. Možda zbog naše dobre namere? A možda i dete ima dobru nameru?

Izgleda da sve drugačije deluje kada se uloge promene.

2.   Zastrašivanje

Deca:

Vikanje, bacakanje po podu, tantrumi, vređanje i etiketiranje vas kao lošeg roditelja, je ono što dobijate u ovoj rundi.

Što se mene tiče, u ovim slučajevima nema popuštanja, i ne sme da ga bude.

Jedno je kada dete upornošću postiže svoj cilj, a nešto sasvim drugo kada pokušava da ga ostvari agresivnom ponašanjem.

Roditeljska doslednost ovde pokazuje detetu da se agresijom ne dolazi do cilja.

Roditelji:

Vikanje, unošenje u lice, vređanje i nazivanje deteta ružnim epitetima: nije u redu kada su deca inicijatori ovakvog ponašanja, a još je gore kada tako nešto čine roditelji.

Ovde se agresija koristi radi postizanja određenog skrivenog cilja, kako bi dete, iz straha, pristalo. Mislim da je suvišno uopšte komentarisati koliko ovo nije fer.

Ovakvo ponašanje pokazuje nemoć roditelja da kontroliše svoje emocije i situaciju u kojoj se nalazi.

3.   Pretnje i ucenjivanje

Deca:

Uslovljavanje i pretnje roditeljima izjavama tipa: “Neću činiti ono što se od mene očekuje, ili učiniću nešto strašno, ukoliko ne popustiš!”

Pretnjama i ucenama takođe ne treba udovoljavati, jer imaju tendenciju da se pogoršaju vremenom.

Da biste poštedeli sebe i svoje živce, nikako im se ne pokoravajte. 

Roditelji:

Pretnje kažnjavanjem, batinama, i ucenjivanje nečim što je detetu važno, su deo ove taktike.

Tu je i krajnje nevina, ali neizostavna “ucena” koju svaki roditelj primenjuje: “Ako budeš dobro dete, dobićeš poklončić od Deda Mraza. Inače, nema poklona za tebe!”

Deca su spremna gotovo sve da učine da ne bi razočarala ovog simpatičnog dekicu, a roditelji to odlično koriste kako bi došli do ostvarenja svojih ciljeva. 🙂

Ko su veći majstori manipulacije: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios lanawrites.com
Ko više manipuliše: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios

4.  Emocionalno iznuđivanje 

Deca:

Svima nam je, pored zdravlja, najvažnija sreća naše dece. Zbog toga je izuzetno teško ostati imun na dečju tugu i patnju.

A deca, svojim tužnim suznim okicama, šmrcavim nosićima, plačom i dramatičnim predstavljanjem sopstvenih osećanja, vrlo često pokušavaju da manipulišu roditeljima, kako bi ispunila svoj cilj.

Izjave u kojima su oni žrtve emocionalne patnje, po sistemu “jadan ja“, kao što su: “Mene ovde Niko ne voli.”,  “Mene Niko ne razume.”, imaju zadatak da probude osećanje griže savesti, krivice, dužnosti, straha ili sažaljenja kod roditelja, i na taj način ih omekšaju, i privole.

Roditelji:

Ovde su roditelji ti koji, da bi ispunili svoju skrivenu nameru, pokušavaju da izazovu određene emocije kod dece kako bi ih dodatno motivisali da urade ono što ne žele.

Najbezbolniji primer je situacija u kojoj dete odbija da poljubi ili zagrli roditelja, a roditelj namenski napravi tužnu facu i simulira plakanje, ne bi li se dete predomislilo.

Roditelji tako koriste svoje “emocije”, za izazivanje osećanja griže savesti, krivice, dužnosti, i sažaljenja kod dece.

5. Odbacivanje

Deca:

Odbacivanje takođe spada u kategoriju emocionalnog iznuđivanja. Jedina razlika ovde je u nameri da se, umesto sažaljenja, izazove osećaj povređenosti i tuge kod roditelja.

Poruka je vrlo jasna i glasi: “Ako me ne voliš, ne volim ni ja tebe.” Odnosno, “Ako mi ne ispuniš ili ne dozvoliš ono što želim, neću te više voleti.”

Roditelji:

Verujem da je najveći strah koji dete može da ima, posebno u ranom detinjstvu, strah od roditeljskog odbacivanja.

Zato bi, po mom skromnom mišljenju, roditelj koji upražnjava ovaj metod, trebalo dobro da razmisli da li zaista vredi igrati ovakvu igru, šta njome dobija, i još važnije, šta je to što može izgubiti.

6.  Laskanje

Deca:

Meni lično je ovo jedna od najzabavnijih dečjih taktika, budući da je njihovo laskanje vrlo očigledno, a samim tim, i zabavno.

U ovu kategodiju spadaju izjave tipa: “Ti si najlepša/najbolja mama na svetu!”, i “Mama, vidi, sredili smo igračke!”, posle čega obično sledi: “Ne želim da jedem spanać!” ili “Vodi nas da skačemo na trambolini!”

Taktika je sledeća- laskanjem do pobede.

