Da li je očevima zaista tako lako kao što obično mislimo da jeste?

Nakon cepanja majica, fešte, slavlja, i par čašica ili flašica više, prava zabava za novopečene očeve počinje onda kada se mama i beba vrate iz porodilišta, u mir svog porodičnog doma.

Zapravo, tada reč mir, u okviru ove sintagme, prestaje da postoji.

Na duže vreme.

A na njeno mesto dolazi reč haos. 

Kao i uloga mame, i tatina nova titula ima svoje breme, pa im podjednako teško pada ova tranzicija. Kada dođe beba, nisu sve samo cvetići i leptirići, ni mamama, a ni tatama.

Samo malo pažljivije pogledajte mlade roditelje koje poznajete, ili se prisetite svojih prvih roditeljskih koraka. Nakon početne euforije koju donosi rađanje deteta, uvek sledi period privikavanja, koji nekima lakše, nekima teže, a nekima baš teško pada.

Mlade tate su, na neki način, nepravedno pogrešno etiketirane nakon rođenja deteta, budući da vlada sveprisutno mišljenje da je njima lako, i da je sav teret svaljen na mame.

Ne želim mladim mamama da ukradem slavu, koja im sa pravom pripada. Nije mi cilj ni da preusmerim svu pažnju na očeve.

Samo pokušavam da napravim mali balans između mama i tata, jer roditeljstvo nije rivalitet, niti takmičenje u tome kome je lakše, odnosno teže. A ume da se pretvori u to, najčešće na samom početku, pod uticajem stresa koji donose nove obaveze i promena životnog stila.

Kakve su to postporođajne muke koje novopečeni tata može doživeti? 

Naravno, mame su te koje su prve na udaru i u hormonalnom, psiho-fizičkom, emotivnom i mentalnom smislu. Ali, i tatama se, takođe, ceo svet okreće naglavačke.

Prvenstveno jer, i oni sami imaju svoje nesigurnosti, strahove, strepnje i nepoznanice vezane za očinstvo.

A kao šlag na tortu dolazi i bujica svega onoga što opterećuje mlade mame, pa se to, direktno ili indirektno prenosi i na mlade tate.

Budimo realni. Novopečeni tata bi trebalo da postane neka vrsta superheroja sa čeličnim živcima kako bi mogao sve mamine hormonalne promene, bez muke, da izdrži. Najbolje bi za mladog tatu bilo da ovlada neverovatnim super-moćima. Pa da, uz njihovu pomoć, po potrebi postane nevidljiv ili nem, gluv ili ekstremno pažljiv i slatkorečiv, u isto vreme spreman da se pravi da ne postoji, ili još bolje, da ne diše, uopšte. 

Njihova draga u toku svog svežeg porodiljskog staža najmanje liči na osobu koju su onomad zavoleli. Ona sama sa sobom bije mnoge bitke, i najpametnije je pustiti je da uvek bude u pravu. Jer ponekad, i jedno najbezazlenije pitanje, tipa: “Kako si?”, može dovesti do enormne svađe i pretnje razlazom.

Previše je stvari kojima su mlade mame opterećene. A upravo mladi tata, iz prve ruke, dobija “crème de la crème” najsirovijih i najdramatičnijih emocija koje lančanom reakcijom i, uglavnom “ničim izazvane”, eksplodiraju unutar mladih porodilja. A ti tata, moraš to stoički da podneseš, nema ti druge. Dakle, spasavaj se ko može!

A uz to, često se osećaju i suvišnim, budući da njihova partnerka svu svoju ljubav, pažnju i energiju odjednom usmerava na malo biće koje su zajedno stvorili. I kao posledica toga, on se, i pored svih pozitivnih emocija, oseća izolovano, zapostavljeno, pa čak i odbačeno. On dobija restlove njenih osmeha i nežnosti.

Jer, mama i beba su, naročito u početku, svet za sebe.

To je posebna veza, koju očevi ne mogu da imaju. Mogu, ali ne na tom nivou kao mame. I oni su toga svesni.

Zato im je potrebno da budu uključeni, i prepoznati kao deo tima. Kao neko ko je bitan.

Nekako su od glavnog glumca spali su na sporednu rolu, i to ih pogađa.

A sa druge strane, postoji i strah od glavne uloge. Strah od nepoznatog, od roditeljstva, od svega što može krenuti nizvodno.

I tate imaju svoje unutrašnje demone, koji ih progone.

Pored svega toga, i očeve muči nedostatak sna, konstantan umor i iscrpljenost. Kao i deficit samopouzdanja, ponekad i opšta nervoza.

A mlade mame će tendenciozno komentarisati da je tatama lako, jer se njima nije telo promenilo, nisu se porađali, nisu dojili, niti pate od anksioznosti ili postporođajne depresije.

Pogledajte malo bolje, možda je i on u postporođajnoj depresiji.

Zašto ne bi bio, kada ima sve preduslove za nju:

• Život kakav je poznavao se promenio iz korena, reklo bi se, preko noći;

• Njegova partnerka je okrenuta bebi, i on se oseća kao nesrećnik koji je izvisio u zagrljaju za tango, tj. kao tehnološki višak;

• Ne spava i iscrpljen je, i fizički i psihički;

• Radno vreme mu postaje najveća zabava koju ima;

• Kod kuće ga čeka preumorna, iscrpljena, i obremenjena ljubav koju jedva prepoznaje pod dejstvom svih tih hormona.

Nije mu lako.

Možda mu se telo nije promenilo, ali on poštuje i potajno se divi svojoj partnerki i svemu što je njeno telo učinilo kako bi im donelo na svet njihovog anđela.

On se nije porađao, ali je, bilo da je prisustvovao porođaju ili ne, podjednako strepeo i za svoju partnerku i za svoje dete. Nije lako podneti takav osećaj nemoći. Biti svestan da u datom trenutku, vaše dete dolazi na svet, a da ništa nije u vašim rukama.

Ne može se reći da to nije stresno, zar ne?

Bije i on svoje bitke, i sa mamama, ali i sa samim sobom.

I zato, kada sledeći put sretnete mladog tatu, zastanite, pogledajte ga malo pažljivije.

Ispod njegovog osmeha primetićete neispavanost, rasejanost, i brigu. Veliku brigu. Za svoju bebu, za svoju partnerku, za njihovu budućnost, za njihovo zdravlje, za njihov život, za sve njihovo. 

I razumite ga, nije mu lako. Kako bi mu i bilo, kada ni on više ne prepoznaje svoj život. Nadam se samo, da mu je ova nova verzija srcu draža od prethodne.

I da je ne bi menjao. Ni za šta na svetu. Nikada.

Proćiće i njegove muke. Proćiće sigurno, isto kao i njene.

A ono što ostaje, važnije je od svega na ovom svetu.

Ostaje porodica.

Večita baza, i večiti mir.

Čak i ako u početku ne beše tako.

U početku beše haos.

I zato, drž’te se zajedno mame i tate, i iz haosa će nastati mir…

…vremenom. 😉

Kako preživeti dečje razvojne faze, pročitajte OVDE

A kako “izbaciti” decu iz bračnog kreveta, saznajte OVDE