Ovoga puta, moja gošća je Milana Radovanović, vaspitač i autor bloga Milana’s Sweet Life. Svoje profesionalno iskustvo je pretočila u reči, u kojima nam otkriva tajne uspešne adaptacije za vrtić. Verujem da će  njeni nesebični saveti mnogima biti od koristi. Lana

TAJNA USPEŠNE ADAPTACIJE NA VRTIĆ

Septembar se polako bliži. To za mnoge znači polazak u jaslice ili u vrtić.

Postoje oprečna iskustva kada je reč o adaptaciji. Nije moguće imati jedan šablon po kome će ona biti 100 % uspešna.

To vam je kao kada pravite kolač po istom receptu, pa je neko prezadovoljan krajnjim rezultatom, a neko nije.

Ono što je svakako sigurno, jeste da će se dete  kad-tad privići na novu sredinu.

Polazak u jaslice ili u vrtić za mnogu decu predstavlja prvo duže odvajanje od roditelja, a ujedno i kontakt sa nepoznatim ljudima, kao i prostorom. Ovo je svakako period koji je podjednako stresan i za roditelje.

Koji uzrast je najbolji za polazak u vrtić ili jaslice, nije moguće tačno definisati, jer su deca individue i ne prihvata svako dete podjednako odvajanje od roditelja. Neki smatraju da je idealno doba oko treće godine. Međutim, u današnje vreme kada se roditelj, tj. majka, vraća na posao već posle 11 meseci, teško je sačekati taj period.

Pre nego što dete krene u vrtić ili u jaslice, poželjno je odvesti ga da se upozna s prostorom u kome će boraviti, da vidi osobe koje će ga čuvati, a isto tako i da se roditelj upozna sa pojedinostima koje će kasnije biti važne za detetovo lakše privikavanje.

Polazak u vrtić/jaslice nije lak, ali ne mora biti ni stresan. Roditelj je tu VEOMA važan faktor. On mora biti smiren, optimističan i zadovoljan detetovim polaskom, jer će tako preneti pozitivne emocije na dete. Trebalo bi da mu prenese utisak da je sve u redu i da je novo mesto na koje idu lepo. Važno je da roditelj pokaže da je ponosan na svoje dete koje je dovoljno poraslo da krene u vrtić.

Ono u čemu roditelji često greše, jesu prazna obećanja data deci: da će se brzo vratiti, da će prvi ići kući, ili da neće spavati u vrtiću.

Zapamtite…

Dete sve pamti i shvata bukvalno. Ako ste rekli detetu da neće spavati u vrtiću, ono je to bukvalno shvatilo i svaka promena, tj. duže ostajanje, izaziva kontra-efekat, kako prema vrtiću i vaspitačima, tako i prema roditeljima. Mnogo je bolje kada detetu kažete da dolazite po njega posle posla, tj. onda kada zaista nameravate da dođete. Dete će to lakše prihvatiti nego kada ga “slažete”. Dobra je ideja dozvoliti detetu da na početku nosi sa sobom omiljenu igračku/ćebence jer će se tako sigurnije osećati.

Saveti i iskustva drugih mama, koliko god dobronamerni bili, nisu uvek dobri. Jer, svako je dete drugačije, baš kao i svaka adaptacija. I sam proces adaptacije se razlikuje od vrtića do vrtića. Zaposleni u objektu (vaspitač/medicinska sestra) već imaju iskustva kada je adaptacija u pitanju, i oni će vam sami reći kako će teći adaptacija za vaše dete.

U većini objekata deca dolaze sa jednim roditeljem na sat vremena, upoznaju se s igračkama, prostorom, zaposlenima. Iz dana u dan se vreme boravka produžava, a onda se radi na tome da roditelj na period od pola sata napusti sobu. Nakon toga sledi dolazak deteta na par sati bez roditelja, pa ostajanje na spavanju.

