INTERVJU ZA MAGAZIN TOPLIČANKA

Objavljen 29/10/2018

Predstavljamo vam Lanu, mamu i blogerku sa osmehom. Lana piše o izazovima roditeljstva u modernom dobu, o tome kako se postaje dobar roditelj, kako uskladiti fakultetske obaveze i brigu o deci, o dečjoj psihologiji, ali i o ishrani, idejama i savetima za jednostavniju svakodnevicu i različitim “uradi sam” idejama. Ona kaže da je njen blog Lanawrites jednostavno o životu, a nas je osvojila širokim i optimističnim pogledom na svet i roditeljstvo.

Kako si odlučila da pokreneš blog?

Negde u pretrpanoj svakodnevici mame domaćice, skrivenoj između flašica i pelena, noćnih smena i punih veš mašina, počela sam da razmišljam o pisanju kao načinu da uposlim svoj kreativni um. Odlučila sam da taj svoj virtalni odušak objavim u formi veoma moćnog medija – bloga, kako bi moje reči lakše pronašle put do onih koji u njima prepoznaju određenu vrednost. Logično je bilo da tema bloga bude vezana prvenstveno za ono što je najaktualnije u mom životu, za roditeljstvo.

Želela sam da stvorim blog koji će predstavljati realnu roditeljsku priču ispričanu iz srca, bez ukrasnog papira, sa izbalansiranom dozom humora i ozbiljnosti. Osmislila sam ga kao virtualno mesto u kome će se mnoge mame i tate prepoznati, pronaći, pa i nasmejati svojim problemima i izazovima. Moj blog je, zapravo, kolaž slika iz svakodnevnog života jedne nesavršene moderne mame, koja se ipak ponekad okreće starim vrednostima, kao parametrima za uspešno roditeljstvo.

Čime si se ranije bavila, s čime se sada baviš? Otkud ljubav prema pisanju?

Ljubav prema pisanju je još od detinjstva bila prisutna u mom svetu. Samo se tada manifestovala pisanjem dnevnika i izmišljenih priča koje sam čuvala samo za sebe. Vremenom, je želja za afirmacijom mojih reči počela da se ostvaruje kada sam, kao student Filološkog fakulteta, honorarno pisala članke u gradskoj rubrici danas nepostojećeg dnevnog lista “Politika Ekspres”.

A onda me je život, sasvim nenadano, odveo putem Bliskog istoka, gde sam se oprobala u zanimanju stjuardese. Skoro čitavu deceniju sam letela, da bih, kada sam postala mama, odlučila da se prizemljim i avijaciju zamenim krilima roditeljstva.

U međuvremenu, zahvaljujući blogu, došla sam u kontakt sa osobama koje su u meni prepoznale nešto što ni sama nisam verovala da posedujem. Iz tog poznanstva se rodila želja za saradnjom i pokretanjem emisije o roditeljstvu, koja će se, za početak, prikazivati online. Vodićemo je jedna mlada mama i ja, i trudićemo se da, kroz dijalog sa eminentnim stručnjacima iz različitih oblasti, odgovorimo na najzastupljenije nedoumice roditeljstva. Biće super!

Kako biraš teme o kojima ćeš pisati?

Da budem iskrena, svaki put kada sa predumišljajem sednem da smišljam teme i pripremam strategije razvoja svog ličnog brenda, kako se to danas moderno kaže, obično ne dobijem nikakvu inspiraciju. Mene inspiracija uglavnom strefi kada sam u sred nekog levog posla, koji nema ama baš nikakve veze sa pisanjem.

Najčešće je pronalazim u svojim sopstvenim dilemama, stavovima, razmišljanjima, nedoumicama, ličnom iskustvu ili iskustvu meni bliskih osoba iz realnog, svakodnevnog života.

Je l’ sve mora najpre da bude iskustveno ili neke stvari učiš na tuđim greškama?

Trudim se da što više naučim na tuđim greškama, mada mi to ne polazi uvek za rukom. Ponekad sam previše tvrdoglava da bih poslušala savet iskusnijih, slepo verujući da ću se bolje snaći, a na kraju zažalim zbog toga.

Neke stvari prosto moramo sami da prođemo. Ali ne sve.  Zato nije loše eskivirati one koje ne moramo lično da doživimo, čisto da olakšamo sebi život, bar malkice.

Koji su najveći izazovi modernog roditeljstva za tebe i kako ih savladavaš?

Meni lično, najveći izazov je da uskladim svoje principe, način na koji sam odgajana, i neke stare delimično zaboravljene vrednosti sa modernim vremenom, i svim onim što ono nosi.

Ne kažem da je nekada bilo lakše biti roditelj, već da je danas  mnogo konfuznije. Roditelji više ne znaju u šta da veruju, izgubili su samopouzdanje, i iznova se traže među potpuno različitim teorijama, prečesto menjajući svoj pristup roditeljstvu, a pritom zanemarujući sopstveni osećaj, i potrebe svog deteta.

Ne postoji univerzalni recept za savršenog roditelja, niti on kao takav postoji. Svi pravimo greške i to je OK, sve dok smo ih svesni i dok smo raspoloženi da ih ispravljamo. Trudim se da, u moru različitih sadržaja koji pokušavaju da nas nauče roditeljstvu, proberem one meni bliske.

Mada, na kraju, obično ipak poslušam svoj sopstveni osećaj. On me nikada nije prevario kada su moja deca u pitanju. Jer, ko ih oseća i poznaje bolje od mene?