Leškarila sam tako sa svojim velikim devetomesečnim stomakom ispred televizora, grickajući hladnu lubenicu koja se neposlušno slivala niz moj vrat, flekajući pritom gornji deo moje ne baš zavidne kućne odevne kombinacije. Bila je to jedna od retkih stvari u koje sam mogla da uđem u poodmakloj trudnoći, mada ni malo nisam marila za to.
Zapravo, nisam marila ni za šta.
Više sam se koncentrisala na poput meda slatku lubenicu, nego na sadržaj koji sam tobože pratila. Na televiziji je bila jedna od onih serija koje sam nekada imala vremena da gledam, a sada se iz petnih žila trudim da se prisetim imena glavnih aktera i njihovih protagonista, doduše bezuspešno.
U jednom tako ležernom trudničkom izdanju, počeh da, po milioniti put, zamišljam svoju bebu koja mi se razigrano prevrtala u stomaku.
Kakva li će biti?
Na koga će ličiti?
Šta li će voleti?
Kakva li ću mama biti?
Zadovoljno sam se smešila, maštajući o mogućim odgovorima na zadata pitanja, o našem odnosu, o ljubavi koju već osećam. Bezbrižno sam sanjarila o svom predstojećem majčinstvu, toplom i mekom, punom razumevanja i vedrine, u potpunosti operisanom od vike, manjka strpljenja, umora i zasićenja. Meni to da se dogodi? Ma nema šanse!
A onda sam postala mama.
Snovi su se ostvarili i postali java. A kada snovi postanu realnost, savršenstvo prosto ispari.
Istina je da, u realnom svetu ništa nije tako savršeno, kao što izgleda u svetu snova.
Buduće mame ne znaju kako izgleda realnost, dok bezbrižno uživaju sanjivo tepajući svojim lepim oblim stomačićima. Nema te knjige, saveta, članka, niti bloga koji vas može u potpunosti pripremiti za ono što dolazi.
I tako, postadoh i ja jedna realna, obična, normalna mama, sa svojim dobrim i lošim danima. Sa manama i strahovima. Dilemama i povremenim nervnih slomovima. Srećom, bez dugoročnih posledica.
I tako su se teorija i praksa, po ko zna koji put, sasvim razišle.
Da ne bude zabune, imam ja i dobrih, tj. odličnih dana, ali daleko od toga da sam potpuno savršena mama kakva sam sanjala da ću biti. Mada, i dalje težim tom savršenstvu.
Zato, krenimo redom.
U nastavku sledi 10 stvari koje mame ne znaju, dok ih ne strefi majčinstvo.
A to su:
1. San bez prekida.
Jeste, znamo svi da se male bebe bude tokom noći, i to nije nikakva novost. Ali mame ne znaju da će to potrajati mnogo duže nego što su se nadale.
Mene je, na samom početku, mučilo čuveno pitanje: “Da li diše?”, praćeno neopisivim osećanjem olakšanja kada bih shvatila da je sve pod kontrolom. Jer i ja sam bila prestravljena mogućnošću da se dogodi ono najstašnije, noćna mora svake mame, o kojoj često čitamo u trudnoći.
Mame ne znaju da će, čak i kada njihove bebe budu uveliko spavale, one često osluškivati svaki njihov dah, kašalj, meškoljenje, i da će zauvek spavati sa jednim otvorenim okom i načuljenim uhom, koje spremno čeka da skoči u akciju kada zatreba.
Mame imaju super izoštrena čula, i čuju i vide sve, pogotovo ono što ne treba.
2. Slobodno vreme.
Mame prosto ne znaju šta znači slobodno vreme.
Za njih je to, uglavnom nedostižni samostalni odlazak u toalet, tuširanje ili praktična i relaksirajuća šetnja do obližnjeg kontejnera, pijace ili prodavnice.
Meni je taj “slatki beg od kuće” služio kao svakodnevni “ventil”, i koliko god smešno zvučalo, bilo je to moje glavno utočište koje mi je pružalo desetak minuta preko potrebne nirvane, tokom napornog dana. Malo bih se resetovala, i vratila orna da nastavim gde sam stala, osvežena, i sa više energije.
Ne dam ja moj “Maksi” ni za živu glavu. 🙂
3. Mir i tišina.
Ove dve reči su skroz nestale onoga dana kada sam postala mama.
Počev od bebećeg plača, preko gukanja, pa do malih pričalica, svađalica, i drekavaca. Svega ima, samo tišine jok. To je jedna zaboravljena dimenzija koje se rado i sa setom sećam.
Jer uveče kada deca spavaju, mir me pomalo guši. Šta ću kad sam navučena na galamu. Više ni ne znam za drugo.
A i to drugo mi ne prija, jer čim se deca preko dana umire, znam da nešto nije u redu.
Učili su nas da je ćutanje zlato. Ali majčinstvo nas uči drugačije.
Kada si mama, dnevna tišina i ćutanje postaju neprijatelji, a njihovo zlato sluti na nevolju.
4. Bezbrižnost.
Po prirodi nisam paničar. Ali, kada su moji klinci u pitanju, bezbrižnost nestaje kao pepeljugina kočija u ponoć.
Neprestano sam u nekom gardu. Kao neki komandos. Uvek spemna za napad. Posmatram i osmatram potencijalne opasnosti. Vagam i razmišljam o bezbednosti, o mogućim scenarijima, i načinu da ih izbegnem ili prevaziđem.