Period tokom adaptacije može doneti promene u ponašanju vašeg deteta:

• uznemireno je pred polazak iz kuće;

• gubi apetit ili odbija hranu;

• povlači se u sebe, nije više veselo dete;

• stalno je uz vas iako je ranije bilo mnogo samostalnije;

• san im je poremećen i lošije spavaju;

• postaju agresivniji prema drugoj deci i prema sebi.

Ovo NIKAKO nije znak da je potrebno povući dete iz vrtića, jer ono na taj način može shvatiti svoje negativno ponašanje kao rešenje za ostajanje kod kuće. Ovo je samo period kada bi trebalo dati i onaj 101. atom svoje snage i olakšati detetu ovaj period.

Vaše je da:

• pokušate da saznate uzrok nastanka promena u ponašanju (ponekad je to samo neki incident tokom adaptacije);

• provodite više vremena sa decom nakon povratka kući;

• ne grdite dete za ovakvo ponašanje;

• ne pretite detetu vrtićem i vaspitačima;

• organizujete kod kuće igre u kojima će dete biti u ulozi vaspitača, a vi u ulozi deteta.

Ukoliko vaše dete jaslice/vrtić od prvog dana prihvati odlično, ne mora da znači da kasnije neće ispoljiti neko negativno ponašanje ili revolt. Ima dece koja deluju kao da su odlično prihvatila adaptaciju, ali oni u sebi pate, a to nije dobro za dete. Svaki roditelj najbolje poznaje detetove navike i ponašanje, pa svakako može da primeti da li i u kojoj meri kod ima nekih promena kod deteta.

Kao majka koja ima iskustvo iza sebe (dve jaslene i jedna vrtićka adaptacija) priznajem da ovo nije lak period. Dvoje dece nose dva potpuno različita iskustva.  

Kao vaspitač u predškolskoj ustanovi koji ima godine iskustva u radu i desetine adaptacija iza sebe, znam da ovaj period može biti težak. Ali, veoma često roditelji sami svojoj deci otežavaju ceo proces.

Ono što bih poručila svim roditeljima jeste da imaju puno razumevanja za detetova osećanja i reakcije. Da ispunjavaju svoja obećanja, jer dete obećano pamti. I da slušaju zaposlene u objektu, jer su sve sugestije dobronamerne. Poslušajte savete koji se tiču vašeg deteta, pa i vas i vašeg ponašanja.

Ukoliko se još uvek pitate : “Kako stvarno treba da izgleda ova adaptacija, i šta ja treba da radim?”, evo par kratih saveta za lakšu i uspešniju adaptaciju deteta na jaslice ili vrtić:

• Pre prvog odvođenja deteta u vrtić, objasnite mu šta je to i šta se tamo radi;

• Ako imate mogućnost, neka polazak u vrtić ne bude i prvo detetovo odvajanje od vas;

• Nemojte detetu vrtić i vaspitače predstaviti kao nešto strašno, nemojte ih time plašiti;

• Poželjno je da prvih par dana provedete sa detetom u vrtiću;

• Dozvolite detetu da ponese omiljenu igračku, ćebence;

• Prilikom dovođenja i odvođenja gledajte da to bude neko ustaljeno vreme;

• Nemojte detetu obećavati ono što ne možete ispuniti, kao na primer, da ćete doći pre spavanja, ako i vi znate da to nije izvodljivo;

• Kada ga ostavljate pokušajte da budete smireni, iako je ono uznemireno;

• Jedan kratak poljubac i zagrljaj su sasvim dovoljni prilikom jutarnjeg pozdravljanja i ostavljanja deteta;

• Nemojte ga često povlačiti iz vrtića, sem ako to nije stvarno neophodno (zbog bolesti);

• Slušajte savete vaspitača jer je komunikacija vaspitač-roditelj veoma važna.

