Nedavno sam čula tezu da deca nikada zapravo ne upoznaju svoju majku. Oca i nekako, ali majku nikako.

I to me je navelo na razmišljanje. Mislim, zaista bih volela da moja deca upoznaju pravu mene, a ne mene kroz ulogu njihove “mama uvek zna najbolje” majke.

Ali, što više o tome razmišljam, imam utisak da me u “ogoljavanju” pred decom blokira pritisak koji osećam. I to dve različite vrste.

Prečesto me “pritiska” i koči okolina, u vidu svih onih suvišnih informacija, “proverenih” saveta i narodnih umotvorina koje me teraju da reagujem i ponašam se suprotno svojoj prirodi.

(Ovaj vid pritiska sjajno je opisala Ivana Mićić u tekstu “Roditeljstvo pod pritiskom”.)

A tu je i onaj unutrašnji, još podmukliji pritisak, koji sami sebi namećemo. On me najviše i muči.

Tera me da budem, što bi se popularno reklo, “najbolja verzija sebe”, a ne ona verzija koja mi shodno mojoj prirodi i životnim okolnostima najviše odgovara i priliči. Drži me zarobljenom i pod kontrolom zvanom samokontrola. I sve to zahvaljujući snažnom osećaju odgovornosti koji razvija pravu pravcatu roditeljsku “hipertenziju”.

I kako onda deca da upoznaju svoju majku, kada se sve mi trudimo da budemo neke najbolje verzije sebe, a ne onakve kakve suštinski jesmo?

Ali, onaj uporni osećaj odgovornosti mene vešto drži u šaci, i ne pušta.

To je onaj osećaj da nemam pravo na grešku. To je moranje, tj. neprestani pritisak da budem savršena, iako nisam. Da odreagujem uvek kako bi trebalo, a ne kako se osećam. Da neke stvari prećutim uprkos sebi, a da one koje bih radije prećutala ipak podelim sa drugima, kako bih bila dostojan uzor deci i sopstvenim primerom im pokazala da je dobro biti transparentan i iskren. Prikrivanje svojih strahova, zarad izgradnje njihove neustrašivosti, i stopiranje svog “kukavičluka” radi njihove hrabrosti. Biti stabilno i neuplakano rame za plakanje u trenucima u kojima mi se baš plače. Biti hrabra kada nisam, raspoložena kada mi nije ni do čega, a nasmejana i kada sam tužna. Ostati vedra i razigrana čak i u PMS-u kada bih najradije šćućurena u samoći smazala celu čokoladu od 300g, a ne organski zeleniš koji se krčka na šporetu. 

(Ako Vam je ova tema interesantna, pročitajte i tekst “Roditeljsko licemerje”.)

Odreagovati pravilno na sve dečije bubice i razvojne faze, koje ne samo da pomeraju granice, već urušavaju temelje moga strpljenja. 

A ovo, inače, pišem kao osoba koja je flegmatik i koju nije tako lako izvesti iz takta. E pa, mojoj deci to neverovatno dobro polazi za rukom. A samokontrola je tu da me otrezni, kada osetim da gubim kontrolu, a povremeno i zdrav razum. 

A kao šlag na tortu, uvek dođe i preispitivanje, i samo-preslišavanje po sistemu da li sam dobro postupila i odreagovala, ili ne. 

Ma muke žive. 🙂

Sa druge strane, pritisak sa sobom donosi i manjak roditeljskog samopouzdanja, koji sam najviše osetila na početku svoje majčinske uloge. Činilo mi se da se svi bolje snalaze od mene. Imala sam utisak da nemam pojma šta radim, a nije bilo nikoga da mi kaže da je to sasvim uobičajeno osećanje za jednu novorođenu mamu. Taj osećaj me je boleo, uticao mi je na raspoloženje, i povećavao potrebu za tuđom afirmacijom.

Bilo je potrebno da prođe neko vreme da postanem opuštenija u svom novom svetu i da steknem malo sopstvenog majčinskog staža da bih se konačno osetila komforno u novoj ulozi. A nova uloga, zahtevala je i novu mene.

Možda je, ustvari, priroda tako udesila da nas majčinstvo redefiniše i iznova formira, pa nas deca, shodno tome, mogu upoznati jedino kao majku. A možda se mi ni ne trudimo da bude drugačije.

Kako god bilo, meni je jako važno da sam najzad uspela da shvatim da niko ne može biti bolja mama mojoj deci od mene same, ma koliko nesavršena bila. Niko ih ne može bolje osetiti i poznavati. Niko ih ne može više voleti, ili im više od mene želeti dobro. 

Ova vremenom stečena samouverenost, naravno nije izbrisala potrebu da se razvijam i radim na sebi kao roditelju, već mi je samo pomogla da lakše razlikujem žito od kukolja u moru kontradiktornih informacija, i da naučim da izaberem odgovarajuće žito za našu porodicu.

Nije svaki pristup roditeljstvu odgovarajući za sve. Ustvari, ja kombinujem različite pristupe, i  nastojim u tome da stvorim svoj lični majčinski izraz.

U tome mi pomažu kvalitetni sadržaji, koji nisu kreirani da bi kritikovali roditelje, i degradirali ih, već upravo suprotno. Sadržaji koji imaju za cilj da roditeljima vrate roditeljstvo. Da ih osveste, ohrabre, i podstiču.

Takav program možete pronaći i na predstojećem Festivalu “Roditeljstvo pod pritiskom” u organizaciji Udruženja Roditeljstvo novog doba.

Festival "Roditeljstvo pod pritiskom" Udruženja Roditeljstvo novog doba
Festival “Roditeljstvo pod pritiskom” Udruženja Roditeljstvo novog doba

Ulaz je slobodan, a broj mesta ograničen. 

Zato rezervišite svoje prisustvo klikom na OVAJ LINK. A više informacija o samom Festivalu pronađite OVDE.

Dođite da se družimo, razmenimo iskustva, strahove, nade, i dobijemo odgovore na pitanja koja nas muče. 

I ono najvažnije, da sticanjem novih saznanja povratimo veru u sebe, i omogućimo svojoj deci da nas upoznaju u našem pravom svetlu, koje nije ništa manje svetlo, od naše “najbolje verzije“.

Jer svi mi u sebi nosimo i noć i dan, i svetlost i tamu, i suze i osmeh. U ovom slučaju, jedna pojava bez druge, gubi svoju draž.

Budimo svoji, iako smo roditelji. Ili bolje reći, baš zato što smo roditelji.

I dopustimo deci da našu “draž” spoznaju u potpunosti.

<3

Biće mi zadovoljstvo da Vas upoznam.

Lana

 

A kako se postaje dobar roditelj pročitajte OVDE

Author

Life is better with a smile :)

Write A Comment

Pin It