Reći će vam ono što smatraju da želite da čujete, i verovatno će vam tek nakon dobijenog osmeha, otkriti koja se zapravo namera krila iza tih sladunjavih reči.

Roditelji:

Mi kao roditelji smo itekako svesni da podilaženjem može mnogo dalje da se stigne, nego direktnom zabranom.

Jer, zabrana izaziva revolt, a laskanje spušta gard, i otvara mogućnost pregovorima,  dijalogu i dogovoru.

7.  Upotreba sile i batina

 Deca:

Fizički napad, udaranje roditelja, bacanje stvari, gađanje, razbijanje, guranje, štipanje, pljuvanje, ujedanje, sve to spada u ovu kategoriju.

Ono što je, čini mi se, još gora varijanta je da dete pokuša da povredi sebe bacakajući se, udarajući se po licu, lupajući glavom o pod ili u zid, ili čineći neke druge nemile stvari kako bi se roditelj pokorio.

Više je nego očigledno da ovde popuštanja nema.

Roditelji:

Batine koje dete dobija da bi poslušalo ili učinilo nešto što se od njega zahteva su uvek loš izbor.

Privoleti nekoga silom, tj. pesnicom je nemoguće. Možda će dete poslušati iz straha ili da bi sprečilo batine, ali duboko u njemu se javlja otpor, osećaj nemoći i patnja.

Upotreba sile nad detetom nikada nije dobra ideja. 

Zaključak:

Ko su veći majstori manipulacije: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios lanawrites.com
Ko više manipuliše: RODITELJI ili DECA? Photo by Shutterstock-LightField Studios

I roditelji i deca se služe istim “manipulativnim” taktikama, bez obzira da li je zaista reč o manipulaciji ili o snalažljivosti i dovitljivosti.

U odnosu na spletkarenje i taktiziranje koje se povezuje sa manipulativnim ponašanjem, iskrenost, transparentnost i otvoreni dijalog su, bez sumnje, jedina prava stvar.

Ali opet, sigurna sam, da smo se svi mi, bar jednom, našli u nekoj od ovih 7 situacija, bilo kao deca, bilo kao roditelji. Takođe verujem da nije postojala neka loša namera u svemu tome. Možda manipulacija ne mora uvek da ima negativnu konotaciju. 

Jer, znam da svi mi ŽELIMO samo najbolje svojim mališanima.

Zato pažljivo birajmo sredstva, kojima ostvarujemo svoje ciljeve.

To je jedini pravi PUT do ostvarenja naše roditeljske težnje ka srećnom detetu.

I zato, dragi roditelji,

od srca želim da Vam taj PUT bude SREĆAN! 😉

Ako vas interesuje kako se postaje dobar roditelj, kliknite OVDE

Mama, daj mi jednu čokoladicu!”, rekla je tobože ne primećujući da upravo privodim spremanje ručka kraju.

Ljubavi, uskoro će ručak, dobićeš posle.”, odgovaram, iako znam da mi to neće tako lako proći.

Ali mama, samo jednu!”, njen glas poče da poprima tužnjikavo-molećivi ton, koji obično preti da razoruža i najpostojanije elemente mog uporno-tvrdoglavog karaktera.

Srce, strpi se. Pokvarićeš ručak.”, ponovih, i dalje se uspešno opirući njenom pogledu pokislog šteneta.

Mama, neću ga pokvariti. Daj mi čokoladicu, gladna sam, ne mogu da čekam.”, počinje da gađa tamo gde sam najtanja, radoznalo posmatrajući moju reakciju.

Uvidevši da ručak ipak neće biti tako brzo gotov, odlučih da joj dam kockicu čokolade, kako bih kupila sebi vreme i neometano nastavila tamo gde sam stala.

Primetivši moje kolebanje, ona odluči da mi zada odlučujući udarac, pa uporno nastavi  svoje zapovedno moljakanje: ”Ali mama, baš sam gladna! Daj mi! Daaaj mi!”

Prelomih u sebi, i u cilju da je usput podsetim lepom ponašanju, izustih naglas: “U redu, dobićeš  jednu kockicu, ako mi kažeš “čarobnu reč”!

A ona pobedonosno uskliknu: “ABRAKADABRA!”

I dok sam joj, smejući se, pružala kockicu čokolade, počela sam da razmišljam o značaju strpljenja kod dece.

O tome kako ga je ponekad teško izgraditi, a u nekim drugim slučajevima, kao ovom gore spomenutom, ono dolazi prirodno, samo po sebi.

Verujem da je, kao i u svemu, ključ u motivaciji i vežbi.

“Strpljen- Spašen”

Znamo svi da ova izreka deci ne znači mnogo. Za njih strpljenje uglavnom podrazumeva dosadu, odlaganje a ponekad i onemogućavanje ispunjenja njihovih želja. Onog trenutka kada strpljenje u očima  deteta uspemo da pretvorimo u igru, i u sredstvo za ostvarivanje njegovih želja, naša misija je uspela.

Deca obično ne razumeju da je za ispunjenje mnogih želja potrebno vreme. U njihovoj je prirodi da žele sve sad i odmah. Naš je zadatak da ih naučimo strpljivom čekanju. Ono će im pomoći da istraju i dođu do svog cilja, kao i da više cene postignuti uspeh.

