KAKO PRIPREMITI DETE ZA DOLAZAK PRINOVE:
-Naša priča-
Ne tako davno, tragala sam za odgovorom na ovo pitanje.
Onoliko koliko mi je prva trudnoća bila harmonična i bezbrižna, toliko mi je druga, pored neizmerne sreće, donela i hrpu nepoznanica, neizvesnosti, i bojazni.
Sve te negativne emocije bile su rođene iz straha. A strah je bio posledica moje nesigurnosti, i neznanja.
A mislila sam da sve znam, i da sam potpuno spremna za ono što dolazi, budući da sam bila iskusna mama.
Ali nije bilo tako.
Istina je da sam znala kako brinuti o novorođenčetu, ali nisam imala pojma o tome kako stvoriti čvrstu vezu između starijeg deteta i bebe koja dolazi.
Tu je moje samopouzdanje počelo da jenjava. I tada se pojavila nesigurnost.
Detaljnije o mom ličnom iskustvu, osećanjima i nedoumicama tokom druge trudnoće i nakon porođaja, pročitajte u tekstu: “DOLAZAK DRUGOG DETETA: Iz srca jedne mame“.
Neprestano sam se pitala kako da pripremim dvogodišnju bebu koja mi sedi u krilu, na dolazak bebe koja mi raste u stomaku. Imala sam neizdrživu potrebu da iznedrim neke funkcionalne odgovore.
I njih sada delim, u nadi da će vas učiniti spokojnijima dok čekate proširenje porodice.
Razgovor
Počela sam svakodnevno da govorim o bebi, tokom trudnoće.
Naravno, razgovor je sa predumišljajem bio prilagođen dvogodišnjem uzrastu deteta.
Neko starije dete bi već na pomen reči “trudnoća” moglo da ima predstavu o onome što se događa. Dok, sa druge strane, mlađa deca ne mogu u potpunosti razumeti ceo koncept začeća, trudnoće i rađanja. Niti ih je potrebno opterećivati prekomernim nepotrebnim informacijama.
U početku nisam nailazila na neku posebnu reakciju. Potom smo u rekordnom roku od ravnodušnosti stigli do ushićenja, kada je počeo da shvata da će u seki dobiti i svog partnera za igru. Gledao me je sa sjajem u očima, kao da mu govorim da ćemo udomiti kućnog ljubimca. Da je bar bilo tako jednostavno.
Usledilo je potom i blago razočaranje kada je saznao da seka neće moći od prvog dana da mu bude par. Da ona mora prvo malo da poraste.
Nije mu bilo pravo, ali je prihvatio. Jer je nazivan “velikim”, a beba “malom”.
Veoma mu se dopalo to što mu je kao “velikom” mnogo više stvari dostupno, omogućeno i dozvoljeno, u odnosu na male bebe.
I dan danas je ponosan na svoj status “velikog”, starijeg brata, čuvara, i vođe.
Fotografije, snimci, uspomene
Strahujući od potencijalne ljubomore svog prvenca, trudila sam se da mu što više približim i oživim njegove zaboravljene bebeće dane.
Zajedno smo satima prelistavali i komentarisali stare fotografije, gledali snimke prvih koraka, prvih zajedničkih odmora, prvih praznika, prvog deda Mraza, i svega prvog.
Smejali bi se njegovim malenim bodićima, malenim čarapicama i prvim igračkama.
Činila sam to sa namerom da mu pokažem da smo, iako se on toga ne seća, o njemu brinuli na isti način, i sa istom količinom nežnosti, ljubavi i posvećenosti, kao što ćemo to činiti sa bebom koja dolazi.
Trudila sam se da mu stavim do znanja da je on već prošao kroz sve ono što njegovu seku tek čeka.
Da je njegovo mesto u našim srcima i životima sigurno, bezbedno i večno.
I da niko nikada neće moći da ga ugrozi, ni da ga oduzme. Ni beba, niti iko drugi.
Knjige o bebama
Tražila sam pomoć i u knjigama.