Zapamtite da je komunikacija između roditelja i vrtića od izuzetnog značaja. Ukoliko vidite da vaše dete ne napreduje ni nakon velikog truda, nemojte oklevati, već se obratite za pomoć i nadležnim službama, jer je jako bitno reagovati na vreme. 

Srećno!

Autor: Milana Radovanović

Ja sam Milana Radovanović, po struci sam diplomirani vaspitač u predškolskoj ustanovi. Radim u vrtiću. Majka sam dve devojčice (4 i 2 godine). Dolaskom dece na svet shvatila sam da sam osoba koja ima jako puno energije. Veliki sam borac, sanjar i ljubitelj putovanja.

Želja mi je da budem „poslovna žena“ koja će sama sebi biti šef. Znate ono- danas ću raditi više a sutra mogu da odmaram i ceo dan da posvetim deci. Vodim blog Sweet life.

Vođenje bloga je počelo kao jedna vrsta hobija ali danas gledano želim da preraste u nešto veće. Dolaskom dece na svet blog mi je bio mesto gde ću da „pobegnem“ iz svakodnevne rutine menjanja pelena. Motivaciju za pisanje mi daje povratna informacija čitalaca i želja da uspem u tom poslu. Želim da na jednostavan način svim budućim i sadašnjim mamama prenesem neka naša iskustva i poruku da rađanjem dece nikako ne treba da zapuste sebe i svoj dotadašnji život.

Facebook Page / Instagram / Website

Da biste se bolje upoznali sa radom moje gošće, kliknite OVDE

Ukoliko želite da pročitate i druge gostujuće postove, kliknite OVDE

Moja prva gošća je Srbijanka Stanković, autorka bloga “Ja sam Aska”. Ona piše toplo i iskreno, sa pravom dozom roditeljskog humora, tako da čvrsto verujem da će se mnoge mame i tate pronaći među njenim redovima. Uživajte 😉 Lana

 

Dok dete u pamet, roditelji – iz pamet !

Ako detetu vičete da prestane da viče ono vas neće čuti. Provereno.

Sećate se one blesave reklame: „Kolač u tiganju? NEMOGUĆE!“ Eto takav osećaj u meni izazivaju ljudi koji kažu da će i moja deca porasti i biti mirna.

Moja omiljena lekcija Marije Montesori kaže da deca slabo reaguju na komande i da je umesto zapovesti uvek bolje dati im objašnjenja. „Ne liži taj pod da ti ne dođem tamo!“ ili „Mi ne ližemo podove. Pod je prljav i možeš da se razboliš.“ Šta biste vi poslušali?

Ako ste za brzo i kratkoročno rešenje, ova prva pretnja može poslužiti svrsi. Samo što posle izveznog vremena i malo dete shvati da u ovom „da ti ne dođem tamo“ nema prave opasnosti. Pa nastavi da radi šta mu je volja – protiv vaše volje.

Ovaj drugi model donosi dugoročna rešenja, ali je problem u tome što do istih dugo putujete. To su svakodnevna ispiranja mozga, treniranja živaca i usisavanje energije. Ali od silne priče, na kraju, detetu uđe u pamet. Štos je da roditelj iz pameti ne izađe.

Oduvek sam maštala o tome da budem strpljiva, dobra, ma najbolja mama na svetu. Valjda to svaka žena koja poželi da bude mama želi. Kada sam saznala da sam trudna po prvi put, Žmu i ja samo postigli dogovor da budemo pažljivi roditelji koji umeju da postave granice tako da jedino ljubav bude bezgranična. Kada se ONA rodila, centrifugalnom silom me je usisala u neki drugi kosmos i otad nisam više ona od pre. (Otad sam, zapravo, ona ista od pre – zauvek odsečena od bezbrižnosti.)

Naš dogovor o postavljanju granica nije pao u vodu. Ali je u zavisnosti od prilika, publike, strpljenja i (zajedničkog) zdravlja prilagođavan. Jednostavno, kad si mama i kad si tata, sve i da si isti čovek – ne možeš UVEK odreagovati ISTO u RAZLIČITOJ situaciji. Ko kaže da može, laže. Posebno kad u kući imaš dve bebe različitog uzrasta. Da, onda se rodio ON i zavitlao me još jače u tom drugom svemiru.