Zato nije loše imati u vidu narednih 5 koraka koji će pomoći deci da se nauče strpljenju, izuzetno korisnoj osobini koja krasi uspešne i istrajne ljude.

A verujem da svi želimo da nam deca postanu takva, zar ne?

1.   Pozitivan primer od strane roditelja

Strpljenje je jedna od stečenih osobina koje se uče kroz život. A najbolji učitelji i uzori našoj deci smo mi, roditelji. Stoga, da bismo naučili decu strpljenju, moramo krenuti od sebe, i sopstvenim primerom pokazati detetu kakvo ponašanje je poželjno. (Više o roditeljima kao dečjim uzorima pročitajte OVDE.)

Ukoliko se mi uvek negde žurimo, ukoliko nismo u stanju ništa da dočekamo bez žalbe, kukanja i gunđanja, ako odustajemo od svojih ideja, želja i planova, jer je za njihovu realizaciju potrebno vreme, ako brzo planemo, impulsivno reagujemo i često ne stignemo da razmislimo pre nego što nešto izustimo, šanse da naše dete postane strpljivo su minimalne.

Sa druge strane, roditeljstvo je samo po sebi, pored ljubavi, satkano od strpljenja. Mi roditelji ga svi nosimo u sebi. Bilo je potrebno da budemo strpljivi 9 meseci da bismo ugledali svoje dete. Zatim nam je bilo potrebno isto toliko ili malo više strpljenja da bismo videli njegov prvi zubić, osmeh, korak, čuli prvu reč i naučili ga prvim slovima. Nije bilo lako sve to dočekati, ali nam se to čekanje svakako isplatilo, zar ne?

Znam, nekad nama roditeljima strpljenje počne da puca po šavovima, i nije ga baš tako lako zadržati. A kad strpljenju dođe kraj, grize nas savest što nismo bili još strpljiviji. Iako smo iscrpeli i poslednji njegov atom. 

2.   Odlaganje ostvarenja dečjih želja i potreba

Ovde mislim na želje i potrebe koje mogu da sačekaju, koje se ne tiču fizioloških potreba deteta. Na primer, dete želi određenu igračku. Ukoliko je dobije istog trenutka, dete će i u buduće očekivati da mu se želje ostvaruju odmah i sada. To je pravi način da ga naučimo još većem nestrpljenju. 

Takođe, brzo i bezuslovno ispunjavanje svih detetovih zahteva, dovodi do toga da ono ne ceni postignuti cilj, već samo traži još više i više. Tako dečje želje postaju hirovi, a roditelji njihovi robovi. Kasnije u životu, takvo dete će očekivati od okoline isti model ponašanja, ne pružajući pritom nikakav trud sa svoje strane. Ništa mu neće biti dovoljno dobro, i teško da će pronaći satisfakciju u životu.

Strpljenje se mora vežbati realnim odlaganjem ispunjenja detetove želje. Nije u redu ni pustiti ga da predugo čeka. Postoji šansa da preraste određenu igračku, tj. da ona prestane da bude predmet njegove želje. Roditelj je taj koji bi trebalo da oseti i odredi kada je pravi trenutak za popuštanje i dopuštanje.

3. Vežbanje strpljenja

Bilo bi lepo približiti detetu onu brilijantnu Desankinu misao: “Sreća je lepa samo dok se čeka…” i naučiti ga da i strpljenje ima svoje čari.

Evo par konkretnih predloga.

Dok ste sa detetom u nekoj čekaonici, postarajte se da vam to vreme dok čekate na red bude zabavno. Pričajte poznate priče, ili izmišljajte nove. Pravite planove za ostatak dana ili sutrašnji dan. Maštajte o budućnosti. Igrajte “Na slovo, na slovo”, ili čitajte knjigu ako imate neku pri ruci.

Zabavljajte se brojeći koliko je još ljudi ispred vas, pri tom, radujući se svaki put kada bi se taj broj umanjio. Tako se kod deteta razvija pozitivan stav prema čekanju, zajedno sa osećajem zadovoljstva zbog približavanja cilju. Kako se vaš red bliži, tako se i vaše raspoloženje sve više popravlja, da bi po dolasku na red, usledilo malo slavlje.

Pored čekanja u redu, veoma korisno za vežbanje strpljenja je i upražnjavanje zabavnih aktivnosti koje same po sebi treniraju i zahtevaju strpljenje. Ovde ubrajam pecanje, posmatranje ptica, lov na žabe ili leptirove, potragu za detelinom sa 4 lista, skupljanje opalog lišća, kestena ili šišarki, izgradnju “Burdž Kalife” od karata, ili lego-kocki, i još mnoge druge.

