Iliti
Kako pravilno zasaditi DUDE
Neposredno pred treći rođendan našega prvenca, počela sam da razmišljam o pronalaženju bezbolnog načina za odvajanje od dude.
Nisam toliko marila za prekorne poglede slučajnih prolaznika, negodovanje rodbine ni poznanika, niti za coktanje starijih penzionerki u redu u samoposluzi.
Brinula me je samo činjenica da su prednji zubići moga trogodišnjaka, upravo zbog dude, polako ali sigurno, počeli da se krive ka napred. Nije mi se dopadala mogućnost da mu dude, umesto uspomene iz bebećih dana, u amanet ostave nepravilan rast zubića.
Ili bilo kakav deformitet, bilo koje vrste.
Shodno tome, čvrsto sam rešila da dudama stanem na put.
Ali ako može, potpuno bezbolno. I ne na silu. I ne po svaku cenu, razume se.
Tako sam počela da tragam za delotvornim načinom, idejom, ili savetom, što u realnom, što u virtualnom svetu.
Pa prvo pokušah sa onim:
“Maca se popiškila na dudu, bljak!”
Na šta sam dobila jedno:
“Nema veze, operi mi.”
Zatim uzeh jednu dudu, isekoh onaj mekani deo sa već poznatom pričom da ga je maca pojela, na šta dobih još jedno:
”Nema veze, imam zelenu!”
Pomišljala sam i da odustanem, pomirim se sa fiksnom protezom u najavi, i ostavim ga na miru. Ali iznenada naiđoh na ideju koja mi se veoma dopala, i koju sam poželela da isprobam. Delovala mi je vrlo kreativno, zabavno, i poznavajući svoje dete – vrlo ostvarivo.
Sačekala sam pravi trenutak i ispričala mu sledeću priču:
Čula sam da postoji jedna posebna vrsta dude.
To su dude koje imaju specijalnu moć.
Moć da izniknu iz zemlje, kao seme. I da onda ponovo izrastu na drvetu. Ali, to ne može bilo koja duda, već mora biti ta posebna, specijalna vrsta.
Kada se takva duda pronađe, ona se zakopa u zemlju pored nekog lepog drveta. Zalije se vodom, i čeka se. Nakon nekog vremena, u krošnji tog drveta izniknu iste takve dude. I one tako stoje, sve dok ih ne primeti neka tužna beba, ili malo dete koje je izgubilo svoju dudu.
Jedino oni imaju pravo da uberu dudu sa drveta.
Nakon što ih uberu, ta deca više nikada nisu tužna.
A kada porastu i kada im dude više nisu potrebne, oni ih ponovo sade pored drveta, kako bi ih neka druga deca ponovo ubrala. I tako u krug.
Ne znam da li su tvoje dude tako posebne. Šta ti misliš? Možda bismo mogli, jednoga dana, kada ti one više ne budu potrebne, da pokušamo da ih zasadimo. Baš me interesuje da li bi nešto izraslo na drvetu.”
Čim sam završila sa pričom, uzbuđeno je rekao kako želi da zasadi svoje dude.
Iako sam mu ponovo objasnila da jednom zasađene dude više nikada ne možemo da vratimo, nije odustao.
Nije mu bilo svejedno, to znam. Ali prevagnula je radoznalost, i želja da dokaže da su njegove dude posebne.
Izašli smo napolje, ponevši sa sobom koficu sa vodom, lopaticu i šaku punu njegovih omiljenih duda.
Kada smo došli iza naše zgrade, uozbiljio se, zastao, i zagledao se u jednu tačku.
Zabrinula sam se, pomislivši da sam možda ipak prenaglila. Pa sam ga upitala da li se možda predomislio.
Odgovorio mi je vrlo ozbiljnim tonom: “Nisam. Tražim mesto za kopanje.”
Zatim je počeo da kopa zemlju pored jedne stare, tek procvale lipe. Kada smo napravili odgovarajuću rupu, bez ikakvog dvoumljenja je spustio dude u nju, prekrio ih zemljom i zalio vodom.
Uživao je u svakom koraku, jer to je bio naš eksperiment. A ujedno i naše malo dobro delo. Naš način da usrećimo tužne bebe. I naša slatka mala tajna.
Kada smo završili, poželeo je da svaki put kada izađe iz zgrade, prvo dođe na to mesto da proveri da li su dude izrasle. I dogovor je pao.
Te iste večeri sam se, naravno, iskrala iz kuće, iskopala dude i zakačila ih za grane drveta, tako da ih vetar ne može oduvati.
A kasnije, kada je došao trenutak za uspavljivanje, on me je pomalo setno upitao imam li još neku dudu koju nismo zasadili. Bojažljivo sam mu odgovorila da ih više nema. (Mada sam jednu krišom zadržala, za svaki slučaj, i za uspomenu na bebeće dane.)
Kada je čuo da duda više nema, mirno je legao na krevet, jednom rukom grleći svog medu, drugom mene. I uz blag uzdah i još blaži izdah, zatvorio oči.
Bila sam iznenađena njegovom neočekivano zrelom reakcijom. Bez drame, i bez protesta. Kao da se, poput odraslog čoveka, mirno suočio sa posledicom neke svoje značajne životne odluke, i prihvatio ishod za koji je unapred znao da će doći. Moj mali veliki čovek.
Sutradan je, čim je otvorio oči, poželeo da obiđe zasađene dude. I kada ih je ugledao kako vise na drvetu, bio je van sebe od oduševljenja.
“I moje dude su čarobne! Znao sam!” Njegovoj sreći i ponosu nije bilo kraja. A ni mojoj.
I reče: “Vidi kako su lepe. Neka beba će biti srećna.”
“Da, baš tako.” rekoh, skrivajući jednu malu suzu u uglu svoga oka.
Suzu koja je provirila tek toliko da me podseti da je moja beba već porasla.
I to u jednog posebnog dečaka. Čarobnijeg i od čarobne dude. ❤️
