Kako stati na put večitom derbiju između najrođenijih,

braće i sestara?

Nedavno sam pročitala da se deca mlađa od 7 godina posvađaju sa svojom braćom ili sestrama,  od 3 do 7 puta, na svakih sat vremena.

Možda nekome ovo deluje previše, ali ja bih često rekla da su ove brojke prepolovljene.

Ili je to samo moj subjektivni osećaj.

Šta god bilo, ponekad zaista imam utisak da se moje dvoje dece neprestano svađa, bocka, provocira, ljuti, gurka, otima i raspravlja.

A vi?

Pretpostavljam da nisam jedina.

Međutim, sigurna sam da i u dečjem rivalstvu, kao uostalom i u svemu na ovom svetu, postoji i nešto dobro.

Deca kroz svoje huškanje nesvesno uče kako da se postave za sebe, i brane svoja uverenja.

Zatim, uče kako da rešavaju konflikte.

Uče tehnike pregovaranja, ubeđivanja, i uvežbavaju snalažljivost.

Uče i da oproste, popuste, razumeju, saosećaju i pređu preko nečega što im je zasmetalo.

Takođe uče i da nisu uvek samo oni u pravu, kao i da to nije smak sveta.

Elem, kako zaustaviti rivalitet među decom?

Nikako! 🙂

Nemoguće ga je iskoreniti.

Ali, definitivno postoji način da se rivalstvo ublaži, i da se večiti derbi ne igra baš svakoga dana, već samo vikendom.

Sigurna sam da ćemo, ako se pozabavimo razlozima koji dovode do zatezanja odnosa među decom, doći i do mogućih rešenja.

Evo šta bi moglo da pomogne:

1. Pažnja

U većini slučajeva, glavni motiv deteta za bilo šta što radi, je privlačenje pažnje roditelja.

To pogotovo važi za rivalstvo između braće i sestara, budući da dete ima potrebu da se sa nekim drugim takmiči za našu pažnju i naklonost, odnosno da bude primećeno, prepoznato, i “izabrano”.

U ovom slučaju, moglo bi da pomogne “1 na 1” vreme provedeno sa svakim detetom. Ukoliko to pređe u rutinu, i ako dete unapred zna da će svakoga dana, ili bar povremeno, imati mamu i tatu samo za sebe, verovatno će biti smirenije, i neće imati toliko izraženu potrebu za privlačenjem pažnje.

Vredi pokušati.

2. Etiketiranje i poređenje

Često roditelji bez ikakve loše namere etiketiraju svoju decu. Pa dete dobije etiketu “heroja”, “princeze”, “bucka”, “mršavice”, “stidljivka” ili “junačine”.

Etiketiranje i poređenje dece samo stvara još izraženije rivalstvo i dodatno hrani želju za takmičenjem. A često i sprečava decu da prevaziđu svoje etikete. Jedan “stidljivko” će morati mnogo više da radi na svom samopouzdanju od nekoga koga svi nazivaju “hrabrišom”. A redovno upoređivanje sa bratom ili sestrom svakako neće pomoći u tome.

Skoncentrišimo se zato na pozitivne etikete, međusobno podržavanje, pomoć i razumevanje. Dajmo priliku i “stidljivku” da postane “hrabriša”, i zajedno mu pomozimo u tome i podržimo ga. 

Etiketiranje svedimo na minimum, a poređenje izostavimo. A umesto detetovih fizičkih i karakternih osobina, etiketirajmo njegovo trenutno ponašanje. Tako ćemo bar delimično eliminisati ljubomoru i želju za takmičenjem oko roditeljske naklonosti.

3. Distanca

Bilo bi dobro da se držimo podalje, kada dođe do konflikta među decom.

Dajmo im priliku da sami reše svoje nesuglasice.

Jer je samostalno rešavanje konflikta u detinjstvu, baza za uspešno rešavanje konflikata u budućnosti. 

A dete na taj način stiče veoma korisnu veštinu za kasniji život.

4. Smirenje

Naravno, često se dešava i da svađa uzme maha, postane nasilna, traje u nedogled, ili je jednostavno nerešiva bez pomoći roditelja.

U takvim slučajevima je neophodno umešati se, biti nepristrasan i postaviti se što objektivnije i neutralnije (bez krivice, osuđivanja, i biranja strane). I tako pomoći deci da “sama” dođu do rešenja koje je povoljno za sve zavađene strane.

Trebalo bi ih saslušati, pitati za njihovo mišljenje, odnosno predloge za rešenje situacije, zatim izneti svoje predloge, i pustiti ih da odaberu onaj koji im najviše odgovara.