4. Ne dopustite detetu da vas svaki put “pobedi”

Znam, teško je gledati tu malu glavicu kako se duri, kada ste u nečemu bolji od nje. Oni vole takmičnje sa nama i žele da nas pobede u nekoj društvenoj igri, ili sportu. Ali, ipak pokušajte da se kontrolišete i pokažete detetu da neće uvek pobediti iz prve. Isto tako, naučiće da možda neće pobediti ni u drugoj rundi. Ali, ako bude dovoljno uporno, može da savlada igru bolje od vas,  pa će uloga favorita pripasti njemu. Tako je i u igri sa vršnjacima. Gubitak bi umesto u frustraciju, trebalo pretočiti u podsticaj. Nije lako, ali je izvodljivo.

Na taj način, deca će naučiti da se uz upornost i strpljenje uvek postiže željeni cilj, i da je odustajanje ustvari predaja. 

A predaja nije opcija, ukoliko je nekome zaista stalo do ostvarenja cilja. 

Moja trogodišnja princeza je ovu igru odlično savladala. Ona uvek pronađe način da me “slomi”, i dođe do onoga što je zacrtala, naročito kada je reč o slatkišima. To samo pokazuje koliko je njena volja velika, i koliko meni ustvari nije stalo do te zabrane. 

I u ovom, kao i u svakom drugom primeru, “pobediće” onaj kome je više stalo. Ili još bolje rečeno, strpljiviji će uvek stići do cilja, jer neće odustati dok ga ne dosegne.

5. Nagrađivanje strpljenja

Najbolji primer za nagrađivanje strpljenja je Deda Mraz. Već s početka jeseni, počinje priča o njemu, uz blago uslovljavanje dece da sve do Nove godine valja pripaziti na ponašanje, kako bi od popularnog dekice dobili željene poklončiće.

I sva deca “strpljivo” čekaju, znajući da ih na kraju priče čeka nagrada ispod novogodišnje jelke. Ok, skoro svakoga dana će pitati kada je Nova gdina, i koliko je još vremena ostalo.

Neki će, poput mog petogodišnjaka, na kalendaru precrtavati datume i brojati dane do njegovog dolaska, iznova se radujući saznanju da je broj preostalih dana do praznika sve manji, a dekica sve bliži.

Vođeni ovim, nije loša ideja nagraditi dečje strpljenje, kada procenite da su se zaista potrudili. Ne mora to uvek biti poklon, dovoljna je i topla reč, duži zagrljaj i osećaj ponosa koji će vaše dete dobiti kada ga od srca pohvalite. Tako će dobiti podsticaj da i sledećeg puta ponovi radnju, i usvoji strpljenje kao svoju urođenu osobinu i svakodnevnu naviku.

Zaključak

Naučimo decu strpljenju - U 5 JEDNOSTAVNIH KORAKA lanawrites.com
Upornost se uvek isplati” – Naučimo decu strpljenju – U 5 JEDNOSTAVNIH KORAKA

Nevezano za naslov ovog teksta, često o strpljenju i sama mogu mnogo da naučim od svojih mališana.

Jer, njima je, čini mi se, mnogo lakše da svim srcem veruju u nedostižno i zato ponekad mogu biti strpljiviji od nas odraslih. Nama je saznanje koje smo sticali kroz sopstveno iskustvo i obrazovanje o svetu koji nas okružuje, donelo ogoljeni realizam i dozu skepticizma. Odrasli sanjari su izuzetno retka vrsta.

Naše “odrasle” želje svedene su na one koje deluju ostvarivo. Mi više ne sanjamo da ćemo jednoga dana postati čuveni naučnik, holivudska zvezda ili poznati astronaut koji leti po vasioni.

Ali, naša deca neka sanjaju, jer njihova postojana želja vođena strpljenjem ima dovoljno snage da pobedi naš skepticizam, i omogući im da dosanjaju svoje snove. Čak i one koji nama roditeljima deluju nemoguće.

Iskreno se nadam da će nas deca svojim snovima pobediti. 

I da ćemo, jednog dana, pored Nobelovih nagrada i Oskara, mnogo malih astronauta, sa punim srcem, ispratiti u svemir.

Srećno im bilo 😉 

Ponekad pronalazim sebe pitajući se da li sam dobra mama svojoj deci. To pitanje, uglavnom, postavljam u trenucima kada nisam na vrhuncu zadatka, tj. kada se ne osećam dobrom mamom. Onako, za kaznu. Da mi bude još teže.

Verujem da svi imamo takve dane.

To su dani kada nemam dovoljno vremena, strpljenja ni energije da se posvetim svojim mališanima na način koji smatram odgovarajućim.

Često su to i “oni dani” kada nisam sasvim svoja, pa ni njihova.

Ili su to dani kada slučajno pročitam random tekst o “ispravnom” roditeljstvu, pa se u njemu pronađem  kao “negativac”. Tada počinje samokritična analiza. Iako je često vrlo diskutabilno ima li istine  u pročitanom tektu, prepoznavanje nekih mojih postupaka u negativnom kontestu mi uvek teško pada, pogotovo kada je reč o majčinstvu. Tu sam najranjivija.

Zato postavljam sledeće pitanje.

Kada su to roditelji počeli da sumnjaju u sebe? Da li je to počelo ekspanzijom najrazličitijih sadržaja u medijima, internetu i literaturi namenjenoj da poduči roditelje roditeljstvu?

