Kako sam na teži način shvatila šta je deci zaista potrebno na rođendanskoj zabavi

Najzad je došao i taj dan, naša deca slave rođendan, i to zajedno.

Dakle, dupla sreća, duplo iščekivanje, a nakon ovog iskustva, i dupli stres.

Tog ranog popodneva smo sa sređivanjem i poslednjim pripremama počeli na vreme.

Dobro, možda malo i pre vremena.

Ona je obukla svoju novu nežno-roze haljinu sa cvetićima, i predala se osmišljavanju svečane frizure za zabavu, sa posebnom pažnjom. Koja li će biti bolja, Elza ili Ana? Teška odluka, priznajem.

A on je, sa druge strane, bez imalo interesovanja za svoj fizički izgled, nestrpljivo iščekivao trenutak razbijanja pinjate. Pa je tim povodom teatralno uvežbavao snažne odlučujuće udarce sa zamišljenom palicom pred ogledalom. Ozbiljan izraz njegovog lica oslikavao je svu važnost situacije i predstojeće borbe.

Posle nekog vremena, kada smo bili spremni za polazak, naš automobil samo što nije počeo da kipi od balona, pištaljkica, kapica i slatkog dečijeg iščekivanja. Roštilj, torte i još par sitnica sa menija neću ni da spominjem. I tako opremljeni, da ne kažem zatrpani, krenusmo na zabavu.

Parkirali smo se u blizini igraonice u kojoj je za manje od pola sata počinjala proslava, i sa kesama punim potrepština, poput kakvih čergara, došli smo pred njena vrata.

I baš u tom trenutku, na samom ulazu, dočekao nas je hladan tuš.

Svetlo je bilo ugašeno, ulaz katancem zaključan, a na terasi je ležalo rasuto lišće kestena i deo odlomljene fasade posleratne novobeogradske zgrade, otpale verovatno zbog olujnog letnjeg nevremena od prethodne večeri.

Bilo je jasno kao dan da unutra nema nikoga, i da prostor nije spreman da za pola sata počne da prima goste. I to goste za dečji rođendan.

Ne znam, evo ni sad ne znam kako bih opisala ono što sam u tom trenutku osećala. Sve se u meni uskomešalo. Tolika želja da im priredim rođendan za pamćenje i toliko s ljubavlju planiranih detalja. I svo radovanje, iščekivanje, i nastojanje da njihov dan bude zaista poseban. I na kraju poljubimo vrata!

Vlasnik igraonice se, nakon što smo ga pozvali, nonšalantno javio na telefon sa šupljim i neprihvatljivim obrazloženjem: ”Mislio sam da je zabava sutra.”

Tog trena me je preplavio pravi pravcati cunami emocija, koji sam morala da zadržim pod kontrolom, zbog slavljenika koji su me radoznalo posmatrali.

A oni… Kada su shvatili da nešto nije u redu, osuli su paljbu sa milion pitanja, dok su njihovi bojažljivi pogledi od prvobitnog uzbuđenja, počeli da emituju duboko razočaranje.

Od svog tog iznenadnog stresa i nervoze počeh užurbano da guram odlomljene delove fasade, stvarajući kakav-takav prostor za sedenje na terasi.

Rođendana će biti i tačka! Pa neću valjda kući vratiti neugašene svećice, netaknutu rođendansku tortu i uplakane slavljenike. Ma nema šanse! 

U roku od 5 minuta, terasa je počela da liči na nešto. Odnekud se pojavila i devojka sa ključem od igraonice, koju je poslao vlasnik iste. Uleteli smo unutra kao stampedo.

I dok su deca već bila zauzeta skakanjem po trambolini i spuštanjem niz tobogan, nas dvoje smo zasukanih rukava preuzeli na sebe ulogu “domaćina” i krenuli u akciju premeštanja stolica, čišćenja terase, ređanja švedskog stola (odnosno onoga što je od njega bilo), i stavljanja pića u frižider. 

Ubrzo su se pojavili i prvi gosti. Zahvaljujući njihovom dolasku nestale su suzice i zasijali su se osmesi na dečijim licima.

Prvi pokloni, prve čestitke, prvi poljupci. 

Rođendanska zabava je zvanično počela. 

“Nego, gde se pali klima? Ma nema veze, otvorićemo prozore.

A muzika? I gde je taj poslužavnik?”

Kako su gosti dolazili, tako smo nas dvoje sve bolje ulazili u novu, zbog nedostatka osoblja, nametnutu ulogu.

Jer “Show must go on”!

I tako je, malo po malo, rođendan dobijao svoj “pravi” oblik.

Moje raspoloženje, razume se, nije baš bilo na najvišem nivou. Ali, s obzirom na povod proslave, trudila sam se da izvučem maksimum i iz sebe, i iz zabave.

I znam da je misija uspešno obavljena, jer deca su bila srećna.

A njihova je, a ne moja sreća i razlog te proslave, zar ne?

Za dečju sreću je bilo dovoljno to što je “Divan dan” uspešno otpevan “na bis”, što su svećice ugašene bez muke, pinjate razbijene, sokići popijeni, tramboline iskorišćene, a gosti veseli.

I kad sam ih, po povratku kući, pitala kako su se proveli, povikali su zajedno:

”Sjajno! Najbolji rođendan ikada!”

Dakle, ipak smo uspeli.

Tako je, uspeli smo, iako nismo imali ni pola od svega onoga što smo želeli i planirali. Nije bilo ni slatkog stola, ni dekoracije k’o iz časopisa, ni animacije za decu, ni oslikavanja lica, ni kanapea sa lososom, ali bilo je dečijih osmeha, i to mnogo.

I sad, sa ove distance, mogu objektivno da kažem da smo, ustvari, imali sve ono što je deci bilo potrebno: prostor prilagođen igri sa drugarima, tortu, i ljude koje volimo.

Ustvari, ništa nam, osim još par ruku, nije nedostajalo, čak ni ono što smo mislili da želimo. Svi ti dodatni sadržaji koje smo poslednjih godina počeli da izmišljamo i dodajemo su, složićete se, pre pomodarstvo, nego dečija potreba. 

Zato ćemo sledeće godine planirati rođendan bez suvišnih modnih dodataka. Bez stresa i bez prevelikih očekivanja. Samo u nekoj drugoj igraonici, razume se.

Već vidim da ću u očima tog novog osoblja biti najdosadnija mama ikada.

I neka budem, samo da nam se ovako nešto više nikada ne ponovi.

Ne kažu džabe: “Koga zmija ujede i guštera se boji.”

U ovom slučaju, ja se ne bojim, već ujedam u najavi. 😉

Da li ste i Vi imali neko slično iskustvo? I kako ste se izborili sa njim?

Odgovorite u komentarima ispod teksta.

Pročitajte još i “Kako se postaje dobar roditelj?”

ili “10 razloga zbog kojih je OK da deca gledaju TV”