10 razloga zbog kojih je OK da deca gledaju TV
Sedimo tako nas četvoro za trpezarijskim stolom i ručamo.
U jednom trenutku, naša deca započinju konverzaciju koja je, najblaže rečeno, veoma zatekla nas roditelje.
Naša devojčica počinje da raspreda o životinji koja živi na Madagaskaru i jede šumske pijavice. Iskreno, da me je neko pitao, ne bih rekla da ona zna za Madagaskar. Niti za pijavice, pogotovo ne šumske.
A naš dečak se nadovezuje na njenu priču, objašnjavajući razlike između malo pre spomenutog stvora zvanog tenrek i prstenorepog lemura. Kaže to su endemske vrste Madagaskara.
Na moje naivno pitanje: “Šta to znači?”, uz blagi prekor dobijam tačan odgovor k’o iz stopa: “Jao mama, to znači da žive samo na Madagaskaru.”
Da li bi trebalo da dodam da naša deca imaju 3 i po, odnosno 5 i po godina, i da nisu ni blizu studijama biologije?
I tako oni… vezu li vezu. A ja… sve ponosnija i ponosnija.
Sada su već u ledenim vodama Arktika gde se mogu naći izuzetno retki dvorogi narvali i beluga kit koji koristi eholokaciju.
Kada su, između zalogaja, napravili kratku pauzu, pitala sam ih gde su sve to naučili.
Ogovoriše mi kako su nešto od toga naučili u crtaćima, kao i na “onom kanalu sa životinjama” kome ni ime ne znaju, ali prepoznaju njegov logo u gornjem levom uglu ekrana.
“Ali šta ako sretnemo narvala dok plivamo u moru?”, upita ona zabrinuto.
“Dora uvek govori da ne smemo da paničimo kada imamo problem. Moramo da ostanemo smireni, dobro razmislimo i nađemo rešenje. A i narvala nema tamo gde se mi kupamo, oni vole hladnu vodu. Pa ni nemamo problem.”, samouvereno odgovori on, tešeći svoju mlađu sestru.
A ja ostadoh u čudu.
Jer, slušam i čitam na sve strane kako TV zaglupljuje decu, kako će im atrofirati moždane ćelije i razvezati sinapse, i kako će postati asocijalna, agresivna, gojazna i fizički nedovoljno razvijena stvorenja.
Zato redovno krivim samu sebe, kada im, da bih skuvala ručak, usisala pod, ili prosto ukrala par momenata za sebe, uključim taj ozloglašeni TV, pitajući se da li sam im upravo nanela nepopravljivu štetu, i da li ću jednom zažaliti zbog hvatanja te ozloglašene “krivine”.
Ali nije TV najveći neprijatelj našoj deci, već neznanje i iskrivljen sistem vrednosti samih roditelja. I to onih koji, svojoj deci dozvoljavaju gledanje neprikladnih sadržaja bez ikakvih ograničenja, odnosno pred decom gledaju i veličaju upravo takve sadržaje.
Sa druge strane, ako je roditelj umeren i adekvatan “filter” televizijske ponude, onda verujem da nema štete, samo koristi.
A evo i razloga zbog kojih je TV za decu OK:
1. Edukacija
Postoji veliki broj edukativnih crtanih i dokumentarnih filmova, edukativnih emisija i ostalih sadržaja na različitim televizijama.
Na žalost, najmanje je edukativnih sadržaja koji su namenjeni upravo deci.
Ali, bez obzira na to, deca mogu gledati i prikladne edukativne programe za odrasle, i uz njih sticati korisna znanja o našoj planeti, prirodi, životinjama, dalekim zemljama i kulturama.
2. Širenje vidika
Kao što sam već spomenula, gledanjem edukativnih sadržaja deca stiču znanje o svetu koji ih okružuje.
Dobijaju predstavu o dalekim, nepoznatim mestima i njihovim stanovnicima. Stiču širu sliku o prirodi i društvu, i postaju svesni da se životinje, kontinenti, zemlje, kulture, pa i ljudi međusobno itekako razlikuju.
Upoznavajući te razlike, uspevaju da prebrode strah od onog što je nepoznato i drugačije, uče da prihvataju različitosti, i žive sa njima.
Tako nesvesno razvijaju empatiju i toleranciju.
3. Spoznavanje istine o televiziji i marketingu
Na roditeljima je da objasne deci odnos između realnosti u kojoj živimo i televizijske realnosti. Kao i pojam i svrhu marketinga, jer to nekako ide u paketu sa televizijom.
Tako navodimo decu da uoče razlike između televizijskih reklama i stvarnog života. I još važnije, navodimo ih da shvate da su realnost i televizija dve odvojene celine. A kada spoznaju svrhu marketinga, razvijaju mogućnost analize reklamnih sadržaja.
Neverovatno je koliko deca to dobro razumeju. Pa kada su u dilemi pitaju da li je nešto samo “ko bajagi”, ili postoji “odistinski”.
4. Slušanje stranih jezika
Ovo je izuzetno korisna stavka. Jer deca, slušajući program na stranom jeziku, nesvesno usvajaju reči i izraze, kao i kontekst u kojem se oni koriste.
Koliko sam samo puta čula da je neko zahvaljujući turskim i španskim serijama naučio i progovorio neki od ova dva jezika. Deci je to još lakše, jer je njihov um predodređen da upija, uči i stiče nova znanja i veštine.
Mnoga deca samo gledajući crtaće na engleskom jeziku počinju da razumeju i koriste ovaj jezik. Znam za primer u kom je sedmogodišnji dečak počeo da razume poljski, jer je voleo sa tatom da gleda prenos ski skokova na jednom poljskom TV kanalu.