I ko su zapravo ti silni znalci koji nas uče kako da volimo svoju decu? Imaju li oni zasluženi kredibilitet za to? Ako imaju, svaka im čast, trebalo bi ih slediti. Ali, ako ga nemaju, neka nas ostave na miru. Dosta je bilo bespotrebnog osećanja krivice.

Jer, danas su roditelji konstantno pod stresom. Pogotovo mame.

Mame su svakodnevno pod pritiskom da budu savršene. U svemu. I uvek.

Mame nemaju pravo na grešku. One su neprestano pod lupom, pre svega sopstvene samokritičnosti, pa zatim i okoline.

Jer, u moru najrazličitijih i često oprečnih “dobronamernih” sadržaja, mame počinju da gube samopouzdanje.

A, nema te pisane reči koja će premašiti našu intuiciju i osećaj za naše dete. Mi ga  poznajemo i osećamo bolje od bilo koje knjige ili bloga.

Međutim, često ćemo više verovati tuđem mišljenju, nego svojim očima. To je upravo zato što nam manjka majčinskog samopouzdanja.

Uverene smo da svi znaju više od nas o roditeljstvu. A da li je to zaista tako? Da li oni poznaju našu decu? Da li su ih ikada videli, nasmejali, utešili, ili osetili na bilo koji način?

Jesu li sva deca zaista ukalupljena, tako da im je potreban isti princip roditeljstva?

I, da li smo i mi mame sve istog temperamenta, stava, i senzibiliteta, da bismo mogle potpuno jednako da reagujemo u sličnim situacijama?

Rekla bih da nismo. Svi se razlikujemo. I mi kao roditelji, a i naša deca međusobno.

Da postoji samo jedan ispravan način roditeljstva, onda bismo, pretpostavljam, pored bebe, u porodilištima dobijali i “uputstvo za upotrebu”.

Zato, najpre slušajmo sebe, verujmo sebi, i osluškujmo svoju decu.

I nećemo pogrešiti. Bar ne toliko koliko bismo mogli da pogrešimo slepo prateći tuđe savete,  zanemarujući pritom ono što nam je pred očima. I u srcu.

Kako se postaje dobar roditelj? lanawrites.com
Kako se postaje dobar roditelj?

Jedno je sigurno. Najvrednije što možemo pokloniti svojim mališanima je naše vreme. Tako im dajemo sebe. Za decu vreme nije novac. Za njih, vreme je ljubav, sigurnost, osećaj da su voljeni, važni, potrebni, shvaćeni i prihvaćeni.

Naravno, ne treba potpuno pobeći od proverene stručne literature, koja nam može biti od pomoći kada je pred nama određeni problem ili situacija koju nismo u mogućnosti sami da razrešimo. Ali, dobro bi bilo ne uzimati baš sve zdravo za gotovo.

Ono u čemu se svi slažu je da smo na dobrom putu roditeljstva, ako deci pružimo ljubav, toplinu,  pažnju, nežnost i razumevanje.

A ko drugi može razumeti i voleti našu decu više od nas samih?

I to je to.

Vraćamo se na početak priče.

Da li sam dobra mama?

Možda nisam savršena, ali u jedno sam sigurna.

Znam da me moja deca nikada ne bi menjala za neku drugu, savršeniju mamu.

Ne bih ni ja njih dvoje menjala za neku drugu, savršeniju decu.

Oni su moji, i ja sam njihova. Nema većeg savršenstva od toga.

Meni lično su najbolji učitelji roditeljstva upravo moja deca. Obuka je počela još prvog dana, sa prvim dodirom i zagrljajem koji srce topi.

Oni mi pokazuju put i uče me roditeljstvu svakoga dana. Zbog njih se menjam i prilagođavam, upijam njihove potrebe i tako spoznajem kakva mama treba da budem.

Zato mame, slušajte sebe i svoju decu. I biće sve u redu. Neće biti savršeno, ali će biti najbolje moguće. I verujte samo proverenim izvorima. 

A druge ko pita.

 

Ako vas zanima malo više o roditeljskom licemerju, kliknite OVDE

 

 

 

 

5 jednostavnih načina za dodavanje začina vašem odnosu

Nekada sam i ja poznavala romantiku. I to odlično.

Poznavala sam one značajne poglede preko poluispijene čaše vina, skrivene u svetlosti sveća i odsjaju mesečine. Znala sam i za iznenadno letovanje u sred januara, otiske stopala u pesku, i večeri pod vedrim nebom uz sjaj zvezda. Znala sam i da dozvolim emocijama da me vode kroz zvuke gitare i pucketavi plamen iz kamina. Mnogo sam ja toga znala.

Nekada je romantika oslikavala sanjiva i nežna jutra, i šapatom ispunjene večeri.

Nekada, ali ne više.

Postali smo roditelji. I sve se promenilo. Baš sve. 

Sada je za mene romantika kada me, nakon uspavljivanja klinaca, sačeka spremljen sendvič i čaša hladnog piva.

Da li je to moralo biti tako? Ne znam ni sama. Ono što znam, je da mi ni ne smeta mnogo ova tranzicija. Zapravo, smatram to srećom. To što imam koga da uspavljujem, i to što ima ko da me iznenadi sa sendvičem. Sve je to sreća.

