Preselite decu u dečju sobu bez muke

Gluvo je doba noći.

Šćućurena na samoj ivici kreveta, spavam dubokim snom, delimično prognana i potpuno zarobljena. Moja dva anđela se, kao po običaju, baškare u tom istom krevetu zauzimajući pozu petokrakih zvezda. Samo nekoliko centimetara me odvaja od granice koja bi mi poljuljala ravnotežu, i sunovratila me na pod. Ali kao svaka iskusna mama, koja je prepustila deci ogromnu većinu svoje postelje, i u snu uspevam vešto da balansiram, kako ne bih poljubila tlo.

Odjednom, kao grom iz vedra neba, iz sna me prenu jak šut u glavu. I to ne bilo kakav šut, već onaj zbog kog se u crtaćima vide sve zvezdice. 

Budim se u panici, i shvatam da me je to “pomilovala” noga moga petogodišnjaka. Od siline udarca mi bridi pola glave, ali ostajem mirna, da ne bih probudila usnule anđele. Majčinska samokontrola je prisutna, uprkos trenutnom osećaju zbog kog bih najradije počela da vrištim, a možda čak i da psujem, što mi nije baš svojstveno. Mada, i psovke su za ljude, ali ne i za mame. 

Dakle, to je to! Moje strpljenje je iščezlo. Mislim da je krajnje vreme da povratim svoju teritoriju i ponovo osvojim svoj krevet. Ovako više ne može! Ali kako ih “isterati”? Kako im objasniti da je vreme da pređu u svoju sobu i u svoje krevete bez mame? Da li je moguće uspeti u tome bez slomljenih srca, osećanja griže savesti i bez opšte nervoze u kući?

“Gde ima volje, ima i načina…”, bezuspešno pokušavam da okuražim samu sebe, kako bih zadržala odlučnost da sprovedem svoj plan u delo.

“Lakše reći-nego učiniti!”, nastavljam da mudrujem i pametujem sama sebi dobro poznatim umotvorinama.

Još jedan iznenadni udarac u stomak mi samo pomaže da ostanem fokusirana na svoj plan.

Definitivno je dosta! Oni moraju napolje! Ali kako?

E pa ovako:

1. Urediću dečju sobu onako kako bi oni želeli. Pustiću ih da izaberu svoj krevet, posteljinu, prekrivače, ćebad, zavese, police za knjige, ormariće i lampe. I jedno i drugo će imati svoj maleni kutak uređen po njihovim sopstvenim željama. Napraviću i deo za omiljene igračke. Nova soba će njihovim dečjim očima izgledati prosto neodoljivo. U toj meri da će sami poželeti da uđu unutra, nešto poput Ivice i Marice, samo bez zle veštice i kanibalizma, naravno.

2. Počeću da forsiram igračke za spavanje. Neke nove “drugare” koji će ih grliti, pa samim tim i tešiti umesto mene u noćima koje dolaze. Biće to igračka koja je mekana i nežna, koja ne može da ih ubode ili na bilo koji drugi način povredi tokom noći. Biće to neko ko će im biti drug, ko će im se dopasti, i koga ćemo verovatno nositi sa nama i na buduća putovanja. Dakle, moram pronaći nešto malo, mobilno, plišano, i slatko. To bar ne bi trebalo da predstavlja problem.

3. Zatim će uslediti otvoreni razgovor o mogućem preseljenju u novu dečju sobu. Iako trenutno mislim da je stvar došla do tačke posle koje nema nazad, sigurno neću forsirati nešto ukoliko primetim da moja deca nisu spremna na to. Važno mi je da čujem njihovo mišljenje i osetim da li je pravi trenutak za ofanzivu, ili je bolje “stisnuti zube” i sačekati još neko vreme. Eto, već sam omekšala. Nije mi dugo trebalo da popustim, moram ostati karakter!

4. Pokušaću da im umaknem jednu noć, čisto da vidim kako će odreagovati. Uspavaću ih kao i obično, pa im se posle neću vratiti. Ostaviću otvorena vrata i prigušeno svetlo, kako ne bi bilo neke velike panike. Ujutro će me verovatno dozivati, pa ću doći kod njih, i započećemo dan kao i obično, jutarnjim maženjem i opuštenim razgovorom.

5. Predložiću im da jednu noć “kampuju” u novoj sobi, čisto da vide kako se tamo spava, i da li se lepo sanja u njoj. Vrata će i ovog puta biti otvorena, i u svakom trenutku će moći da mi se pridruže, ako osete potrebu ili želju za tim. Ako ovaj test prođe kako treba, onda ću im sve češće to predlagati, dok ne postane novo, usvojeno pravilo.

6. Nastaviću sa večernjom rutinom na koju su navikli. Ustaljenim će se redosledom odvijati dobro poznati mali večernji rituali, i na kraju ću ih i uspavati na isti način. Jedina će razlika biti u tome što će svako imati svoj krevet, pa čak i mama. Ludilo!

7. I za kraj, ono što je meni lično najteže… Svim ću se silama potruditi da ostanem uporna i dosledna u svom naumu da istrajem u ovoj odluci. Šalu na stranu, svesna sam da je zaista došlo vreme za odvajanje. Svi ćemo imati mirniji, pa samim tim i kvalitetniji san. Bićemo odmorniji, i boljeg jutarnjeg raspoloženja. Nećemo se takmičiti oko jorgana, ćebeta, prekrivača. Svako će imati svoj lični prostor za odmor, bez gurkanja, udaranja, šutiranja i naglog buđenja.

Ono što me najviše brine je, da će ustvari meni najviše nedostajati to zajedničko spavanje. Sva ta maženja, grljenja, sve te slatke nežnosti i “muke”. A da ipak sačekam još neko vreme?

Više mi ni šut u glavu ne izgleda tako strašno.

Pažljivo prelazim rukom preko njihovih stomačića, proveravajući da li su pokriveni. Upućujem im nežan poljubac, i vraćam se u svoj tanani deo na samoj ivici kreveta.

Shvatam da ja, zapravo, najiskrenije uživam u ovom sadašnjem trenutku. Želim što bolje da ga zapamtim i sačuvam negde u sebi, kako bih mogla da mu se vratim jednog dana kada moji anđeli porastu. Onda, kada mi bude nedostajalo sve ovo. Kada ne bude nikoga ko bi mi “krao” ćebe i “lupao” po glavi. Onda kada budu veliki, nezavisni i kada im više ne budem potrebna. Bar ne u ovoj meri.

I zatim, zadovoljna i potpuno raznežena, ponovo tonem u san.

Laku noć!

A kako preživeti dečje razvojne faze, saznajte OVDE