I to najviše u onim dečjim knjigama sa tematikom dolaska bate ili seke. Sa interesantnim ilustracijama i dosetljivim rimama, koje nisu samo zabavne, već i edukativne.
Čitali smo ih redovno, još tokom trudnoće, a posebno kada je beba nastanila naš dom.
Verujem da su mu bile korisne, pogotovo po njenom rođenju.
Kroz njih je imao mogućnost da se identifikuje sa glavnim junakom u određenim situacijama, i da, na neki način, prihvati svoja osećanja i strahove, i da posredno i neposredno razgovara o njima.
Poseta bebama
Posećivali smo jednu malu bebu iz našeg bliskog okruženja. Te posete su, takođe, imale edukativni karakter.
One su nam omogućavale da izbliza vidimo ono što nas čeka.
Odnosno, mene su podsećale, a njega informisale o životu, navikama, ritmu i ponašanju jedne bebe.
Vremenom je počeo da pokazuje interesovanje za bebin plač, stidljivo tražeći načine kojima bi je umirio. Često je to bila neprimereno velika i tvrda, da ne kažem “opasna” igračka ili slatkiš koji beba ne bi smela ni da pomiriše.
Ono što mi se tu dopadalo, je rađanje njegove iskrene želje i potrebe da brine, zaštiti i pomogne jednom drugom malenom biću.
“Empatija u najavi“, pomislila bih sa suzama u očima, topeći se od miline i nežnosti, usred neizvesnosti koja me je tištila.
Biranje imena za bebu
Uključili smo našeg dečaka u izbor imena za našu princezu.
Naravno, on nije znao da je njegovo učešće fiktivno, i da smo, još pre njegovog rođenja, imali spremno ime za devojčicu.
Bez obzira na to, dali smo mu (prividnu) mogućnost da se oseća kao da učestvuje, i odlučuje o nečemu veoma važnom.
I učestvovao je.
Mi smo, razume se, bili oduševljeni njegovim idejama. A onda smo, nekako, uveli u priču ono željeno ime.
Malo po malo, i ono se našlo na njegovoj listi poželjnih imena.
I gle čuda, baš to je ime “veliki” bata izvukao iz šešira. Ponos koji je tada osetio, neću ni da komentarišem.
Pripremanje stvari za bebu
Ovo je takođe bila jedna od aktivnosti koja se dopadala našem prvencu.
Kad god je bilo moguće, uključivala bih ga u izbor i pripremu stvari za seku. Želela sam da učestvuje u svemu i da bude uključen onoliko koliko želi.
Bio je spreman i da joj ustupi svoj stari krevetac i neke prve igračke koje su mu postale nezanimljive.
Nije mu se ovde dopadao samo povlašćeni položaj i “moć” da bira stvarčice i igračkice za svoju seku.
Bila je tu i mogućnost da se i sam počasti, i iznova obraduje nekoj staroj zaboravljenoj igrački, ili nekom novom sitnicom.
I za kraj…
Iako sam sve ovo činila u želji da, i sebe i njega pripremim za ono što dolazi, nisam imala nikakvu predstavu kako će sve to izgledati u realnosti.
Činila sam i ponašala sam se onako kako sam verovala i osećala da je dobro i ispravno.
A danas znam da sam radila pravu stvar, jer svakodnevno vidim rezultat ispred sebe.
Vidim ga svaki put kada su spremni da, i pored redovnih razmirica, svađa i varnica, stanu jedno drugom u zaštitu i međusobno se podrže, onda kada plima okolnog raspoloženja promeni svoj kurs.
Postali su najbolji prijatelji koji redovno igraju svoj večiti derbi.
I ne mogu jedno bez drugoga.
To je veza koju sam želela da isprovociram, i puno mi je srce svaki put kada vidim da sam uspela.
Nema veće sreće.
I da ima, ne bih je želela.
Jer oni su mi savršeni, ovakvi kakvi jesu.
Ljubi ih majka 🙂