Dakle, definitivno ima istine u ovome.
5. Inspiracija i motiv
Televizijski program može često podstaći dete, odnosno motivisati ga da poželi da proba nove stvari i stekne neka nova iskustva.
Možda će poželeti da se oproba u pecanju, da ode na kampovanje, ili da obiđe Madagaskar jednoga dana kako bi našao one endemske vrste.
TV sadržaj može inspirisati dečje snove, i motivisati ih na delovanje, kako bi se snovi i ostvarili. Takođe, TV je dobar prvi korak, jer deca zahvaljujući slici na ekranu mogu lakše da vizualizuju svoje snove i krenu u pohod na njih.
Danas u ekspanziji “vision board”-ova, ovo itekako ima smisla, zar ne?
6. Pozitivni primeri i uzori vredni poštovanja
Koliko je samo devojčica i dečaka poželelo da trenira tenis, košarku, fudbal, vaterpolo, odbojku, rukomet ili plivanje zahvaljujući našim proslavljenim sportistima? Ne zna im se broj.
Takođe, koliko je njih poželelo da postane astronaut, naučnik ili kao poznati avanturista Bear Grylls, samo zahvaljujući programu koji su gledali na televiziji?
Deca vole heroje, i divno je kada ih mogu pronaći u stvarnom životu, među stvarnim ljudima, pa makar ih poznavali samo preko TV ekrana.
Na žalost, danas na televiziji ima više antiheroja koji nisu dostojni titule idola. Oni svojim primerom mogu naneti deci više štete nego koristi, ali na roditeljima je da kontrolišu sadržaje koji se gledaju. Ako roditelj daje na važnosti takvim osobama, ne može se ni očekivati od deteta da ima idole vredne poštovanja. Zapravo, ovde je veći problem poremećeni sistem vrednosti roditelja, nego loš uticaj televizije. Ali to je već neka druga priča.
7. Zajedničko vreme i porodični rituali
Kada roditelji pokažu interesovanje i želju da zajedno sa decom prate određeni program, to kod dece stvara osećaj zajedništva, povezanosti i bliskosti. Deca žele sa roditeljima da podele svoja interesovanja, jer žude za njihovom podrškom i prihvatanjem.
Takođe, mogu se osmisliti i neki relaksirajući porodični rituali.
Na primer filmsko popodne uz kokice, ili gledanje omiljenih programa o životinjama nakon ručka. Na taj način roditelji i deca stvaraju zajedničke uspomene, opuštajući se i edukujući se istovremeno.
8. Analitičke sposobnosti
Kada sa detetom razgovaramo o određenom televizijskom sadržaju, možemo da procenimo kako ono razmišlja, na koji način prihvata nova saznanja, i da li ih povezuje sa onim već stečenim saznanjima.
Takođe, kada zajedno sa detetom analiziramo uzročno-posledične odnose različitih događaja iz crtaća ili nekog drugog prikladnog programa, pomažemo mu da shvati kakav vid ponašanja bi trebalo izbegavati i zbog čega. Dete tako razvija kritičko mišljenje, i analitičke sposobnosti.
Na roditeljima je da pomognu detetu da proceni vrednost određenog sadržaja. Tako dete uči samo da uočava razliku između korisnog, edukativnog, zabavnog i estetki lepog programa i onoga što to nije.
9. Širenje sfere interesovanja i želje za istraživanjem
Gledajući različite sadržaje, deca proširuju sfere svoga interesovanja.
Raste njihova radoznalost, i stvara se potreba za učenjem, istraživanjem, novim saznanjima i dobijanjem dodatnih informacija.
Tu na scenu stupaju knjige, enciklopedije, atlasi i sve drugo što bi moglo da im ponudi dodatne informacije o temi koja ih je preko televizije zainteresovala. Jer koliko god nekome zvučalo neobično, gledanje televizije budi i interesovanje za čitanjem knjiga.
Tako smo jednom, nakon odgledanog crtaća “Robin Hud”, morali istog dana da pročitamo i istoimenu knjigu, kako nam ništa ne bi promaklo. 🙂
10. “Dadilja” momenat
I za kraj, ponekad kada mama poželi na miru da nalakira nokte iz prve, a tata da pročita novine, dete će, uz odgovarajući sadržaj, biti mirno neko vreme, što daje određenu vrstu slobode i rasterećenja roditeljima. Nešto kao privremena TV dadilja 😉
Naravno, podrazumeva se da je roditelj i u ovom slučaju taj koji određuje sadržaj i vremenski interval gledanja TV-a.
Mislim da u tome nema ništa loše, naprotiv.
A onda kada se program završi, pravac dečje igralište, uz ćaskanje o odgledanom programu.
Zaključak:
Ukoliko mi kao roditelji kontrolišemo vreme koje naša deca provode uz TV i sadržaj koji gledaju, sigurna sam da mogu imati samo koristi od onoga što će čuti, videti, zapamtiti i naučiti.
Sa druge strane, i ovde, kao i u svemu, ključ je u meri.
Televizija nikako ne može zameniti šetnju pored reke, skakutanje po baricama, vožnju trotinetom, druženje sa vršnjacima, jurcanje po parkiću, ili igru u snegu.
Ali, isto tako može uneti malo Sunca u dom i popraviti raspoloženje tokom sezone gripa, ili kada je napolju tmuran kišni dan.
Zato, uz malo mere i nadzora, TV jeste korisna stvarčica, kada se koristi dozirano i na pravi način.
A šta Vi mislite o tome?