Balansiraj: između pelena, širokog povijanja, noše i „hoćeš sledećeg puta da kažeš mami kad ti se piški?“ Između dojenja i igranja na podu sa kockama. Između ljubavi i griže savesti.

Svi nas pitaju:

– Kako se snalazite?

I ja uvek imam neki romantičan odgovor, jer je ono „praktično“ u celoj situaciji poprilično čupavo.

– Samo pregrmiš svakog dana krizu od deset minuta kad oboje plaču i posle je sve dobro. – kažem.

Ali ta KRIZA, majko mila!

Počne obično dok njega dojim ili sa njegovim alarmantnim buđenjem – jer je gladan. Ako je ONA budna, nekako se dogovorimo da će to biti (koliko-toliko) mirnih 7-10 minuta. Ali ako je ON svojim vriskom probudi…

Nastaje kataklizmična scena iz naučnofantastičnih filmova. Sa suzama, znojem, podvriskivanjem, zacenjivanjem i razvlačenjem mamine kože i živaca kroz celu kuću. To je onaj trenutak kad treba odlučiti koje dete smiriti prvo. Kad treba razumeti koje dete koje uznemirava. (A uglavnom je obostrano kad je u pitanju plač. Što kažu, lančani udes.) Nema dana da se ne setim umotvorine jedne bakice iz kraja:

Dok dete u pamet, roditelji – iz pamet!

Jer se tada baš tako osećam, kao da mi fali samo jedan mali dodir prstom pa da s uma siđem. Da iz razuma izađem. Da iz svoje kože iskočim. I onda, da se valjda ne bih okliznula, ja viknem. I to, razume se, ima kontraefekat.

Negde sam skoro pročitala da je uznemireno i uplakano dete u haosu emocija koje ne razume. Posao roditelja je da ga umiri, a ne da se tom haosu pridruži.  

Situacija: starija beba se po peti put izuva i trči bosa po pločicama, dok mlađa vrišti u rukama jer ima grčeve. Stariju bebu uznemirava plač, pa počinje i ona da plače. Uz to je mama opominje da se NE IZUVA VIŠE! Bebu u rukama potresaju mamine naredbe i nemoć u glasu, pa se još jače razvrišti. To je vrisak koji tera bosonogo starije da vrisne još jače!

I sad ja, kao svaka dobra strpljiva mama na ivici razuma, prizivam Mariju Montesori i apsurd u našu  kuću, pa iz sveg glasa viknem: „U našoj kući se ne viče! Mi ne vičemo!“

Mama za primer, što kažu.

I to je onaj trenutak kad se otrezniš, kad istekne problematičnih deset minuta. Bude mi smešno i taj gromoglasni smeh me stvarno gurne sa ivice – ali na ovu stranu razuma i osećajnosti. Ovde je ušuškano i mirno, ovde „kolač u tiganju“ – reklama zvuči moguće. Jer: vredi sačuvati pamet za decu, zato što se na kraju sve pretvori u uspomenu ili dogodovštinu. Čak i kriza.

Autorka: Srbijanka Stanković / Ja sam Aska

Ja sam Aska. Verujem u magiju Lepog i mislim da se život najlepše diše u umetnosti. U svojoj glavi pišem tri knjige, ali nemam dovoljno ruku da ih stvarno i napišem. Za sebe kažem da sam budna tri veka. Otkad sam postala mama to verovanje je dobilo potpuno novu dimenziju. Omiljeni (književni) junak Žmu.

Facebook Page  / Instagram

Da biste se bolje upoznali sa radom moje gošće, kliknite na OVAJ LINK

Ukoliko želite da pročitate i druge gostujuće postove, kliknite OVDE