Ali, zapitam se ponekad, može li se, i na koji način, ponovo zapaliti onaj stari plamen?

Ima li nade za “one stvari” nakon održavanja trudnoće, porođaja, dojenja, i svega što ide u paketu uz bebu? 

Moj odgovor je da nade ima, i da se sve može postići, a evo i kako:

1. Dovoljno odmora i sna

 

Iako ovo zvuči potpuno nemoguće kada je novorođenče u pitanju, da bi uopšte bilo energije i interesovanja za “one stvari”, važno je biti dovoljno odmoran. Jer, koliko god da vam je potrebna akcija, san vam je sigurno potrebniji. I tu se priča završava. 

To je ono, kada se nakon napornog dana vaši pogledi susretnu, i u tom trenutku sa olakšanjem shvatate da i vaš partner želi da eskivira ekstazu. Ne zato što vas više ne želi, ni zato što vi ne želite njega. Već zato što nemate snage i energije ni za šta. Nijedno od vas dvoje.

Problem može nastati ukoliko partneri nisu podjednako obremenjeni. U tom slučaju, može doći do nedostatka podrške i razumevanja, kada je reč o tuđim potrebama i prioritetima.

Obično onaj koji je preko noći budan i angažovan, a zatim tokom dana takođe budan i angažovan, na kraju dana, misli samo na krevet, ali ne u prenesenom značenju.

Ukoliko je druga strana, igrom slučaja, nesrazmerno odmorna i zainteresovana za krevet, u ovom slučaju kao metaforu, stvara se uslov za potencijalne probleme. 

Zato je potrebno ravnomerno podeliti obaveze, kako bi svi bili jednako umorni, odnosno odmorni. To je, pre svega, način za izgradnju međusobnog razumevanja i podrške, kao i mogućnosti za “one stvari”.

2. Dobar osećaj u svojoj koži

 

Zahvaljujući transformacijama koje se događaju u trudnoći, tokom porođaja, i tokom dojenja, naše telo gubi svoj pređašnji oblik, i dobija novo lice. To obično nije naše najbolje lice, i često njime nismo zadovoljne.

Uz to dolazi i realnost koja nam poručuje da se ono staro telo verovatno nikada više neće vratiti. I ne mora.

Ovo novo telo, koliko god nesavršeno bilo, nosi na sebi znake materinstva. A ono je mnogo dragocenije od pređašnje forme. 

Ali, svakako je potrebno dobro se osećati u svojoj koži i biti zadovoljan novim odrazom u ogledalu, jer ta vrsta samopouzdanja definitivno utiče na “one stvari”.

Kada se žena ne oseća privlačnom i lepom u svom telu, verovatno će svesno ili nesvesno izbegavati da ga pokazuje, naročito svom partneru, u strahu da mu ne postane odbojna, kao  što je samoj sebi.

Ovde je lek otvoren dijalog sa partnerom. Iznenađujuće je koliko se muškarcima često dopadaju novonastale obline. Oni nas vide drugim očima. Očima koje obično ne vide ono što mi vidimo.

Naravno, tu je i sve ono što inače pomaže kod nadogradnje samopouzdanja: fizička aktivnost; uravnotežena ishrana; rekreacija; masaža ili različiti kozmetički tretmani. Vredi pokušati.

3. Beg od svakodnevice

Ima li nade za "one stvari" nakon bebe? lanawrites.com
Ima li nade za “one stvari” nakon bebe?

Sve što treba uraditi je pobeći. Bukvalno otići negde na dan, dva, na produženi vikend, ili bar produženo veče. Potpuno sami, samo vas dvoje.

Štos je u tome da se prisetite komunikacije koja isključuje pelene, bljuckanje, dojenje i flašice. Potrebno je i te teme ostaviti nekome na čuvanje, zajedno sa detetom. Nemojte ih poneti sa sobom. Nikako.

Pokušajte da posmatrate jedno drugo nezavisno od roditeljske uloge. Poimanje partnera samo kao “oca” ili “majke” nije poželjno.

Jer uloga roditelja definitivno nikoga ne navodi na blud. Realno, ni najmanje. 🙂

Jesam li u pravu?

Važno je da vas dvoje ponovo budete vas dvoje, ali oni stari, bez bebe. Bar tokom svog bega.

Tako ćete pronaći vaš, pomalo zapostavljeni smisao za humor, zajedno sa zarđalim smislom za flert i zavođenje partnera.

Uz prijatan obrok, opuštenu komunikaciju neopterećenu roditeljstvom, i malo pozitivne atmosfere, eto vama onih starih varnica.

Nije ih tako teško pronaći. Teže je pronaći vreme za taj romantični beg od roditeljske realnosti, ali vredi se potruditi.

Barem ćete stvoriti neke samo vaše trenutke za pamćenje, zbog kojih ćete imati o čemu da maštate, do sledećeg bega. Nije loše.

4. Inovativnost i maštovitost

 

Kada dođe beba, teško je realizovati romantične večeri na stari način.