Teorija je jedno, ali u praksi to često izgleda sasvim drugačije, zar ne?

5. Jednake posledice

Ukoliko su se deca zavadila oko neke igračke, pa je usledilo svađalačko otimanje, rešenje je uzeti im to i skloniti.

Ovde naravno ne mislim na novu lutku koju je ćerka tek dobila od deda Mraza, i onog velikog dinosaurusa kojeg je sin mesecima iščekivao. Ni ne očekujem od njih da dele tek dobijene igračke. Što je interesantno, oko njih se gotovo nikada ni ne svađaju. To mi deluje kao neki njihov mirovni pakt.

Ovde mislim na one igračke za koje pouzdano znam da su izgustirane, ili da su u datom trenutku interesantne samo zato što ih druga strana želi.

Ono što uvek ponavljam svojoj deci kada počnu da se otimaju oko takve igračke, je da nikada neću dozvoliti da se nešto ispreči između njih, pa bila to igračka, ili bilo šta drugo. Zatim im uz objašnjenje da treba deliti i igrati se zajedno, uzmem igračku na određeno vreme.

Malo se bune i negoduju, pa onda obično pristanu na deljenje i zajedničku igru. Uvek upali. 😉

6. Nagrada

Poželjno je prepoznati i nagraditi svaki pokušaj svojih mališana da na miran način reše svoj konflikt ili nesporazum.

Naravno, razrešenje problema ili konflikta je sam po sebi nagrada.

Ali deci, i pored toga, neizmerno znači naše ohrabrenje i potvrda da su učinili pravu stvar. Dakle, kada kažem nagrada, pre svega mislim na pohvalu, toplu reč, zagrljaj i poljubac.

Jer, ima li veće nagrade za dete od prihvatanja, topline i osećaja sigurnosti?

7. Samokontrola

Ovo je, čini mi se, najteže postići, jer se samokontrola odnosi na roditelje.

Teško je kao roditelj ostati smiren, i ne reagovati na neprestane dečje svađe. One iscrpljuju, isto kao i redovno postavljanje u ulogu sudije, gde će, ma šta “presudili” uvek neko ostati ljut ili povređen.

Zato je dobro zadržati svoj mir, dok oni ne sklope svoj.

I ne glumiti sudiju, već “glas razuma” koji je tu da pomogne razrešenju situacije mirovnim putem.

Vika, galama i grdnja sigurno neće rešiti problem. Samo će ga pauzirati. A zatim će on ponovo eskalirati, prvom prilikom.

Samokontrola je ideal roditeljstva kome bi trebalo težiti.

Zaključak

Iako mi se diže kosa na glavi svaki put kada počne njihov međusobni rat, svim silama se trudim da ne reagujem, bar ne odmah. Obično im dam malo fore da sami pokušaju da reše svoje nedoumice. Nekada je lakše, nekada teže. Ali trudim se.

A sve to zato što sam se i sama redovno svađala sam svojom sestrom kada sam bila dete. Uglavnom mi je ona za sve bila kriva, kao i ja njoj. Izuzetno smo teško uspevale da nađemo zajednički jezik, a verujem da je tome doprinela i malo veća razlika u godinama, pa nikada nismo ni imale iste startne pozicije, odnosno jednake šanse u konfliktu.

Ali, bez obzira na naš turbulentni odnos u detinjstvu, danas bez problema mogu da kažem da mi je starija sestra najbolji prijatelj, najveći oslonac, i neko ko me najbolje poznaje, toliko da me ponekad i podseti na to ko sam, kada slučajno, u teškim trenucima, sama to zaboravim. Ona zna koji je moj put, i kako da me na njega vrati kada zalutam. Ona je neko na koga uvek mogu da računam, i neko kome se najiskrenije divim. I naravno, neko koga beskrajno volim.

I to je upravo ono što od srca želim svojoj deci.

Želim im da, i pored redovnih dečijih previranja, jednog dana shvate da zapravo nemaju nikoga bližeg. Da su jedno drugom potrebni, dragoceni i nezamenjivi. Da budu jedno drugom oslonac, uteha, podrška i glas razuma.

I da shvate da su srećni što imaju jedno drugo, i da to cene.

I u dobru, i u zlu. Uvek. I zauvek.

Ljubav svoj braći i sestrama!  

Bez njih bi detinjstvo bilo monotono,

a život nepotpun.

Ako se pitate kako izgleda dolazak drugog deteta, iz srca jedne mame, kliknite OVDE

Ako vas interesuje kako da pripremite dete za dolazak brata ili sestre, kliknite OVDE

A kako decu naučiti strpljenju, saznajte OVDE