Bezbrižnost je nestala, a večna majčinska briga je zauzela upražnjeno mesto.
I tu povratka nema.
5. Normalna komunikacija.
Ne znam za druge, ali meni je, pogotovo na samom početku materinstva, bilo gotovo nemoguće da učestvujem u komunikaciji u kojoj teme nisu bile bebe ili deca, moja ili bilo čija, bitno je bilo samo da su klinci.
Nije bilo te magije koja bi mi pomogla da se usredsredim na neki normalan “razgovor odraslih” koji izostavlja priču o dojenju, pelenama ili bljuckanju.
Vreme prolazi, deca rastu, sve se lakše adaptiram na druge teme, ali i dalje su mi klinci na prvom mestu, kada je u pitanju najfrekventnija tema o kojoj govorim, pa čak i na blogu.
Pa nije ni čudo. Oni su moj život, moja preokupacija i glavna tema, uvek.
6. Podela odgovornosti i obaveza.
Da, mame su u tom fazonu da sve mogu, moraju i znaju same. Retko kada se odlučuju da traže pomoć, ili da se obrate nekome da ih odmeni. Jer, niko drugi ne zna da se izbori sa obavezama kao one. Samo one znaju pravi način, i niko ih ne može odmeniti, niti zameniti.
Mada bi ponekad trebalo pustiti i druge da se angažuju, i otvoreno tražiti pomoć. Niste manje sposobne i posvećene mame, ako s vremena na vreme, tražite ili angažujete pomoć.
Bake, tetke i ostala rodbina će sigurno sa zadovoljstvom prihvatiti da vas odmene, a nije loša ideja ni stručna pomoć u vidu dadilje.
Neverovatno je koliko malo slobodnog vremena za opuštanje, relaksaciju, knjigu, film, fitnes, kafu sa prijateljicom, ili šetnja pored reke, može učiniti da se osećate energičnije, i bolje u svojoj koži.
A vaša beba to neće ni primetiti. Verovatno će i uživati u društvu osobe koja je odmornija, i koja će im možda i dati neki slatkiš više, pogotovo ako su u pitanju bake i deke. Znam to iz ličnog iskustva.
7. Da materinski instinkt ume i da zakasni.
Ovo je, čini mi se, pomalo i tabu tema o kojoj se retko govori.
Tema zbog koje društvo može i da osudi mladu mamu koja se ne oseća mamom istog momenta kada ugleda svoju bebu.
Mnogo smo navikli na idilične scene porođaja iz holivudske produkcije i očekujemo istu bajkovitu konekciju sa bebom, već u prvom momentu kada ugledamo svoje čedo. Većina mama je zaista i oseti, ali nije ništa pogrešno ni kada taj osećaj malo zakasni.
Tome mogu doprineti različiti faktori, kao što su naporan i težak porođaj, zdravstvene komplikacije, stres, umor i anksioznost. Sve je to normalno, i sve dođe na svoje, pre ili kasnije.
8. Ne znaju da nisu jedine.
Mi mame se redovno poredimo sa drugim mamama, i to naravno u stvarima koje su nam slaba tačka.
A kada tek postanete mama, sve vam je slaba tačka. Nema te tačke koja je jaka i za koju možete da se uhvatite. Snaga se stiče vremenom, iskustvom, postepenim prevazilaženjem svakodnevnih prepreka i ispunjavanjem zadataka.
Mi mame uvek mislimo da je drugim mamama lakše, da se bolje snalaze, da ne prolaze kroz iste stvari i probleme kao i mi. Istina je da je to jedna velika zabluda.
Sve mame čeka ista priča. Sve mi idemo istim putem. I sve imamo isti cilj, a to je zdravo i srećno dete.
9. Ne znaju da se opuste.
Tako je, ne znaju. Mame su u grču. Pored svih obaveza oko bebe, veša, sudova, obroka, domaćinstva, nabavke, dojenja i manjka sna, mame se osećaju krivima ako usred nereda i krša koji ih okružuje, dozvole sebi da, dok dete dremka, malo prilegnu, uz neku knjigu ili samo listajući instagram i pinterest na telefonu.
Mame će rađe da peglaju ili ribaju podove, dok dete spava.
Moram priznati, da ja nemam taj problem. Kod mene će pre biti haos u kući, nego što ću da spadnem s nogu. Imam i ja dušu. Molim lepo.
10. Mame ne znaju koliko su posebne i važne.
Tako je, sve mame su povlašćene. Imaju najvredniju titulu koja je ikada postojala. Iako ta titula, ponekad može više ličiti na teret, zapravo je titula.
Zvuči kao kliše, ali zaista je tako: ljubav koju mame pružaju i dobijaju za uzvrat, je najčistija, najiskrenija, najveća, najsvetija, najnežnija, apsolutno bezuslovna i bezgranična.
Ona je pokretač svim mamama. Mame rade na ljubav. Mame, iako su premorene, pune strahova, samoosuđivanja, obremenjene obavezama i pretrpane predrasudama od strane okoline, uspevaju da prevaziđu sve samo zahvaljujući majčinskoj ljubavi. I to je tako, i nikako drugačije.
Jer, mame rade na ljubav.
I nikako drugačije.