Zato nije loše večeri pretvoriti u neko drugo doba dana koje vam se čini pogodnijim.

Vaše veče može postati vaše jutro, onih retkih dana kada se probudite pre bebe. Može postati i vaše popodne, ukoliko vaši klinci praktikuju popodnevnu dremku. 

Koje god vam doba dana, i koji god vam kutak doma izgleda primamljivo i ostvarivo, treba ga iskoristiti, jer prilika je sve manje, a prepreka je sve više kako deca rastu.

Takođe, stare navike bi trebalo prilagoditi novim životnim okolnostima, i stvoriti nove navike, da ne kažem rituale.

Ne može se živeti od stare slave. A roditeljski životni stil se sasvim razlikuje od prethodnog koji ste imali. Zato, isto kao što ste sve segmente svog života promenili u odnosu na svoju novu ulogu, dobra je ideja to učiniti i kad su u pitanju “one stvari”. 

5.  Vreme za sebe = Vreme za vas

 

Znate i sami koliko pozitivno na vas utiče vreme koje poklonite sebi, svom hobiju, ili bilo čemu što volite. Postanete nekako ispunjeniji, opušteniji, osveženiji, srećniji, pa i orniji za stvaranje onih novih samo vaših uspomena, o kojima sam malo pre govorila. To važi i za vašeg partnera.

Takođe, samostalno vreme za sebe se može transformisati i u zajedničko vreme za vas.

Pronađite novi zajednički hobi bez bebe. Bilo da je to redovan odlazak u bioskop, pozorište, na koncert, samo vaše filmsko veče kod kuće, odlazak u restoran, druženje sa prijateljima, kurs plesa, kuvanja, ili nešto sasvim deseto.

Poenta je u tome da vas dvoje stvorite neku novu zajedničku rutinu bez bebe, koja će pored roditeljske uloge, doneti novinu i osveženje u vaš odnos. 

Takva aktivnost će vam pomoći da osetite dodatnu bliskost i međusobnu povezanost. U to sam sigurna.

Ima li nade za "one stvari" nakon bebe? lanawrites.com
Ima li nade za “one stvari” nakon bebe?

Zaključak

Kada dođe beba, nije lako ostati onaj isti stari par. Obično nove uloge roditelja postanu primarne u vašem odnosu.

Zato postanite novi par, koji će se voleti na novi način. 

Još potpuniji i snažniji. 

Baš zato što niste više sami. 

Baš zato što vas spaja najveća ljubav koja se može osetiti – ljubav prema vašem detetu. 

I baš zato što ste porodica. 

Naročito zbog toga. 

Srećno 😉

A kako “izbaciti” decu iz bračnog kreveta, pročitajte OVDE

Da li je očevima zaista tako lako kao što obično mislimo da jeste?

 

Nakon cepanja majica, fešte, slavlja, i par čašica ili flašica više, prava zabava za novopečene očeve počinje onda kada se mama i beba vrate iz porodilišta, u mir svog porodičnog doma.

Zapravo, tada reč mir, u okviru ove sintagme, prestaje da postoji.

Na duže vreme.

A na njeno mesto dolazi reč haos. 

Kao i uloga mame, i tatina nova titula ima svoje breme, pa im podjednako teško pada ova tranzicija. Kada dođe beba, nisu sve samo cvetići i leptirići, ni mamama, a ni tatama.

Samo malo pažljivije pogledajte mlade roditelje koje poznajete, ili se prisetite svojih prvih roditeljskih koraka. Nakon početne euforije koju donosi rađanje deteta, uvek sledi period privikavanja, koji nekima lakše, nekima teže, a nekima baš teško pada.

Mlade tate su, na neki način, nepravedno pogrešno etiketirane nakon rođenja deteta, budući da vlada sveprisutno mišljenje da je njima lako, i da je sav teret svaljen na mame.

Ne želim mladim mamama da ukradem slavu, koja im sa pravom pripada. Nije mi cilj ni da preusmerim svu pažnju na očeve.

Samo pokušavam da napravim mali balans između mama i tata, jer roditeljstvo nije rivalitet, niti takmičenje u tome kome je lakše, odnosno teže. A ume da se pretvori u to, najčešće na samom početku, pod uticajem stresa koji donose nove obaveze i promena životnog stila.

 

Kakve su to postporođajne muke koje novopečeni tata može doživeti? 

Postporođajne muke mladih očeva - Photo by Shutterstock-Master1305 lanawrites.com
Postporođajne muke mladih očeva – Photo by Shutterstock-Master1305

Naravno, mame su te koje su prve na udaru i u hormonalnom, psiho-fizičkom, emotivnom i mentalnom smislu. Ali, i tatama se, takođe, ceo svet okreće naglavačke.

Prvenstveno jer, i oni sami imaju svoje nesigurnosti, strahove, strepnje i nepoznanice vezane za očinstvo.

A kao šlag na tortu dolazi i bujica svega onoga što opterećuje mlade mame, pa se to, direktno ili indirektno prenosi i na mlade tate.

Budimo realni. Novopečeni tata bi trebalo da postane neka vrsta superheroja sa čeličnim živcima kako bi mogao sve mamine hormonalne promene, bez muke, da izdrži. Najbolje bi za mladog tatu bilo da ovlada neverovatnim super-moćima. Pa da, uz njihovu pomoć, po potrebi postane nevidljiv ili nem, gluv ili ekstremno pažljiv i slatkorečiv, u isto vreme spreman da se pravi da ne postoji, ili još bolje, da ne diše, uopšte. 

Njihova draga u toku svog svežeg porodiljskog staža najmanje liči na osobu koju su onomad zavoleli. Ona sama sa sobom bije mnoge bitke, i najpametnije je pustiti je da uvek bude u pravu. Jer ponekad, i jedno najbezazlenije pitanje, tipa: “Kako si?”, može dovesti do enormne svađe i pretnje razlazom.

Previše je stvari kojima su mlade mame opterećene. A upravo mladi tata, iz prve ruke, dobija “crème de la crème” najsirovijih i najdramatičnijih emocija koje lančanom reakcijom i, uglavnom “ničim izazvane”, eksplodiraju unutar mladih porodilja. A ti tata, moraš to stoički da podneseš, nema ti druge. Dakle, spasavaj se ko može!

A uz to, često se osećaju i suvišnim, budući da njihova partnerka svu svoju ljubav, pažnju i energiju odjednom usmerava na malo biće koje su zajedno stvorili. I kao posledica toga, on se, i pored svih pozitivnih emocija, oseća izolovano, zapostavljeno, pa čak i odbačeno. On dobija restlove njenih osmeha i nežnosti.

Jer, mama i beba su, naročito u početku, svet za sebe.

To je posebna veza, koju očevi ne mogu da imaju. Mogu, ali ne na tom nivou kao mame. I oni su toga svesni.

Zato im je potrebno da budu uključeni, i prepoznati kao deo tima. Kao neko ko je bitan.

Nekako su od glavnog glumca spali su na sporednu rolu, i to ih pogađa.

A sa druge strane, postoji i strah od glavne uloge. Strah od nepoznatog, od roditeljstva, od svega što može krenuti nizvodno.

I tate imaju svoje unutrašnje demone, koji ih progone.

Pored svega toga, i očeve muči nedostatak sna, konstantan umor i iscrpljenost. Kao i deficit samopouzdanja, ponekad i opšta nervoza.

A mlade mame će tendenciozno komentarisati da je tatama lako, jer se njima nije telo promenilo, nisu se porađali, nisu dojili, niti pate od anksioznosti ili postporođajne depresije.

Pogledajte malo bolje, možda je i on u postporođajnoj depresiji.

Zašto ne bi bio, kada ima sve preduslove za nju:

  • Život kakav je poznavao se promenio iz korena, reklo bi se, preko noći;

  • Njegova partnerka je okrenuta bebi, i on se oseća kao nesrećnik koji je izvisio u zagrljaju za tango, tj. kao tehnološki višak;

  • Ne spava i iscrpljen je, i fizički i psihički;

  • Radno vreme mu postaje najveća zabava koju ima;

  • Kod kuće ga čeka preumorna, iscrpljena, i obremenjena ljubav koju jedva prepoznaje pod dejstvom svih tih hormona.

Nije mu lako.

Možda mu se telo nije promenilo, ali on poštuje i potajno se divi svojoj partnerki i svemu što je njeno telo učinilo kako bi im donelo na svet njihovog anđela.

On se nije porađao, ali je, bilo da je prisustvovao porođaju ili ne, podjednako strepeo i za svoju partnerku i za svoje dete. Nije lako podneti takav osećaj nemoći. Biti svestan da u datom trenutku, vaše dete dolazi na svet, a da ništa nije u vašim rukama.

Ne može se reći da to nije stresno, zar ne?

Bije i on svoje bitke, i sa mamama, ali i sa samim sobom.

Postporođajne muke mladih očeva - Photo by Shutterstock-Master1305 lanawrites.com
Postporođajne muke mladih očeva – Photo by Shutterstock-Master1305

I zato, kada sledeći put sretnete mladog tatu, zastanite, pogledajte ga malo pažljivije.

Ispod njegovog osmeha primetićete neispavanost, rasejanost, i brigu. Veliku brigu. Za svoju bebu, za svoju partnerku, za njihovu budućnost, za njihovo zdravlje, za njihov život, za sve njihovo. 

I razumite ga, nije mu lako. Kako bi mu i bilo, kada ni on više ne prepoznaje svoj život. Nadam se samo, da mu je ova nova verzija srcu draža od prethodne.

I da je ne bi menjao. Ni za šta na svetu. Nikada.

Proćiće i njegove muke. Proćiće sigurno, isto kao i njene.

A ono što ostaje, važnije je od svega na ovom svetu.

Ostaje porodica.

Večita baza, i večiti mir.

Čak i ako u početku ne beše tako.

U početku beše haos.

I zato, drž’te se zajedno mame i tate, i iz haosa će nastati mir…

…vremenom. 😉

 

Kako preživeti dečje razvojne faze, pročitajte OVDE

A kako “izbaciti” decu iz bračnog kreveta, saznajte OVDE

Pin It